Књижевне новине

ТЕЛЕВИЗИЈА

ТЕ-драма године _

ПОСТОЈИ један „тремутак истине" на те левизији о којем апсолутна већина гледалаца има заједничко мишљење — добро. Такав тренутак долази врло ретко, можда зато да биомо га боље запамтили или да би стара констатација добила нову потврду: телевизија је изврсна увек кад директно извире из живота који нас окружује. '

Већ неколико дана посматрамо једну драму у наставцима која вероватно неће имати премца у целој преосталој сезони. Њене епизоде, за разлику од а серија које су истовремено на екранима, пред: стављају редовно по један аутентични до“ живљај за гледаоца: набијене су истин“ оким узбџђењем, запенушане од праве акције, са чистом и непоновљивом „драматуршком линијом". Из кадра у кадар, тензија драматичности расте — уобличавајући постепено, са мером и укусом, херојску комедију или трагедију, фарсу или мелодраму, како кад. Свака епизода траје два пута по двадесет минута. Каква је фабула ове драме2 Где је њена тема2

Тема је модерна и у исти мах — прастара. Она задире у тамну област човекове жеље за самопотврђивањем, за уве равајућим доказивањем своје надмоћи, издржљивости, вештине, интелитенције. То је тема о жудњи за победом над противниковим и — својим могућностима, проткана малом црвеном нити потребе за уздизањем изнад разине просечног. А ево и фабуле...

_ На својеврсној елипси арене појављују се десеторица младића — они су глав: ни јунаци драме, коју ће пратити бучни, по правилу невидљиви „антички хор" људ ских гласова однекуд из позадине. У првој сцени та десеторка, подељена у две групе по пет, преобрази се у једине пуноважно акредитоване амбасадоре земаља из којих су дошли право у ову драму; они носе на својим атлетским леђима двометраша (и то одлично носе) невидљиви терет свега оног што смо учили о тим земљама у безбројним школама, у шаре. ним географским атласима, у дневној и недељној штампи. Међутим, после свега неколико тренутака, њихов заједнички агреман биће разбијен на десет појединачних судбина — које се врло брзо изједначавају са судбинама, особинама и хтењима сваког другог члана „хора“ са трибина или из замрачених «соба са по је дним телевизијским прозором, који гледа у борилиште ... Шта они, у ствари, чине у току трајања сваке драмске епизоде2

Јер, та игра ускоро престаје да буде игра и претвара се у чистокрвну ара" му. Страшни напор мишића, водопади

зноја, искривљена уста у потрази за дахом — као код недавно уловљених риба — то су препознатљиви знаци фигуративне и буквалне дилеме из свакодневице: хоће ли човек издржати до краја2 Да ли је граница воље далеко иза границе могућег> Треба уоштреним погледом пратити њихова лица: трептај страха од промашаја, изгубљеност и паника кад га је противник надмудрио, прошао, направио беспомоћним — необично често најочигледније очајање, умртвљеност, капитулација; али исто тако и жестока гримаса срџбе, скоро непојмљива бујица _ радости, понекад запрепашћење због сопственог тријумфа... Чак и сузе, тај последњи и строто чувани израз људских емоција, појављују се на лицима ових „носилаца глав не улоте", који ништа не глуме, већ живе у правом, опипљивом животу. Ту је, савим логично, присутна и она фамозна „друга страна" сваке човекове битке и природе. Са два корака растојања спазићете подмукли, прикривени покушај да се „противнику“ нанесе бол ударцем, да се лакокрилом тркачу подметне нога у најгорем могућем тренутку, да се безобзирно побегне од одговорности за прекршај искакањем из игре и замењивањем кривца неким недужним саиграчем,. Хиљаду пута одигра се „мали театар" правих и лажних повреда, _ истинита и кич-варијанта грча, превијања на поду, правде и неправде. Али, симултано, долази до скоро невероватне победе несебичности — уступак завршног ударца, дакле мспеха, неком другом из екипе или до пре власти саможивог задржавања тог успе ха за себе, чак и по цену изјаловљења, губитка, пораза... Нема вероватно ниједног људског осећања, које се неће појавити, искочити на видело, урезати у ваше памћење у току тих чудних окршаја! Било нам то пријатно или не, морамо признати: пред нама титра „живот У малом" са свим својим карактеристикама, успо нима и котрљањем по низбрдицама.

