Књижевне новине

· препушт

_ „дивљи“ изтлед пије н

· опречнији духови,

ЕСЕЈ

Нови Фауст

ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ХЕРОЈ У САВРЕМЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЗА ОБИЧНОГ ЧОВЕКА, поготову читаоца рото-романа и стрипова, јунак је још увек Херкул или Робин Худ, дакле бојовник и делатник, па чак и нека врста атлете, Бар доскора, писци су прихватали ту примитивну визију јунака. У њиховим очима интелектуалац као такав био је сушта. супротност хероју. Стога је Ибзен веровао да је већ Х1Х столеће угасило свету ватру херојства у леденој води интелектуализма. Он је певао: „О, да, наш век није век херојских дела... — Хероја нема, нестао им род". Тада се Хамлет указивао као врхунски прототип модерног, тобоже нехеројског, интелектуалца, Песнике и уметнике стао је обузимати туробан утисак да се хамлетовска интелектуалност коначно потврђује у смрти и ништавилу, то јест у нихилизму. · '

са После другог светског рата, такав утик изразили су, између осталих, немачки романсијер Томас Ман и француски критичар Андре Русо. Тумачећи Интелектуалну комедију Пола Валерија, Русо је твр дио да је то једно позориште које апсоаутна моћ духа руши у истој мери у којој га и ствара. Као и Пол Валери, тако је и Томас Ман осавременио гетеовску фитуру, коју је ускрснуо у дику модерног музичара Адријана Леверкина. У свом роману о том музичару, Ман вели да се дух најчистије и најупечатљивије показао на Леверкиновом мртвом лицу. Он узвикује: „Каква је то подругљива игра природе, рекао би човек, која може да створи слику најузвишеније продуховљености. тамо тде је дух ишчезао".

Према томе, негирајући хероизам, интелектуалац би оличавао смрт и небиће, па и своје сопствено самоуништење. Укратко, он би био клицоноша нихилизма. Његово интелектуално сазнање тежи да раствори и прогута свеколику масу бића; отуда, оно мора завршити у празнини и ништавилу, ако не пређе у делатност. која репродукује биће. Посматран из овог угла, кључни проблем интелектуалца види се као проблем интеграције рационалног сазнања у витално деловање. Уколико није способан за ту одлучујућу интеграцију, интелектуалац се посувраћа у негативан тип интелигента, који је своје класичне књижевне представнике нашао у Климу Самгину, Манилову и Обломову.

Објављујући провербијалну истину: да у почетку беше дело, Тетеов Фауст је на непревазиђен начин наговестио поменуту интеграцију; самим тим, он је предсказао и садашњу светско-историјску реафирмацију ингелектуалца. Овај фаустовски натовештај већ је актуализован и потврђен у неким најзначајнијим делима савремене

· књижевности, као што су Диренматови „Физичари“, Брехтов „Галилеј“ или, код

нас, Крлежин „Аретеј". Карактеристично је да су набројана дела уобличена _ као драме: у својству протагониста ових дела, интелектуалац је драмски јунак, што значи — човек од акције. Овде, он је премостио критичан размак између интелектуалца и хероја. 3

Тај живи „мост" конструисан је у виду интелектуалног херој, који је на путу да постане један од специфичних и доминантних ликова савремене књижевности. Зато се и сама ова књижевност ствара као нека врста Интелектуалне комедије, какву је Пол Валери замислио, али није могао да је развије мнутар свог ограниченог грађанског хоризонта. Она исто тако наставља и поентира. балзаковску Људску комедију, као што је ова последња продужила и (у извесном смислу) превазишла. Божанствену комеди-

ју Дантеа Алитијерија.

У жаришту савремене Интелектуалне комедије пламти сукоб између интелектуалног и виталног начела. Може бити да је овај драматичан сукоб најпрецизније дефинисан у Мановом роману „Доктор Фаустус“, на страницама, где писац приказује Леверкинову композицију „Апокадипсис", коју је, по њему, „погодио при: товорда је крваво барбарство, као и да је бескрвни интелектуализам. Унутар тога конфликта, животна стихија и плаши и привлачи интелигенцију, која се налази час на леђима.

