Књижевне новине

|Интерпретације

познаваоца

Мидхат Бегић: „РАСКРШЋА“ (1), „Свјетлост“, Сарајево, 1969.

МИДХАТ БЕГИН је критичар страсно заинтересован за. ен књижевне (речи, У његовим текстовима осећа се занос одушевљенот читаоца и истрајног аналитичара који трага, упоређује и открива вредности са правим ентузијазмом. Данас је све више критичара који обављају свој посао из навике, по алној дужности са гримасом умора и засићености на лицу. Бегић, међутим; не зна ни за какву равнодушност или мрзовољу. За њега је читање и коментарисање дела чин екстазе, доказ његовог духовног постојања и људског потврђивања, Крећући се полетно у областима духа, уверен да се само ту може најпуније живети, он реатује устрептало, ангажујући при том све осећајне и мисаоне способности свога бића. За њега критика није посао, већ позив.

Бегићева критика заснива се на уверењу да је задатак критичара да анализира. дело у свеукупности његових естетских компоненти, а не да суди о његовој вредности: „Битна естетска функција критике није у оцјенама и пресудама, нето у откривању дјела, у отварању његових унутрашњих, умјетнички запечаћених трезора, у све новом и

звидовитијем начину читања. дјела, очи»

ма и маштом све више очовјеченот, то јест, ослобођеног човјека.“ Критичар се, сматра Бегић, поистовећује са делом, улази у његове дубине, нестаје у његовим вртлозима да би онда, изронивши из те естетске омађијаности условљене актом потпуне идентификације и дубоке симпатије, интерпретирао прочитани, доживљени текст. Без тог непосредног контак“ та два искуства, две свести, два субјекта — нема праве критике. Она је, дакле, интуитивни, стваралачки чин кров који критичар исказује сву своју приврженост и отвореност према 24 ширину својих погледа и ентузијазам, Касније, када је већ укресана прва варница, критичар образлаже своје откриће, Амл, с правом вели Бегић, ако не постоји тај првобитни сусрет критичара са делом, односно са његовим аутором, немогуће је тумачити дело. Овакву концепцију критике сам аутор на једном месту назива структурал. ном. Интерпретатор анализира текст има»

јући у виду сложеност његовог архитек» .

тонског склопа, где је сваки део функци» онално уграђен у целину, Бегићево схватање критике ипак је само у најопштијим цртама блиско структурализму, утолико што полази од примата естетске структуре над свим вануметничким чиниоцима. Иначе, оно је блиско схватањима представника тематске критике у Француској, Жоржа Пулеа, ан-Пјера Ришара и других. Нарочито је „Жорж Пуле детаљно образложио теорију идентификације и симпатије искључујући проблем суђења из области књижевне критике.

| егић, међутим, не усваја са-

мо 1 85а ЕН макар он био и авангардан, пи тако избегава опасност од ствара“ ња новог догматизма. У његовој критичарској активности, џкршта, се више НЕ чина интерпретације. Упадљиво је ње 4 во инсистирање на Марксовој антропол У тији као на могућем исходишту једно битно модерне критике аи оријентисане), која укључује У СВА и прошле крити

оститнућа савремене крити- | Ри Бегићеви огледи у другој ки то инспирисани су у још

| “ Раскршћа , Ране пето огледи у првој књизи

под истим насловом (објава И иој И ЕТ

бојношћу према теорији с : лима, сваког џутилитаризма и позит визма уопште.

Крећући се ских сазнања. тић са изврсним поз справља о модерном жевности и уметности, надног ми космополитског, 3 писце (Крлежу, Андрића, Босића, оу европском _ духовном контексту. Ме привржен естетици модерне умети + он ипак у тој својој оданости није искљ У чив. Класичне и модерне вредности е о стирају за њега као састави: делови Ун . верзалне грађевине духа, као вечни,

КЊИЖЕВИЕРОВИНЕ

већој мери

на нивоу данашњих евроно феномену естетског, Бепочнавањем материје Ра и класичном у књио односу нацио“ тумачи наше

