Књижевне новине

Мирјана Стефановић

Како треба

КАКО СЕ ТРЕБА РОДИТИ

иваберите родитеље добре: мајку која уме да прави лондонске ·„ штангле и пишингере са мирисом каранфилића и оца који неће умрети пре времена само зато да би вас траумирао

обезбедите себи старијег брата

и обавезно млађу сестру

— тако ћете бити добро ушушкани:

брат ће вас штитити од мангупа

на сестру ћете се без запрека издирати

међу свим здравим дуговечним мушкарцима

и свим правим мајсторицама

за пишингере одаберите такве који ће

једно другоме о главу разбити најмање тањира учинити најмање прељубе смрсити најмање конаца

заљубите их једно у друго искићеним таксијем пошаљите на регистрацију пустите их нека вам одмах роде брата а после две три године одмора када се уверите да се ипак неће разводити најбоље по повратку са летовања на којем су се снабдели калцијем

_фосфором протеннима и витаминима „дозволите им нека вас зачну, изведу из предегзигтенцијалне зебње,

у зрело лето — средином августа

тако ћете имати велике шансе да се родите као мајско дете

КАКО СЕ ТРЕБА УБИТИ

окупајте се и обуците чисто рубље

попијте своју последњу кафу

попушите своју најмилију цигару

телефонирајте пријатељима —

реците нек добу што пре

јер могу видети нешто стварно занимљиво ·

попните се на кров свога солитера који сте правовремено одабрали зато што је довољно висок

и има терасе недовољно избочене одаберите страну под којом нема арвећа, бара, постељине што се сунча ни издајнички меке траве

пазите да асфалт буде гладак и довољно чврст

отпевајте на глас неку веселу песму — солченце сија или три-су-лара уколико волите да се

на леп начин поздравите са животом

потом једноставно испружите

| леву ногу па за њом десну и тако ћете са најмање напора закорачити у бољу будућност

КЊИЖЕВНО

АВИЈАТИЧАРИ У АУТОБУСУ

Мома Димић

ЕВО, САМИ РОЈ БОЖЈИ је навро ту преко пута! Које нанесе ил навезе пусти пут, који удараше с њива, пречиДОМ: од Денкових голубарника, који увраћаше из деда Лагиног воћа, који доклецаше стрелиштем, који се, вал» да, и из светог неба сручише! Одасвуд! Хрпе њих рипале су чак и преко ча-Брајиног дрвљаника! Од грајања, зуја ми буке више нисам могао да дочујем ни бесно жуто кучиште тамо под кошом, акамоли крек неке живине или оне реске, самотне кикоте баба код басамака. Где им је ваљало, избијали су нове капије и процепе, крљајући м тазећи плотовска платна. Само најпијанији могли су тамо да се мичу, поводећи се по прашњавој м, телесима затушеној, авлији. Јачи и трбатији су назор, лактањем, цепали гужвице оних што су збуњено и уштапљено стајали около и утрпавали се за већ начичкане астале. Без престанка пи краја ждерали су, грабећи све што им се донесе, купећи мрсо шакајле са црних чаршава; не одмараше

ни кад им се посивеле руке, претворене у сенке и мрљице, .

спојише с мраком што све наткрили. Све ређе сам могао између свих тих прилика нестварних дотицаја, кроз густиш и дим устумаране гомиле, да угледам матеру, па макар и на секунду. ,

