Књижевне новине
'спремним црвима отварају стари пут
Мирко Магарашевић
ПРЕМА ДАВНО ОБИЧАЈУ —
Злурадо праћен --- претњама опкољен
| нека слузави брег
_ одложи последњи потпис неподношљивог захтева
јер ми се не разумемо у све оне
путеве
који одводе до нехстичног убиства и лажне дефиниције.
Зато уклонимо из памћења пресуде у тајно печаћеним ковертама шифрована наређења и ликовање мучитеља
под образином.
_ Имамо ли нешто од тога што
видимо
|, | како се мајка-подлост и ; кћи-превара после загрљаја с нама _ на балкону облаче у одежде закона прозирне | ал' изаткане вешто (довољно) да покрију2. Ми нисмо хтели уцену ни трговину телом у летњиковцу ни безобзирност формалног
суђења '%# са сечивом у грлу на крају % оптужбе
ни многе друге могућности свирепог мучења. Престаните! Ми нећемо ни наглу | смрт на тврдом тлу јутарњег стрелишта (предвиђеног за мете и људе!)
ни наређено дављење у гасној ћелији и прстима џелата у прљавој луци. Не! Ми све то не желимо: али то се још увек догађа. Атомски талас, метак, нож, инфекција и срам продиру
у невиност можданог стабла. Набрекли од пијанства, и до клања сурови од плиме увек на исти диваљ начин окреће се окреће коло побеснело.
ТРИ ДАНА СА ПРИЈАТНОМ ЗВЕРИ
Сунце се топи у вечерњој капији на крају смо света. Животи градова у даљини чују се: поворке метала и меса звуци гажења и прскања. ЈА зашто бих сад и на то још У мислио2 У овој тишини све се дешава.
Бокови њени крешу, стресају се неподношљиво лепи
неће издржати лепоту до краја. Рећи ћеш: "Твоја сам једино твоја
(бар за сада). — Престани!
Има ли, сврхе, уистину има ли сврхе то: признање да три дана љубих је најжешћим огњем са свих страна2 А чини ми се, после четвртог дана испратих је на пучину града _ и рекох јој: "Ова крв даде ти ' снагу сад меко такни прстима чело па хајде, настави пут који прећи
мораш. Али... Ти си тај КРАЈ свих мојих путовања' — рекла је и нестала
сасвим
утонула у ждрело сумрачне улице.
Умало заборавих: Јавићу ти се ... још који пут пре него остарим а после више пеђћу.'
КЊИЖЕВНЕКОВИНЕ | о
ТРИ МОГУЋНОСТИ
Меша Селимовић
У почетку сам још и успјевао да дођем до понеког ко би ми могао помоћи. Али је све испадало смијешно.
Мула Исмаил, народни првак, који је представљао људе из нашег џемата, примио ме љубазно, па сам помислио да ме замјенио с неким. А онда сам видео да ме није замијенио ни с ким, нити је знао ко сам, а пије ни могао сазнати, ма колико да сам се трудио. Љубазан је по навици, такав му је посао, и то према свакоме, јер не може све људе познавати, нити му је потребно, а љубазност се ламти, чак и кад се посао не сврши успјешно. Зачудило ме још нешто: није ме упитао зашто сам дошао, ни шта желим, Рекао је да му је драго што ме види, и да ће му увијек бити драго да ме види, мада никако нисам могао да одгонетнем зашто би му то било драго. Онда је не заустављајући се, не дајући мени да дођем до ријечи, наставио да говори о разним питањима, о питању рата, који се не може водити без слоге. М ово што губимо у Румунији и Русији, то није због слабости муслиманске војске, већ због неслоге војсковођа и због одсуства божије помоћи. Затим о питањима непоштовања вјере, непоштовања власти, непоштовања људи од угледа. Ето, не поштују ни паше, ни ајани, ни улема, чак ни кадије. А таква распусност слути на кугу. Додуше, како каже Књига, на кугу им на ратове слути и велико црвенило, кад се појави са сјевера. И снијег, кад падне у невријеме, као лањске године што је пао 24. агистоса, и то слути на кугу. И кад пси много завијају док мујезин учи на мунари. И кад Ајеца вређају Жидове и хришћане. И кад се народ претјерано множи. И кад су људи сувише похлепни. И тако, све слути на кугу, на ратове, на песреће, што му није ни тако глупо, јер се невоље непрестано дешавају, па ако се не могу отклонити, могу се бар објаснити, и тиме је пола посла, обављено. друга половина свакако не за виси од нас.
