Књижевне новине
'
У ПОТРАЗИ ЗА НАЈБОЉИМ ТРИЈЕНАЛОМ
Маставак са 1. стране
само за концепцијоке изложбе, ма колико оне биле занимљиве, јер се тиме гуши оно што је ново и непредвиђено. Најдрагоценији резултати у уметности и највредније идеје стварају се увек мимо предвиђених концепција. За пример нека послужи чињеница да је Тријенале скренуо пажњу и афирмисао у југословенским оквирима низ уметника који пре тота нису били познати изван своје уже средине и то, особито, Први и Трећи тријенале, на које су уметници могли самопницијативно послати радове пред жири.
2. Предвиђене групе на наредном тријеналу представљају од; раз актуелних тенденција у свету, комбиноване са групама које садрже већ афирмисане правце у нашој земљи. Како је у нас мање
представњика најновијих тенденција у ту, а више оних умет-
ника који свој израз траже у оквирима већ постојећих праваца, мораће критеријум квалитета и оригиналности бити блажи за ствараоце једних схватања, а строжи за друге.
3. Од једне изложбе не могу очекивати напредак уметности, јер сматрам да ова људска делатност, у својим најбољим примерима, не зависи од организационих мера, али очекујем да пружи повод за напредак мислам о уметности, за којом такође постоји стална друштвена потреба,
МИОДРАГ Б. ПРОТИЋ
Покушаћу да на три постављена. питања одговорим што једноставније, Ипак, претходно указујем на две околности, Прво, не могу улазити у разлоге зашто је Скуп: штина града Беопрада донела од: луку да укине установу Тријенала и да Тријенале као изложбу повери Музеју савремене уметности — претпостављам да то није учинила само зато што је нови Тријенале номинално двапут, а реално трипут јефтинији од старог; вероватно је узела у обзир и оно, што сви знамо: да ово није најпогоднији тренутак за приредбе ове врсте — да је задатак тежак и незахвалан. Музеј је, признајем, настојао да га ова чаша мимоиђе: „културни песимизам" није. право поднебље за овакве амбиције, али су, свестан сам, 0вакве амбиције средство да се из њега изиђе. — Друго, имам утисак да су питања састављена сугестивно. Она се боје да Тријенале не прејудицира нашу 'уметност, а ја се бојим да она не прејудицирају Тријенале,
1. Није ми јасно како једна из: ложба која је у највећој мери прејудицирана стањем, утиском, закључком о развоју наше уметности за последње три године, може сама да прејудицира то стање, тај утисак и те закључке из којих је проистекла. Организациони од
бор је уметнички живот 19671970. схватио — и ех обасо морао да схвати — као јавни кон-
курс па је Тријенале састављен на основу у њему испољених ре зултата. Управо зато што је же. лео да прикаже стварно стање, он није хтео да се пред њим и за ње га понови трогодишњи уметнички живот, знајући унапред да је то илузорно а за најбоље и — увредљиво. Позиви уметницима упућени су, дакле, после проученог трогодишњег периода, а не пре њега. Тријенале, дакле, намерава да сакупи све што као, егзистентно 04: ређује данашњи тренутак, То, разуме се, није лако пошто је сваки, тренутак састављено од прошлости, садашњости и
нарочито од вредности и невредности, живог и мртвог, стварног и привидног. Али баш због те замагљености неопходно је да се његова суштина рељефно истакне — без обзира на ризик да сету ми тамо можда и погреши.