КРИТИКА

МИДХАТ МИРОСЛАВ

БЕГИЋ

плементарни изрази људске суштине. Отуда свака теорија која претендује на апсолутну истину изазива у њему отпор, Бетгић, који углавном пише о делима и писцима које воли и изузетно цени, зна да буде и критички расположен онда када је у питању нека искључива теорија која жели да се наметне као једино исправна. Тако, на пример, истиче једнострани карактер надреалистичке концепције поезије јер она признаје важност само подсвести. Ни интелектуалистичка, концептуална поетика, ни конвулзивна, емопионална поетика не могу да обухвате и „зраве значење естетског феномена. Истина о уметности открива се само у синтези класичног и модерног, у прожи мању традиције и савременог иокуства. Осим ретких изузетака, Бепићева критика је афирмативна и толерантна до претеривања. Бетић сматра, као што смо већ рекли, да је дужност критичара да интерпретира а не да оцењује, Проблем вредности за њега је споредан, као уосталом и за критичаре структуралистичке и тематске оријентације уотште. Може ли се, ипак, елиминисати ем критеријума на основу којих оцењујемо дела и рангирамо их на некој хијераркијској лествици Критичар не треба и не сме да буде надмени судија, али он није ни пасивно биће које се препушта импресијама. Одвајајући вредно од безвредног, он се, у ствари, у највећој мери заузима за своју истину, за своје виђење литературе које је нужно пристрасно и парци“ ално. Уосталом, и сам Гаетан Пикон, ко“ ји има исто толико разумевања за модерни израз колико и један Жорож пуле, замерао је овом сјајном есејисти због не оправдане равнодушности према проблему вредносног суда. | Констатујући извесна теоријска рав мимоилажења са Бегићем, нипошто не желим да умањим вредност и занимљи вост његових огледа. Тај веома обаве.

штени критичар, одушевљен и стриљив истовремено, не само да је добар зналац чињеница, него је и осетљив на зрачења уметничке лепоте. У неколико огледа (у оном о „Повратку Филипа Латиновића", на пример) испољио је способност о којој иначе говори као о најдратоценијем дару критичара: мисао за непосредно, инту. итивно откривање нових значења у вели“ ким делима.

Павле Зорић

ОВОГОДИШЊЕ „ЗМАЈЕВЕ ДЕЧЈЕ ИГРЕ“

Две концепције

Тринаесте „Змајеве дечје игре" завршене су у Новом Саду — а над њима М остао један велики упитник, Ова значајна културна. институција са традицијом налази се данас на одлучној прекретници: каква треба да буде дугорочна концепција будућих итараг Циљеви, постављени пре дваваест година, углавном су досегнути: афирмација литературе за децу, континуирано критичко праћење и разрада многих пита. ња теорије те литературе — све су то постале свакодневне и неоспорне чињенице. „Змајеве дечје игре" одређују себи нове задатке, траже нове и обогаћујуће садржине — а то чине баш у овој години, у ситуацији кад је број издања литературе за децу смањен на једну трећину У односу на пређашње године, кад расте публиковање шундромана и кич-сликовница, Кад неусаглашени наставни програми омогућа» вају издавачку инфлацију школске, лек: тире... Савет „Змајевих дечјих игара , као и пленарни састанак свих учесника, покушали су да донесу перспективни план за следећи четворогодишњи перлод. Међу. тим, врло брзо и сасвим очигледно уобличиле су се две различите концепције које би довеле и до две различите физиономије Игара.

Прва концепција тражи останак на до садашњој платформи „Игре су научно-критички пратилац литературе за децу , пош то је она дала опипљиве резултате, Зато ва“

.«

ља убрзати оснивање Института за дечју

књижевност при будућем „Змајевом дому у Новом Саду, у којем би се студиозио об. рађивала, оцењивала, па и ПРРГОРУЧИРАА квалитетна литература за децу Сви оста" ли видови стваралаштва за децу долазили

ЈОСИћ ВИШЊИЋ

и ____ =" ни а и _____- ________.__._..____---

_ на стара жалоет Мирослав Јосић Вишњић:

„ЛЕПА ЈЕЛЕНА“, „Видици“, Београд, 1969.

НИЈЕ ТЕШКО у овим причама означити једно место на којем све почиње: то је осећање или свест главног лица, које уједно и прича причу, да је живот нешто што увек измиче или да се, када се све разгрне, види, као што то види јунак из једне приче, да — „нема ту живота". Задржавајући се на том моменту сете, разазнава-

говори о својим инфантилним задовољстви ма — да чешља косу на страну и сл. —, писац убедљиво „остварује“ тај моменат безазлености и наивног узбуђења, уносећи. у то једва распознатљив тон ироније, али иронија бива јача онда када мала девојка прихвата са задовољством тај живот, када се осећа поносном што може да седи У кафани која се зове „Слон" и чија испи-, сана фирма као да представља онај пиш-, чев миг читаоцу да иза тога тражи нешто друго, а то може да буде извесна горчина самог писца.