Мене нису занимали ни ратови, ни неслога међу војсковођама, ни узроци куге, и почео сам да губим главу: докле би трајало ово безумно клопарање, дан, мјесец, годину, вјечностг Да ли би клепетао толим вилицама и као костур, пред другим костуром, мојим Да ли би, ако га не зауставим2
Можда он и не зна да сам овдје, можда мисли да сам неко, свеједно ко, што га је слушао јуче, лани, увјек, одувјек исти само с друкчијим нменом, неважан, безличан, као зрно у бројаници. Важно је оно што он говори, свеједно је ко слуша.
— Опрости што те прекидам — рекао сам, прикупивши храброст која је почела да ме напушта. — Дошао сам да те нешто замолим.
МАУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ
— Свакако — одговорио је љубазно. — И непослушност је предзнак куге.
Знам већ, и љубав, и мржња, и живот, све је пред знак куге,
Мука ме хвата.
— Доћи ћу сутра, ако имаш времена. Да ми помо гнеш, савјетом, препоруком, мишљењем.
— Да, има ствари које су људском уму тешко доступне. Кад су задављени браћа Морићи, догодио се у Сарајеву земљотрес, а кад је умро велики везир Сирханпаша, изнад града је прелетјела велика репатица.
Боже милосни, овај народни заступник живи у горој пустињи него бедуин. Око њега и у њему је пустош,
— Мула Исмаиле, изгледа да ја не говорим јасно. Молим те да ме слушаш, у невољи сам.
— И ваздан таквих знакова сам упамтио. Дешавају се по божјој вољи, а ми их не разумијемо.
Ах, мајко моја, па Мула Исмаил је потпуно глух!
Али није невоља у томе, већ што он то не зна. Мли
неће да зна. Довољно је да он сам говори. Шта би мо тао чути од других> Невоље, жалбе, пријекоре. Шта ће му то! у Хтио сам да заметнем шалу, да ја говорим своје, шта ми падне на ум, а он би своје, и лијепо бисмо се изразговарали ниочему, као људи. Али сам се побојао да би ми могао доћи у сан, као мора, једном, кад не бих био спреман за шалу, па бих излудио од страве. Смијешно и страшно могу бити род.
Ућутао је чим сам се окренуо. Говор ми се зауставља, изгледа, чим не види чуђење на туђем лицу. _
Онда ми се указала прилика о каквој ни у најлуђем сну нисам могао сањати. Тајанствен и важан, Махмут Неретљак ми је саопштио да ће ме примити главом б60сански дефдердар Бекир-ата Бугум! Мислио сам да тјера шегу са мном, или измишља, да би се похвалио својим непостојећим везама. Изгледало ми је толико невјероватно, као да ме позвао сам велики везир. .