2. Концепција Тријенала није дакле — као што то питање сугерише — априорна, већ апостериорна. Зато није реч о мнапред постављеним називима појединих струја, већ, напротив, о покушају да се критички и естетички сред оно што постоји, што се 4 следње три године иопољило. Знамо да су термини, иако зле. сасвим срећни, ипак неопходн: као помоћна средства и и : ције. Дванаест групација пау сваком уметнику да Н а своје место — чак и само Ме три толико су широке да ари обухватити целу модерну Јина ност. Да не говорим 0 шака" појмова „скулптура , МР Не итд. Ако поред општих има и р мина преузетих од данашње о тике -- реч је о жељи за ве Е прецизношћу У систематизоваћ у уочених феномена. Познато 1 међутим, да је за нашу ОРИ карактеристична интелектуална лењост, избегавање концептуал зације расутих сазнања, „утисака и закључака у име „лепог, „умет. ности уопште", „слоооле ствара: ња'" ита., тако да се У том склопу „самоникло", | „аутентично — за које сам се као критачар увек 32" латао и залажем — често употј љавају у изразито
· бора по олињалом систему будућности, а |
те изерватив“
НОМ, чак реакционарном смислу. „Самониклим" се сматра и прихватање онога што се у Европи гради“ 40 пре пола века (па зато не ради данас), а епитонским — чак ако се ни стваралачки прихвати оно што у њој постоји данас. Мостаом, ако ду називи покрета често исти — нису исте и саме личности које им припадају. Банално је подсећати да има толико различитих класичара, романтичара, кубиста, импресиониста, нефигуративних и фигуративних сликара.
3. Разуме се да ће присуство еминентних критичара и теоретичара (чије су књиге, понекад, и код нас преведене) и директора музеја значити много за афирмацију Београда и југословенске савремене уметности. Они ће на Тријеналу видети изоштрену слику данашњег тренутка, под кровом и у контексту опште поставке Музеја која реконструише ХХ век, срести наше уметнике и критичаре, чути њихова тумачења, казати своју реч, понети, уз ути ске, и један студијски каталог књигу о данашњој југословенској уметности. Уверен сам да ће после тога не само писати о нама у својим листовима и часописима, већ да ће и у својим књигама приликом глобалног пројектовања данашње светске уметности чешће налазити место и за нашу уметност, а у изложбама које буду правили и у колекцијама које буду употпуњавали — иза дела наших уметника.
У закључку: овај Тријенаје. жели да настави (а не да прекиме) велику традицију; то подразумева и напор да се омањи раз мак између уметничког тренутка м свести о томе тренутку. Утолико пре што се код нас испољио парадокс: постоји строгост према праву уметника на властиту концепцију, а лтберализам према вредности самих остварења. Креативан је чин не ретко скоро из једначен са немоћним покушајем. Корени „културног песимизма" су пре свега у таквом понашању. Трпјенале, међутим, треба да значи охрабрење за све који заиста стварају, који одговарају на изазове данашњег света и властите уметничке савести.
МЛАДЕН СРБИНОВИЋ
Драго ми је што је ваш лист покренуо питање око новог конципи раног – Београдског — Тријенала. Овај проблем заиста заслужује пажњу шире друштвене и култур не јавности. Жалим да тај нисте раније учинили, јер би благовремена анкета можда помогла Скуп штини града Београда, а нарочито (Организационом ојлбору, да избегну нервозну атмосферу која је сада створена.
Опростите ми што не одгојварам по редоследу на Ваша питањЊа, међутим сматрам да ћете и овако добити одговор на Вашу анкету. -
Пре свега, мислим да се прва замерка за овакву концепцију Тријенала. може упутити Скупштини града Београда и то за. што је свеукупну организацију Тријенала поверила Музеју савремене уметности и поред тога што су претходно Скупштини била Дор стављена компетентна мишљења у којима се између осталог нагла шавала бојазан од моноподизма. Извесна врста. монополизма је већ на помолу.
Друга замерка се може упутити заједно и Музеју и Скупштини што нису нашли довољно одлучности да избегну предлагање и именовање Организационог од
„националног кључа“ да би се тако избегла и лоша пракса вреднова ња у југословенској уметности управо по том кључу. Наглашавам да је ово погрешна политика нарочито овог пута када се амбициозно жели да скрене пажња света на југословенско ликовно стваралаштво. Било је ту више решења али ово сматрам најгон рим. Ово више није вођење културне политике већ инертност култивисаног политиканства.