Недеља је, а и оца-Дула отишао је на цели дан мотоциклом чак у Велико село на клање свиња; шта је вредело што сам се решио да лежим у кревету и будем њен болесник, мако нисам ништа нарочито боловао. Имао сам лремното да јој причам: о крхотинама шпанског циркуса, о лету, о чудесном аутобусу са потпуним, правим, аутобуским изгледом, ивицама, линијама, о лепезанима, 0 свим сличицама из мог биоскопчића“ што су ми отварале круг далеког, шареног хоризонта! Алп, за ђавола, Шицкови су још о првозорици, и то сам видео, дизали над капијом дутачку настављану мочугу Фа перима избоденом јабуком! Знао сам да ће звати мати-Џилу да помаже, као кад је умрла баба-Ивана. Ипак, мати за њих није обукла ону најлепшу хаљину. Али и она с цветићима беше прелепа за њихову свадбу; само цели сат ју је пропирала у кориту, трљала прашковима до белила и сунчала на дугом лепом летњем сунцу; одавала је малтене исти онај опчињавајући мирис најлепше. Од буђавих и оглоданих Шицкових астала одударале су као небо од земље чак и наше најобичније кухињске оклице, које им је мама однела; а како су тек тамо емаљем заблистали наши дубоки, чешки тањири!

Тако сам се бојао да неко мати-Џилу не позове у коло, да не навали на њен бели врат и маљаве и тешке ручетине, или да је у гужви не уштине где, макар то било и у шали, макар и за мишицу; или да је не задиркују што је поцрнеда на мору као Циганка. Не, она није ишла да се весели без мене — једино што што је морала комшијама да помогне око казана, код младенаца или под шатором, не знам већ где. Али кал год бих да је одавде бар угледам горе на Бувику, онамо где је морала бити она, одасвуд се ројила мрежа свакаквих наказа све док ми се не би смориле очи; и све се чинило да ће тек да дођу нови сватови, да ће до увече онде да се слегне цело Миријево и запуши сваку рупицу пред зградицама где је она пословала. Ту су стизали чак и тракторским приколицама, шпедитерима и коњским колима, окићеним пешкирима, читавим грмовима цвећа, травуљина ин застава. Трубећи, до-

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

кркља дугоноси камион, без цираде, с камаром изгужваних вриштавих свадбара. Укочи уз пуцањ пред великим басамацима, где су бабе из фамилије пи дечурлија с прангијама запосели праг. Здепасте људине суљавале су се са повисоких „каната једва погађајући прашину ногама; женама су у лету трескали дукати м лажне парице око гуше, а тесне и широке сукње зарозавале се све до белих, крмећих бутина. Шишцков Баца-Бора, чловећи, прихватао их Је кракатим рукама, са свима се целивао тискајући њушку м задригла, мркваста лица м додајући их крезавим и бркатим бапцима, стринама и теткама. Док су се они шакатали, цимали, очепљивали, притезали и цмоктали, поврх рамена им белих кошуља и чипки, завијорише заједно с прашином разна послужења, буклије, беле, зелене и жуте флаше. Чак ни кад се камион измаче до под кош, руља се, свејед нако гужвала и мрсила, мотајући се на месту где је исто варена, опкољена непрегледним кругом раније приспелих свадбара. Нико никог ту није познавао, или се тек понеко присећао познатог лика, па су се сви још увек нервозно гурали и тражили да се било с ким вежу, макар и по други пут и издраве и изљубе; неки су се узалуд отимали за мало места да спусте донесену част, дар, ознојене капуте или само малу, штштаву децу; ширили су руке немапие сетити |-

# Биоскопчић — калеидоском, којим је могуће „наме стати“. безброј различитих сличица, па и мој аутобус.

јући шта и кога да прихвате, извикивали једино им знино име домаћина и по десети пут, надимке неких рођака, свих ближњих и мртвих, тек да испусте крек из грла, да не остану без гласа, да напокон и до краја засведоче да су стигли, да су ту! Наједном се измед њих, као сам глас анђела, створише музиканти, па некакви, МОМЦИ које сам знао са селске љуљашке и са Беле недеље, старојкова перјаница и старојко главом, једва држећи раширене руке с: две пенушаве флаше. О кајишу му је висио већ умртвљени петао пламених боја, сав прашњав и исполиван, а с рамена и преко груди дугачки, ружама извежени пешкир. Старојко, трештен пијан, пригрљаваше све флашама. Тек што наче с наздрављањем, нека дундица У официрским чизмицама сватовски подврисну. Старојко зањишта и сам, па стаде да цмаче дебелгузу женицу и јури кроз томилу што се отварала пред њима све док обоје не затазише у џибру и нову, још врућу комину. Да бих угледао мати-Џилу редушу њихову, морао. сам да сачекам да се ухвати коло и по пети пут, да се сви изђускају и за. седну за ослобобене астале са нашим столицама и та. њирима!

