Књижевне новине

Љубомир Симовић

Клешђе

|

Цетар ти по Србији погасио све, све осим свеће на гробу!

Не утеко ни секири, ни топу!

Немао рибе у Рибници немао вола у Волујцу ни овце на Овчару!

Десном руком ; чорбу од леве мешао! |

Не смео без ножа ни пред брата! Брат те змијом везао! Гробар те дрешио!

2.

Дао капу правити, немао је на шта ставити!

Жена ти месила_ ; прашину, кишино тесто!

Ђежали од тебе

твоја коса, твоје месо! Залуд браду

изнад потопа дизао!

Колико ти мукама треба, толико дисао!

3.

С мора ти лађа блистала! Стуб те златне кише обасјавао!

Сјао ти огањ што се кроз рупу у облаку

ПОР ИГУ

на нижи облак излива!

Сунце ти не заходило све док ти друго не изгреје!

А ти слеп зидове опипавао!

4.

Мене оголио и обосио па опет од мене просио!

Мене у ковчег заково па опет од мене страхово!

Мене тукао па се претучен за мојим скутима вукао!

Мени сузу из очију истакао из моје сузе у тами запомагао!

5:

“~

На свим ти путевима гвоздени људи осванули!

Ујахали у твоја жита, у твоју постељу, у твоју цркву! Све твоје дигли на тебе!

Све хајке на твој траг! Сва зла на твоја добра!

Ал док ти нож пе подигнеш сва зла ти ништа не могла!

6. :: За а 4

из" ЈАВИ АЕ 4 Заклан усто. > из потока! 5

'

С "руком на жени

Стрељан се дио |

тледао леђа ПАСА потопа!

у

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Магична реч

Џавле Угринов

ЦЕЛИМ својим бићем. се упињао да дозове ту реч, реч која би у себи обухватила сву узнемиреност што га је разарала, да би је исказао и стишао то унутарње. праскање без свршетка, да препозна ту реч која би поново све обухватила, све те честице што се одвајају од њега, да, би га. опет саздала, његово биће, ма за часак, биће на ивици ванумности, на рубу помрачења и потпуног нестанка; упињао се да призове ту обухватну и саздајну реч, сједињујућу реч, једну једину између безмерног мноштва што су насртале на њега, боцкале га, покушавајући да испуне празнину која се отварала у њему, да је супротстави тој експлозији у току; али ниједна пије била она коју је, склупчан у себи, тражио, која. би запалила јарки пламен у њему што би сажегао језгра распрскавања, угасио их и опет успоставио спокојство, ма и краткотрајно, до следећег праскања, до новог дозива, нове разрешавајуће речи, и тако редом, ка свом бићу, ка спознаји

себе, ка остварењу себе, реч по реч, прибирајући их са му-

ком, да би себе именовао, или макар само свој први слог, да би стишао ту узбурканост у себи; или је то нека далека реч, коју само слути, која лута по непробојном пространству, по мрачном небу, у које упире ужарен поглед, којим је опкољен и у коме није ништа обележено, ништа опредељено, будући све исто, црно, можда светло; пространству које се не открива, које може да се ослушкује, као неко живо биће, у коме не може ништа да'се препозна, сем збрке речи, али у које једино ослушкивањем може да се продре, ослушкивањем да: се издвоји један звук, један мали наговештај звука, известан шум, шум неке речи, неког одзива који има значење, да би се нашао додир који биће тражи, та матична реч.

Али није стизала. Дамари узнемирености су се појачавали, унутрашња успламтелост је достизала врхунац; стварала. су се нова жаришта праскања, ширила су се по површини тела и продирала у дубину ткива; спајала се са ста рим жариштима, обнављала их, додавала им нову ватру; врцаве жишке претварале су се у вреле ерупције; закречени кратери су опет оживљавали. Ткиво се стезало и згушњавало, затим развргавало у ситне куглице и зрнасте скупине сличне рибљој икри; љуштило се са свога стабла, претварало у љуспе и губило незнано у ноћи, можда као нека танка пантљика или површина реке или прамен звезда, У чежњи да поново буде саздано.