Замерам Савету Музеја на пр
"вом члану Правилника, где се "каже да је „Тријенале изложба
најразличитијих појава | најбољих ликовних остварења"... Колико ја знам, у најбоља ликовна остварења заиста улазе најразли
|
У ПОТРАЗИ ЗА НАЈБОЉИМ ТРИЈЕНАЛОМ
В. СИДУР; ЖЕНА
читије појаве, али сам имао при лике да видим силан број „најразличитијих појава" које са ликовним остварењима пе стоје ни у каквој вези, па према томе мислим да је довољно да се каже „изложба најбољих ликовних 0остварења", јер је иначе могуће да нам превише термина дозвољава замагљивање суштине.
Даље, ја лично, ис поднејзим никаквих 19 арбитера, ма у ком саставу били а који ће повивати уметнике! Уметници су ту зато да до последњег човека учествују на конкурсу! То је њихово ос-
нојвно право које им не може ускратити нико, па ни 19 Фидија!! Затим, не мислим да је додељивање награда упропастило доса дашња три тријенала. Ко је до сада награду ових тријенала добио може се китити њом у сво јој биографији; за остале изврсне сурараоце који долазе нема више тога! — појела маца!
Што се тиче поделе излоржкбе на дванаест група, то је чиста имтровизација теоретичара који праве рачун без крчмара, а затим се замарају тражећи оне који ће попунити њихове схеме. То је све скупа бесмислено, јер се на тај начин добија искривљена слика стања о нашој уметности. Слика бива мондена, а понашање ових арбитера сматрам скоројевићким и бахатим. Ако овако пробрани скуп арбитера није у стању да успостави порушене мостове између овог друштва и уметника, нека нам не чине ни медвеђу услугу. Нека нам не нуде никакве свет ске галерије, колекционаре и кри тичаре пред којима би требало, због могућности да се дотакне слава или новац, да смерно погнем главу. Нека ми не нуде „ме“ Бународне оцене" и могући приступ међународним изложбама и елити света. Нека ми се не нуди евентуални улазак у светске књи те и енциклопедије, а све то у знаку овдашњег вршљања неколиких инфериорних психологија. Гријенале није место где ћемо вр шити демонстрацију укуса или пак наших имитација онога што
"се у свету ради, већ показатељ
самониклаог и аутентичнот нашег погледа на свет уопште,
Нека ми се даље не нуди могућност, шанса и нежна брига о откупу јер ако један Радомир Ре љић тражи обештећење за уметнике то није зата што је он кукумавка, или егоцентрик, или про ујак! +:
Дакле, духовни раст и смер стваралаштва у Југославији зави те искључиво од нас самих и нашег устројства. Оно што је југо словенском "уметнику – потребно јесте могућност да живи и да ис прпљује своју стваралачку енергију, а како то постићи позамаш није је питање и ван је овог оквира. Напомињем најзад да ћу излагати на ТУ тријеналу искључиво ради свог личног престижа а и зато да бих се налазио у репрезентацији београдских уметника, који су преко овакве 'организације неправедно десетковани.
ДРАГОСЛАВ БОРБЕВИБ.
ЈЕ Ако традицију схватимо као ви« талистички процес а не као затворену, конзервативну форму, онда је свакако треба поштовати. Када је права, она је основ сваког даљег развоја јер пружа поуздање прошлих _ искустава _ човековим стремљењима ка певом и бољем. Тријенале је једно такво велико искуство које, додуше, никада није давало очекиване резултате, али је убрзавало кретања и узнемиравало духове. Разумљиво је да, као свака селективна изложба, није могао да задовољи све заинтересоване, почев од кредитора и
друштвено-политичких _ форума, преко музејских стручњака и критичара, до уметника, излагача и широког јавног мнења. Чуда се дешавају само у библијским летендама и причама за децу. Не налазим да су претходне тријеналске изложбе одражавале стање а да се новом концепцијом прејудицира утисак или закључак о стању у савременој југословенској ликовној уметности, Пре бих рекао да је супротно, Ако је оно би: ло стање, онда су резултати таквог стања често бивали поразни, будући да су зависили од милости позваних и случаја понуде од стране жирираних уметника, Мислило се на једне, олдазивали су се други, ж изложба се ипак морала. одржавати, тако да пре може бити речи о стању једне излатачке политике него о стању једне многонационалне уметности сагледане јединственом критериолошком лупом, дакле о утиску могућег стања наше уметности.
