Књижевне новине

би Перка

Пушељина

То је било неђе овако:

субота и субота петнаес

и неђеља шеснаес

и седамнаести дан Мала Госпобћа!

Даје шапов неће да утоли,

кад у један маг неко зазва

с одушње стране куће:

Ај Перко Пушељин!

Ај Перко Пушељин, ај море!

А што зва штор!

А Бе си то ђе

Ево ме ево!

Добро јутро!

Добра. ви срећа!

Јесте ли уранили>

Не, Баво уранио!

Окле ви>

Ево наљегли!

Нећете ја мним проћ иоред куве2!

Не, но да не задљајимо!

Сврните нећете трајат!

Те они бануше батац у кућу:

Помага ви Бог и овамо! "

Бог ви помого!

Стједите, нијесте за ватру дошли!

Нећемо сједат, ево се ошвањисмо!

Оћемо ли у Намастир2

А да оће ли мртаи у гробље, а да ће ћемо2!

Перко бијаше дио кућу на два боја,

није кућу но сарај, 5

није ко она моја виранија и зинданија,

ни телера, ни подница ко у друге куће,

но довео дубровачке мајсторе,

такијег дунћВера није долазило у ове стране,

м'плаћан и стиман,

са свакијем начином ш такатом,'

вићи жакво му је мобиље, што га. нема,

све од џефер јавора и тисовине,

а узглавнице се жуте ко восах,

а имаће умно и подводно, све у круг,

може се цијело жропит једном водом,

оћарито, није згушито,

није ко оно моје муло,

иа потре, ајловине, испусти,

селобере, испаше, лазине,

грдни мал и пића,

све му напалуку,

а он учињен чоек, чазбаџија,

те њима свакојакијељ понуда,

таман ко на сред пљаце нишивћке,

иопн и по чашу онота Ваволопитка,

а Јагра свакојему по назубице у џеп,

шато, јаним није имала окле2

бина

Перко обуци ирногорско, тринго ново, није га дева пут обуко у свој дан,

но му је то било штедно,

учињели му и учекркали опанке,

а увече угријали цијећа,

те измио врат,

нове докољене, нове назубице,

све ново новцијато, ;

омасо тромболос — није распас ко жена, завиљушио бркове. наставио капу,

вала брате уредан,

диван на свијет,

од мила бота да та гледаш,

ирилат чоек, брчна глава, већ ко Перко, оће на сједник да се срете с љубима,

а имо је и у чему!

Фна му свијећа бијаше стасала за женидбе,

да не чује. непоменик,

триш не било рока, машала омладах,

није ко они мој присијенак,

но' ко да је рођен у бијелу кошуљицу,

то му је изгледа по оиу дошло,

Бог му дао и од мога здравља,

дадијали је, једна вијарка, једне очи у главу,

тако је ће Бог помаже, _

гато је окле ће му ћевојку и срећу,

није га клео ко ја онога мога уклина

и женио студенијем камењем!

Жена му она тувијера, невићетна, није гледна, 5 али је истинам друга, оРтНЕ женека, та, преобразита, нафамита, Пе а заличита, својтљива, болећа, сјенита, домодржница, и од људи је, ~. није безродица и бездомица, ко она моја удреница, иа га није било срамота. ко што је мене, |, па нек ти је и фронија, љепотиште на буњиште, БИ али да имаш код кога отић, фа те има ко за раме уватит.

рећ чија. је,

Те Бог ти више куће,

ће сам се дио, 2 оголен а зор зоруле на до пбеијен

у ја зваше и: мене, но шта ћу ] љућђима,

одоше чинећи Мртвиши, па окренуше нољњ навише, док издуши на Лијешње, ондоле оном равнином, ааајд, ааајд, ааајд,

па одшесташе низа страну,

они лакци, све с камена на. камен,

с плоче на плочу, све петама у трање, осукни онџ римци, )

сеаки би одоро по Роваца, ћ

већ ко Перко кад је био на теману, није пометина ко 060, 18,

нићђе се обрнули нијесу, |

но. све дил табане, ватру по0 :!> стигни у Намастир прије струге.

