Књижевне новине

Песма

научно-техничке револуције

Мирољуб Тодоровић: „ЖИБЕРНО“ Издање аутора, Београд 1970.

НОВА ГРАБЕВИНА у раду изгледа слична развалини, а Тодоровићева књига личи на такву грађевину. Ова сличност је тим импресивнија, што се Тодоровићево самосвој но стваралаштво усредсређује на растварање конвенционалног језика.

Овде, дакле, језик није само инструмент песничке операције, већ у првом реду њен објект. Песник се стара да тај обЈект разбије на атоме, које он налази у словима. Третирајући слова као атоме језика, песник се мање прилагођава природи језичког објекта неголи природи свог особеног инструмента, наиме комљЈутера, који није у стању да прими целе речи, пошто није кадар да их преведе у сопствене, логичко-математичке облике, Међутим, модерна лингвистика у лицу Ф. де Сосира разликује језик од олова и пиома, па чак и од гласа (фонације). За њу, језички „атом" био би корен речи који се може сматрати „атомом“ смисла. Уколико остварује своју намеравану сарад» њу са науком, па и са линтвистиком, То“ доровићева поезија не може атомизовати језик на слова, мада такву атомизацију омогућује пи тражи кибернетичка техника,

Предмет Тодоровићевих песничких операција није ограничен на језик; он обухвата и сложен, одлучујући однос технике и живота; штавише, однос „метала" и „меса" био би „прафеномен" ових операција: „Месо ми је нежно — и сочно реминтг-

трон електрик у лову — и риболову"

(алеаторна или стохастичка песма Олажкшајте себи посао). Оба аспекта приказаног предмета изгледају сједињена појавом машинског језика, у коме Тодоровић назире будућност поезије, те стога објављује да ће „уметник на универзамном _ алгоритамском језику АЛГОЛ и другим машинским језицима стварати про граме за песму, роман, слику, музичко дело". Укључујући се у пријатељски дијалог песника и читаоца, ми бисмо приметили да ће се поетски језик вероватно доди“ ривати са машинским, али да се сигурно неће поистоветити с њим; најзад, додали бисмо да програм уметничког дела није истоштом дело само.

Као изражајни облик и предмет „сигналистичке поезије", машински језик Је „контаминиран" неким људским смислом, од кота не могу да буду имуни ни компјутерски производи. Ову поезију, наиме, осмишљава својеврсна критика конвенпионалнот псеудохуманизма. Под утицајем песниковог неофитског жара и гнева, као и под неконтролисаним _ дејством његовог компјутерског оруђа, та критика на махове добија изглед неког нечовечног техницизма, чак и боју извесне техномистике. Како нам се чини, успех Тодоровићевог јединственог експеримента зависи ОД песникове способности да технику од воји од техницизма, а науку од сцијен тизма. Захваљујући овом одвајању (које, доиста, има судбоносан значај), људски смисао Тодоровићевог опита отеловио би се у повом, прикладнијем и делотворнијем облику. ;

Засада, песников изражајни облик умногоме се повињава „закону нереда НЕ кону статистичког понашања) 5 који МЕ ба да регулише и функцију песничке ма

М ствари, то је исти онај

шине Звездозор. р 1 је је Умберто Еко потчинио свој Ра ела". У њему, међутим, модел „отвореног дела · - у, х о недијалектичку опреку неред

ми видимо неди, дектиУ иктуре, експреи поретка, динамике “ арене

3 те. Ту стару опреку негир

пе и оме. ЈУ сије и фог првом месту кибернетика, ва наука, а на Ра улеаеа 'Тодоровићеву која пада И "и. Винер и В. Рос-Ешби поезију. Тако, ђо рмативност пору. тврде да је Месној формираности ке сразмерна. га) Исту опреку, уосталом, (орраниона но СЕ "ћева доминантна тенден негира и Тодорови 1086 ација слова и то јест интет] .

