Књижевне новине

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Песници из Босне и Херцеговине на италијанском

Вредни преводилац наше поезије на италијански језик, песник Бакомо Скоти, објавио је, у издању Издавачке куће „Маја“ из Сиене, антологију песника из Бо сне и Херцеговине под насловом „Сенка минарета“.

_Антологија „Сенка минарета“ „обухвата песнике из Босне и Хер цеговине који су стварали последњих осамдесет година. Први део књиге „Између два рата“, по чиње Шантићевом поезијом, а у њему су италијанском читаоцу представљени Дучић, Андрић, Му са Базим Катић, Хамза Хумо, Антун Бранко Шимић, Никола Шоп, Скендер Куленовић и Бопић. Други, најобимнији део књи те „Поезија нашег времена“, садржи стихове Мака Диздара, Све тислава Мандића, Ристе, Тошови ћа, Изета Сарајлића, Хусеина Тахмишчића, Анђелка Вулетића, Душка Трифуновића и осталих савремених песника из Босне пи Херцеговине. Трећи део књиге, „И тако даље“, доноси песме мала дих песника од којих су најпознатији Рајко Петров Ного, Никола Мартић, Ненад Радовановић, Иван Кордић и Марио Сушко. Предговор и информативне белешке написао је сам састављач антологије Бакомо Скоти.

Гостовање драме

Хрватског народног казалишта

На сцени Народног позоришта у

Београду и Земуну гостовала је.

драма Хрватског народног казааишта. Ансамбл овог позоришта извео је драму савременог хрватског писца Ивана Раоса „Аутода15 мог оца“, у режији Петра арчевића, и Шекспировог „Јумлија Цезара", у режији Косте Спаића. На сцени у Земуну, 3. јуна, драма „Аутодафе мог оца" доживела је срдачно поздрављена од препунот гледалишта, своју премијеру, а дан касније иста представа изведена је са успехом иу Беотраду. Петог јуна, засути цвеЋем на отвореној сцени Народнот позоришта, загребачки уметници опростили оу се од беотрадке публике представом _ „Јулије езар".

__Не-улазећи у дубље анализе 0вих представа, можемо слободно рећи да нам се. драма Хрватског народног казалишта представила. као један уиграни и хомогени ансамба, који колективну игру претпоставља високим глумачким 0стварењима. Овакав начин игре посебно је дошао до изражаја У представи „Јулије Цезар“, где је маса, као битан историјски факат и важан чинилац у драми, подитиута на ниво главног јунака. Поред тога, редитељ Коста Спаић је остварио јелмну крајње динамичну, представу „Јулија Пезара“, на тај начин што је присилио масу да живи неодвојиво од протагониста: док се глумац кретао, око њега се, непрекидно, кретала и маса.

Протагонисти ове представе су се са мање или више успеха уклопили у овакву режијску концепцију, у ток колективне игре, и остварили улоге које прелазе границе пролазности п остају у нашем сећању као трајни театарски догађај. А, у сваком случају, треба издвојити креације Фабијана Шоваговића (Јулије Цезар), Ва ње Драха (Антоније), Тонка Лонзе (Брут) и Изета Хајдархоџића (Касије).

Покретљив и једноставан декор Мише Рачића, који је под успелим сценским осветљењем добио “ монументалности, допринео је успеху ове представе.

„Аутодафе мог оца" Ивана Раоса је потресна прича инспирисана истинитим догађајем. Радња се догађа у једном селу Далматинске Заторе 1943. године. Село држе партизани. Проноси се вест како се једна италијанска дивизија спрема да крене на-село и да та сравни са земљом. После издаје и погибије готово целог лар-

тизаноког одреда, преостали бор- .

ци смирују масу и воде је у збег.

М селу остају само немоћни стар- |

ци, препуштени на милост ми не милост непријатељу, и млинар Петар, који је одуучио да остане крај њих, да их бодри, и да за једно с њима дочека смрт.

Иако нема чврсту драматурш-

БУЗЕПЕ УНГАРЕТИ

Умро је Унгарети

Умро је Бузепе Унгарети, један од највећих италијанских песника. Рођен је 10. фебруара 1888. тодине у Александрији (Египат), студирао је у Паризу и почео да пише под утицајем Рембоа и Малармеа, али је прве збирке „Покопано пристаниште" (1916) и „Ве

сеље бродоломника" (1919) напи-.

