Књижевне новине

ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Дневник о изложбама

Радомир Дамњановић Лидија Мишић

Јун, Моје познанство са Радомиром Дам. њановићем — Дамњаном (Салон Музеја савремене уметности) датира још из време на наших заједничких студентских дана. Сећам се његове прве самосталне изложбе приређене у класи на Академији; његовог старог атељеа у дворишту зграде У Улици Лоле Рибара са осликаним дрвеним врати“ ма. Присећам се и оних малих шумовитих

предела инспирисаних позадинама са сли-

ка раноренесансних мајстора, који су прег ходила серији Дамњанових пешчаних 002 ла. А онда те сребрносиве пешчане о бале са плажама и кабинама, толико нове и необичне за нашу уметност у историјском тренутку своје појаве. Са њима се и родио овај данашњи Дамњан каквог га већ пуну деценију знамо.

Већ тада, у тим сребрним пешчаним обалама, у тим нестварним _ насеооинама магичне имагинације, простор је преузимао функцију светлости а светлост добијала димензије ирационалног простора. У њима су потпуно самосвојно егзистирали структурални фризови геометријских зна“ кова, као симболи неке нове, метафизичке топографије. У току даљег логичног и личног Дамњановог развоја, геометријски моменат постајао је све доминантнији, али упоредо са тим расли су и магични потенцијали пластичних облика, смештених У сада већ изједначеном, тонски вибрантном простору светлости. На трн Тријеналу награђеном сликом | „Моје (бело јутрс (1967) досегнут је најпотпунији симбиотички израз свих ових Дамњанових сликар. ских особина.

И као што после раскоши следује мера аскезе, тако је и код Дамњана дошло до нове, још радикалније редукције, до свођења на примарне чиниоце у оптици слике, на чисту површину, још чистији тон високог регистра и бескомпромисно строги динеаризам. Па ипак, сав тај модерни пуританизам, можда и мимо Дамњанове воље, није из себе искључио оно што му даје и посебну вредност, што га са собом ранијим везује и сада од других издваја, а то нешто назовимо неким неоојашњивим својством магичног оптичког дејства,. првенствено садржаног у квалитету Дамњанове специфичне хроматике.

М односу на садашњу изложбу Лидије Мишић (Галерија Дома омладине), сва њена ранија иступања на заједничким из"удожбама, не заборављајући ту ни само. сталну изложбу у Галерији Коларчевог на родног универзитета из 1966. године, чине ми се сада великом и озбиљном припремом за овај одлучујући корак остварен са свега девет скулптура. О њиховом садржајном значењу и особинама формалног карактера упозорава изузетно лепо написани уводни текст Данијела Драгојевића. То упозорење, толико драгоцено за гледаоца који жели да проникне у суштину Лидијиног пластичког проблема, за онога који пише може да се јави и као препрека за слободније развијање асоцијације, ако уради ту глупост, коју сам себи допустио, да га претходно прочита.

Веома је примамљива идеја поређења са нематеријалним духом пламене готике, са спиритуализмом и отварањем према просторима имагинарних веровања. Али ако кренемо са тог асоцијативног полазишта и потражимо новије, нама ближе аналогије тог чудног споја архитектуралног и биоморфног, органског и неорганског, на-шли бисмо их такође у Гаудијевој халуцинантној синтези облика, у органоидним људским настамбама Етјена Мартена, у

лавиринтима Кафкиног замка с мноштвом

безизлазних излаза. На тренутке помирљива, базична кретања маса постају конвулзивна, стремећа и стрепећа; меко разлистане и развијане форме се грче у оштробриде назупчане профиле; драмски напон волумена расте до експлозивно: крешченда. А ипак, нема буке, чак ни звука, само претећа тишина потиснуте напстости, само на изглед чедна белина злослутног ишчекивања неког апокалиптичког почетка или краја. Сломљена крила Бодлеровог албатроса на прљавој палуби отуђења.