] . етности аВаКА песништва и сликарства Уб тетра“ ~, г и а ствара А и науке. Зацело, Т теграцију и неред,

ј оЗИН п евазилази дезт ла : иако -" њен нови, ноар ЈЕ ја ј беспућу, рецит ! ија п ема оес > т ПОЈ а скова. и речи „знацима : а Повијање изгледа н аронизо. Ј нко а ДЕ ној тачки интеграције УМЕ ложава сарај 5 тач ком. Ову критичну У ба и у а Ка и електронског РА ЊЕ: доровић се ту колеба, па и У ТЕВ самог, — и добро Је што се НО Е се тако превазилази. Најпре, "о и кибернетичка машина постаје. РА ама ки субјект, односно „инспират па МЕ затор уметничких идеја"; на јр: и ; тврди“ да „човек није самосталан скљу

КРИТИКА

МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ

РАША ЛИВАДА

чиви стваралац", он закључује: „Безпро трама машина не може обављати никакву операцију. Она је мртва". Тачно! Машина није чак ни коаутор, већ само инструмент стварања; стваралачки субјект је једино човек, будући да програмирање представља његову искључиву и неотуђиву повластицу. Компјутер је способан да открије и презентује све могућне алтернативе, све могућне комбинације одређеног броја речи; али, избор и одлука међу алтернативама (дакле, пресудни креативни потези) остају резервисани за човека. За ствараоца.

Описана интепрација још је у фази једног револуционарног експеримента који подразумева неминовне и легитимне промашаје; стога, поједини критичари из основа греше кад од овог Тодоровићевог опита очекују и траже „пун погодак", управо зрелост и заобљеност стандардног пеаничког резултата. Но, експеримента ција је општа одредба оваке креације ; остаје да се види шта спецификује Тодоровићев експеримент.

Овај би се спецификум састојао, углавном, у покушају интегрисања поезије са науком, и то са модерном науком којом доминира кибернетика.

Јављајући се без преседана у нашој књижевности, тај покушај резултује нечим налик на елементарну, ферментирајућу поетичност која се тек кристалише у јед: ну нову поезију. Ако нас утисак не вара, известан аутопортрет овакве поетичности дат је визијом „брода без катарки на пучини океана самог — у олуји која диже таласе разбија прамац — острво на видику.. “ (Јесам ли ја то). Додуше, одребена поетичност карактерише и производе оних стихотвораца који, због недовољне зрелости и снаге, остају испод постојећег песничког стандарда; насупрот томе, Тодоровићева поетичност се пропиње из над овога стандарда, стремећи неком вишем, још: недокученом нивоу поезије.

Искре те поетичности врцају из песниковог драматичног сукоба са затеченим стањем језика и човека. У том сукобу, научна поезија имала би да се социјализује, сливајући се са гкцијом. Све нити њене проблематике учворене су у таквој социјализацији, која здружује лабораторију са улицом и тргом. Социјална функција, међутим, не би била споља монтирана на поезију о којој је реч; напротив она, се органски развија из унутарњег бића и стремљења ове поезије, из многобројних клица песникове ироније и сатире, а поготову из ироничне негације уобичајеног језика. Најпосле, то увиђа и сам песник. Он изјављује да његова техника певања може послужити изради „сатиричне, протестне, сцијентистичке, револуционарне и технолошке поезије, све у зависности од ... песникове идеје". . г у ;

Поменута социјализација изискује најприснију, најактивнију сарадњу читао. ца са песником. Истина, ова сарадња је константни сачинилац песничког феномена; овде, међутим, она постаје доминантан фактор, који песника обавезује да. сједини језичко градиво и људско значење, лабораторијско сазнање и „улични говор, инвенцију и конвенцију.

Ова два последња чиниоца махом деј ствују један против другог, али је науч на поезија дужна да их оспособи за неусиљено, плодно садејство. Извесним хегеловским „лукавством ума), извесном стратегијом у омислу кибернетичке теорије игара, она би морала натерати језичку конвенцију да делује у корист песничке инвенције; а дејство ове друге испољило би се, онда, у стварању једне нове, сло-

бодније и креативније „жонвенције". Тада

би Тодоровићев ликовно-песнички експери- .