Телевизија, упорно преносећи наставке ове јединствене драме, можда ни са ма не схвата колико је близу својим врхунским дометима, својим најважнијим и — неприкосновеним _„ловиштима _ на“ ших очију, пажње, верности и Љубави према њој. Али ми морамо, са своје стра: не, да гласно изразимо најдубљу и најискренију захвалност: хвала телевизији, што нам технички скоро савршено прено“ си у кућу ову велику драму, не покуша вајући (јер то је изван њене моћи) било шта да режира у њој, не утрпавајући У ту драму своје амбициозне редитеље, квиз-водитеље, _ драматурте и уреднике, своја _фамозна „одељења за студиј (|) програма", своје фаворите и социјално угрожене посленике. |

А општа замерка на неразумљиви, мрмљајући начин коментарисања „Светског првенства у кошарци , које свакодневно понавља Драган Никитовић — та замерка је збиља кратковидна: и Демостен је мупао у младости, па га то није спречило да наступа на старо-точкој теле: визији, ако се сећате!

| Берислав Косиг7 |

или дим Е | вина анале пи

ПОЗОРИШТЕ ·

КОНЦЕПЦИЈА ИЗНАД _

ОСТВАРЕЊА

Ново извођење „Лабудовог језера“ у београдском Народном позоришту

Премијера „Лабудовог језера" П. И. Чај коваког у Народном позоришту у Београду дошла је у време пресићено кореотрафијама конципираним на антиплесним и антиестетоким премисама, као порицањима оне фриволности за коју смо склони да верујемо како симболизује балет као уметност чисте форме и ниже, готово никакве интелектуалне вредности. Зато је ова трећа премијера „Лабудовог језера" у историји београдског балета очекивана с много нестрпљења. Каква ће она бити; на линији нових тенденција или нег Ни у

једној од прошлих премијера београдски. балет није био ансамбл данашњег значаја и ниједна од тих премијера није ни могла обећавати колико ова: то је сада балет са овим сјајем технике, вештине и уметности, нарочито плесачи, А класичан балет је, пре свега уметност плесача, чак и када је кореографија бедна, чак и ако је, да тако кажемо, и нема.

. Велико обећање је пружао и Димитрије Парлић, Парлић из своје последње фазе, сав у широким плесним фразама, у акцијама великог плесног театра и спектакулар ним мизансценама, какве омо гледали у „он Хуану од Царисе" В. Ека и „Симфоније" П. И. Чајковског, Из године у годину овај кореограф постаје све раскошнији у изразу да би кулминирао не само властитим кореографским делом нето и цело“ купним стилом својих представа, уоквирених у велелепне Панкијевичеве сценограф оке замисли и богатство његове фантастичне расвете.

И доиста, форма, лепота, машта, све што је верно „Лабудовом језеру", овој бесмртној краљици балета, све је било задовољено, све према мери петипаовских пре. мијера са московских позорница. Али није ди постављање „Лабудовог језера" донекле исувише велики задатак за нас, за нашу недовољно широку позорницу и наше не“ довољно технички спремне плесаче, па и протагонисте, које један такав оквир обавезује на нешто што нису, а можда чак и не претендују да будуг

Душица Томић и Лидија Пилипенко, не“ сумњиво одличне балерине, нису могле да ову, највећу улогу читавог балетног репертоара, дају комплетно; ако баш нигде није било треће, комплетне, само једне балерине, онда „Лабудово језеро" није омело бити ни стављено на репертоар трупе која себе сматра најбољом у земљи.

