Књижевне новине

ПРЕПОРУЧУЈЕМО ИЗДАВАЧУ

(ЛА БЕЛОУ; ПЛАНЕТА ГОСПОДИНА СЕМАЕРА

Тће У пр Ргезз,

Мел Уотк, 1970,

Крајем јануара ове године изишао је из штампе до сада несумњиво најзначајнији роман Сола Белоуа — „Планета господина Семлера". Појавио се узбудљив и застрашујући књижевни документ о културној агонији савременог света. Одбрана али и осуда човека.

Господин Семлер, седамдесетогодишњи пољски – Јеврејин, који је прошао све страхоте нацистичких конш-логора и, за све чудо преживео, оптерећен сећањима скоро несхватљивим, посматра и доживљава, покушава да протумачи Америку 20. века — све њено насиље, окрутност, површност, њен култ секса и индивидуалности. За два дана у априлу 1969, која роман обухвата, он се сукобљава са чудовиштем чија се безглава трка за срећом претвара у бекство.

Семлер, не изненађен оним што запажа, већ дубоко алар-

“ '

ж “

„Нису прошла. ни пуна два века откако су се многи људи из цивилизованих земаља. први пут сетили свог права на индивидуалност. Пре тога, они су били робови, сељаци, радници или занатлије, али не и личности. Међутим, ова револуција, која по много чему потврђује победу правде над неправдом, сасвим сигурно је донела и нове јаде и муке. Увалили, смо се у толико тога тако ружног. Посматрати ове нове појединце који, поред нове доколице и слободе, неоспорно пате, — доводи човека у забуну... То су срца лишена праве награде, душе у потрази за храном коју никако да нађу. Лажи, безграничне. Жеље, безграничне. Могућности, безграничне. Немогући захтеви наметнути сложеној стварности, безгранични. Инфантилно и вул гарно _ оживљавање _ древних верских идеја, мистерија... Ипак, најупадљивија је она чудновата глума, сложена и поне кад сасвим уметничка техника приказивања. себе као личности. и, чудновата жеља да се буде оригиналан, значајан, интересантан — да интересантан! Драматичан дериват узора, који одбацује све узоре. Стари и средњи век прихватио је узоре... али савремен човек, можда због колективизације, оболео је од оригиналности. Идеја о ненадмашивости душе. Одлична идеја. Истинита идеја. Само, зар у овом обликуг (Овом јадном _ облику2 Драга Боже! Коса, одећа, дроге и козметика, тениталије, кружна путовања. кроз пакао, монструозност и оргије, па чак и бог кроз разврат доступни2 Колико мора да је душа заплашена, колико згранута овом буром. Колико тек мало тота што заиста воли успева да нађе у с-

вим _ садистичким _ вежбама. Маркиз од Сада је, на свој лу: ди начин, бар био филозоф

просветитељ. Намерио се пре света на псовке. Али они која (несвесно) следе његова. препоручена искуства, заборављају на. псовке. Следе, пре би се рекло, идеју о хигијени, идеју 0 задовољству која је такође хигијена, идеју о пријатном и интересантном _ животу. Интересаптан живот је врхунска телења. будала. ..

Али, претпоставимо да се чдвеку не допадне ова представа душе2 ... Наше Ја још ће помислити да носи нов шарени накит, лепо урађен и обојен, али споља, он пре личи на жрваљ. Ако не то, онда ова личност ко» јом се њен власник толико поноси, ова личност од јефтиног метала или пластике, долази из робних кућа за масовну потрошњу, са тезга петпарачких душа." (Фрагменат из књиге Сола. Белоуа. „Планета господина Семлера") и

ж х х

миран чињеницом да. се историја понавља, своди рачуне са животом и смрћу. Исувише мудар за било какве апокалиптичне визије, он посматра, чуди се и размишља. Много тога што му је пре десет година изгледало апстрактно и несигурно, сада добија контуре конкретног, им“ перативног и опасног.

Огромна бучна метропола,

Њујорк, претапа се у специфич“

СОЛ БЕЛОМ г

пу имагинарну средину пишчеве маште. Она је мрачна, њене улице преплављене Ђубретом и свакаквим олошем — варалицама, мепарошима, проституткама, али она је и позорница „атомске“ цивилизације, стециште реформатора и интелектуалаца, Њујорк није више само Њујорк. Он је слика 20. века. Конгломерат здравог и болесног. Белоу, изванредно успело, тлавне актере своје приче прожима духом средине у којој живе и тако успоставља тесну везу и равнотежу између места, времена и ликова. Поред тога. што Семлер као супђер упија све што се око њега дешава, он је окружен и

специфичном збирком ликова,

првенствено рођака, који су насликани оштрим, брзим и ду ховитим потезима једне заиста веште кичице. Читава постава је на свој начин луда али не мн нехумана. Она у себи носи много слемената људског, који избијају кроз детаље само на изглед набацане, у ствари сложене и у роману присутне да би се пореметила равнотежа Семлерових. медитација и још више истакле његове дилеме.