мент урастао у одговарајући друштвени експеримент, у покушај остваривања 40" векових могућности које друштвена стварност носи у себи. Тада би и сама поетичност Тодоровићевог опита израсла у неку зрелу, заиста савремену и још неодред“ љиву поезију (која би се, изгледа, одликовала својим срастањем са прозом). | Очевидно, том израстању погодује клима садашњег, непрекидног научног-техничког преврата, који иде на руку одговара“ јућем преокрету у поезији и уметности. Само, такав преокрет праћен је сенком: претњом технократског изокретања, које демократизацију наџке и културе 5 сувраћа у њихову вулгаризацију ет лавЕ. то: у „масовну културу ). Ова сенка А некле пада и на Тодоровићев опит, тле се оцртава као теза о „фабриковавњу а и поезије. За разлику Од италијанских ФУ туриста и појединих теоретичара р' ам култа, Маркс није сматрао да ће 0 =: таво стваралаштво растворити У фаог : ком, машинском раду; обрнуто, он је па виђао да ће се тај рад приближити Мо лу уметничке креације. "Марксово ПРАТЕ Бање данас остварује техничка и сопи О на револуција, па и револуционарна. У ност којој тежи Тодоровићева „научни

Аја 1 У еканака поезија није на циљу, с ни на самом старту, већ на путу ин радње нечег новог. Она је већ толико и; макла овим путем, да се контуре Е нове грађевине јасно разликују ОА. разв дина старог песништва и језика.

Радојица Таутовић

Муке око ироније Раша Ливада: „ПОПРСКАН ЗНОЈЕМ |

КАЗАЉКИ“ „Просвета“, Београд 1969.

ЛИВАДА је млад песник и ово му је прва збирка, мало нејасна наслова. Његова пое“ зија, посматрана у оним неухватљивим и тешко објашњивим везама са тренутком у којем је настала, носи сва обележја стваралаштва генерације: привидни раскид са неоромантизмом даљних претходника, тражење новог израза, бунт и изван свега иронију. Само што је Ливадина иронија, чини ми се, дубља и опсежнија но код многих других младих песника и то зато што је он, у многим својим песмама, показао лепу интелектуалну зрелост, богатство асоцијација и образовања које још увек није најприсутније у нашој поезији.

УМ целини узев, Ливада има смисла за апстрактне драмске слике; његове су песме често читави призори кретања бесмиола, преточенот у слику, симбол и мета фору. Покаткад су то градови, урбана атмосфера која служи као подлога, као привидно реални оквир за исказивање суморне идеје о бесмислу и узалудности, без песимистичке јадиковке. Или је то, исто тако често, покрет симбола, сударање и акција. Чини ми се да би се тим појмом и могао најлакше обухватити омисао и тех ника Ливадине поезије. Питања, сумње у неку другу логику и лепоту постојања, сем оне логике која је само протицање, мука временског кретања, преточени су у не престано сударање асоцијација и слика и постали непрестано таласање симбола. Да би тај немир и грчевитост учинио приступачнијим, Ливада га претапа у драмски опис у којем постоје тезе, антитезе, унутрашњи монолози, заплети, све елементи присутни иначе и у драми. Само, овде су то скице, неопходан поетски привид догаБања који мисао и доживљај конкретизује у стиху, сажима га и чини јаснијим.

Истина, такав поступак — свођења апстракције и читавих сплетова асоцијације на слику — крије у себи многе замке којима Ливада није увек орећно избегао. Јер, могу се имати многи и разноврсни интелектуални ставови према вечним питањима егзистенције моралног бића човековог. Ливада је, несумњиво, песник који има своје ставове, његова поезија је често уз: немирујуће мудра, упозоравајућа својом зрелом иронијом. Уверен сам да је та мирна, тужна и супериорна иронија, која се надвила над протестом против тупости овакодневице и великих фраза, најдрагоценија одлика овог песништва.