сао на основу тешког животног мскуства на истарском и францу ском фронту у првом светском рату. Мепочетка је поезију схватао као лирски дневник. Снажан је ми убедљив нарочито у дочара вању атмосфере, а стихове је шсао са епитрамском концизношћу, понекад и херметичне. Од 1933. то дине приближава се класичној прецизности израза, слично Полу Валерију, што се особито запажа у збирци „Осећање времена". Нај плоднији период у његовом ства ралаштву дошао је након његовог боравка у Бразилу, где је боравио пет година и изгубио сина. У том периоду, док је предавао италијанску књижевност на римском универзитету (1942—1958), наста“ ле су бројне збирке песама: „Бол" (1947), „Сиромах у граду“ (1949), „Обећана земља" (1950), „Крик и пејзажи" (1952), „Старчева бележница" (1960). Многи његови сти хови инспирисани су његовим лич ним несрећама, али исто тако м социјалним проблемима. Његова поезија се са успехом супротставила данунцијевском сензуализму и футуристичкој агресивности, ос лобађајући италијанској) песништво од вербализма и реторике. Из вршио је велики утицај на мноте италијанске песнике, па чак и па песнике других језика на које је био превођен. Добио је велику маграду на Трећем међународном фестивалу поезије у белтијском граду Кнок-ле-Зут 1958. године, а четири године касније био је иза бран за председника Европске за једнице писаца.

Меморијална соба

Тодора Манојловића

У . организацији Уметничког одељења Народног музеја у Зрењанину ових дана завршено, је. олремање меморијалне собе песника Тодора Манојловића. Собу је отворио 25. маја књижевни критичар и доцент Новосадског уни верзитета др Драшко Ређеп, који је, у исти мах, био и представ ник Удружења књижевника Србије. Отварању меморијалне собе је присуствовао секретар Матице српске, књижевник Бошко Пе. тровић. Пред отварање меморијал не собе млади песници из Зрењанина рецитовали су своје стихове и стихове Тодора Манојловића. У меморијалној соби налазе се многи занимљиви експонати, из којих посетидци могу добро упознати живот и рад Тодора Ма нојловића, који је, нако је много путовао по свету, своје последње дане провео у свом родном граА. Е

У част Лотреамона

Пре сто година, 24. новембра. 1870. тодине, у двадесет четвртој години, умро је Исидор-Лисјен Дикас, познатији под псеудонимом Лотреамон. Поводом стогодишњице смрти овог писца, кога. многи сматрају не само великим песником нето и претечом многобројних 2вангардних књижевних покрета, посебно надреализма, у Француској се припремају разне манифе-

Добитници америчке националне награде за књижевност

Годишње матраде за „најистакнутије књиге које су написали амерички грађани и које су објављене у Сједињеним Државама. 1оком протекле године“ додељене су, као п обично, уз велику помпу. Награду за прозу добила је млада романсијерка Џојс Керол Оутс, чија слава, од тренутка. кад

' је пре седам година ступила на

књижевну позорницу, непрестано расте. ен награђени _ роман „Они“ америчка критика је прихватила као једну од најбољих књига које су се појавиле послед»

њих година, Лилијан Хелман, ау--

тор „Малих лисица“, добила је награду за књигу мемоара „Недовршена жена“. „Велика дама“ америчке књижевности Елизабег Бишоп награђена је за своје „Сабране песме“, а Исак Башевис Синтер за књигу намењену деци — „Дан уживања: прича о дечаку који расте у Варшави“. Поред награда за филозофију и религију (Ерик Х. Ериксон: „Гандијева смрт ) м историју и биографију (Т. Хари Вилјемс: „Хју Лонт“) додељено је и признање за најбољи превод. Добио га је Радф Манхајм за превод Селиновог романа, „замак замку“.

(овјетски критичар о (именону

На питање да лије Сименон ведики писац совјетски критичар Е. Шрејбер у напису „Измишљени и прави Сименон“, објављеним у „Литературној газети“, од 20. маја ове године, одговара педвосмислено потврдно. Шрејбер на стоји да исправи неправду која је нанета и наноси се Сименону тиме што се овај сматра типичним представником забавног детективског жанра.

ЖОРЖ СИМЕНОН

„Век романа“, “Романописац", „Интервју. о романескној уметно сти“, „Улога романа о човековом животу“, Сименонови радови који директно уводе у његову ства ралачку лабораторију, показују, међутим, којом је ценом овај пл сац плаћао једноставност и крат коћу својих романа пре него што је научио да прича о људским судбинама приче схватљиве читао цима најразличитијих духовних уз раста.