КАРИКАТУРА САОБОДАНА МИАИЋА

Тамо се слегла она божја учка,

она пуста недогледица,

а Перко згодаџија и чазбаџија,

она меча момачка, стријела љушка, онај, | џмлит,

они чечо чечерави,

за ченерас виши од највишега,

није сакија ко ово ја,

но здравина, бијесан, ордију накжрасио, изтледнији од свијег, наред од чвека,

тимепше му растегљај про рамена,

"да 'те мине жеља од прошлијег, љуђи, ваздраги дан колико је ту било душе, а долазили су и из Колашина,

све утатрило у њега и мало и велико, утетљило ко оманђијано,

нико није прошо да нијг пито:

који је оно, а који је оно, окле бијаше, која га мајка пови и одви2!

У сву је ону масу одвајо,

око ти га је уграбило у иљаду! |

Ту се срети с љућима,

бијаше бистроум и разговорџија,

да га тако гледаш умио ти је одговорит,

ту ти је био и они Комнен из Џеровице,

вазда су њиг двојиша имали нешто насамо у и натајно,

све га оћаше одвести на страну,

да му рече двије, нешто побашка,

тако шћаваљгу по двије уре тшупотрити,

ко људи и њини љуцки разговори,

нијесу ко ја и мој друг,

остани ту међе до у заранке,

нијесам тамо. био па ти не умијем

испричат,

а шта је боље и да сам био, не. биг зно што.ми други не би кажево!

Кад подлади крени да се врну наобдан, у исте опанке, обрни полагачке,

све ногу пред ногу, понајлак,

од почивала до почивала,

иетај кудијен су прстали,

гредом савијај по цингар дувана,

а Перко је вазда имо оне јаниџе,

те се стеже ко мравља нога,

није пушио ћузину и завијо у перушшну, ко ја и Нешко Дрецунов.

Те наздравље кући у којој сједим,

стигни за раветиле у Сумрак,

ту се онако врућ напи онога ледника,

онога грома небескога, .

таде та меши нешто марило,

а он иусти живот па се неда,

с том бољком дођи до онога извора,

таман на намолак Дубокота,

ноње јопет почини, ;

на обиди зеру из тајина од онога по мекофука,

те би га мртва уста јела, |

што се за њега одборац сигураје,

нијесу му скунаторили шта било,

ко мене за моју омрчену плетиваму.

Ја таман бијаг кресо лис,

тобож жена отишла са страом про планина, јадосин одрепо некуј низа село,

ко зна ће се стањиво до Намастира, кад трчи дијете, .

она моја најмлаћа таовица,

она тушичица, оно мажунче,

а је вићог нешто ме лецну,

лијепо осјетих да јес нешто,

а трдно снијево ма не смио причат, а радио на свету нећељу,

муња га изгорела и с радом,

знам да се ћаво у тору оштени, морала би мене џалуза. снаћ,

г

али ми ти јади не падају ком, кад шта је2 Е погинуо ко си!

Кад чуг, ипи, трљани јуначе,

„не тледам кудијен је пут, „но загреби кудијен драго,

не би сад тудијен изишо на пасје ноге, оби иљаду виталаца,

оштири, фрлдачи,

све да часприје стигнем,

а поитај;

а поитај,

но је џабе итат,

не затеког га жива.

Он мене би слободно,

у име тога не би ми ништа било, но ћу моћи сто година без прута!

Лежаше поред извора она грдосија,

заслопио очи таман ко да је заспо,

она ћобда момачка без валенце,

снизо се ко кам, они жбан,

а повукла му се доња усна биреко се смије,

љепшега мрца нијесам гтледо у своје дневи.

Те љући донеси на руке кући,

а он тежак иљаду мута ко судбина,

оде глас гласу,

зашарењеше се лучеви кроз Ровца,

тога браикота посијека,

створи се учка, шта ово би,

пуко звек па се калијеже,

не знаду љуби шта да чинг у ономе тувијану,

нако да се бију кршима у главу!

Те тако годину у кући не свеза, урече га неко, манћије, сугреб, или му мајстори турише нешто под к аљлулу, те смрт онако изненада наде, а богоми ево не знам више но брав, а чујо сам од паметнијег, можда је и у вјетру погшнуо, мо биљезима није био сам, Перко је био с природом, имо је кос У сриу, но таји ови свијет, а можда и није но се тако одазвало, није мого онаки спороват.