У свих шест наших република постоје специјализоване музејске и галеријске установе које се баве проблематиком савремене уметности, Њихови представници седели су у _овогодишњем гријеналском _ Орбанизационом _ одбору. Логично је претпоставити да сваки од њих добро познаје ситуацију прво у својој а онда и у осталим културним средина“ ма. Коначно, то им је посао. Њихова је дужност да буду обавештени о свакој новој појави, о сваком новом имену, о свакој доброј изложби. И они то не чине кампањски већ у континуитету свога рада. Зато нема бојазни да ће нешто што заиста вреди, бар с њихове стране, бити превиђено. Грешке су увек могуће, њих увек има, па и сада ће их бити, али ће им број бити сведен на много мању меру. У једно сам сигуран, да тријеналски избор није ни случајан, ни музејски конципован, ви идеалан,
2. Као члан Организационог одоора поуздано знам да су после дугих и не увек пријатних састанака прво направљени коначни спискови излагача па се тек онда приступило њиховим груписањима по мање-више општим _ стилским карактеристикама или читавим дисциплинама. Што има тенденденција сасвим новог звука или одјека, чињеница је која произлази из затеченог стања и тиче се самих уметника, њихових личних опредељења и оријентација. У сваком случају музеји их нису измислили, нити их смеју као по-
стојеће појаве игнорисати, без обзира на њихову трајност. 3. Свакако да ће једна оваква
селективна југословенска изложба преко пропратних манифестација и акција допринети афирмацији наше уметности и у земљи и у свету. Да није тако, не би се ни правила. За иностране критичаре и директоре музеја ово је прилика да на нашем терену стекну праву представу о нашим уметницима, за наше уметнике да буду познати и од њих позивани на разне међународне изложбе а за наше критичаре могућност про вере својих критеријума у односу на мишљења и судове страних колега. ЛАЗАР ТРИФУНОВИЋ
Да не гајим лично поштовање према Драгану Јеремићу, уреднику „Књижевних новина", не бих одговарао на ову анкету, јер је она по моме мишљењу малициозна и неадекватна, али врло типична за нашу ситуацију у којој је уобичајено да се суди 0 идејама које нису упознате и осуђују акцију пре него што су се појавиле. Мислим да се то сада чини са Тријеналом. Како можемо да озбиљно, стручно и одговорно раз товарамо о изложби која још није отворена, чија дела нисмо видеАм, па чак не знамо ни уметнике који су за њу позвани. Свака ортанизациона форма себе потврч Ђује или оспорава својим резултатом, а пошто тог резултата (изложбе) још нема, све примедбе су у овом тренутку неумесне и неодрживе. Ја бих разумео и свесрдно подржао ову анкету у време Тријенала, или по његовом затварању; овако то ми личи на обично ћаскање, али пошто већ ћНаскамо пишем и ја невољно ово неколико необавезних реченица. Какав ће бити овај Тријенале =— не знам. Довољно сам стрпљив да сачекам још тридесетак дана и у миру разгледам дела, како бих стекао слику О караклеру и вредности изложбе, па самим тим о добрим и лошим странама њене организације, Какав нам је Тријенале потребан — да ли смотра стања или утисак о стању, како се то каже у питању анкете — не бих умео да одговорим, јер ми формулација није довољно јасна. У једно сам сигуран: онакав какав је био на протекле три пзложбе, пун компромиса, погодби и републичких. кључева, Тријепале није испунио очекивања, нити је у културном животу оства рио функције због којих је основам, Шта ће се, како и колико у њему побољшати или изменити
_ штва.