Чињеница _ да је Белоу за главно лице своје књиге ода брао старца веома је значајна. Човек од 70 година идеалан је апти-херој. Због својих тодина он је ослобођен егоцентричности; он може да се одрекне и жеља и потребе за истицаљем; он нема више шта да изтуби или добије, шта да докаже или промени. Семлер тако лебди у оној сфери људског духа где се филозофија, поезија и пародија стапају у једно. Његове се потребе своде на потребу да схвати, његови дани постају дуг и потресан монолог пред смрт. Али, „Планета тосподина Семлера" није само лабудова песма главног јунака, већ и цивилизације којој смо некада припадали.

Скоро да не треба ни спомињати колико је Белоу у овом роману мајсторски — овладао сопственим _идиомом, својим специфичним језиком, који је прави мозаик народног, елоквентног и мисаоног израза. То се, донекле, може протумачити и тиме што Белоу креира јунака који је заправо носилац његових идеја, који говори у

његово име а ипак егзистира самостално. Имплицитна _ одбрана _ људ

ског постојања у завршном мо нолоту главног јунака постаје стравично _ скеплицитна. Док стоји над мртвим телом свог пријатеља, који је и њему и његовој кћери поматао када су побегли из Пољске, Семлер завршава своју причу. Његова објашњења су обманс, све је ирелевантно, сопствена немоћ постаје потпуна: „Бити толико беспомоћан, значило је умирати, — Знао је да ће прихвати ти, — пробијајући се кроз метеж и изопачено попизно исмевање овога живота, чијим ста» зама безглаво |јуримо, — да је у ствари већ „рихватио све услове и исходе властитог уговора. Услове које, у дубини ду. ше, сваки мовек познаје, Као шта ја знам своје. Као што сви знају. Јер, баш у томе лежи истина — што сви знамо, Боже, што сви знамо, што, сви зна мо, знамо, знамо".

Тиме је и последњи камен“ чић уклопљен у мозанк.

Даша Дрндић.

КВИЖЕВИРНОВИНЕ 4

ИЗЛОГ КЊИГА

Гојко Ли енић ДАЛЕКА ЗЕМЉА

Матица српска, Нови Сад 1969.

Мако повезане неким заједничким мотивима, песме у Јањушевићевој збирци нису увек истог инспиративног — порекла. Сврстане у циклусе, ове песме поседују, додуше, веће тематско јединство, али поред веза-

'ности за земљу, која се намеће _

већ самим називом, има у овој књизи и друкчијих снатрења, Међутим, Јањушевић ипак није мотивски нарочито разнородан и лако та можемо ухватити У контрастним сликама, У симболима уочљивије разврстаним У две групе. Цела та колотечина иде од једноставних појава које песник само богатије заодева у песничко рухо а иначе су прегледне и јасне — преко извесних дрхтаја и сенки где је песников израз у напору да пре цизније одреди нејасну суштину, до. двојаких пејзажа, дивљих и питомих, у чијим се осповама налази буквална слика одређеног предела, расклопље“ на и трансформисана, затим поново склопљена. Ово протицање не потресају дубљи песничко-мисаони вирови. Премда су присутни _ чамотиња, — мрак, страх, најезда, и то не ретко, Јањушевићеви стихови су ве дрији но што би наведене појаве и симболи казивали. Можда се то постиже песниковим настојањем да све те елементе подреди целини, укључи их у складну шару песме, прилично добру и-по бојама и по звучању. Чини нам се да је такав Јањушевићев песнички исказ прилично комуникативан. Углачана и не ретко окована у врло чврсте форме стиха и риме, са смесама модернизованог тра диционализма, ова поезија показује приличну зрелост, Песник, на неким местима, користи идиоматику народних лирских песама, народног израза уопште, што контрастно делује према особеним метафорама мо дернијег песничког језика.

