Књижевне новине

У ПОЧАСТ

ДЕЛО ИЗВАН Е КЛАСИФИКАЦИЈА

ДЕЛО ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА сажима и стваралачки преображава многе доминан тне тежње српске књижевности у овом веку. Формирајући се у одређеној духовној клими, оно је упијала идеје и расположења времена, али је, с друге стране, и само то време објашњавало, продубЉивадо п давало му смер. Близак У многа чему својим претходницима и вршњаци

ма, Вељко Петровић је у мисто време и.

удаљен од њих. Налазећи тешке, очајничке речи као Дис, певајући химничне стихове жени као Дучић, предајући се космичким визијама као Душан Срезојевић, Вељко Петровић се разликовао од свих њих тоталношћу свог дара; под тотално“ шћу подразумевам једну чудну и богату свестраност, живу имагинацију која ства ра светове од најразличитијег градива, слојевитост п богатство тема. којима нема равних у нашој књижевности. Знао је да буде и ојађен нашим суморним друштвеним и национадним приликама; штавише, м неколико наврата, писао је огорчене стихове згрануг над нашим злобама, понизностима и нетрпељивостима, Али је баш онда када је био најтужнији у исто време бина и најчовечнији. Прокаињући наше слабости, наше падове, желео је више правде, више достојанства и широко трудости. Његове најбоље песме не припадају ни патриотском ни жанру: ломећи уске оквире школских поетика, те песме спајају и дух друштвеног протеста, и дух родољубља, и ДУХ једне снажне субјективности која има своја ме рила вредности.

Просветитељство „Доситејево _ извргло се било код многих у обичну демагогију. Вељко Џетровић није хтео да ласка. јер је имао о књижевничком позиву узвише“ нију представу. Желео је да буде сликар и судија свога доба, али исто тако им песник најинтимнијих расположења ми кос мичких сањарија. На тај начин он пред: ставља синтезу традиционалног и модерног менталитета. Каа наши стари, класични писци, веровао је у мисионарску улогу писца, али ту просветитељску, ми смонарску, апостолску улогу, како се некад говорило, није хтео да стави у службу застарелих идеја пи архаичног књи· жевног сензибилитета. Као и наше остале велике модерне књижевнике, и Вељка Петровића је обузимала сумња м немир; п овај песник националне енергије бивао је и те како суморан м усамљен. Дело Вељка Петровића израста, дакле, у оквиру епохе као један од њених најобухвалнијих израза.

И као песник и као приповедач, Вељко Петровић никад не превиђа. спољни свет, Његове метафоре, слике и симболи грађени су од елемената узетих из облас“ ти: реалног. Циљ. уметничког _ поступка.

Вељка Шетровића јесте да књижевни из-

раз испуни У највећој мери предметнојшћу конкретног збивања, садржајем који је литерарним чином само уобличен, Употпуњен и сређен, али не у њему и за чет. Смисао Петровићеве књижевне естетике подразумева управо овај непрекидни однос уметничког дела и стварнос" ти, Вељко Петровић је прозни писац који живот посматра изблиза напајајући се ње товим свежим соковима. Вртоглавица Аоживљеног м истинског стално је присутна и отуда читалац има утисак као да се налази у самом ковитлацу стварног де шавања. Литература је овде У непрекидном превазилажењу, отворена према животу који је испуњава. Та литература зна. чи један нов свет према стварности, али не у смислу супротстављања. и потпуног издвајања. У њој се стварност афирмише на изразитији начин и са више атства нето што га заиста има, Дело Вељка Петровића обухвата објективни свет у мно тим димензијама и у богатотву са. њим ко ристи уметничке шансе које му пружа ова несебичност, љубав м живојна, глад.

Бранко Лазаревић је овим речима 06јаснио блискост ствараоца Вељка Метровића феномену живота: „Насупрот уметницима који „одозго' иду на материјал, он је уметник који рачуна само на дани материјал и развија га Ао његове елас тичности. Његов космос је космос на лицу места“ М заиста, Петровићев свет је испуњен градивом доживљеног „мскуства, виђених ствари, реалних историја и личпости. У највећем броју приповедака мо тиви су транспоновани на ниво искључиво литерарног израза; првобитној везани за конкретно тле реалног (уочени, дакле, „на лицу места“) они се постепено дижу у вишу сферу образујући космос који има своје законе постојања м трајања.

Џетровићева есејистичка реч је такође плод стваралачке напрегнутости, стриљења и надахнућа. Она је дуго тражена и срећно нађена. ћи о неком песнику или сликару, Вељко етровић не жели да нас информише или да изрекне суд. Он та ачи па тај начин који нам омогућује да осетимо његов напор, његова лу-

тања и врховну озареност која се јавља на крају када стварал

ап, излазећи из помрчине, де инитивно џобличава. своје де1 Пека текстови Вељка Петро вића китњасто су писани, али они чувају и нешто од стегнутог, опорог стила на слеђеног од спике. Српски језик звучи У њима исто тако лепо п узбудљиво као м у есејима Дучићевим, на пример.