Лирика Душице Томић није поседовала ону драматичност у изразу, која Белог лабуда чини синонимом Офелије или Дездемоне, тих недужних трагичних бића; а Лидија Пилипенко, сувише нервозна и први пут видно нечисте игре, није умела да чу довишност Шрног лабуда уздигне на ниво Лирових кћери или леди Макбет.

Слично се може товорити и о Зигфриду Радомира Вучића. Вучић је, ван сваке сум“ ње, откриће: красно тело, идеална, линија. и висина, одличан скок, али све је код њега још сирово, недорађено, нешколовано, Њему треба још доста неге и дораде сваке кретње, посебно еполмана и руку, до пра“ вог класичног Зитфрида и Албрехта, што ће он, свакако, једног дана бити. Душан Симић, као Лакрдијаш још мало па би био савршен, но, и овако, најближи је и улози и оним вапијућим потребама за изражајним солистима чисте технике и индивидуализованог стила у нашем балетском свету.

Криштофа Панкијевича смо поменули, али и овога пута, морамо да поновимо: ње“ тов раскошан готски декор је претрпан, тресићен, преувеличан. Нарочито су успеде сцене на језеру са елементима језиве гротеске савремене ликовне уметности, Костими, посебно шпански у Ш чину, веома су лепи, али остаје питање, шта се потенцираном мистериозношћу у диверти-

оману, и у костиму иу кореографији, стварно желело рећи» Проблем односа реалног, и иреалног,,

трагање за неким узвишенијим решењем односа љубави и мржње кроз ликове Зитфрида и Родбарта и вечити проблем верности и вере у реч у лицима Одете и Зитфрида и слична тражења кроз фабулу јед“ не балетске бајке, остаје секундарно све док се не реше нека битна концепцијска питања.

Бранка Ракић

ТАЈНА „КОСЕ“

Поводом неочекивано великог успеха београдске верзије

„Косе“ у Атељеу 212

„Коса" сигурно није најзначајније остварење Атељеа 212, али је сасвим извесно представа која највише привлачи публику! За релативно кратко време стекла је симпатије у целој земљи и побудила радознааост у више европских позоришних центара. Дело Радија, Ратнија и Дермота постало је симбол овог театра и феномен окружен и испуњен толиким парадоксима и противуречностима да се понекад тај успех чини готово необјашњивим.

У поређењу са класичним театарским узорима — интерпретација подлеже оум“ њи. Тешко је наћи и фрагменте до те мере постојане да могу издржати озбиљнију анализу и проверавање. Није тешко 'утврдити да је то просечна представа, по много чему на ивици аматеризма, лишена већих артистичких претензија. Савременија схватања позоришне итре дозвољавају далеко толерантнији однос према „Коси", па чак акцептирају њену ерозивну структуру х којој слаби одговорност према редитељ“

ској концепцији и све више остаје простора за импровизацију и необавезне комбинације. Разних епитета и замерки има на претек, па ипак, и поред свега тога, са сцене зрачи неки флуид пленећи непрекидно гледалиште. Отуда многи и одбијају да то своје усхићење „Косом" подвргну рашчлањивању, обезвређивању или потпу“ ној негацији. Уопште их не занима да ди је њихов доживљај прихватљив за строго естетске критеријуме, да ли је то добра или лоша представа — јер је пред њима спектакл који су желели да виде и који су прихватили са задовољством, Сада је битно сачувати илузију што дуже! Па ипак, ако је управо то циљ сваког театар-