у ПОТРАЗИ ЗА НАЈБОЉИМ ТРИЈЕНАЛОМ
новом организацијом, да ли ће се у новој форми поновити старе
грешке — видећемо, сачекајмо изложбу. 5 Сматрам да наша уметност
нема потребе ни за каквим уметничким смотрама и тај сокол ски приступ више не одговара нивоу нашег јавног и уметничког живота. Они који воле уметност и који је прате, могу сваке године да стекну јасан увид у уметничко стваралаштво преко. редовних УЛУС-ових изложби, Октобарског салона и других манифестација у граду. То је сасвим, сасвим довољно. Нама су далеко потребније концепцијски разноврсне изложбе, смеле и свеже, које би из разних углова посматрале и пратиле развој наше уметности и ако Одбор Тријенала хоће нешто у том правцу да учини, имам разумевања за такве намере. Лично сам резервисан према нечем другом, према гтломазним југословенским одборима састављеним по кључу и увек бих гласао да се организација овакве изложбе повери једном човеку, стручњаку и зналцу, који би доследно спровео своју концепцију. Каква та концепција треба да буде зависи од човека, или олб0ра који је ствара, ту су могућности многе и ја, као и други који се тиме баве, имам своју идеју без резерве бих претворио Тријенале у изложбу младе уметности (уметници до 30 година), јер би тиме отпали многи проблеми и неспоразуми, а у афирмацији младих корист би била огромна.
Не делим мишљење изражено у питањима анкете и заиста не видим да неко жели да „прејудицира један утисак о стању у саврсменој југословенској уметности, нити да „унапред одреди оквире којима би сугерисао да код нас постоје исте групације као и у свету. Да ли треба да схватим ла састављачи ове анкете ипсинуирају Одбору Тријенала како хоће насилно да скроји слику југОСАОвенске уметности и да је вотттач“ ки прилепи уз светску ситуацију, жртвујући тобож наше оригинал“ но и самоникло, Чему та приземна сумњичења2 Свако ко се озбиљно бави овим проблемима зна да називи тенденција и груписања која се чине имају условну вредност и представљају формалне конвенције, које немају великог значаја за само стваралаштво, Наша уметност се развија својим токовима, следећи законе који су у њој самој и које сама ствара, ношена снажним уметничким личносхима и не треба страховати — то је лажан страх који прикрива друге амбиције — да ће било ко моћи тај њен развој да заустави, преокрене или вештачки програмира. Данас то не могу да учине ни мното моћније силе него што је Организациони одбор једне изложбе,
ВЛАДЕТА ПЕТРИЋ
Ваша питања, као уосталом и Тријенале, дошла су у време када се у нашем друштву одвија 03 биљна битка за самоуправљање У култури. По моме мишљењу, Тријенале је једна од изгубљених битака. Ту је извршена потпуна скспропријација права на самоуправљање — а што је то рабвено у име неких виших циљева, то је само лоше прикривена бирократска позиција.
Самоуправљање У уметности, као једна од пројекција слободе стварања, захтева да и у кремрању програма и у вредновању учествују директно уметници заједно са самоуправним факторима дру“ Оно такође подразумева. и слободну утакмицу, јер ми нисмо компјутери и нико нема права да нас унапред програмира.
Посебан притисак на слободу стварања врше институције, где се из буџетских средстава састав“ љају програми који нису резултат правих договора, мада се игра игрица звана „тражење мишљења“, па се онла објави у јавности ко је све мишљење дао, а што је опо било потпуно супротно, то се прећути. Ту праксу не треба потцењивати, јер нам ускоро они нег дашњи агитпропи могу изгледати као дечја обданишта,
И овога пута разлози да се не иде прокламованим и општеусво. јеним путем били су уобичајено бирократски банални: недостатак простора, времена и материјалних средстава.
Мени никад није сметало ако неко преписује критике, ако неко преписује сликарство, јер ме нико не може принудити да то гледам или читам; али бих молио, да се не преписују и туђа правима игре, јер у овој земљи постоји Устав који пије преписан.
Једино што је позитивно у овој принудној управи — коју не знам чиме смо заслужили — јер, углавпом, за разлику од многих других грана уметности, врло мало коштамо друштно — јесте да ни она, ни њен програм и. методи, нису више анонимни.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