Књижевне новине
15
КУЛТУРА У СВЕТУ
Десна рука.
Александар Солжењицин
ЈЕДНОМ сам пред вече стајао крај главног улаза и гледао, Поред мене је чно, јурила људска бујр је, као одби,
2, ЈУВ удока бујица, њихали се сџнпоорани, мигале свилене хаљине, ат ба, панталоне на светли; Тактика оне 1 за м појасима, извезене кошуље збечке к; '
уље пи узбечке капице. Жагор од из мешаних гласова, продавало се воће, по стрехом су пили чај, коцкади се — а у ред чајџинице, наслоњ тај : | Ц ; ен на њу, стајао је , о | човечуљак, налик на просјака, и с времена ба преме се изнемоглим гласом некоме = а ·.. Другови ,,. . ена гомила 7 бом ниј слушала. Ја прићох: ~— МЕТА =— Шта је, братац ћи Ину је несразмерно велики трбух, веУ трудне жене, обешен попут вреће распињући панталоне прљаво-загасите 60је. Цокуле са одваљеним потплатама беху му тешке и прљаве, Претопао за ово доба " године, тежио му је на раменима дебео, раскопчан капут са замашћеним оковратником и искрзаним реверима. На глави је имао старински искрзан качкет, достојан за баштенско страшило,
Очи му беху натечене и мутне,
С муком је придитао шаку стиснуту у песницу и ја извукох из ње узнојен, изгужван папир. Била је то, невешто нашкрабана пером које је сваки час закачињало за хартију, молба грађанина Боброва да га упуте у болницу — а искоса на тој молби биле су исписана два решења, једно плавим и једно црвеним мастилом. Прво је било од градског одељења за здравство и изражавало је разумно мотивисано одбијање. Шрвено мастило наређивало је клиници медицинског института да прими болесника у болницу. Плаво мастило било је од јуче, а црвено — од данас.
— Па, добро — почех му објашњавати гласно, као да је глув. — Треба да пођете у пријемно, у први павиљон. Морате, значи, право, поред оних... споменика...
Али би ми јасно да су га пред самим циљем издале снаге, да он не само што није више кадар да се распитује и да миче ноге по глатком асфалту, него да није имао снате ни да држи у руци своју стару торбу, која није била тежа од неких килограм а по. И ја одлучих:
· _— Добро, ћале, повешћу те. Хајде! Дај торбу!
Чуо ме је добро. Са олакшањем ми даде торбу, наслони се на пружену руку и, готово не дижући ноге, вукући ципеле: по асфалту, крену. Држао сам га испод руке, за рукав капута, риђег од прашине. ·НаАувени трбух као да га је повијао напред. Често је и тешко 'уздисао.
„7 ЛРрако побосмо, нас два одрпанца, истом
"зубном" алејом којом сам јату машти држао
_ испод руке најлетше ташкентске девојке. "Дуго, полако вукли смо се поред попрсја од алабастера.
Најзад скренусмо. Уз пут нам беше клупа с наслоном. Мој сапутник замоли да седнемо. Ја сам такође осећао муку, превише сам дуго био на ногама. Седосмо. С клупе се добро видео водоскок.
Још 'уз пут старац ми је казао понешто, га сада, предахнувши, додаде; требало је да путује на Урал, у пасошу има записано да се јави на Уралу, у томе је сва невоља. А болест га је снашла негде код ТахнаТаша (где су, сећам се, почели да граде ди у болнице, пуштали му воду из троуха канал). У Угренчу су га месец дана држа-
"и ногу, стање тиме само погоршали, и пустили га из болнице. У Чарџеу је силазио с воза, затим у Урсатјевској — али нитде та нису примили на лечење, него су га сла дим на. Урал, тамо. где је имао да се јави. Није имао снаге да путује возом, а није "ни имао новца за карту. И најзад је пе оу" Ташкенту за два дана успео да добије
упут у болницу. Е Шта је мл на југу, како је овамо стигао — нисам питао. Болест је, ако би „се судило по дијагнозама, била тешка, а ако се погледа на њега, видело се да је последња. Пошто сам се ПРВО а којаких болесника, јасно сам увиђао А а је изгубио вољу за живот. Мене су му оса Њ (биле, говорио је нејасно, и очи су му С стално превлачиле некаквом маглом, Чак му је и качкет био претежак. Ди тавши с муком руку, скинуо га је на Ке лена. Дитавши опет руку, нечистим рука у вом је отро зној с чела. На зрку. ЗНА имао је ћелу, али унаоколо и на а одржала му се светла коса, Пи ја покривена прашином. Није га доту: с ст, Ура аре оМ жалосном врату, истањекао у пилета, висила је наборана, оуСа кожа, а сасвим издвојено мрдала Глава није имала на Зе | Е 58 АЕ Тек што седосмо, И му клону : осло и се обрадом. Аја замро, с капом на ВА ИЦЈ · затворених очију. Ирод НЕ % + РУДАР мо сели сам сак, ради | : ПЕ еба да пође у собу за Прве Недалеко од нас из водоскока 4 Ма нечујно избијао сребрнасти сојке Обе Другом страном прођоше две А ан ми се веома допадоше. Мој а Ме · уздахну, помери главу и, приду ми ои жуте очне капке, погледа Х
ке 2
не А немате нешто да 56: запали, аРУЖ Хабаци Т у ћале! — викнух.