ове стихије, час под њеним ногама. Поједини аутори научне фантастике дочаравају покушај интелекта да загосподари животном, елементарном еротиком: они сликају „производњу својеврсног _ робота. који би се одликовао савршеним (обично женским) секс-епилом. Насупрот · томе, Џек Керуак и други писци-битници цртају портрет _ младог интелектуалца који се а животној, ан РовринуВИ, а « сматрајући да је неопозива. МЕ ба ' а Но-техничке цивилизације почела са пропашћу Хирошиме. У ствари, битници н хипи ци успевају је дино да се дези нтелектуали зују, али им н е полази за руком да се домогну изворне ви талности им

1 : ивљаци. стану непатворени А Е Пи ки ишта друго него пу-

Отуда, уколико и они ста: ници Интелектуалне коме грава се као коме.

смислу

протагонисту исте. Ј медије, прави интелектуални Херој у напоре да оствари плодну, дијал пне. синтезу интелектуалности и вита. Г,

ј и нај“ 4 синтезу залажу се најјачи ; а АН : рецимо — шпански мислилац Ортега-и-Гасет и немачки Не Ђерт Брехт. Скроз наскроз интелектуалал Ђрехт је једном свом јунаку дао НЕ | у ствари — име сиријског бога земл

ка маскарада. тирају на позор а ОДИТ дије, ова последња 5 дија. у дословном, уобичајеном речи, И Представљајући

Њихов .

" животу, већ

плодности, који је симболизовао _ виталност, Разрешавајући се у синтези о којој је реч, конфликт интелектуалног и виталног начела оличен је у односу Фауста и Мефиста. На подручју наше литературе, исти конфликт био је приказан још у Крлежином „Повратку Филипа Латиновића", у сусрету интелектуалног артиста Филипа са виталним авантуристом Сергејем Кирилио вичем Киријалесом. Као „мефистофелско“ искушење за Филипову интелектуалну сна гу, овај пустолов цинички подвлачи сликареву сексуалну слабост и прерану сенилију. На врховима западне књижевности, “ Џојсовом „Улису", оцртани конфликт развија се као међусобни однос Стивна Дедалуса и Леополда Блума. Најзад, он се манифестује и у савременој зајепсе — НсНоп: овде, на пример — у италијанској научној фантастици с краја педесетих година, интелектуални принцип био је оваплоћен у инжењерима и научницима, али је истовремено био уравнотежен виталним принципом, оличеним у лепим девојкама или преисторијским људима.

Било да склапа уговор са Мефистом, или да у Леополду Блуму тражи оца, или да се дружи са пустоловом Киријалесом, интелектуалац се у сваком случају напреже да се сједини са виталном стихијом. Јасно или нејасно, он слути да од овог јединства зависи његова. судбина, па и сама егзистенција културе. Ту слутњу изражава

МАСЕ СУ ВИШЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ЗА ИДЕЈЕ ЖИВИХ

Леверкин, када каже: „О-

и Манов јунак би успео продор из ду-

нога, дакле, коме

шевне хладноће у пустоловни свет нового њега би требало назвати избави- |

осећаја, тељем уметности". Као разрешење сукоба између интелектуалног фактора и виталног елемента, такав продор био би, у ствари, епилог текуће Интедектуалне комедије; иначе, дију људске врсте.

3; | Интелектуалац је главни јунак ове комедије коју варира читава „новија књижевност. Али, када покушавају да лик то. та јунака уклопе у склоп романа или драме, многи писци

чи да руком ухвати сунчани зрак. Ј чно књижевно дело приказује акцију једног одређеног карактера У одређеној животној ситуацији. Међутим, се приписује ваздушаст, флуидан карактер; окарактерисан на тај начин, он не делује него мисли и говори; најпосле, као такав, он би на сцену стварног живота гледао из мање-више удаљене ложе, очима неангажованог посматрача или пасивног „навијача". Као такав, интелектуалац би био прави антипод драмском или романескном јунаку. Он би био „страно те-

до“ у склопу традиционалног романа или

драме.