Имао сам то осећање, лутајући онако сам између Лидијиних девет белих скулптура заробљених белим и хладним простором Галерије, уочи отварања изложбе. Ако грешим, нека ми буде опроштено.

М овом дневнику о изложбама, који то и јесте и није, или бар није онакав каквог га за себе водим, остаћу дужник многим добрим и вредним изложбама, на првом месту изложби „Сарадника Мајсторске радионице Крсте Хегедушића" а међу њима посебно Иви Фришчићу, затим изложби „УЛУС 70" подељеној на теме „Човек" и „Машта" и иремда се није увек могло знати где престаје „човек" а почиње „машта" огрешићу се највише због Драгана Добрића („Продавачица цвећа") и Петра Бор. Вевића („Аутобуска станица" и „Телефонска говорница"), и најзад самосталним изложбама скулптуре Душана Гаковића (из ванредни мали „Бик" из 1970) и Анете Свгтиеве, При избору нешто се мора и пропустити, што не значи да то није вредно да се и посебно прикаже.

Драгослав Борђевић

КВИЖЕВНРНОВИНЕ 3

. има на нашем

- уметничке

ФИЛМ

Менаџерски филм

или економски аутоматизам

ДО ПОЧЕТКА фестивала Југословенског играног филма у Пули преостало је само нешто више од месец дана. До седамнаесте пулске смотре стижемо, међутим, после дужег периода у коме је производња филмова у СР Србији готово обустављена. Камере су стале и пословична ужурбаност синеаста пред јулски састанак у Пули ове године као да је изостала. Прошле године су пет производних кућа у Србији снимиле петнаест филмова, а ове године ће у Пули конкурисати знатно мањи број филмова, уз одсуство филмова оних аутора који су најзаслужнији за, продор који је југословенски филм, у току протеклих година, извршио у свету — филмова Александра Петровића, Живојина Павловића, Душана Макавејева.

Финансирање филмске производње у Србији, које ни до сада није било систематски решавано, у овом часу више је него критично. Драстично смањење материјалних средстава довело је филм у Србији у ситуацију која отвара питање његовог опстанка уопште, У овом периоду историје домаћег филма, када су постављени темељи за конституисање једне виталне филмске традиције, све је очигледнија диспропорција између нивоа који је домаћи филм, у својим врхунским остварењима, достигао и места које он репертоару, и у нашем друштву уопште. Његов даљи развој и његов квалитет такође, у пуној су зависности од структуре производње, расподеле средстава, као и односа унутар дис трибуције и приказивачке мреже који утичу на судбину сваког филма понаособ. Материјална криза у финансирању производње долази, стицајем околности, у тренутку већ нагомиланих проблема који оптерећују филм у СР Србији. Филмови често не могу да нађу дистрибутера, а ако га и нађу, пласман филма у приказивачкој мрежи спроводи се нерационално и неспретно, са готово обавезним страхом приказивача да ће изгубити на њему. И оних 20 процената домаћег филма годишње, колико га приказивачи, по обавези, увршћују у биоскопске програме, покриће су само за један део вредности нашег филма. Све ово пада утолико теже што домаћи филмови све напорније бране стечене позиције код публике, највише због неконтролисаног увоза страног филма, дистрибутерске небриге за домаћи филм, и конкуренције комерцијалних увезених филмова мале или никакве мредности који, у последње време, буквално преплављују репертоар.

Многи проблеми у домаћој кинематографији још увек стоје на мртвој тачки, и питање је да ли се без интервенције друштва до решења уопште и може доћи. Нови облици финансирања производње кроз сарадњу са привредним и друштвеним организанијама у својој првој премиси обележавају праксу која може донети прекретницу, али исто тако доносе и низ опасности. У оваквој производној пракси долази до појаве редитеља — менаџера, човека који је у стању да, захваљујући свесрдној помоћи са разних страпа, скупи средства за реализацију пројекта, а да се претходно није доказао као

"ЛИДИЈА МИШИЋ: МНОЖЕЊЕ ОБЛИКА

редитељ. Тако филмове могу добити и Непроверени редитељи или чак и они који су већ направили лоше филмове, али су у стању да обезбеде материјална сред: ства за реализацију.