— Избаци то из главе, 6 5
] тешко да пем
— Ти и ја и без пушења со А мно
ј ји еда та. Погледај се у огА вије ево, пре месец дана престао
би! Ја сам, | ј двикао. шим једва сам одВи: | А Љета И опет ме погледа испод, жути» с с сје. их капака, некако пасј у __Па онда, дај ми једно три рубље,
же! и: = Замислих се — да му дам ан како било, ја сам још увек био по Пи затвореник, а он слободњак. Колик
година тамо радио — без икакве плате. А кад почеше плаћати, сваки час су срачунавали: те за вожњу, за осветљавање зоне, за милицијске псе, за командантуру, за храну.
Из џепчића на овојој лудачкој блузи из вадих платнени новчаник, пребројах новчанице, Уздахнух и пружих му три рубље.
— Хвала — прокркља. Дигавши с напором руку, узе новчаницу, тутну је у џеп = и рука му одмах беспомоћно клону на колено. А глава му поново клону на груди,
Поћутасмо.
. У међувремену поред нас прође најпре једна жена, а затим још две студенткиње. Све три ми се веома допадоше.
Годинама је бивало да нисам чуо ни женски глас, ни лупкање њихових потпетица, — Сва срећа што су вам написали упут, Иначе би целу недељу обијали врата. То је овде обично тако. Свакодневна појава. "Он одвоји браду од груди и погледа ме. У очима му сину присебност, тлас му у» дрхта, и говор му постаде разговетнији:
— Сине! Мене примају зато што сам заслужан. Ја сам ветеран револуције, Сертеј Миронич Киров мени је код Царицина Аично стегао руку. Морали би пензију да ми плаћају.
Слаб трзај образа и усана — тон гордог осмеха — појави се на његовом необриЈаном лицу,
Одмерих још једном њега и његове рите.
— Па зашто вам не плаћају2
— Живот испаде тако — уздахну. Сад ме не признају. Неке архиве изгореле, неке изгубљене. Сведоци се изгубили, А Сергеја Миронича убили... Сам сам крив, нисам сачувао документе... Један ми само остао .;.
Десну руку — зглавкови прстију беху округло-натечени и непокретни прсти су сметали један другом — он принесе до џепа, поче по њему да тражи — али се његова кратка живахност прекиде, он опет опусти руку, глава му клону, и остаде тако.
Сунце је почело већ да залази иза зграде павиљона, и требало је да пожуримо у пријемно одељење (били смо још неких стотинак корака далеко од њега): знао сам да је у клиникама увек било тешко добити место.
Продрмах старца за раме.
— Татице! Пробуди се! Видиш тамо, врата» Видиш» Ја одох да погурам твоју ствар. А ти ако можеш, дођи сам, ако не, причекај ме. Ја ћу понети твоју торбу.
Он климну главом као да ме је схватио.
У пријемном одељењу — делићу вели-
ке огуљене дворане, испрепрађиваном пру-
им пре јама (иза њих је ту негде било купатило; евлачионица, берберница) преко дана је увек било много болесника, који су ту сатима дреждали док их не приме. Али сада, зачудо, не беше ни душе, Покуцах у прозорчић с навученим фурниром, Отвори га веома млада сестра с носем као ципелица, с уснама намазаним не црвеним, него тамно-љубичастим кармином.
— Шта хоћетег — Седела је за столом и најочевидније читала шпијунски стрип,
" Ситне очи такође јој беху необично живе.
Пружих јој молбу са двема одлукама и рекох:
— Он се једва држи. Сад ћу га довести.