Заблуду о Сименоновом кадтнетском раду, Шрајбер оповргава његовим сопственим речима: „Ја никад нисам могао да било шта измислим, ни карактер јуна ка, ни околности У којима он жи ви, ни оно што ће му се једнога лепог дана догодити. Ја сам мо-

тао да у роман пренесем само оно што сам видедј или дожи-

“

вео“. Крстарећи уздуж и попреко по земљиној лопти, Сименон је, да би што боље упознао природне пи друштвене околности У којима људи живе и раде, и сам научио многе занате и радио нај

" разноврсније послове, од кондук

тера у првом разреду луксузног

путничког брода до ловца дивљих коња. И | 'Из таквог виталног и активног односа према човеку и према стваралаштву и проистиче Симе нсјово противљење распрострањеном веровању да је роман у кризи:

“ја сматрам да се у роману пајпотпуније изражавају конфлик

"ти, карактеристични за епоху у

којој ми: живимо. Чини ми се да је роман у. данашње време близак трагедији и због тога ја нека правила трагедије преносим у ро ман и одребујем га као роман кризе". '

Висконти енима по делима великих пнеаца

Припремајући снимање филма „Смрт у Венецији", по истоименој Мановој новели, познати италијански режисер .Лукино Висконти се задржао неко време у Варшави. У разговору са сарадницом филмског часописа „Филм", Вандом Вертенштајн, он је том при-

_ диком изнео неке занимљиве ста-

вове о свом раду п о филму уољште. |

. Објашњавајући узроке због ко. јих филм „Странац“ не спада У његова најбоља остварења, он је истакао да су га неке околности приморале да прави компромисе у том филму. Уместо модерне верзије Камијевог дела, какву је био ·замислио -и припремио, због противљења штшчеве удовице да се од романа одступа, морао је да сними дословног „Странца". То је, иначе, изузетак у његовом односу према материјалу који филмски уобличује. Висконти нај» пре са својим сарадницима пре преми „основни сценаријски материјал“, а затим почиње да синма. То, разуме се, никако не значи да он у свом раду импровизује, јер је марљиво простудирао сав материјал и унапред зна шта ће радити на снимању.

На питање због чега је оставио свет „обичних људи" из ранијих филмова („Земља дрхти", „Наљлепша", „Роко ни његова браћа") и, у последње време се, готово искључиво, бави вишим друштвеним круговима, Висконти се задржао на примеру филма „Пропаст богова", који се тренутно приказује у европским метрополама. Потребу да „виши свет" ставља у први плап он је објаснио својим нарочитим интересовањем за оне области капиталистичког света у којима су његове болести нај. акутније и у којима се његова трулост најочигледније показује. И, с друге стране, будући да је филм намењен широком гледали шту, потребом да се гледалаш привуче, да пристане да прати оређену моралну, социјалну _ или политичку | проблематику. „Изгледа ми да је превише интелектуадам, резонерски филм — промашај", рекао је у вези с тим Вис конти,

По Висконтијевом мишљењу, које је у овом разговору изнео, савремена _ кинематографија се „ограничава на чисто спољашње, техничке ефекте", што је нарочто карактеристично за младу тенерацију талијанских филмских режисера. „То ме љути, наставио је велики уметник. Млади људи морају да имају шта да кажу, није довољно тражити само нове форме... Нас су у њиховим го динама мучили озбиљни проблеми и ми смо умели да о њима товоримо. А они2 Можда им недостаје талента А можда је њихов бунт изразито индивидуалистички и они просто немају шта да кажу."

На питање о будућим плановима, Вискоцти је рекао да ће, кад заврши „Смрт у Венецији", приступити екранизацији Прустовог дела „У трагању за изгубљеним временом", али, пошто је немогућно да се пренесе цело ово дело, он ће снимити само одабране мотиве, теме и идеје.

Један самокритички осврт на совјетско

позориште

Од 12. до 14. маја ове године “ Сали стубова у Дому савеза одржан је ХП конпрес Сверуског позоришног друштва. У центру пажње конгреса налазили су се пи тања подизања идејно-уметничког нивоа стваралаштва и уметности глуме и драматургије, режије и осталих делатности везаних за ову уметничку грану. .

