Књижевне новине

Зар ће све то што он за дана Прича мени о риби с јаза Остати ко у месу рана

Или по окну шара. мраза2

Зар ће и то, кад он за ноћи Сетив се у сну коња — рже, Из менг икад више моћи

Да сперу кише, сунца спрже»

Ја већ по нешто с њиме делим (И помало се са њим рушим): Кад ходницима шетам белим Ја и за њега једну пушим.

Па ко да ће и што је моро Да копа још и коси, врше, Пасти на моја плећа скоро, На мојг руке да то сврше.

Већ као да сам му у сени

И стојим пред њим сличан робу. И кад умре, он ће у мени

Да труне дуже но у гробу...

(ПЕСМА О БОЛОВАЊУ ВЛАДИМИРА ПУРИБА")

Владимир Пурић из Сопота. села Бол болује ево зима цела.

У белој соби црн Владимир лежи. Гледа: за окном снег последњи снежи.

Све крај њета тоне у белину меку Само он мисли црну мисо неку.

Онда се сети: месеца у воћу И себе како коси жито ноћу.

Очима ме питаш, видим, Владимире: „Да л ће да се коси или да умире2"

Косићеш црни Владимаре. Ево Нисам ти залуд ради лека пево.

» Овај запис сам једног јутра прочитао Владимиру

Пурићу, а затим му та и дао. Ставио га је у кове-.

рат и гурнуо у фијоку свог сточића. Био је толико узнемирел, а тако слаб, да није успео ни да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му је наишао један од оних тренутака, сада све ређих, У којима је добијао вољу да пуши м поприча.

Већ као да чујем у Сопоту цигански плач: ·

Лелечу три сина, две кћери, удовица. Паде ноћ: мир, свитац, звезда. Блесну

и совица. Над Космајем: месец, као ужарени сач.

Сви мисле да те нема, а замаче за стог.

Засја ти у руци коса, па утрну.

Од твота корака Ни једна нтица не прну.

Наоштрио си косу. (Сад стрељан ОВЕ ) у рог.

Под месецом се пружило жито као мир. Велики посо, ал предуго је сад твоје

време... Ево га тде и у песми, мртав, носи,

- најтеже бреме: Замахнуо је косом црни Владимир...

7. (ВАРИЈАЦИЈЕ)

Ако ти жита погазе

- Или растуре живице

То можда крче богазе

· Неки са ОНЕ ивице.

· Живот, до уре удесне,

Ако се станеш будити

Од росе усред атара Немој се чудом чудити

То је зној мртвих ратара...

Понгкад тако стајати Скривеп у сени поноћи Када зашкрипе вајати Као да ишлу помоћи:

Пуцају ' греде дебеле Начете тајном секиром, А даске криве, небеле, Одјечу ко под звекиром.

И воња све на амове, Кожухе, крње р020ве, Славине; коце чамове, Ланене дреје, стогове.

И шушти слама уморна ИМ цури 306 из зобнице И зјапе врата суморна. Ко одиисринуте тробнице.

Све што је икад имало

'О није мртво нимало (Бар неке ноћи чудесне)...

Огрнут белом тежином

С косиром преко рамена Краде се косац брежином Побего испод камена.

Мирише тешка комина

Мад селом и над ледином. Ноћ је ко црна домина.

Са белом тачком једином...

ужевно укроћена

Бол

и опорост

Антоније Исаковић: „Празни брегови“, „Нолит“, Београд, 1969.

У ПРВИ МАХ се човеку учини да се ништа није променило у последњој збирци овог писца који упорно, са неком тврдом страшћу, споро (прва збирка 1953, друга 1962. и ова. сада) рије по рату, по одломцима судбина, као да би желео да од тих искиданости направи, коначно, круг, један омисао, целину. Све је привидно ту; и онај добро познати, шкрти, опори језик који чак, понекад, замара овојом оскудношћу; и дуги, намерно сведени и задржани унутрашњи монолозн који једним методским триком постају сасвим особени и једнострани дијалози; и тако џупор« но присутни симболи вода и сунца; и неретки натуралистички акценти, и олике које се праве оштрим контрастима и, најзад, тај вечити Рат, свемоћно присутан као нека надмоћна животна сила која развејава или гради судбине и околности по својој сопственој тврдој логици.

По томе је Исаковић реткост у нашој савременој књижевности, по тој својој привидној стваралачкој и методској окамењености. Јер, од његове прве до последње приповетке, тече један поступак, један начин грађења приповетки, ма колико се оне мотивски и садржајно разликовале. У већој или мањој мери, ове су оне плод напора да се једно психичко стање, извесна унутрашња реакција и доживљај изразе у унутрашње чврстом оклопу са околностима, атмосфером и, шире чак, историјским тренутком. Оно што се често назива Исаковићевим реализмом, није друго, чини ми се, до уопштено име за иманентни његов поступак којим се упорно и стрпљиво пробија до ширих, уопштенијих интелектуалних натовештаја. Отуда су ове приповетке, у највећем броју случајева, унутрашње врло чврсто израђене целине. У нашој, иначе асоцијативној и распричаној прози, оне звуче каб особеност која се пре свега одликује жељом за концизношћу, А његова тако видно присутна зебња од приповедања, од нарације, учинила је ту унутрашњу структуру гушћом, тако да понекад изгледа да би Исаковићевом тексту ометала и једна додата запета или мало измењен ред речи у шкртим и сабијеним изразима. Та страст за концизношћу и оголелошћу, испод које леже врло интензивни емоционални и интелектуални набоји, одводила је Исаковића покаткад на саму ивицу скице, на костур конструкције, или чак у опасну близину манира. Али је она у исти мах и омогућила аутоматско препознавање, ону речену привидну окамењеност која није ништа друго до израз унутрашњег идентитета пишчевог. |