— Не усуђујте се да икога доводите! — оштро ми довикну, чак и не погледавши на папир. — Не знате редг Болеснике примамо само од девет ујутро! "
Али то она није знала „пропис“. Гурнух главу у прозорчић и, колико се дало, руку, да ме не би могла причврљити фур“ ниром, Тамо, искрививши доњу усну и начинивши гримасу достојну гориле, рекох шиштаво, лоповским тоном:
— Случај, цуро! Међу нама речено, не мој да ми ту изиграваш!
Она се уплаши, одмаче столицу у ДУ“ бину своје собе и додаде:
— Сад нема примања, грађанине! У де
ет изјутра. " 5 МЕ прочитај ово! — посаветовах јој ниским, злобним гласом.
Она прочита. з=> Па шта Обичан упут. А можда ни
сутра неће бити места, Јутрос — није било. Она чак као да с неким задовољством изрече то да јутрос није било места, као да би желела специјално да ме озлоједи, — Али човек је на пропутовању, схватате2г Нема где да се дене.
ЈОСИФ БРОДСКИ И МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Упоредо с мојим извлачењем натрат из прозорчета и како сам престајао да се изражавам логорашким тоном, њено лице
· је примало окрутан израз: '
— Код нас сви однекуд стижу. Где да их
" сместимо2 Нека изнајми преноћиште!
— Та изиђите, погледајте 'у каквом је стању!
— Није него! Још ћу ићи да скупљам болеснике! Нисам ја болничарка!
И охоло диже свој носић-ципелицу. ОДтоварала је тако жустро и живо, као да је у себи имала опругу навијену за од говоре.
— Па због кога онда ту седите2! — лупих шаком по фурнирском зиду, тако да с њега поче да отпада кречна прашина. Онда затворите врата! Зли
— А ко вас пита2 Безобразник! — прасну она. Скочи, оптрча око стола и појави се у ходнику. — Ко сте ви Ви да ме
учите2 Нама довози хитна помоћ!
Да није тих простачки намазаних љу бичастих усана и исто тако љубичасто: наманикираних ноктију, изгледала би сасвим лепушкасто. Носић ју је улепшавао. И обрве су јој се мрдале веома привлачно. Због жеге је службени мантил имала широко раскопчан тако да јој се видео диван, ружичаст комбинезон и на блузи ком сомолска значка.
— А тако2 Значи, да није сам дошао, него да га је на улици нашла и покупила хитна помоћ — био би примљен» Постоји такав пропис2
Она с висине одмери моју ружну појаву, а ја се загледах у њу. Сасвим сам заборавио да ми обојци вире из цокула. Она фркну, али заузе строго држање и изјави:
— Јесте, пацијенте! Постоји такво правимо.
И оде иза паравана.
Зачу се шуштање иза мене. Освртох се. Мој сапутник је већ стигао. Све је чуси схватио. Придржавајући се за зид и вукући се према великој клупи. из парка, постављеној за посетиоце, он је с напором махао десном шаком, држећи у њој изли-
зани новчаник, — Ево... — и рече изнемотлим гласом
— покажите јој... нек... ево овде..
Стигох да га придржим, да му помогнем да седне. Беспомоћним прстима поку“ шавао је да извади из лиснице своју је“ дину исправу, и није могао.
Узех од њега тај стари листић, излепљен на појединим местима да се не би распао, и отворих га. Писаћом машином било је на њему откуцано неколико љубичастих редака:
„ПРОЛЕТЕРИ СВИХ ЗЕМАЉА, УЈЕДИНИТЕ СЕ!
Потврда
Овим се потврђује да је друг Н. К, Бобров године 1921. активно учествовао у славном губернијском Специјалном Одељењу Светске Револуције и да је својом руком посекао мното преосталих контрареволуционарних гадова.
Комесар ... (Потпис)"
И избледео љубичаст печат,
Гладећи руком груди, 'упитах тихим гласом:
— Шта значи ово „Специјално Одељење"2 Баш оно...
— Аха — одговори он, једва придржа-
вајући капке да му се не склопе,
— Покажите јој.
Гледао сам његову руку, његову десну руку — такву малу, поднадулих мрких вена, округло-натечених зглавкова, готово неспособну да извади исправу из лиснице, И сетих се како је коњица секла пешаке из размаха. Искоса.