· ског дела, без обзира на стил и време, по

чему онда — питамо се — није реч о правом позориштуг

ДУШИЦА ТОМИЋ. И РАДОМИР ВУЧИЋ У „ЛАБУДОВОМ ЈЕЗЕРУ“

„Међутим, ваља одмах нагласити да „Ко са" није настала као протест против театра — већ управо из веровања у могућност ефикасног сценског деловања у савременом свету. Мако су могли слободно да бирају форму испољавања аутори су се одлучили за ону најконвенционалнију, за форму коју негује мјузикал као поједностављена варијанта оперете америчког стила. Све је ту наивно и драматуршки невешто изнесено из страха да би једна снажнија форма могла потпуно да апсор“ бује сву свежину заноса младих људи, непосредност игре и драж спектакла. Писци су желели да њихови јунаци остану цело време слободни и: отуда су се унапред одрекли свих истраживачких амбиција у 06ласти форме; одбацује се чак и помисао да би она сама по себи могла бити израз целокупног садржаја. Зато се и чини све како би догађаји на сцени у гледалишту добили размере илузије, а за саме учеснике постали простор правог битисања. У игри, тако, има спонтаности, натурализма, неконтролисаних поступака и неартикулисанот говора.

М београдској верзији „Косе" редитељи Мира Траиловић и Зоран Ратковић управо су на томе инсистирали; младићи и девојке тек под светлом, рефлектора .и пред очима публике постају свесни да не припадају сцени м да она није њихова него оних неколико професионалних глумаца који обично играју на просценију. Зато се сваки пут изнова бацају у занос не да себе потврде, као посебне таленте, већ да идеје којима се интимно. одушевљава добију своју животну пуноћу и истини тост. У њиховим емоцијама, кретњама и међусобним контактима. илузија се: преображава у стварност У којој, макар и за тренутак, они стварно постоје. Та младост никоме не прети, не изазива, не малтретира гледалиште, а и како би када се осеБа изолована и по страни у својој немоћи за истинском људском комуникативношћу 2 Гледаоцима је то симпатично, налазе разумевање, саосећају, а у извесним тренуцима се и потпуно идентификују са оним што се збива на позорници. Заправо, тешко је утврдити где се ове додирује машта и реалност, шта је стварно ангажовање и неконформизам, а у којој мери је то само облик релаксације.

Оваква „Коса" је управо оно што многи прихватају. Она је једно необично виђење овог света које ствара пријатну оперету од наших сопствених илузија и реалности. Ако у свему не припада театру — веома. је блиска животу у коме се сваком пред“ ставом непрекидно доказује. Зато: и може

· да импонује начин на који она себи обез-

бебује трајање. Петар Волк

ПРИМЕЊЕНЕ УМЕТНОСТИ .

Дневник о изложсама

МАЈ. Обилазак изложби отворених у пр. вој мајској декади указао ми је на по јаву којој до сада нисам посвећивао потребну пажњу. Број изложби уметника примењених уметности у сталном је порасту. Не стидим се што то тек сада примећујем, али се радујем што је то истина. Наше време је време примењених у метника. Потреба за њима указује се на сваком кораку. Да их је више, мање би неукуса било. Па и сама ликовна умет ност све више укида границе које је, као привилегисану, деле од потчињене јој примењене посестриме. Тимски рад, ано“ нимност, укључивање у синтезу, модерна технологија, серијска производња, све им је то заједничко у видовима (~ модерних тражења. Визуелна поезија засМива се на магији графичког писма, поп-арт се ослања на плакат и стрип, нова тенденција блиска је дизајну. Само што су ликовни уметници „претплаћени на славу, а при: мењени на рад без јавног признања. У Енглеској су велики ликовни ствараоци често и дизајнери, аутори пропатананих плаката, _илустратори, и та примењена компонента, у ствари, издржава ликовну, омогућава им да не чекајући помоћ са стране остварују велике и скупе изложбене пројекте. Код нас је та кастинска деоба на „ликовњаке" и „примењаше" још увек веома изразита, у сваком погледу, па и у погледу приказивања њихових самосталних и групних наступања.