Истина, такав идентитет увек обележава и једну унутрашњу границу: он сам по себи постаје оквир у којем се писац креће, нека врста стваралачке судбине ван које се нема уд. Такви писци могу да сазревају или да се понављају, могу своје методске и стваралачке оквире испуњавати дубљим или плићим садржинама, али не могу да се мењају, онако како се мењају писци код којих критика и историја откривају, од дела до дела, новине које кидају или бар јако истањују уну трашње континуитете. С

Исаковић се последњом зопрком пије променио, али је зато, у неколиким приповеткама, веома оплеменио и продубио своје садржине и још више усавршио технику приповедања. Сад коначно имамо посла са писцем који уме књижевно да пади, распоређује, унутрашње 'учврш“ ћује им, изнад свега, уме књижевно да мисли. Временске дистанце омогућују чистија сагледавања; интелектуална и оства ралачка сазревања једног писца чине од тих сагледавања филозофске и животне односе пуне оложености. 5 8

Рат, у садашњој збирци Исаковићевој, није више јароона, успламтела, а књи јава, која тражи свој данак у свему оном што је витално и дратоцено: у болу, у отпору, У смрти, моралу, глади и надању. Он је постао сећа ње — горка привилегија људоких бића а сећање је увек могућност за дијалог, за освртања и суочавања. Исаковићеви јунаци не живе више у рату као једном тврдом и све присутном сада, већ то већ давно јуче, носе и пеказују као своје право на сећање, као простор за разми-

ање, неминовну компарацију, Зато ми изгледа да је меланхолија битно нов ква“ литет Ис ћеве прозе; не због тога

што је раније није било, већ зато што је

СЛАВКО МИХАЛИВ.

АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ

сада зрелија, надмоћнија, опорија. Она сама по себи не би вредела много, нити би значила неку врсту литерарне аутентичности, да Исаковић није једним необично сложеним књижевним поступком суочио садашњицу са јучерашњицом и монолог претварао у дијалог у којем не постоји друга страна израза, па ипак се тај ћутљиви сабеседник оцртава као прави присутни лик. Треба прочитати приповетке као што су „Човек и дрво", „Празни брегови" и, нарочито, „Грен“, па видети како тај Исаковићев поступак унутрашњег монологизирања које се претвара у дијалог и, свеобухватније, у однос према сећању, тече готово без погрешке. Његово „Казивање Чеперку" претвара се, у једном. ширем контексту, у праву унутрашњу драму у којој су сажете не само судбине двојице људи већ и читав један однос према другим временима у који се уткала река (као вечни симбол протицања, природа као мронични изазов људ ским немирима. И сан који није тупост, већ нека врста неизбежне утехе, дремљивост нека, којом Исаковић барата као битним састојком своје литерарне филозофије што треба да обухвати дуге вре менске раскораке. При том, у поступку, у том преплитању прошлости са садашњошћу има нечег филмског, технике која тежи да јаз премости, а да драму, стишану као и природа, учини унутрашње компактнијом тиме што се људско време, у сукобу са реком, сунцем и дрвећем, показује као надмоћније или некако Суд бински згуснуто и у себи окамењено.

То су, чини ми се, оне драгоцене 1овине које је Исаковић унео у своју при“ видно мирну прозу.

Зоран Гавриловић.

Оправдање песничког опредељења

Славко Михалић: „Последња вечера“, Библчотека „Коло“, __ Загреб, 1969.

КАДА БИ неки други песник био у питању, рекли бисмо сасвим извесно: ствар је унапред пропала! Ако се у четрдесетак пе сама толико пута са различитих становишта осветљава ситуација песника и на толико места спомиње живот ствари, ту нешто особито не треба очекивати. Са сигурношћу, готово, може се очекивати да ће бити речи о доминацији ствари, о постварењу, о стварима које живе свој живот, итд., са сигурношћу се може очекивати да ће бити говора о песнику који је, данас, беспомоћан и некористан, на беспуће и ништавило осуђен, о песнику који може, или не може, да реши проблем сопствене одтоворности пред овим историјским тренутком и т. сл. Решаваће се проблеми поезије унутар поезије опседнуте поезијом... и све тако не би ли се — како то Томислав Ладан каже — открило жуманце у беланцету око жуманцета.