Менаџерски филм, према томе, ма ко. дико да полази од здравих принципа, у пракси може да доведе до нежељених последица, јер механизам оваквог фи. нансирања доноси низ латентних опасности. Уколико би и дошло до жељеног производног убрзања оваквим начином про. изводње, неминовна последица тога би били квантитативни пораст броја лоших филмова, анархична производња, губитак естетских критеријума, као и стално повећање броја претендената на титулу редитеља — менаџера.

Ствари се могу поставити још конкретније: коју врсту филма афирмише овакав начин финансирања производњег У тренутку када је наша кинематографија створила завидан фонд традиције и када свесно тежи одбрани принципа постојања ауторског филма, не значи ли појава менаџерског филма одбрану и узмак пред утврђеном еволуцијом домаћег филма2 Сарадња са привредним организацијама. стимулише производњу, али не стимули ше увек производњу квалитетног филма; пројекти најчешће не пролазе кроз контролу уметничких савета као што је то случај у класичним облицима финансирања у филмским предузећима.

Овај економски аутоматизам у финан-

" сирању производње, према томе, захтева

далекосежнија испитивања и зато би дру“ ге конкретне мере (пружање подршке уметнички и економски оправданим интетрапионим процесима, стабилизовање кредитног система, промена начина расподеле средстава) пре довеле до трајнијег решења. Са друге стране, постоји и проблем планског пласирања домаћег филма у свету: постојећа комерцијална мрежа очигледно не обезбеђује више од минималног комерцијалног успеха. Девизна средства, добијена од продаје домаћег филма у иностранству највише користе дистрибутери за стварање комерцијалног репертоара. и неограничено се богате без већег труда и професионалне проницљивости у куповини доброг страног филма.

Парцијалне измене и начин финанси. рања производње нису донеле жељене резултате, јер су само решиле проблеме појединих пројеката, а хронична финансијска болест домаће кинематографије још увек траје. Када се обезбеди стабилност финансија, спроведе интеграција производње, дистрибуције и приказивања у једну заједничку делатност, плански организује пласман домаћег филма у свету и спроведе праведнија расподела средстава, онда ће и сарадња кинематографије са привредом бити организованија и успешнија. Богдан Калафатовић

РАДИО И ТЕЛЕВИЗИЈА

Надметање репуоличких телевизија

КРАЈЕМ СВАКЕ ГОДИНЕ — у оквиру раз них новогодишњих вашара, лутрија, на градних конкурса, трговачких атракција и маскарада — домаћи произвођачи, теле“ визијских пријемника нагло спуштају це не и одобравају ванредне кредите без жираната. Они чине све олакшице да би купац (за свега пет минута) улетео у радњу, купио телевизор и истрчао напоље. Тих дана невероватно се. повећао број нових ТВ-гледалаца.

Средином сваке године, захвална Ј РТ реципрочно се одужује напорима произвоБача: њена „бледска смотра продукције“, која се- популарно зове и фестивалом, по све му судећи одбија од телевизијских екрана исто тако завидан број гледалаца.

Бледски фестивал телевизије — шта је то2 Празник, тријумфална парада, празничко такмичење2 Нико не уме да тачно од говори, чак ни кад би такво питање искрснуло у наградном квизу. Можда је за то главни кривац једна — случајна или намерна — дезинформација: на Бледу се уопште не одржава фестивал теле визије, вћ надметање ето аичких тв-студија Телевизијски центри такмиче се међу собом у следећим категоријама: престиж, финансијске могућности, обилност продукције, изолационизам програма, неусаглашеност про изводно-програмских „шема и тако да ље... Логично, за јавност ове категорије имају нешто друкчија имена: група информативних и документарно-фељтонских емисија, група дечјих образовних и школских емисија и група музичко-играних е мисија. .