Фотограф Манча, који још не беше сликао младенце уз ћилим на зиду, шкљоцао је потрчкујући на све стране. Кад кумови одоше с руљом у торњу кућу, деца опет начинише реп за Манчом; штипали су га и цимали за белу најлон кошуљу и лупкалн по кожној футроли апарата, заузимајући тобож разне позе: „Сликај нас, сликај нас.“ Ча-Спаса разјури дечурлију и одведе га пред подрум да „њих главне“ услика како черече јагње. Хармоникаши су свирали, а главни пријатељ, старојко опасан акчијском кецељом преко петла и ча-Спаса бацише чупаве ручерде на искежено јагње око ражња — искрећући к Манчином апарату кликерасте очице. Пре но што Манча шкљоцну на знак неких акчија. у слику утрчаше сељаци из фамилије, бећар-момци, бубуљичави девојчурци са звекетавим нискама дуката и стакла, неки од оних што су држали капију, па чак и Кљака с граном. Мако ће на слици бити мајушни сви, неки искезише зубе велике као кукурузна зрна: и' истурише округле сатове., Стајаше увоштени попут печенице- док не шкљоцну, па се (из тренутне вечности

и мртвила) расуше у тутањ; опет у множину што граби место за нашим тањирима! .

С чела астала ча-Спаса повикну акчијама да донесу вино. („Славца ли вам Подунавца!“) Десном руком је привијао к себи Манчу; строго и бесно је крештао ударајући крчатом о зубе. („јесмо ди ми или нисмо“.) Манчи су очи упадале унутра до самог мозга, ваљда, док је мутаво уплитао језиком. („Јесмо“.) Сав зајапурен, одобровољен и црвен у образу ча-Спаса је кривио вратину и цмакао исто тако закрвављеног старојка, који се забављао ландарајући Манчиним фото-апаратом. („Сад да нисмо ми унутра, сад би ти та треснуо да све ко Батине цвикере учини само цангрррр!“) Старојко запршка полумртвим петлићем у ли це Манчи, а ча-Спаса му силом наврташе бардак на стиснута уста. („Џи, јебо те Мајстор!“). Људи за совром су само шкиљили стакленастом глеђи очију, без икакве снате, па чак и без поруге. С другог краја придиже се и приђе само трамвајџија Мића у униформи, бранећи и склањајући фотографа од старојка и ча-Спасе. („Пусти, то су сељаци!“) Скочи главати Војишка, ча-Спасин и тек отпоче свађа. („А који си ти2“). Около сташе да се пласте беспослене. акчије, стари момци, кривоглаве сумлате, женетине, тушта дечурлије, Кљака, па и они са капије и пута. Које речи падају, није више могло да се дослути, сем оних које је Војишка једнако понављао У свакој прилици („Ја кажем само да је сељак тај коме је најтеже.“).

Главни домаћин се протну у томилу са музикантима, смирујући их и намигујући. Попут вирова пи вртлота матице тамо где се ударају велике воде, ухвати се коло и стаде да: одмиче, окрећући се и вијугајући по изрованој авлији. Момчуљци и кобиласте девојчуре, као помало на | силу, трескаше и цупкаше за коловођом тврда, четвртаста и озарена лица с вечитом марамицом у узвитланој руци. Попут реденика коло опаса најпре оне још у свађи и чарки, па онда зелени бунар, кош, затим дрвета по авлији пасиљ“ | велику Шицкову кућу. Снова се пред кухињом прочестише», | и згрушаше прне, луткасте прилике, урастајући једна У АРу: | | ту, као да ја не постојим, као да ће ту остати заувек, преко граница мог живота, моје доживотне душе, као да ће затворити и онај најмањи жлеб којим бих да протнем поглед мојих очију-бубица!