Није знао повода томе; није могао да проникне у себе, није владао собом; откри се себи као тајна у коју само може да се понире, тоне, без икаквог разрешења. И мада се тресао целим телом: да себи помогне, све више је бивао беспомоћан и себи туђ. Као да је то стање трајало одувек: јед; ном саздан, незнатном магичном речју, живот отад беше непрестано распрскавање. С почетка тихо а потом све бешње, без престанка у потрази за новим знацима који ће га вратити себи, самом себи разјашњавати, до оне просветљености у којој се спознаје само биће, И тако, не познавајући се, верујући да је збиља он, не хајући о томе, стиже до ове ноћи; безмеран простор таме се процепи, недостижна тишина га сустиже — свет беше пред њим, Осети подрхтавање пред том непојамношћу. Шумови ноћи су стизали до њега у дугим, испрекиданим поворкама, јата неповезаних речи су пролетала без реда, нејасни обриси промицали у таласима по своду таме, разилажења звезданих сазвежђа смењиваху паљења великих области маглина, све беше у комешању и превирању, у потрази за својим оваплоћењем; дрхтећи приближавао се том свету, изједначавао се са њим, с његовим појавама, палио се, искрио, бивао исти с њим, час експлозије беше ту.

Распрснут, кретао се тим мрачним пространством попут иокричавог облака који се тањио, затим дужио, мада се

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

/

'

. неком неодредљивом силом и даље држао на окупу; чинио се као сопствена распета кожа, као тело стањено до ледујаве крпе, која је саму себе осветљавала и чији извори све"тлости нису јењавали, чија се снага обнављала ужареношћу којом беше испуњена свака њена честица, свепреданошћу позиву да се дозове она спасавајућа реч која ће их ослободити тог неиздржљивог напона и опет вратити сопственој природној спрези, свом навикнутом обличју, ТА И ХОДУ,

сигурности и сну; свака ћелијица је била чисти слух што

ухиљадостручено ослушкује гласове и жуборе пространства, не би ли из те збрке разабрао жуђену реч, похрлио Јој усу“ срет, издвојио је, и чисту бацио у тај огањ сагоревајућег тела; пи џ онај неми глас што из дубина свакад дозива и никад не престаје да тражи одговоре и, незадовољан, поново пита, никад миран, неуморан у потрази за незнаним речима, које никад нису до краја потпуне, и због тога треба поново да. се роде, потпуније, све потпуније, до у бескрај, до оне целе, неразлучиве, свесједињујуће речи, која начас све ра светљава, све осмишљава, коју сад лови тај вечни глас, хиљаду вечних гласова из сваке његове поре.

Све се губило непојамном брзином У тој свеобухватној ноћи; земља више није била земља, тле на коме је домало још стајао, тле земље, све мање је изгледало тврдо тле, округлина о којој је имао илузију, бивала је све мање округлина, њена црна боја, њен црн изглед све више се расплињавао, постојала је још само светла тачка у даљини, светао ивер, све светлији и светлији; престранство што се пружало око.ње било је само привид, једно. мало поље према про

странству недогледне ноћи, пространству несагледивог света у коме се налазила, једна мрва у том свету, један титрај међу хиљадама других титраја у светлосној реци, трун јед“ ног распрслог тела што изгубљено лута тражећи потврду себе. Више је није било, те земље са својим чврстим тлом, те тамне отврдле округлине, гранитних планина и дубоких океана, била је прах у једном истањеном и издуженом облаку што је у мимоходу замицао за други, у свеопштем тра жењу разрешења. .

Усред тог укрштања, једно издужено и лелујаво тело, треперавије и блиставије од осталих, раширених танких удова, мировало је у простору, без снаге да се креће, одвише крхко и нежно да се упусти у тај ковитлац, или тек искључено из њега, посустало, уморно, можда само у при“ станку, док не обнови своје моћи, или пак на самрти, у по. јачаном сагоревању и грчевитом отпору потпуном нестанку; усамљено услед општег покрета, напуштено у великој ноћи, обраћало се немим позивима том свету који је промицао мимо њега ис обзирући се на њ, тражећи ону одрешујућу реч што ће намах уставити цео тај изгубљени свет, прожети та њом, подсетивши га на циљ занемарен у лутању, открити му, у свом остварењу, сопствено обличје пренути га, потре. сти, спасти, али ништа се није мењало, ђеч није стизала, било је исто; сјајило је још дивнијим сјајем и мировало као у дубоком сну, издужујући се лагано и даље, примајући изтлед неког знака који мери дубину таме, знака који је ишчезавао пи опет се јављао, заклањан и отклањан од мрачних сенки што су клизиле и прегибале се мимо њега,

Али треперење овог необичног знака било је силније од његовог треперења, и што му се више ближио, осећао је да је и сам све светлији — обасјан њиме. Кристали скривени у дубини његовог тела, заклоњени од светлости, нагло су се палили, и тело се намах расветли до краја. И откри нова обележја усамљеног знака у суседству; неуочена обележја тог успаваног тела. Било је нато, са испруженим рукама и упаљеним шакама. Широко растављени прсти сагоревали су најпунијим сјајем; дуги праменови косе лебдели су по про стору. Испружи своју руку која је такође горела; и све више