Чудно... У пуној онази рука је размахивала сабљом и скидала главу, врат, део рамена — та десна рука. А сада није била кадра да држи — лисницу,
Пришавши прозорчету с навученим
ниром, поново та отворих, Чиновница
е, не дижући главу, читала свој стрип. а отвореној страници угледах унатрашке. окренутог племенитог ратника, који је скочио на испуст куће уперена пиштоља.
Тихо спустих оштећену потврду на књи» ту и, окренувши се, притискајући све време груди, да бих савладао муку, пођох према излазу. Требало је да што пре легнем, да главу опустим што ниже.
— Какве ми 7 папире потурате2 Узми те то, пацијенте! — викну девојка кроз
за мном;
Ветеран сав као да беше упао у клупу. Глава, па чак и рамена као да су се увукли у труп. Беспомоћно су висили ње“ тови раширени прсти. На њему се био отромбољио раскопчани капут, Округли, распрегнути трбух изобличено се беше раширио на његовим бедрима.
(Превод: Петар Вујичић)
Јосиф Бродски Неоојављено
РОМАНСА ЉУБАВНИКА
Бежати од љубави — о, да големе и бескрајне море у полутами, причаћу вам о САВЕЗУ, а време можете изабрати џи ви сами.
Рецимо, младићки снови о вили, о Еви и Адаму песма знана, мадригал витеза о дами, илц лелек Орфеја наших дана.
Асфалтом напукло-глатким витлај ме кроз сумрак Петрорада, мене, љубавника, док патим, љубитеља и миљеника несклада.
Гони ме, о, причо луда,
што даље од ропства и власти, са развалине наде, некуда
у будуће искрене страсти.
По свету којекуд — мало смо осетили до сада беде,
па послах по трагу, радосно, несрећу да је приведе;
Ко топот јахача злопоглева,
ко преживљенц пуцањ у лећа,
зимска потрага за љубављу
обојена је рибом крвљу. :
Шта ће нам О, Боже, како јача плам тај жустро, брзо, заиста.
Није то кликтај ноћних јахача
о Боже, већ КРИК МОТОЦИКЛИСТА.
Прате нас, на слепо, у налету,
по цику, по вриску што нам се оте, а точкићи се стално по свету
врте, кидајућ фаром животе,
Очима пуним древних мука обазреш се, узмеш облик птице, претвориш се у врану, у вука, ил шмугнеш попут гуштерице.
Осетиш: јунак си. У ужаснућу
ш у радости звизнеш — дивота сазидао си кућу у беспућу
по законима статике и живота.
СЕВЕРНОМ КРАЈУ
Скриј, севере, У горе.
У влагу тамну, дубоку,
Ко смолу испод коре
сакриј сузу у оку,
Скриј око пуно жара.
Смотуљак четинара, Н данима дај на поклон, | Земљи буди небосклон.
Не бој се. Ако затреба, узећу обличје тетреба, крила ћу начинити
од календарских страница. Ил ћу се, као лисица, сакрити од људских лица, од очију двоцевке,
и 'од псеће попевке,
Сакриј. Нека заћуте уста: моја, нек дуго
не срећем ништа друго осим мочваре жуте,
Јама пут мој нек серива од ока урокљива;
остане траг ли, мокри,
— барама ти та покриј.
Не могу ћутњу, опаку. Позивам на сеобу оне који неће облаку пребацивати руј и тескобу. е, ћутња није за мене. Време је да се по мраку с песмом без речи крене дуж ограде дрвене.
Објави, громко, врлети
усуд свој клети, уклети,
над главом мојом која.
у део овде паде ти;
нек рука твоја се свије
до извора пут открије,
да захватим, да схватим
да једино живот ничији није.
Не пањкај, не протуслови.
Олује нове не зови.
Можеш ли, осврни се —
тако се даље и плови:
кроз људе ред што држе,
дуж река, поља што прже,
затим кроз шуме и брда,
све брже. И све брже. .
(Препев: Милован Данојлић)
ЈОСИФ БРОДСКИ је Лењинтраћанин, Има 30 година; Поред поезије бави се и преводилаштвом, нарочито са енглеског и пољског, У СССР-у није много објављиван, али је његов таленат веома цењен међу зналцима пос-
зије. •
Име овог даровитог песника већ предази границе његове земље; први избора његових песама треба да се појаве у Еиглеској и Чехословачкој. Поезија Бродског КОД нас ће изићи у издању „Нодита", у библиотеци „Орфеј", под насловом „Станица у пустињи", у избоРу и с предговором Милице Николић, |
КОПАЕВНЕ НОВИНЕ о