Сасвим је очигледно да је у приповеци „Пијана Јелена" најпотпунији израз тог основног мотива, јер је у тој причи он добио и извесну лирскометафизичку транспозицију. На почетку приче јунак се од риче свога живота пошто је, када је све размотрио, видео да — „нема ту живота". Он је, вели, целог „живота“ нешто покушавао: да студира неколико факултета, да се запосли, да оде негде, али је увек морао да се врати — „на обалу смрдљиве баре". И зато што се све то понавља, и што се понављају многа збивања — сиромаси рађају сиромахе, глуви слепе и сл, — он одлучује да се убије на необичан начин: да се обеси о звоно цркве како би дуго звонило док умире а тиме изражава један подсмешљив однос према самоубиству, што је у извесној сагласности са циничним ставом самога јунака. Но, то је с гледишта, приче споредан догађај, јер је главни моменат оно распознавање „живота". У „Лепој Јелени" јунак је у агонији, пред саму смрт, окружен симболима смрти и живота — на једној страни су анђели, плућа претворена у гар, гљиве које му расту из тела, а на другој страни је стварни свет: породица и пријатељи, унука која се рађа, биље и земља. Ове слике круже његовом свешћу, а он хоће да прича, да причом савлада ту збрку, јер јасно схвата да иза тога следи бесповратни гуБитак живота. Истовремено, он је обузет жељом да се врати („Драга Александра, причаћу вам о томе кад се вратим“, то је завршна реченица у причи). Као и у „Пијаној Јелени", чији јунак зна да „жи гвот негде цвета и шири мирисе", што не разбија његов тврди закључак о немогућности сопственог живота, и у „Лепој Је-

_ дени" живот као могућност није оспорен:

ња и проживљавања оне старе жалости ||: ту су пријатељи, болница, унука се рађа,

што је живот нешто недосегнуто, писац

ствара причу као саморазговор јунака; то.

заправо и није прича која је негде почела и тежи завршетку — сви елементи приче су сасвим прожети овим јунаковим осећањем разваљивања живота — него је то једно слободно ређање и кружење слика, симбола и формулација доминантног мотива, .

Прича „Пети војник", написана пре осталих, као да најмање потврђује овај кратки опис Јосићевих прича, али и ту је основни мотив — трагање за могућностима опстанка — сасвим сродан основним мотивима осталих прича. Мала девојка и проститутка описује како је напустила сиромашни дом у селу и сместила се у граду. Она је, на један сасвим практичан начин, обузета тражењем могућности да живи, и пошто некаквих могућности има, она пореди то са оним што је имала њена мајка, старија проститутка, од, које је и научила шта у крајњем случају може да ради да би живела, и при том осећа радост што су те могућности веће, јер се пред њом отвара цео град, а њена мајка је бида се живи у овој је причи постављено на дрома, Као што се види, то питање; како да се живи у овој је причи постављено на сопијалну и биолошку раван, Али за тумачење приче у складу са нашом претпоставком, треба имати у виду и двосмисленост тона приповедања; када мала девојка описује своја прва знања, када дознаје шта чине баба имајка, упознаје град мли када

би у центар пажње само у оноликој мери, у коликој се литература. рефлектује на њих и кроз њих. Одређеније бављење тим дру-

гим видовима стваралаштва треба препустити установама, које не желе да своју делатност оријентишу првенствено ка дитератури. Друга концепција полази од чињенице _

да се литература за децу не ствара више искључиво у корицама књиге — већ исто толико, можда чак и пресудније, у модерним медијумима: на радију и телевизији, у дечјим и омладинским театрима, у ди: стовима и часописима, на филму. То захтева од „Змајевих дечјих игара" да се баве тим медијумима колико и књигом, да их равноправно стављају на репертоар својих јунских и новембарских скупова и манифестација, да их третирају са једнаком озбиљношћу и одговорношћу. Таква концепција изискује без сумње проширење Игара, њихово „отварање" ка новим областима им постепано претварање од уже специјализоване установе — у комплексну, универзалну институцију за дечје стваралаштво и за стваралаштво за децу. Један важан корак већ је учињен: „Змајеве дечје игре" у заједници са Културним центром Новог Сада почеле су да издају библиотеку „Детињство" (сваке године по 8 нових књита, а прво коло је већ у продаји), дакле зачетак сопствене издавачке делатности.