И по мотивима и по тону, Ја-

њушевић има више заједничких црта с неким нашим савременим песницима. На моменте наилазимо и па буквалне поду: дарности, што не мора увек бити позајмица, мада нас помисао води понекад и у том правцу. Целовита у приличној мери, ова књига показује да су песникови напори ипак пости тли свој циљ. Међутим, морамо се умерити и рећи да „Далека земља" не носи неку, сасвим изразиту, стваралачку ' индивидуалност. Понеки пут баналан и традиционалан, Јањушевић је ипак више спретан и изграђен артист него спонтан и свеж поста.

Благоје Јастребић

Лазар Петрић: господин ВУНДЕР

„Просвета“, Београд 1969.

За роман „Господин Вундер" Лазара Петрића карактеристичанје прилично комплексан приповедачки поступак, који се заснива на свесном разбијању грађе и покушају да се различитим _ наговештајима, углавном симболичне природе, код читаоца створе представе о су штинским _ значењима _— дела, Фратментарност Петрићеве књиге, требало би да, по свему судећи, представља и њену са»

'· мосвојност, али мислимо да би

била потребна једна – знатно снажнија стваралачка личност да овакву технику оправда, да“ јући јој потпуну осмишљеност и обезбеђујујћи делу чврстину и кохерентност, у

„Господин Вундер" је роман о мсамљеном п несрећном човеку који се приближава јесе“ ни свога живота. Догађаји које Петрић конструише збивају се у хотелу „Четири годишња доба", негде крајем лета, те смо горњу, већ познату и иза: Ђалу, метафору у том смислу намерно употребили. Усамљени тост тога, хотела покушава да склопи пријатељство са неколицином осталих гостију, са особљем хотела, покушава чак и да води љубав, но све је то узалудно, Пријатељства се реализују на потпуно неадекватац

начин, а Господин Вундер сра-

мно пропада у својим љубав. ничким покушајима. Он остаје усамљен и налази једину утеху у разговору с једним калуђером који живи у манастиру У

близини хотела, ИМ његов по следњи покушај да нешто учини — да улови дивљег овна капиталца 'и његове разгранате рогове постави као трофеј У своју собу — пропада, дин Вундер прибегава многобројним лажима да би своју околину уверио у сопствену ус нешност, и пошто постаје свестан да је и то бесмислено и безизгледно, срећан је што на пушта хотел у коме се узалуд“ но мучио да нешто учини, Поред приче о Господину Вундеру, кроз Петрићево дело провлачи се још неколико планова који су међусобно недовољио повезани (група гостију за које се претпоставља да су ва“ жде личпости и њихов бесмислен дочек, тужан излет комфорним аутофусом, млади келнер који својом свежином ми сналажљивошћу, можда, _ контрапунктира господина Вундера Нтд.). Међутим, мада све ове

спизоде у крајњој линији суге-.

ришу једну исту појаву — немоћ људи да међусобно успешно контактирају, читалац низ је у стању да их прихвати као делове јединствене целине.

Мада је прича о господину Вундеру испричана прилично

оригинално, свеже, и на момен те сасвим уверљиво, Петрићев роман не оставља утисак је динствене кохерентне структуре, и чини се да су пишчеве амбиције биле знатно изнад његових могућности,

Властимир Петковић

Витомир Лукић:

ПРАЗНИК СТВАРИ

„Свјетлост“, Сарајево 1969.

НАЈНОВИЈА ЗБИРКА песама Витомира Лукића показује да његово присуство у босанско. "херцеговачкој литератури постаје све очитледније и значајније. Она представља не само једну нову фазу већ осведоченог духовног континуитета, већ значи и уметничку “еволуцију овога песника херметичног из: раза и философске инспирације. Ако је икад то и чинио, песник овом приликом нарочито избегава да пева и опева, да. пита и одтонета, да тражи путеве и упућује. Он, једноставно, уобличава своје импресије. Он, заправо, од комада на које је распарчао свет, појмове, значења, слике ствара своју уметничку визију света. Али ти делови, који би сами собом тешко могли да се мспоље У својој битности, издвојени, односно укомпоновани у једну нову целину с другим деловима, остају у свом елементарном, иепатвореном _ стању и, поред своје стварносне функције, добијају и улогу носилаца људских садржаја, стања и од носа. ,