Славку Михалићу, међутим, чак ни так-,

во полазиште — а евидентно је да није од њега далеко — не може битно да засмета, јер он је изнад свега даровит песник, Он је у тој мери даровит и снажан песник да је малтене савршено свеједно какав га тренутно Мејнапзсћацпе (свјетоназор) стваралачки подстиче, којој школи тренутио припада и са каквим се проблемима тренутно суочава. Зато би, чини ми се, сасвим бескорисно било поводом најновије Михалићеве збирке расправљати о смислу њене челне песме „Само још у стварима", задржавати се, рецимо, на стиху Као поруга пресретну ме моја слова и одгонетати разлоге песс никовог незадовољства сопственим радом. Довољно ће бити ако потирамо да такво једно осећање у овој збирци егзистира, да је у њој чак доминантно. Довољно ће бити лако констатујемо да је песник, тражећи смисао своје животне и стваралачке егзистенције, настојао да духовну равнотежу успостави у сфери такозване чисте осећајности, на плану правдања песничког опредељења ангажовањем актуслном стварно. шћу и у домену националне традиције. А треба нагласити и то да се, у зависности од значаја и актуелности“ проблема који су га тренутно преокупирали, мењао и унтензитет емоција које су — што се код Ми-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

халића, иначе, није дешавало исувише често — умеле да достигну и границе афекта.

Песме у овој збирци могу се, дакле, сасвим условно груписати на оне којима је фундамент некакво медитативно-лирско стање, на оне којима је актуелна, конкретна стварност креативни мовенс и на оне које, додирујући се са најјачом струјом у данашњој хрватској поезији и есејистици, испитују егзистенцијалну бит човека нашег доба, смисао и суштину песничког позива у овом повјесном времену. С тим, дабоме, што су Михалићеве лирске песме нескривено емотивне, што су његове ангажоване песме ваистину ангажоване живим, без околишења, смело и поштено дефинисаним а не некаквим магловитим п замагљеним егзистенц-проблемом и што његови, назовимо их и тако, онтолошки, на проблем бића песме усмерени стихови, имају своје не само философско, већ и песничко и естетско оправдање. Тиме, при свему, готово ништа посебно о овом песнику нисмо рекли, ништа по чему бисмо га диференцирали од других песника, ништа што би превазилазило значење општих одредаба. Много ближе особености овог песника бићемо ако се ослонимо на свој стари утисак по коме је живот за овог песника један велики проблем, а он, попут мајстора грнчара, захвата сировину било где, моделира је својом алатком мењајући јој облик и уписујући орнаменте. За њега је све занимљиво полазиште, погодно за духовну спекулацију неизвеоног исхода, а видљивих фаза кроз које се пролази до коначног резултата. Први и најјачи утисак о овом песнику и даље је динамичност, динамичност духа и динамичност форме, а стваралачки програм попут његовог (ако та уопште имаг) може да реализује — и данас смо у то уверени — само песник чија је опсервација таква, а умешност вербалне артикулације толика да већ и сам почетак креације обезбеђује и подразумева одребен духовни интензитет и одређену уметничку висину.

Тај утисак и такво разумевање Михалићеве .поезије потврђује и ова његова збирка коју ћемо, као и претходне, памтити не по некаквој новој, методолошки и тематски одређеној стваралачкој фази, већ по добрим песмама. По типично михалићевски добрим песмама које ћемо увек моћи да препознамо и да их, налазећи за то ваљане разлоге, волимо и поштујемо.

Памтићемо, тако, песму „Камен ври ском распуцан", љубавну и љубавничку, препуну метафора које у песниковој и наој свести трајношћу квалификују најлешше од свих осећања; нећемо сметнути с ума ону, толико снажу песму „На проклетој обали" која је у нама обновила питање: како да издржимо и истрајемо у активном односу према животу кад смо унапред припремљени на. све што га обесмишљава и што неминовним исходом обезвреЂује наше, евентуално, стање беспризивног веровања; одзвањаће у нама речи песме „Не могу изговорити име града", речи у којима дамара страх од дезинтеграције човекова. морала и хуманости; препуштаћемо се маштарској, идиличној песми „Царство простодушности" у чијој су уметничкој

реалности сви људи постали песници, сва“

се осећања сажела у љубав и свеколика. нада окренула природи, А пре света настојаћемо да у свести задржимо готово протрамску „Пјесму о правом морнару“, о морнару који броди и кад се брод у очају разбио о хридине, који плови више жудњом него једрима, јер

Јђегов прави брод бијаше једино у њему.

То је онај којсг на мору

нитко не може мимоићи, . и који никоме није помогао. 11 за бонаца и за олуја једнако одсутан.

И можда је управо због тога / толико прирастао срцу мора. Обоје глухи за све

што се око њих збива

п забављени игром

која има јаче разлоге

од пристаништа.

Занамтиђемо је као кључну несму ове збирке, збирке која говори остраху и о нади, о паду и о успону, о љубави и о мржњи, о животу и о смрти и, најзад, о неефикасности али пм о перманентности песничког позива и песничке речи, То је, на краји, Ауховна п уметничка позиција са каквом у сваком тренутку можемо да се идентификујемо — чак и када се једним делом у овој поезији потчињава једној опсесивној духовној моди и подигнутој колективној температури.

Богдан А. Поповић

СИ