Уђоше, сви стадоше; наравно, мати-Џила није ушла, она је остала овде да ме сачека. :

Возач је био Авијатичар који је, иначе, раније школским авионом засцела лета прашио и убијао комарцу на Звездари и Дунаву. Узех још и његову Авијатичарку која је познавала висину и свикла већ на небо и умирање.

Запливаше! Аутобус је, ево, летео покрај непознатих авлија и дрвета и туђих, дигнутих небеса. Није поштовао никакве путоказе, једино ако то не беху облачци које је далека чељуст плавети гутала попут летећих пахуљица. Аутобус је труцкао по гудурама. Авијатичарка нађе на радију Вагнерову „Игру ватре“. Последњом снатом, за моје путнике, зелено су пламсале вршике топола и другог растиња, једнако дрхтећи и играјући кругом обзорја. Сред неравне беспутише мека седишта су их одбацивала па су

_ лебдели, једнако туцајући теменом о плафон или главом

о-тлаву. Авијатичар навезе аутобус на некакву кућетину, очеша се о зид у свом замаху, у трену сљушти на тој страни и фарбу и плех, и распрену сва стакла. За аутобусов браник ништа не беху ни камени ивичњаци на окуци, на стотине их је косио. Музиканти су избацивали на ветрину своје непотребне инструменте, а' весели путници шешире, петла, ципеле и остале дроњке. Младина венчаница сва се зарумене од просутог вина, или крви већ, као да беше посута дивљим, шумским. ружама. Авијатичар је управо са орања трабио према шуми изваљујући прва стабла. На великом пропланку, попут неба у елипсастом отледалу плавило се језеро. Аутобус се сјури правце на зграду електране, бетонска конструкција групну и сва се скрха; скео плозија врисну, спаљујућим црвенилом оцрта своју трубу у ваздуху. Брана се смаче а један надирући вал с је зера повезе аутобус као лимену кутију низ водопад. Али ту још не дочекаше све! Бујица избаци блатњави аутобус у манастирски јабучар. Аутобус је опет сврдлао напред, сав улубљен, изљускан, али непрекидно цедећи из предела течност и прозирност даљине и опијајући оне унутра (за које нико више није знао јесу ди још у животу). Мој аутобус стаде да се окреће ми тумба низ брдо баш као да је у лету међу птицама раширених крила и комарцима. Моје чудесно возило додиривало је целом каросеријом круто. и каменито тле, а у све ређим размацима — дебелим и новим точковима! Кров се беше начисто отцепио, да је испадало само све оно што свадбари не. стигоше раније да избаце. Својим челичним ивицама аутобус је као бри-

јачем секао п пањеве п живВинарнике п куће у хиљаду разних боја подмазујући се врелом крви свег живог. На отворе и процепе мог аутобуса одасвуд је улетао бодри ваздух већ с најдаљих крајичака чивитног неба. Како је сад све лако! Свадбари су се гуснули, везивали блатом, плехом и гвожђима, без трунке моћи да ми икад више скрње ма и секунд један. Преостали делови аутобуса, шасија, шофершајбна, шипке и плех сабијали су се од удараца час у јајасту лопту час у коцкицу што се даље бацала сама и незадрживо све даље губила. Није требало ништа више урадити, никога сачекати, ни сетити се — нити с болом нити са задовољством. Они су се вртели у последњем кругу, за њих не беше више боје, нити сунчевог светла; одонуд је дотнцала празна светлост без оне застрашујуће прашине. Авијатичар их је најзад, возио последњим пољем што ће их смлатити, с ког ће их удахнути небо; пред њима беше неизбрисива бескрајност. Остало је.још да одвратим потлед од тог. нечега, да престанем да их гледам чим се њихова мајушна коцкица (или лоптица) не издере; да, све већма се опире о ништа, смањује, уистину смањује, стиска унутра до нестајуће трунчице, до трунке које, ево напокон, НЕМА.