Мводни реферат поднео је пред седвик овог друштва М. И. Царев. Истакавши на самом почетку свота излагања да је основни ТОК развитка совјетског позоришта, још пре пола века, антиципирао Лењин кад је написао: „Уметност припада (народу. Њени најдуољи корени морају бити у најширим масама трудбеника. Те масе мОрају да је схвате и да је воле, Држећи се ових начела, совјетски позоришни радници су постали срце и глас свога народа. Ради чега, у име каквих циљева се поставља комад и чему театар хоће да помогне или одмогне, то је, по њему, главно питање на које од: говор даје читав механизам пред ставе. Говорећи о томе, он је рекао да је репертоарска политика највећег броја позоришних кућа у земљи правилна, али је изразио озбиљну забринутост коју изазива, репертоар московског Театра драме и трагедије, чији чланови имају пуно разлога да се замисле над, садржином своје уметности и проблемом свога места у мидеолошкој борби, која се води у читавом свету. Неопходно је, по његовом мишљењу, да совјетски театар, буде свестан своје улоге идејно-ствајђралачког лидера у светској сценској уметности, лидера који човека поставља као тлавну вредност живота пи свим људима указује пут ка комџнизму.

Говорећи о драмским текстовима који се постављају на сцене бројних позоришних кућа у. вјетском Савезу, он је, указујући на значајне резултате, запазио да је ипак оразмерно мали број текстова посвећених најважнијим појавама у животу совјетског народа који су садржински дубоки и уметнички зрели.

Од позоришне критике и науке, рекао је на крају Царев, поред очигледних успеха и значајних резултата, очекује се више озбиљних _књита које би осмислиле и уопштиле историјско искуство које има совјетски театар. М овом тренутку, по његовом мишљењу, веома недостају теоретски радови, посвећени насушним проблемима социјалистичког реамизма у области позоришта, партијности и народности совјетске сценске уметности и многим друтим актуелним питањима.

Ликовна галерија у Лазаревцу

У наменски адаптираној, лепој и пространбј згради, крајем маја ове године отворена је у Лазаревцу Ликовна галерија са делима Зоре Петровић, Коњовића, Лубарде, Пеђе Милосављевића, Милу“ новића, Мотике, Радовића, Љубице Сокић, Србиновића, Возареви-

· ћа, М. Б. Протића, Станчића, Бер-

пика, Воје Станића, Вујаклије, Батича, Радауша, Драга Тршара и других. Разлог за оснивање ове Галерије била је Поклон колекција са 60 слика и скулптура од 33 југословенска и страна аутора, коју је познати београдски колекционар уметничких дела Лепа Перовић поклонила мештанима /Лазаревца. Оснивање Ликовне галерије и поклоњена збирка почетни су кораци за активирање ликовног живота у Лазаревцу и његовој широј околини, у смислу даљег проширивања фундуса путем нових откупа, приређивања уметничких изложби и ликовно-педагошког рада са младима. (Д. 5.)

АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум: Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М, Је. ремић (главни и одговорни уредник), Љубиша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић. Техничко-уметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Уређивач-

шку кохезију (више подсећа на причу него на драму) „Аутолафе мог оца" је имао сценску уверЉивост захваљујући, у првом реду, редитељу Петру Шарчевићу,

ки одбор: Радоња Вешовић, др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Млић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рибникар,

стације и предузимају обимни издавачки подухвати. Најављена су | чак два нова издања његових сабраних дела: једно у чувеној Га-

ла ан маљи ти ананас

који је извукао максимум из таквог једног текста који не пружа баш велике могућности (изузев трећег чина) за успешно сценско реализовање, а потом изврсној. тлуми Фабијана Шоваговића у улози млинара Петра. · .

Реалистички декор Миша Рачи-.

ћа у потпуности је дочарао кршевиту забит малог села Далматинске Загоре.

" Владимир В. Предић

лимаровој колекцији „Плејада“, а друго код издавачког предузећа „Округли сто“. Поред тога, у ис> тој издавачкој кући, Франсоа Карадек ће објавити студију 0 Ло треамону, у којој ће бити штампани сви познати документи о, животу овог необичног песника, док ће познати „издавач Грасе штампати Лотреамонову биографију из пера Едуара Пејрузеа. Многи часописи припремају специјалне бројеве посвећене Лотреамону.

Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Идејно решење графичке опреме; Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе. Цена 1,50 дин. Годишња претплата 30, полугодишња: 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7, Телефон; 627-286 (редакција) н 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не рраћају. Штампа; „Гдас“, Београд, Влајковићева 8.