По схватању руководилаца југословенске телевизије, нема места било чијем чуБењу — како се у истој врећи, то јест групи, могу наћи забавно-музичка ревија и Чехов, Или емисија о атомистици и течај депог понашања, или репортажа са спортског терена — и сведочанство о земљотресу. Уосталом, они су као и увек у праву. Све оно што се догађало на Бледу толико је интерна ствар телевизијског Одимћа, толико је питање клупских правила једног херметички затвореног, ексклузивног тв-клуба — да југословенска јавност стварно нема шта ту да пита, приговара, захтева или протестује! Телевизија, баш као и неке друге институције из области културе и информација, врло добро зна да живи у времену самоуправљања и она, ево, даје свој привидни обол том времену: приређује сајам и излаже на њему своје производе — сама вршећи из бор сама одређујући судије н сама награђујући поједине експонате. Круг“ је | остао пристојно затворен. : оно |

Пред нама су, међутим, два дугачка списка — као једини реални остатак фестивала. На врху једног пише „стручни жири", на врху другог „жири публике". Тај фамозни жири публике требало је да обезбеди демократичност устројства фестивала, да својом бројношћу (126 грађана из 18 градова) увери јавност у право гледаоца да одлучује, оцењује и утиче на рад телевизије. Авај! Званична формулација о образовању тог жирија гласи: „Сва ка република одредила је три града са по седам представника гледалаца у сваком жирију“. Шта значи „свака република" 2 Да ли је одређивач било Извршно веће републике» Можда Општинска скупштина дотичног града» Збор бирача2 Или је ипак телевизија својим „пратећим службама" (студиј програма, претплатна служба) била мандатор за састав жиријаг Жири публике је, на жалост, сувише танак покривач — да би се под њим сакрили обриси непробојне цитаделе, која се зове „теле. визија". Три званична жирија, именована директно од стране телевизије, (била су напуњена познатим личностима — што је опробани рецепт за стварање утиска о оцењивању на високом нивоу. Само, да ли би се ЈРТ бар једанпут усудила да фор мира оцењивачке комисије по систему делегирања представника из радних организација, просветних, културних и научних установа, друштвено-политичких организа ција, штампе итд.2 Ако телевизија ово схва ти као изазов — тим боље и по њу и по гледаоце.

На Бледу су подељене и многобројне награде. Посматрали смо тај свечани чин у једној језивој анти-телевизијској репортажици, вероватно најлошијој „сторији" откако ЈРТ постоји: у сумрачној дворани, један ужурбани директор прозивао је — на. то су нека лица устајала и прилазила, руко вање, руковање, после опет иста лица устају и рукују се, па опет иста лица... Да је којим случајем тог часа нестао то н, те шко бисмо одредили шта се догађа — можда свечаност поводом десетогодишњице неког увозно-извозног предузећа, можда испраћај заслужних пензионера, можда по дела трофеја риболовцима или нумизматичарима2 О самим наградама немогуће је говорити, јер то су награде које је ЈРТ дала за ЈРТ, дакле један приватно-породични проблем. Приметно је, упркос свему, да ово награђивање усмерава телевизију“ на адаптације књижевних дела — што жестоко противречи прокламовавим хтењима телевизије о оригинадним "тв-"текстовима, о специјализацији писаца за тв-медијум, о аутохтоности телевизијског стваралаштва. Противречност — ни први ни последњи пут.

Занимљив детаљ: такмичарске групе добиле су имена „А", „Б' и „Ц".' Не бисмо желели да закључимо како та три слова обелодањују оно што многим људима са телевизије недостаје — иако упорно бране улаз у свој патрицијски клуб боак талентованијим, стручнијим стварао.

Берислав Косиер