А боље те је тако обршио,

но под старост да учи мучање, ко ово ја,

свијет га је ожалио,

било иг је из Моракова, спучили се толико ода, укопасмо га, а ш њим и себе,

а нијесмо да ишто знамо,

но и племе,

таке саране није било,

од смрти Милисава Мшанина, нит ће је бити,

нако кад умре Лука Илин,

ако му Бог да лијеп дан,

неће јаним жалити мене,

а кад биг знао,

да би ми и трећи дио од онога. било, и да би ме ико лелекнуо,

сјутра биг се убио,

а убјен сам нема куј грбе,

док сам оваки, ј

убио ме они те боље може,

не вјерујем да ћу без јада умицат, нема ми смрти без сјекире, умиру онаки ко Перко Пушељин.,

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

ХУМОР И САТИРА

" Антипопокатепевци Залуд скушом покушавате

да покварите варење покварењацима који су се пре испећа. испокоравали хулигуликожама који су се испоткожавали, туђу муку у мучнину умакали

иа се у доскоку раскокококодакали

Залуд распрашујете прапрашинаре

„нико шином ни аршином не упишну ј лелешинаре

ни врелином узаврелих превремена

на усхити хитње хир хихихихијена

Мир пепелу палих лелепотана

слава валу велевеликана

тиха вода сени пребродоломника што су парне прове пиром преломили. и завери ревних револвероломника. што су се лакомо ококомили

Ако трпе од приг ће у хрпе нахрупити

као жекс чајни сексочајни безначајници

што су рабатне тајне баталили у батајници.

бледолики што ликују безлична лика

да обесмокоје сојеве упокојених

спокојникха. они што задављујуће забаве задају . презадављенима. и угљезљем углављују рогљеве , заглављенима.

да спопалим попоповањем растопе ракетлу на попетом Попопопокатепетлу што ћурличе на своме ћућувику. кукукукукукукукурику.

МИЛЕ СТАНКОВИЋ

~.

Балада

Имао сам пријатеља, а пријатељ је имао хоби. Имао сам и ја свој хоби, алам мој хоби није био. његов, и обратно. Укратко, имали смо два различита хобија: ја сам скупљао тањире од керамике, а он је проучавао живот кокоши.

У почетку је, то с њим, изгледало безазљлено, чак безазленијг него моји керамички тањири, Држао је у кући два-три пидета, ређао на столу пера из петловог репа, посматрао, записивао. Да је имао више среће ускоро би стекао фарму живине. Али дао се човек на теорију, и позваше га да на стручном симпозију“ живи» нара одржи кореферат. Потом реферат. Све ређе сам виђао мог пријатеља.

— Живот кокоши, обичне домаће кокоши, далеко је дубљи и тананији него наш — рече ми једном пренувши се из рамишљања. — Питам се — настављао је зашто и ми не бисмо користили кокошја искуства, зашто не бисмо живели као кокоши. Човечанство би било срећније...

Приметивши да га чудно гледам заћутао је. Осећао сам да му треба помоћи, али после тог разговора почео је да ме избегава. И од тада дружио се искључиво с кокошкама.

, Једног дана, на улици, угледах гужву. Обична гужва, изгледало је, али...

Мој пријатељ тукао се с једним петломОдступали су тактички, узимали залет и,

гледајући се мрко, бацали се један на друтога. Са стране, незаинтересовано, стајада је једна граорка.

Једва сам успео да их раставим.

_ — Добро ме је закачио — рече ми пријатељ бришући изгребано лице. — Само ин вредело је! Да знаш каква је то кока! Морали смо, се потући због ње...

Одавно нисам видео пријатеља. Не знам тде је, шта је с њим.

П. С. Јуче сам у самоуслузи купио кокошју експрес супу. Имала је, чини ми се, чудан укус.

ИВАН ШОП

А

Љубомир Симовић

Шлемови

Гасне коморе од гуме и стакла носе учесници Дантеовог Пакла.

Редом препуштени некој тућој борби. Глава се у шлему носи као торби.

У гнезду ов шлема нико нема лица, Сви су потурена јаја кукавица. ,

Шери се у метал зачарани демон. Испод овог неба под огромним шлемом.

Победа и пораз. Било шта да дође Историја само призна војсковове.

(Пародирго МИЛОВАН ВИТЕЗОВИ)

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 11