Овај склоп се нужно предругојачује услед самог присуства оваквог тела У "свом оквиру. Уколико казује повест интелектуалца, књижевно дело не звучи као реч о као реч о речи. На тај начин, роман постаје нека врста есеја. У датом случају, роман и драма се бар исто тоАико интелектуализују, колико се сам интелектуалап активира У практичном животу. Структура таквог књижевног дела одговара замисли Фридриха. Шлегела, ко. ји је још одавно писао: „Романи су сократовски дијалози нашег времена . Само, У романима те врсте, радња није з а м ење н а разговором, него је њиме допуњена.

Та допуна саобразна је карактеру са временог, активираног интелектуалца. исти мах, она је својствена склопу и бићу саме књижевности: ова слика карактер У акцији, али, како је приметио Хегел, „де лање... своју највећу јасност и одређеност добија једино У духовном изразу, У товору“. Тај нови спој акције и диску.

сије изгледа најпотпуније остварен У Бре-

ова би се преокренула у трате- |

диче на дете које се му- | Класи. |

интелектуалцу |

хтовој драми о Галилеју, о том историјском праузору интелектуалног хероизма. Проглашавај нову хероику, Брехт је уједно засновао и одговарајућу, нову драматику којој, можда, најприкладније пристаје ознака „драматизованог епа".

Као доминантни лик савремене књижев ности, интелектуалац условљава њену #0ву естетску структуру, али исто тако оличава и једну нову моралну концепцију, коју је Гетеов Фауст уметнички антиципирао као својеврсну интелектуалну љу бав према човечанству: „Свег људства читав јад ме хвата крт" — клицао је Гетеов јунак. Историјски, исту концепцију је о: теловио и потврдио Бордано Бруно: резимирајући етику интелектуалца, морал истине родио се, попут Феникса, из пламена ломаче на којој је Бруно био жив спаљен. Управо истинољубивост ·Бордана Бруна надахњује фаустовску љубав за човечанство. Приликом прелаза из сазнања у деловање, истина се преобраћа у ту љубав што је репрезентује главни актер данашње Интелектуалне комедије. У њој се катеторички императив морала подудара са врховном нормом уметности и науке. Отуда, истина јељудск надвред ност, а уједно м морални идеал савременог интелектуалног хероја. У том својству, она се на неки начин ставља „с оне стране добра и зла", док поменути херој као њен носилац надраста конвенционалну, окошталу, па ипак трошну деобу књижевних ликова на „позитивне“ и „негативне" јунаке. У ствари, исту деобу надраста човеково активно самостварање, вођено храбрим и целовитим сазнавањем истине.

Као симбол оваквога сазнавања, интелектуални херој није извајан у облацима књижевне имагинације. Он има своје моделе од крви и меса. Један од њих могао би да буде и водећи немачки атомист Вајцсекер. Још у јуну 1940. године, он је открио научну истину да се из уранске пећи

НЕГО КЊИЖЕВНИХ ХЕРОЈА: МАРТИН АУТЕР кинг

може добити нова експлозивна материја, подесна да послужи изради атомске бомбе. Но, пошто би нацизам искористио ту истину за ратно разарање људства, Вајцсекер се одважио да своје сазнање затаји од властите владе, те да. већ самим тим учини непроцењиву услугу будућем човековом самостварању. Тако је и овај научник пружио жив образац интелектуалног ' хероизма,

Данас, међутим, научник се органски зближава и сраста сарадником. Јер, под притиском научно-техничког преврата, индустријски пролетер се у све ве-

| Бој мери интелектуализује, док се интелек | туалац у одговарајућој мери пролетаризу| У

је, постајући најамни р капиталистичких монопола и технобирократске „елите", Зато се у интелектуалном јунаку са. времене књижевности подједнако огледа читалац као и писац: огледа се интелектуализовани радник као им пролетаризовани уметник, У њему се истинито сазнање слива са читавом лепезом хуманог деловања, од материјалне производње до револуционарне борбе.