Лукић, међутим, видно превазилази одређења песника _ такозваних – лирских стања, он само привидно остаје _ равнодушан, — објективан, емотивно. незаинтересован за стварност своје поезије. У ствари, већ у првим стиховима ове збирке лимфа нечије близине именована је као једипа помоћ у истрајавању, у судару са спољним светом. У унутарњем свету такође се не може наћи спас, јер једино неком буђавом стазом у себе се може, Евидентан је, дакле, и духовни и емоционални безизлаз. Пролаз између Сциле и Харибде, себе и света, песник ће потражити и да ли (2) наћиу бестрасној

само при-

жудњи која дозвољава 6л2-'

гу мору надања, И овако, падохват, узети детаљи на товештавају лирски и смоцио нални интензитет. његове поезије, кроћен али неукроћен мисаоном самоодбраном, Јер, при свему, кутије смо пуне јечања, каже цеспик, МИ то ће се стање најпре само додиривати са предметним, материјалним светом, нагризаће та, освајати, да би у једном трепутку, тамо пегде на почетку другог дела збирке, ствари замјепиле бумбаре. У

тој, _ повој _ ситуацији, _ чак и путеви су из мржње престали да воде, · до

шло је до побуне квака, до ош штег лудила ствари.

Збирка је мисаоно пи тематски тако компактна и целовита да би се до краја могла дефи нисати као падолазећа плима песникове емоционалности, плима лишена могућности осеке, Могла би се, другим речима, објашшњавати средства мн видови њеног испољавања, констатовати затишја п затајивања, али се тешко може – негирати особеност те емоционалности, а још теже њено постојање,

Љубисав Сањин

Госпо- .

Стеван Раичковић

Записи о прном

Владимиру

(УМЕСТО ФУСНОТЕ)

Од нас десеторице у соби,

у најтежем

положају

био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Ци. тенин из села Сопота на Космају, земљорадник, 660лео од рака. Када сам му једном приликом помо-

гао да изиђе из собе у болнички ходник, да пуши,

започео је наш први разговор.

= Чуо сам да сте песник — рече ми чим је сер на клупу и запалио цигарету.

Помислио сам да мзбегнем одговор, по навици, али сам у истом тренутку и осетно да је то у

овој прилици бесмислено,

Замодио ме је да напишем песму о њему и ње-

товој болести.

— А шта ће ти то, Владимире2 — питао сам,

— Па тако... Ако останем жив да имам за ус-

помену кад "сам болово...

А ако не останем...

— Шта ако не останешр — покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо опу мисао.

— Па тако... Нека остане вама.

Данима ме је Владимир Пурић свог кревета у УГАУ. Кад год бих се страну, нуле У црно, мршаво лице: очекивао

посматрао из окренуо па ту

џ мене су биле уперене његове беоњаче, уто-

је песму. Тих

дана је већ био забаталио и лекове. Нисам га видео

ни храну да узима, Једном смо у ходнику заподели

говор:

и овакав раз.

— Како си успео, Владимире, да се тодико раз-

болиш2

— Много сам радно... Косио сам и ноћу...

Моја је болест, изгледа, ипак

Он кроз лекара

туга. Кад тежак болује, тежи је нето тег. Март је и овде сред болничког круга У коме конне: црни Владимир и снег.

као кроз стакло гледа

И тражи песника, јединог за ког зна. Он својом раном и тубој рани не да Да се тишином, ко кором, зацели сва.

Он хоће песму место пилула, капи,

Кад не помаже ништа, ни бог, нити лек, Он хоће песму — ко кад је песник вапи Да му живоме ил мртвом продужи век.

Он хоће песму о томе како пати,

Како та тишти све и цепа му

се дроб

И о том како ће једном да се врати

На своју ливаду ко косац ил: 2.

(ФРАГМЕНТИ)

О, зар да слушам, како се из

! гроб...

тог гласа

Последње жито према мени. таласа2

И чујем, са тих усана што се

трче,

ко Како последњи јагањци к мени трче2

Зар ће тај црни. лик, већ налше. сени, Да лежи тек ко пејзаж према мени2

Зар ћу одсад и те поноћне крике

Да памтим и да претварам у

Зар да му измшшљам песме и

слике2

певам оде,

Место да му отворим прозор, додам воде»

Шта то он сакрива сада у својој сети2 Можда неки јули са свилом која лети2

Ил, један. сумрак, тајан и непознат свима,

"Који се загуби и кога још, он

Лли шта ће бити кад не буде

има2

и. њега,

Владимира, који се ето сећа свега2

Блескаће под сунцем час лемеш,

Ал ће онај јули и сумрак да ц

(Можда већ замишља. и. какав

а. час виле, миле, ..

ће да буде

Тај први дан над њиме кад легне под

груде.)