Да би ме увјерио, рекао је, шапћући, да то није никако чудо. Његова жена је раније била удата за папу. џију Тицу, па је Тица умро, и она се удала за њега, Махмута. Док је он био у изгнанству, њој је помогао бивши дјевер, Салко, исто папуџија, добар човјек. Тај Салко папуџија има тетку Алмасу Мечкар, а њен син, звани Мали Хусеин, ради као калфа код бербера Ахметаге Боре, а Ахметата Боро брије дефдердара Бекир-ату Бугума. Тако је, од једног до другог, моје име дошло до „дефдердара, им он је рекао да ће ме примити, Зар није једноставног
давати тањира аи љанис Е — аса де мивин и љи и ињц а иаа датињре пар а ит пњтњитињљ
Послије те заплетене приче, коју не бих могао двапут
· поновити једнако, а и сад сам је сигурно криво записао,
све ми је изгледало још невјероватније. Чак и да је истина да један бербер може наговорити таквог великаша да прими непознатог човјека, смијешно је и замислити како је моје име прошло кроз толике уши и толика уста, и богзна шта је допрло до дефдердара. Да је свако додао по трунчицу, могао сам испасти чувени научник Бергивија. А пред дефдердара ће изаћи безначајни писар Ахмет Шабо, који неће знати да каже ни три ријечи како треба, па ћемо се наћи у чуду и ја и дефдердар, ја зато што ћу изневјерити толике лажи о себи, он зато што ће заиста лако увјерити да нисам ни слуга Бергивијиног шегрта. Срећом, то је сигурно Махмутова измишљотина, па нема никакве потребе да дрхтим пред тим незамишљивим су. сретом.
Али кад ми Махмут рече да ме дефдердар очекује прекосутра, послије подневне молитве, препоручивши ми да будем тачан, јер Бекир-ага има много посла, и ко зна кад би ме други пут могао примити, ја се још једном увјерих да о животу не знам ништа.
Несрећом, или срећом, јер нисам сигуран да ли би
_из свега овога испало добро или зло, сутрадан је умро
стари и болесни везир Мухсиновић. А само сал-два послије везира, умро је и дефдердар Бекир-ага Бугум, дотле здрав, снажан, неуморан. Пресвиснуо је од туге за везиром. Поданичка вјерност се заиста није могла боље доказати. Успут да напоменем, оваква вјерност је дирљива али опасна, а догађај који причам, показује колико би била штетна кад би народ пошао за примјером својих вођа.
Тако је пропао и пријем који ми је дефдердар заказао, не претпостављајући да ће дан прије тога умријети њетов господар, зато и немам права да му ишта замјерам, јер је дужност изнад љубазности. Састали смо се, додуше, па његовој џценази, али и то је боље него да је он дошао на моју.
Његова насљедника, који је дошао с другим везиром, није бријао Ахметага Боро, и невјероватни ланац није више могао пренијети моје име никулд.
Богати трговац хаџи Фејзо такође ме обрадовао надом, али сам је сам разбио. И раније ме сусретао с осмијехом и лијепом ријечју, а тада ме зауставио на сокаку, рекао да је о свему обавијештен, и позвао ме у своју магазу, да поразговарамо. Иза магазе, крцате скупоцјеним тканинама што су тек приспјеле с Истока, увео ме у собу застрту ћилимима, са сећијом око зидова, с дебелим засторима на прозорима. Није разгрнуо засторе, да пусти дање свјетло, већ је упалио свијеће у бакреним и сребрним чирацима, и одмах се осјетио угодан мирис, јер су свијеће, изгледа, натопљене мирисним уљима. Запалио је. и зрно тамјана.
— Волим мирисе — рекао је. — Бране нас од сировог воња. Они су права душа ствари. Чак и људска душа има свој мирис. Какав је твој мирис.
— Богами, не знам.
— Дај ми руку.
Пружио сам руку.
Полако и пажљиво је гледао, принио мој длан близу носа, и ширећи носнице, удисао невидљива испарења моје коже. Онда је окренуо руку и готово ми њушио надланицу, голицајући ме жутом брадом.
— Осјетљив — рекао је, не пуштајући ми руку — затворен, добар, ведар. Можда и необуздан, понекад.
Извукао сам заробљену руку из његових меких дланова. Упитао ме шта желим, пиће, локум, воће; Узео сам шербе, да растјерам сненост и чудно расположење, као да ме обузима лако бунило. То је од мириса, од тишине, од полумрака, од његовог меког шапутања.