Програм _ „Змајевих дечјих игара" за следећу, 1971. годину сведочи о превласти Аруге концепције: поред традиционалне теме портР но писца“ (постоји предлог ла то буде Ивана Брлић-Мажуранић), појављује се и актуелна тема „Љитерату. ра за децу на радију. Ова тема поникла је из сазнања о огромном утицају радија на савремено дете преко многобројних, свакодневних емисија свих жанрова, чији литерарно-уметнички и педатошки квалитети нису баш увек на одтоварајућем нивоу. Велико интересовање свих учесника за ову тему, а преко ње и за модернију концепцију „Змајевих дечјих ига-

ра", потврђује заједничку оцену: остати на.

истом, значи — стагнирати. „ мајеве дечје игре" вероватно су нашле добар пут за кретање напред.

Берислав Косиер

' постоји јака носталгија за

повратком и присуством у том свету, али у исти мах сасвим јасно схватање да се мора отићи. У причи „Служба оца Радослава", која ама два тока, два временска плана, по чему се разликује од осталих, Ана се убила, такођер свесна немогућности свог опстанка. У њеном писму постоји један део у коме се ишчезавање живота проживљава као интензивна жалост:

Особитост Јосићеве књиге јесте и У томе што је у њу стављено, поред чистих прозних облика, нешто полулитерарног ма теријала: објашњења, записи, посвете, стихови. Ту се налази и један запис — „Честита Јелена" — отворено ироничан, чија је сврха да путем контраста истакне средишне мотиве нарочито у причама „Лепа Јелена“, и „Пијана Јелена“ а и у остадим. Личност о којој тај запис говори никада се није суочила са оним разваљивањем живота, Реч је о неком тупом службенику који је увек тежио да живи задовољно и слатко, а увек је био изван, у свему је учествовао као у некој и: три куглама — гледајући незаинтересова но и пијући неки сок. Писац директно оспорава осећање живота ове личности, непрестано је с подсмехом зазива и тражи да се макар једном, на крају, окрене и види да су путем којим је ишла „расли багреми који никада нису процветали и ћутали дудови осушени на чијим трулим гранама никаква птица није застала да се одмори". Могли бисмо, после овога, уколико не можемо да одолимо а да искуство писца не. изразимо општим и свакоднев“ ним речима и појмовима, истаћи да је овде присутна једна визија живота који има Аве могућности: или да се разбије привид и да се осети извесна одсутност, од које спопадају жалост и бол, или да се живи, џ једном склоништу, да се живот доживи као сласт, што се са становишта писца показује као бљутаво и сатруло.

Јосићев лирски језик, сасвим изворан, иако некада подсећа на Црњанског, један је од најјачих видова његовог талента. Нећемо се задржавати на извесној напетости која се осећа услед присуства тог лирског језика, нарочито његовог ритма им тен. денција причања приче, него ћемо указати на главна својства тог језика. Ту се најпре запажа наглашена функција лирских симбола. У „Петом војнику", на пример, аеродром има двоструко значење: несимболичко, као место на коме се збивају из весни догађаји, ту мајка мале девојке зарађује за живот, и једно симболичко или метафоричко значење: то је место одакле узлећу и на које стално слећу авиони, што се повезује са симболичном сликом женскога тела, које је у причи у првом плану (пошто је реч о проституткама) на које се спуштају и одакле се дижу пилоти. „ћЛепој Јелени" основни доживљаји јунака изречени су симболима који имају наглашену лирску боју: смрт ту означавају анЂели, они који се цртају на ковчезима и митски 'анђели „који одводе душе умрлих, гљиве које симболишу умирање им распадање тела итд. Јачање лирских тенденција у Јосићевом изразу може се утврдити и у постојању ритма, наглашене ритмич: ности појединих пасуса и целих страница; · исто тако, и у јачању лирско-емфатичне интонације (реторичност и брбљивост биће, вероватно, стално искушење овог писца). Коначно, тај израз је пун лирским | сликама и поређењима, који су поетски безазлени али у прозном тексту какав је Јосићев имају литерарно оправдање. Када, на пример, јунакиња „Петог војника" описује своју сукњу, она вели да је „ле пршава око мене као јато лептира око цветова", или када се у „Служби оца Радослава" описује јутарња атмосфера и каже да је све, било бело и „мирисало на липе и треперило као лептирови који се спушта ју на прашину", онда у томе препознајемо праву боју Јосићевог лирског израза, његову наивност и изворност,

Борђије Буковић