Али ту и леже замке и препреке. Од ироније, сумње, осећања бесмисла, нагона за утапањем у чулно, потребе за свођењем односа на суштине — до песме као облика који треба ове те сложене операције да преведе у коначност стиха, дуг је и тајанствен пут. Покаткад, он одводи Ливаду у фразу, у сувише намерну, рекао бих чак и помало помодарску иронију, или у натуралистичке слике које треба да надокнаде одсуство правог песничког односа. То се лако може видети у конструкцији многих песмама, па и у оним под 1, 2, 3, додацима, умецима песмама који нису друго до пука играрија, непотребно и насилно трагање за оригиналношћу. То је штета, несумњиво. Јер, речено је, Ливада не само да има талента, већ је и образован млад човек, па су му и ставови и асоцијације сложеније него ли код многих песника његове тенерације. Утолико теже зазвуче песме џ циклусу „Време мишева" на пример, које су особена мешавина некадашње социјалне поезије, надреализма и данашњег непоетског кокетирања апстрактном супери орношћу.

А кад се ослободи потребе за псеудооригиналношћу, кад се замисли и постане унутрашње сигуран, тада Ливада постаје миричар изузетног тона и имагинације, опор и сетан у исти мах, чистог и чврстог стиха, као што то бива у неким песмама циклуса „Морбидне очи", „Катарке" и „На маргинама несхватања.

Поезија није намерни пропрам било какве врсте, или кад то и постане, онда мора „да се довине до најдубље рефлексивности. Кад Ливада свој интелектуализам коначно џобличи, кад та ослободи кокетерије, кад му иронија постане однос а не и намерно инсистирање, тек тада ћемо имати потпуног песника. Мука око ироније је у томе што она има своју лепоту и вредност само Кад је песничко уверење проистекло из интелектуалних ставова, кад је, дакле, иманентна песми а не кад је објава, декларација, дискурзивност. Није Ливада први млади таленат који је завирио а ироније, па му се, на мах, учинил је лажи изразити тромкошћу и нападношћу. |

Добро је што је у својим правим песмама осетио и изразио и праву сложеност' песничког казивања ироније.

Зоран Гавриловић

Десанка Максимовић Прбо смо дуо '

мислили

Прво смо дуго мислили

да смо негде удисали штетну траву

и да она сад делује закулисно,

да нам се зато сад мало шта мили,

да зато живот не доживљујемо присно.

Прво смо дуго веровали

да смо прележали не знајући

неко желудачно запаљење,

или у детињству јели воћке зелене, и да зато не подносимо

ни чај одвећ врући

ни изворске воде студене.

Прво смо дуго мислили

да нам очни живац доторева

због прашине традске и дима

и да зато, и усред сунчаног блеска, добро не видимо,

да зато често осећамо под капцима трње и зрневље песка.

Прво смо дуго веровали

да не може добро да се спава

као предвече крај реке

у свежој башти

зато што у прозор бије реклама плава и што у траду увек грми и прашти.

Сада више никота и ништа

не оптужујемо

за бесанице, за губљење вида, болесна срца, изненадне сете; смешимо се сад с помало туге, помало стида,

када гласници старења налете,

ПРОЛЕЋЕ, СМИЛУЈ СЕ

Пролеће,

смилуј се на прву жену султана, обасуту свима знацима поште, окићену аметистом и јантаром, а остављену да у сну само греши; за прву жену која већ слути судбину своје наследнице,

која зна како су султанови заноси брзи,

зна какве Ле бивати среће султанове жене и друге, и треће, и више их жали него мрзи.

Пролеће,

смилуј се јутрос на њу 4 која седи за решетком уплакана, на очи њене

тужне и помало подругљиве. Смилуј се на све превазиђене прве жене

старих султана.

МУДРА ЈЕСЕНИ

Мудра. јесени,

опомени

ноћас султана,

не као прва у харему жена,

већ као искусна вољена милосница, спаси га заноса коме се харем смеје. Поглед султанов тежи од саме тучи одврати од прерано зреле робињице која би да је султан љубави учи,

од жена зрелих бисера и злата

које звекиром сурове лепоте

лупају његовим чулима на врата.

Мудра јесени,

опомени

ноћас султана

који је побеђивао умом и мачем

и хришћанског кнеза и татарског кана, а који над собом сад власти нема, султана кота већ се старост таче

и коме се везир у потаји руга, подсмешљиво за киме шапућу

младе лепотице из харема.

КВИНЕВНЕКОВЕНЕ 5