_ што је била ближа руци тог тела. Без колебања, без зазора,

не заставши ни за час, дланови двеју шака се склолише а прсти укрстише и тај спој букну у велику жижу светлости,

иље је прожимало сваки делић његовог расутог тела. и распаљивало нови пламен у њему. Руке су кописле урањајући једна у другу и, убрзо, и рамена им се стопише; осети своју руку како продире кроз то уско тело и руку тог теда дубоко у себи. Лица су се исто тако незадрживо приолижавала једно другом; упирао је поглед у тај лик насупрот свога, чинио му се присан, хтео је да га распозна, али био је заклоњен густом косом кроз коју се ништа није могло прозрети; отклони је слободном руком и пред њим блесну невиђени сјај који је све засењивао, сасвим та приолижи свом лицу, дивећи му се и с напором одгађајући тренутак сједињења. Али тела су неуставивом снагом продирала једно У друго; час попистовећивања више се није могао оллатати, тела су се стапала, косе лепиле; топлота се разливала; и пре по што спознаде тај лик и то тело, беше једно с њим; исто лице, исти удови, исти блесак у мрачној ноћи. Реч беше наћена и промуцана.

Владао је мрак, без трачка светлости, без трептаја. Истобитност бића, давно распарчана, издробљена на најситније делиће, изгубљена у безмерју, лутајући по њему у узалудном настојању да се сустигне и опет срасте у свој првошњи облик, јављајући се само каткад у мрвицама, пецењена, крштена другим именом, одбацивана, разврставана у небиће, — наново беше нађена. Вечност је трајала; све је било вечно. Ништа није трајало; постојала је само вечност. Гласови су се јављали одасвуд, речи што су се оглашавале, шумови што су стизали у таласима, били су само делови распрскане истобитности у потрази за собом. Ништа пије могло да се сведе и оствари; све је био говор ниочему, само сећање на своје исходиште, одломци дозива, склоп који се руши, покушаји да се стигне до себе, слике које се руше, зидови који се круне, испљувци речи, мрвице, речи, речи, речи, неподударност ма чега, говор — ништа, дозивање тог бића, вапаји, позиви истобитности. Сад је била ту, позната,

сама, иста, вечно иста, вечно, сама, у свом сјају, у усијању,

у својој природној слици.

Поново је бис на кори, на копну, на истој оној светлој звезди што ју је посматрао из пространства, домало сјајној љуспици, трептају у издуженом роју, звуку у тишини, речи без звучности, на угашеном тлу, на тврдој подлози, у пепрозирној тами која је обављала све и потирала разлике; и оџ је био изједначен, исто што и све друго, тама, један слој таме, састојак мрака, који је себе само замишљао али није могао да посведочи, да упореди, да одвоји; јер себе није видео, као што ни било шта друго није видео, нити је себе могао да разликује од било чега другог, нити је знао да ли

постоји друго, или је он ту сам, сам цела тама, сам цео мрак, сам мрак, мрак који сам себе треба да расветли.

Осећао је како му кичмени стуб очвршћава и расте нагоре и надоле, попут стабла које се устаљује и укорењује на погодном тлу, или стожера око ког ће се одсад гомилати тело; рамена су се разгранавала и одмах чвршћала; почеци руку су висили на крајевима; месо се отелотворавало уз свој скелет; враћало се трнући својој компактности; терет леђа се распоређивао наслањајући се на безобличну масу што се све више сабијала око меких костију, у дубини, у самом средишту, кристали су се гасили, потом нагло тежали, изазивајући неодређену мучнину; утроба се грчила; ткиво је расло. Сав беше прожет трнцима и голицањем, мехурићи су прскали, по десетину наједном и у свим деловима, претварајући се у рибиће и дуге листове; стас је добијао своје размере; постепено је препознавао своје обличје, своје тело у саздавању; настајао је, он у врту, ону ноћи, он и дрвеће, "он и кућа у позадини, он и осуто небо у надимању, шумови ноћи, оштри, приземни, и благи, из пространства, он и природа, у мирисној башти, у мекој и светлој ноћи. Биле су то његове руке, опуштене и мирне, његове ноге, листови и бутине у лаком подрхтавању од дугог стајања, његово срце које је лаким трзајима куцало, он пред окрет, пред полазак, пред повратак, исцрпен, уморан, тонући у мртвило,

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ - . 6

пе