Књижевне новине

МАЛИ ЕСЕЈ

| ДЕЛА, | ВРЕМЕ,

ИДЕЈЕ

Зоран Маркуш

ТРАГОВИ

КАДГОД се снежне површине прошарају људским корацима, мислим на трагове, 0ставља их сваки човек и сви људи заједно. Свуда. Од живота до смрти. Кад се сакупе, означавају трагове средине, друштва и времена. Свака историја и све историје заједно су у ствари историје људских трагова. Најбезазленији су они који подсећају на трагове у снегу. Исувише су видљиви и не говоре много. Брзо се топе и нестају.

Ако су дубљи и трајнији, то је знак да су настали уз напоре и отпоре. Пут усечен у стену је траг комуникација, као што су куће обележје грађевинарства. Пут сво јом ширином намеће идеју о саобраћају,

брзини и средствима веза, грађевине го-·

воре о стилу времена и изразу уметника, станови о укусу и богатству. По траговима препознајемо цивилизације, друштва, појединце, као што ход открива стас, рукопис, карактер, отисак прста идентитет, а дело таленат. Све што живи потврђује се кроз трагове. Тамо где нема трагова, нема ни постојања, нити га је икада било. _ Кад размишљам о Че Гевари и Кристијану Барнарду мислим на трагове који се не читају очима, нити препознају додиром, који су без спољних знакова, а снажнији су од свих трагова на које се у животу среће. Усечени су у материјал, тврђи од гранита а трајан као повест: у човекову свест.

Према њима сви други трагови су плитким ефемерни. Тако, нови путеви никад се не изграђују на старим, а нова здања ничу тек пошто се стара сруше. Милиони ранијих путева и стаза који су повезивали усамљене људе, спајали села и градове, народе и континенте, одавно су и заувек напуштенп, а ови садашњи већ сутра смениће нови. Ништа се у историји није толико мењало као путеви и људске грађевине, Једино се свест продубљавала.

ирани и освајачи, кадгод су уништавали, у пијанству разарања осећали су горчину једног пораза: немоћ да униште људску

свест. Да је униште, морали би уништити

и своје трагове и — себе. Пред тим сазнањем увек су устукнули.

Дело Че Геваре усечено је у траг слободе, покушај доктора Барнарда у трагове знања. Први се наставља на траг којим су ишли Спартак, Кампанела, Робеспијер, комунари и Лењин, други је усекао бразду у трагове људског спасења. Оба трага настала су у детињству људског рода и отада се непрестано шире и продубљују. Јер, никада није довољно слободе ни довољно знања...

ТРАВЕ И КОРОВИ

Постоји нешто што се противи животу. Од искони. Не мислим овде на голети и беспућа, где је све унапред осуђено на неуспех и само по изузетку и изван правила живота пушта корен, а затим се вртоглаво и усамљено диже над безнађћем. Мислим на узорана поља, обрађивана знојем месецима и годинама у којима коров уме да тријумфује, а плод да се изметне. . Он се не сеје: од памтивека коров се јавља сам. Чак и тамо где су бразде натопљене влагом, ветрови благи, а сунце штедро, где будућност добровољно прикла. ња главу животу, коров је редован познаник. Лако се препознаје. Имун је на влату и отпоран према жеги, Не доноси ПАОД, а смисао му је да уништи све што носи идеју о њему. Отуда толика снага и брз раст, снажнији од сваке биљке која га окружава. Јер, све што живи ради добра, део енергије троши у будуће плодове.

Кад је семе добро, а земља плодна, ко-

. ров се лако изолује. Ни моћан раст, ни

оштре бодље, нису озбиљна претња. И што се касније чешће и ниже коси м тако старе влати принављају младим, трава је све тушћа и отпорнија, а опасност од корова безначајна.