— И сад тражиш посао2 Најбоље би било у државној служби. Не треба ти никаква способност, не претржеш се, не стрепиш од губитка, а добитка имаш онолико колико умијерЕ Али, то је тешко. Замјерио си им се.
— Знам.
— Имају добро памћење. Не праштају увреде. Не знају за милост.
Говори о њима без мржње, али с подсмјешљивим презиром. И не зато што су груби и што заџдарају, већ што не знају да живе. Својом умишљеном величином и глупошћу шире око себе страх и досаду, па је ружно и њима и другима. Укочени у својој тромој неспретности, диче на слонове, и као слонови изненада се разбјесне и уништавају све на шта наиђу. Тако их увијек и замишља, укочених дебелих ногу, мрачно расположене, глупо сујетне, безобзирно осветољубиве, потпуно глухе и слијепе за све што је у животу лијепо. Упоребује их са слоновима, јер су то најружније животиње, потпуно бесмислене. Тако и умиру, као да се свијет руши, а ништа се пе дешава. Само што друти дебелокошци долазе. А свијетом би требало да владају људи који знају да уживају, у свему. Свима би било добро. Али то неће никада бити, јер они не воле борбу, то није уживање. Један једини међу њима је изузетак. Он није дебелокожац. Џемал Зафранија.
— Постаће гори од свих. Ускоро!
— Вараш се. То је диван човјек. Диван! Штета што си се с њим посвађао. По нечему је сличан теби, само си ти љешшти, Знаш ли да си дијеп> То су ти сигурно често говорили.
— Лијеп сам, ко изврнут џеп.
— Врло си лијеп, прави мушкарац. на жалост. Како ти се свиба овдјег
— Свиђа ми се.
— Можеш доћи кад год хоћеш. Даћу ти и кључ, ако желиш.
Са ниског стодића је узео бочицу с мирисима, и ставио неколико капи на браду и на дланове. Пошкропио је и мене, п тежак источњачки мирис ме готово потпуно одвојио од осталог свијета, као зид.
Упитао сам.
— И Џемал Зафранија долази овамог
— Долази. Често. Велики смо пријатељи.
— Ти си та и намјестио код кадије2
— Волим да помогнем људима. Поготову ако су ми пријатељи. И теби ћу помоћи, :
— А Зафранија, и он зна да уживаг
— Зна. Ох, зна.
И тада, тек тада, тако ми среће, ето колико сам будала, тек тада ми је постало јасно у што сам упао. И не зато што сам бистар, већ што је постало очито. Говорио је све тише, све муклије, уносећи ми се у лице да сам му дах осјећао, дах влажан м врео, а рука му је тражила моју, и гладила је све мекше.
Видим, шале више нема, а нисам је ја ни започињао, им мислим: да ди да га ударим по дрхтавим тубицама, да запамти кад ме је довео у ово своје смрдљиво легло, ман да се некако извучем без свађе и без штете, доста ми је сукоба и мржње.
· Те устанем и замолдим та да откључа врата, морам да се нађем с Мула Исмаинлом.
Све их је мање,
Хаџи Фејзо се осмехну:
— Он ти неће помоћи.
— Није ти пријатељ2
— Боже сачувај!
— А тих... пријатеља, имаш ди многог
— Видјећеш.
— И сви се помажете2 . Е
— Дођи, увјери се. Ми не остављамо на цједилу један другог. Хоћеш ли свратити овамо послије Мула Исмаила2
— Нећу имати времена. ·
— Онда, сутра. Свакако. Чекаћу те.
Са страхом сам се осврнуо да когод не види одакле
излазим, а ушао сам слободно. Погледао сам у ведро небо, да се ослободим титравог
полумрака, и удахнуо, дубоко, једном, двапут, трипут, да истјерам зејтињави мирис из себе. П како се осјећам прљав, никако да заборавим знојаве дланове како дрхте на мојој рупи. Ширим прсте, да кех просуши ваздух. "_Али, Ђаво да га носим, не тиче ме се,
,