Узмимо, на пример, тренутну ситуацију. У Музеју примењених уметности от ворене су две групне изложбе, свака) за себе целовита и крцата резултатима вредних помена: Изложба уметника фотографије у Србији и Изложба карикатура »„14+13". На првој излаже 18 врсних мај стора фотографије, чланова Секције фотографије Удружења ликовних | уметника примењених _ уметности Србије –(УЛУПУС). Међу њима су свима добро позната имена Миодрага Борђевића, Драгољуба Кажића, Христифора Настасића, Ботољуба Цикоте, Жоржа Скригина, Мирка. Ловрића и других првака тог посла, а Ао које мере тај њихов „посао" задире у нашу свакодневицу и утиче на неосетно и поступно естетско васпитавање у том смислу непросвећених, најбоље сведоче области које њихова приказана уметност 32ступа: плакат, омоти књига и часописа, илустрације књига и часописа, омоти грамофонских плоча, поштанске марке, тек“ стилни дезени, фотографије за ентеријер, рекламне фотографије, модне фотографије, индустријске фототрафије и др. Јех ном речи, читава ликовна педатогија У малом.

На другој. изложби, поред пијетета исказаног ретроспективом једног од доајена карикатуре Јована Пешића (1866—1936) излаже 13 савремених београдских, кари“. катуриста, такође чланова. МАУПУС-а, на-! ших старих знанаца из дневне штампе, из „Политике", „Јежа" и других издања новинских кућа. Многе од изложених карикатура, равноправних по цртачким и графичким жвалитетима цртежима и графикама који нису у функцији хумора или сатире, добиле су и висока међународна. признања, по ранту у својој врсти равноправна напрадама које красе биографије наших прослављених ликовних умет ника. Без набрајања осталих имена, сетимо се само успеха карикатуристе Зорана Јовановића.

У Галерији примењених уметности МЛУПУС Љубомир Дамјановић излаже при

мере графичкот дизајна, тде спадају 'опрема књига и разних публикација, плакат, рекламна графика, обликовање пис. ма, нацрти за дезене. Многе од тих екопоната смо и раније виђали, имали их чак у рукама, не знајући ко им је аџтор. И последња из овог низа била би изложба. карикатура Дејана Патаковића у Галерији Графички колектив. Веома _ духовите, актуелне колико и 'универзалне по овом често торком и црном хумору, Патаковићеве карикатуре су продукт овог времена и по формалном пореклу, по чистом колажу, који те садржаје преноси духом и језиком модерне штампе у боји.

Поред ових изложби, чињеница. је, такоБе, да постоји и више специјализованих изложбених простора у којима се перманентно одржавају овакве изложбе: Талерија МАУПУС у Узун Мирковој, Музеј примењених уметности у Вука Караџића улици, Салон фотографије у Булевару Револуције, повремено Графички колектив, Културни центар, Савремени дом и друге галерије, али је и чињеница да о тим изложбама тотово нико не пише. Највише стога што нема ко то на уради. Не постоји одговарајућа, специјализована, уско стручна критика која би их пратила, вредновала, критиковала у оба смера. Критеријуми за хиковне битно се разликују од критерију ма важећих за примењене уметности и поред поменутих сличности. Потребно је и предзнање, и знање, и познавање проблематике, а све то, сем ретких појединаца. као што је др Павле Васић, текући ликовни критичари нити знају, нити хоће да раде, јер им је и њихова област преширока за праћење да би је неком новом ширили. Можда ће Школа за индустријско обликовање уз стручњаке дати и кри тичаре, можда је то питање Академије за примењене уметности или Музеја њима посвећеног, свеједно ко то им одакле био, време је да се и о том проблему коначно озбиљније размисли. А онда остаје на јавним гласилима да тим критичарима укажу своје поверење и одвоје им мало дратоценот новинског простора, макар и на уштрб спортских извештаја.

Драгослав Борђевић

АОИЕВНЕ НОВИНЕ 8