Али, свака земља није иста, нити су бразде подједнако узоране. Није ни небо свуда озарено, ни семе вазда плодно. Предели се разликују по клими, а људи по раду. На северу је све зеленије, јер су земља и ваздух влажнији, сенке дубље, а сунце шкртије. Тамошње биљке обично пожуте на југу, а оне с југа на северу никада не сазру. Све што живи има за оквир климу, познаје и признаје услове властите егзистевције и тешко прихвата нове.

Где је земља шкрта и људски нехат

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

ИЛУСТРАЦИЈЕ У ОВОМ БРОЈУ ИЗРАДИО МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ.

видљив, семе страно, а савест успавана, околности су корову наклоњене. Све што носи клицу живота не мора да дели и суд. бину намене и често заувек остане у тами. Оно што никне, проређено је и препуштено себи и борби само за свој изданак, без колективне снаге пред којом зло увек устукне. Коров се тада брзо множи и ширење ништа не може да успори. Ни руке које касно косе, ни оне које плеве. Борба 16 непомирљива, али је пораз најчешћи исход.

И кадгод пролазим поред зауштених поља у која је уложен велики труд и сахрањена многа илузија, осећам и мислим да их не треба препустити себи, већ заорати нове бразде.

Вечити сејачу, како је неисцрпна твоја снага...

ГЕНИЈЕ

Године су прошле од поштанске карте са витким бором у предњем плану, до овог заласка сунца, када први пут уживам У неџпоредивом крајолику. Околности су хтеле да после прве разгледнице примам друге, компоноване увек с поузданијим Укусом и већом сигурношћу за експозицију, затим, следиле су колор фотографије, туристички проспекти, филмски и телевизијски прикази предела. Једном речи, слика пејзажа постала је на неки начин неодвојива од моје личности и, између прве и

ове последње, прошло је моје детињство,

несташтво и младост.

Сада, када сам у пејзажу, почињем да схватам магнетску снагу с којом је бор млазио у фокус објектива, Без њега, и то вечито плаво небо иплава вода, сиво стење прошарано стрњиком и лишајем, и део пут усечен као арабеска у камену основу, били би без израза, монотони им досадни. Да ли због оптичког ефекта који изазива бор» Можда и због тога. Али највише зато што је бор опипљив доказ живота у средини тде је све тако како је одувек и како друкчије не може бити; и небо и море, и ова сура камена маса претећи нагнута. А, живот се увек доказује кроз мене.

То објашњава и маги снагу коју бор има за људе овог краја. Према њ се све усмерава, и њиме се све мери. Када плове, барке и једрењаци се управљају према бору. Када. пешачите, мештани ће рећи: „Толико та имате до бора, а онда још толико..." И висине се овде мере не димензијама метра, већ величином бора: „Ава пута као наш бор". Или; „То је отприлике као трећина нашег бора". Девојке и младићи су лепи и витки само као бор и све зелене боје света само су нијансе које се на њему откривају под различитим осветљењем.

М чему је тајна, снага којом бор све привлачи» Највише у њему. Овде, где је све суро, опоро и голо, где се појам вегетације изједначава с коровом и стрњиком, он је пустио корен и винџо се у небо. Нема претходника, нити су извесни потомци, а у основи његове појаве је нека игра случаја изван правила природе и живота. Ту испод стене, кроз коју једна провлачи свој стас, крије се нека подземна шкрапа, настала у глувим периодима историје. Са тих чистих и дубоких недара, он напаја жиле...

Радомир Ивановић

МОГУЋНОСТ РЕЧИ

„ЈЕДИНСТВО“, ПРИШТИНА, 1970.