Инспирисана сазнањем истине о човекум свету, та делатност је заправо с 2 моделатност, коју Хегел сматра битном карактеристиком књижевног јунака: „Прави карактер — каже он — дела сам из себе, и не дозвољава другом да мисли и одлучује уместо њега". За Хегела, иста делатност је искључиво својство људскости: он тврди да чаки Хомеровим боговима „само грађа и интерес пролазних људских збивања може дати некаква повода за делање". Стога и Гетеов Фауст објављује да на почетку беше ч ин. У таквом чину, да клде, испољава се сама суштина човека, па и суштина савременог интелектуалног хероја. У њему се разрешава драматични конфликт између интелектуалности и виталности, између сазнања и бића, између Хамлета и Дон Кихота. Отуда, чин стоји на крају данашње Интелектуалне комедије, као п на њеном почетку. Он је њен епилог, оличен у Фаусту, у том непревазиђеном уметничком прототипу интелектуал. ног хероја.

Ако је архаични „херкуловски" _ херој умро у интелектуалцу, овај сада рађа модерног „фаџстовског" хероја. Раба новога Фауста као јунака кибернетичко-космичке ере.

Радојица Таутовић

Матеја Матевеки Тражећи обалу

1 После месечеве, иљре ветра и ноћи остао је само зелени облак маслина

ча брду а звучна тишина цврчака

Море се повукло у свој разум Ветар чами Јутро вене

Само сунце осветљава ружноћу пејзажа. слану идилу воде и камена

Куда сада ти усамљенику на обали, 'са. здробљеном љуском барке у оку уса стеном У грудима

јса. стерилним звучним иверјем цврчања

„оунаоколо.

Иди сада о одлази одисеју шисрта. звездана. печалбо по пустари мора

Паук сунца сакупља звучну панику цврчака са преврнутих стабала маслина

Обала ни песма ни клетва под млечним димом трава. празне су бисаге дланова

Не маше рука Ни птица не 0:20. падање хлеба. у мехуриће воде

Иди сада о одлази одсада си принудна. пустоловина печалбе на тућој лепоти мог"

Ни искушаван ни иску: Ознојени артатин путева усред безобличности мора

Ни повратка ни одласка некуд Прободен. копљем зенита у муљу времена

Слани ветар лиже уздигнути поглед Теже ланци лета

Али ипак расту невидљиве обале у грмљавини. крви која лице осветљава

Небо длан море кап. у товару сећања Штрта печалба сунца

А постоји једна далека обала једна обала где ћу поћи

и постоји једна планина где ћу се вратити једном

са покореним летом под блејањем зенита

Она се полако открива под водопадом крви

у покорној сублимности мора.

Једна обала једна далека обала

ношена у бисазама. погледа.

од обале до обале ношена једна далека. обала.

ова обала.

По којој иди сада одлазиш сада одисеју Стерилна стена цврчања цвета под твојим звучним ластарима руку.

ЕПИТАФ

Остаће много тога У непостојаности ветра који разноси песму у свом далеком говору

Остаће много тога у несхватљивости мора и набирању његовом под благим струјама поднева

Остаће много у бесмислености магле која испуњава празнине својим аморфним постојањем

У немим грлима стена по којима пузе шумни ластари зеленила.

Остаће много тога у непознатим очима света

у којима се једна далека звезда

рони у ништа.

као – што камен пуца преполовљен под товаром сунчеве сенке И ако упитају шта му би у ово звездано подне од чега се умори зашто паде где нестаде изненада рећи ће од ничега из чиста мира

Јер једног ћу дана препући

А камен речи нема.

Превео Влада Урошевић

КВИЖЕВНРНОВИНЕ