После запажене монографије о Милутину Мскоковићу („Милутин Ускоковић“, Нолит, Београд, 1968) и недавно објављене збирке огледа (,Огледи“ Багдала, Крушевац, 1969) Радомир Ивановић овом трећом књигом књижевно-критичких студија наговештава. амбициозније присуство у нашој књижевној критици, Најновија Ивановићева књита садржи пет студија и огледа. „Три вида. литерарне зрелости Јакова Игњатовића . „Савремена тематика романа, „Две верзије Лалићевог „Раскида „Послератна поезија Косова п Метохије и „Књижевна о-

бележја епоха“. Последњи од ових радова мредставља,

Љубиша Јоцић

КОЛАЖ ТВ ИНФОРМАЦИЈА

„Вашингтон пост“ бројање мртвих тела узима као главно мерило

успеха виски отровање алкохолом а неки је Вијетнамац уњкао

УЗ неко тандркаво глазбало а капларов лик на округлој главурди

као да је био наштампан цинобером „Ројтер" јавља да су се нашли У вртлогу (пијавица или труба) најтеже инфлације од Конгреса се

тражи да повећа границе националног дуга за 18 милијарди долара

У вртлогу а била је врућина и како смо били голи сасвим смо се разљигавили гомила те прогута и после из себе исцеди као гованце

с почастима ТВ уплашена што је мозаична и полицентрична да не донесете своје закључке поучава где се треба смејати и где аплаудирати како јој топла слузава водица изби из изворчића

доњег трбуха и душа ти је програмирана али кад би сви рачунари света претресли све протесте побуне урлике јауке Волстрит би у том рамуну сагорсо све већи број чула све већи број руку а све мање осећаш а све мање имаш шта да узмеш поручниче Коли командуј програмирани покољ у Сонг Мију животи се недужних могу узимати

до миле воље и натера је да се после за другог мокраћом изапрала гладан си крви живота док ти се у кући пресипа у кући обиља | котрљајте главе кегле на овој куглани смрти низ брежуљке

код Бијем Брејна „претражити пи уништити" „пацифихација"

„таке Тоуг по уат" на „Акваријалној изложби музике и мира" највећем хепенингу света музичари су као Христос по води ишли

по леђима пола милиона младих па фестивалу у Бетелу

и пре него што јој га угурах она виде да ми је розе као прст огуљен од опеклине „субкултура дроге" је била велика деведесет посто пушило је марихуану три оссбе су умрле од ЛСД без туче и пљачке

од хашиша до транкилизатора све је било доступно младима уз музику заједница међ младима навикнутим на рок дроге и сексуалне слободе мистично осећање заједнице психеделичко одевање гтолотиња

без стида и сексуална слобода пољубаца на тонгв и сперме пене

на устима. као чанак за бријање пун длака и устајале сапунице

за слободу појединца противу рата и расне мржње господин Рожак се плаши да се овај покрет заснива на неразуму да не отвори странице новог варварства четири недавно убијених студената зар није хепенинг био опкољен разумно са неколико десетина хиљада полицајаца и војске „посматрали“ су „паметразбијајућу“" верзију националне химне

Чикаго марш политичан а Бетел као да владе није ни било летели су

хеликоптери да подсете на бесмислени рат у Индокини

а кад би био смислен Џоан Баез Џемс Топлин Џими Хендрикс „три дана љубави и музике" Данкан и Танк о покољу становника у Сонг Мију

у стилу „лудог тренутка" „брокери" товоре о песимизму на берзи тржишта хартија од. вредности вредности од. хартија осмеси од пластике

чари налепница још једна млада калуђерица Хоанг Ти Гај сама се спалила Рокфелер је забринут куда се то њетова земља креће куда се то нашла његови долари „буди слободан у кавезу" трчи скачи вречи дрпај кидај пуцај силу] милуј псуј пљуј чачкај дупе тајна вечера у Белој кући на крвавој плахти дозволите још један цвет хипика за полицију још једну лулу марихуане за мир међу мртвима и осана на висинама ништавила лига за право жена да бира дужину сукње каква слобода самоуслуга где се свака ствар тобом служи као неживим предметом послужује од хашиша до транкилизатора све је било доступно уз музику ЛСД

Ученици студенти хипици мистично осећање трупе

група грађевинских радника пред спомеником Џорџа Вашингтона премлатила је студенте који су мирно демонстрирали и са зграда у Волстриту

обасути су конфетама песимизам је на берзи криза је погодила

највеће светско тржиште као и трговац из Чикага пуцао би на ове људе освешћењг праксе или је пракса пала у несвест сви споменици победе

треба да буду начињени како шорају Ренд и његов футуристички

институт немојте ми рећи није ваљда интеграција радника у потрошачко друштво готова студентска свежине није једина свежина што хуји преко институција да ли два анђела ако успу да стану на врх једне игле

па задрже ореол и крила могу да кжонтирају и имају порода

ЖХеменин: као просвећивање марш црнаца кроз црни појас борба црнаца у тунелу унутрашњи фронт богати противу сиромашних бели противу прних дугоноги противу кратконогих грбави противу правих студенти противу естаблишмента и националне гарде тарда противу

студента студентска власт црна власт бедника инфантилизам владајућих детињарија убиствена дипломатије садомазохизам

бирократије

какав луди тренутак „револуција без концепта" пушчани пројектили набијени челичним иглицама а после још мокра од купања и лосиона турпијом је стругала жућкасте петице Кит Франклин желео је мртав

да одавести „тиху већину" Атлантски пакт и Пентагон „историјска перверзија" „етичкосексуални револт" милујући своје тело влажила је језиком

и уснама своје мишице и после их помно њушкала сумерсвет суперкултура. суперсила суперсапиенс суперсонични авиони бацање заробљеника из

хеликоптера

авионске бомбе ШЏБУ „мајка бомба" „деца бомбе" „унучићи бомбе" цела америчка фамилија пошла. из алтруизма

банда паљосканих војника кад је силовао треснуо је са њом о земљу уз звуке гвожђурије оружја а после је непомично гледала отворених очију јер јој мртвој више ништа не могу учинити

песимизам је на берзи јер је криза потодила највеће светско тржиште „таке 1оуг по! таг“ зар не Рокфелер

„боже па опш су противу естаблишмента" џш ти студенткињо дигнутих руку на фрескама канонска нарикача над мртвим телом студента

„боже па они нас убијају,

покушај теоријског разматрања књижевних покрета, праваца и епоха у намери да се систематизују досадашња научна гледишта о тим неједнако третираним и зато још увек актуелним проблемима науке о књижевности. Уводна студија (о Јакову Игеатовићу) сродна је закључној студији („Књижевна обележја. епоха“) јер је, чини се, као и она настала за потребе наставе на факултету (др Радомир Ивановић је доцент на Филозофском факултету у Приштини), Аутор прати елементе Игњатовићева књижевног поступка, али, иако се декларише за „обухватност анализе“ и комплементарну метололошку инструментацију, добрим делом остаје при анализи идејно-тематског плана прозне материје, а кад се и дотиче структуралних компоненти дела, чини то као узгред.

Да Ивановићу, међутим, није стран и комплекснији захват у структуру приповедног ткива, показује његова интересантна. студија о двема верзијама Лалићевог „Раскида“. Без обзира на то што је овде одступио од методолошког концепта демонстрираног у осталим радовима ове књиге (па тиме делимично и нарушио њену кохе-

рентност) овај рад се издваја и озбиљношћу приступа и резултатима анализе. Док је у студији о Јакову Игњатовићу изостављао „појединости ради сагледавања целине“, овде је пратио интеракцију делова и целине, загледао и осветљавао дело изнутра да би схватио смисао целине и смисао уметничког поступка. Истина, могао је с више доследности означавати структуралне јединице романа. :

Ако бисмо уводну и закључну студију ове књиге сврстали (сасвим условно, дабоме) у неку врсту универзитетске критике, студију о „Раскиду“ као скретање ка структуралистичкој критици, онда би огледи „Савремена тематика романа и „„Послератна поезија Косова и Метохије“ припадали оном делу текуће критике која нема дубљих претензија осим да укаже на јед-

књигу или један њен проблем, односно да (у случају какав је у другом од ових огледа) задовољи једну регионалну културну потребу за сумирањем књижевноуметничких резултата једног временског интервала.

Бранко А. Поповић мо

ша