Посматрано са свих страна, дела Вељка Петровића пружа редак пример сложене целине која се не да дефинисати. Он није писац од једне формуле. Кад гол желимо да та класификујемо по неком тематском или формалном принципу, оно нам измиче својом динамичношћу. То; је један од најубедљивијих доказа да је по среди дело превасходно креативно, изграБено на сасповама дуготрајне инспирације

КЊИНЕВИЕНОВИНЕ а 2

содијалном. |

ЗА

СКИЦЕ ИЗ АНЕВНИКА

ж

Зар из тог ума, грдне метрополе, од ужурбане мукле гомиле, тек вас два тужна, утруђена друга што застасте над жутом, плитком јамом 2

Ви једини што знале кога то покриће зачас јалова, крта лес. Баците на чам тупу трошну грудву пре но гробари пословно, што брже, незнани, неки леш затрпају; за који дан тек, док црв-не разори чист узор један честита човека.

Раме уз раме, погнути, без. речи, ко да сте криви, плахо се враћате; борбеног дана обилазите вреву,

и тек на брду — крај реке која тече, текла и тече и:тећи ће стално, мимо све: људске традње и

| рушења, вас двојица умрлог помињасте.

Не роди мајка више тако: што

ПЧЕЛА И СТРШЉЕН |

Мзалуд скрива вредна пчела

у спиљу окомите стене,

у дупљу старог шумског дебла свог неуморнот труда сат.

Њен рођак, стршљен дрски тат, пронаћи ће јој плодни мир

— убиће рој, прождраће мед природе цветне еликсир.

НЕИЗРЕЧЕНЕ. РЕЧИ

Неизречене речи знају бити тешке и вреле као олово и злато; ко крај срца што борац носи тане, и слути смрт — сред смеха м подвига

ж

За време док:на. ливади четворолисту детелину тражиш, — мотике боље, бата се прихвати!

која. му није: дозвољавала ни да се ока--

мени ни да' пресуши,

Целокупно књижевно дело овог вели ког писца одише' страсном и моћном сензуалном љубављу према животу. Он се животу бацао у загрљај и надахњивао се у додиру са. његовим суровим миловањем. Изражавајући бујност, дивљину м депо ту живога, испевао: му је праву химну

„чији је срећни полет понекад прекидао

елегични тон, али химну" увек надахнуту. Заложио је своје биће уметника преда“ пог истини У дело које је од' почетка, билао искрено, упечатљиво, изузетно и које ће као такво и остати.

Павле Зорић

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ ИЛИ | ХУМАНИЗАМ БЕЗ ГРАНИЦА

За госпоћђу Мару Петровић

ЧИНИ СЕ да је још мала временска дистанца да се у потпуности оцени права вредност тако велике и тако значајне стваралачке личности као што је био Вељко Петровић. Ми смо, уосталом, У томе у приличном закашњењу, јер је ње тово право опењивање започело тек с њетовим осамдесетим рођенданом. Руководећи се нашом традиционалном незахвалношћу и непоштовањем, дуго нисмо знали да та. ценимо колико је заслуживао или смо га ценили по инерцији, ослањају“ ћи се чак на Јована Скерлића! Пратили смо помодне појаве и били склони да по њима ценимо све што се књижевно изражава, не схватајући да се тако самосталне духовне појаве могу мерити само саме собом и животом и мудрошћу свога народа или чак човечанства.

Вељко Петровић није био један од писаца индивидуалиста. који, као Андре Жид, настоје да у својим различитим делима ухвате слике стања своје душе на путу кроз свет и идеје. Он није био кабинетски писац који би у потпуном миру и изолацији свакога дана исписивао реченицу ло реченицу, заокружујући своје дело по неком свом унутрашњем плану. Његово дело је писано на светлости друштвене мсторије српског народа ми оно је зато свесно постало исечак духовне историје овог народа ин, стално се употпуњујући, имак Остало недовршено. Али и тако мнедовршено“, оно је велико управо по томе што за своју основу има судбину једног народа, његову егзистенцију, његове проблеме, и што се на њих надовезује и коментарише их, настојећи да их, бар мало, измени. Био је патриотски песник У једном много ширем (и дубљем) смислу од онога о коме је, поводом његових „Родољубивих песама“, писао Скерлић, И његова поезија, и његова проза, и његова есејистика биле су и јесу, пре свега, ко. ментар историјских збивања, и то не само оних које је лично доживео, већ и оних до којих је дошао истраживањем по књи тама и документима и иматинативним преношењем и замишљањем.

Петровић није само тежио да наслика поједина. времена и поједине средине, већ и да кроз њих дубоко сагледа душу свог народа. И,док је Скерлић. настојао да ср ске писце схвати као народне представнике појединих крајева у парламенту ДУ" ха, који чини српска књижевност у целини, наши велики писци такозване реалистичке књижевности, настојали су да У свом делу дају једну што је могуће више интегралну слику читавог свог народа. И ако је до Скерлића његов концепт књи-“ жевности и могао да важи, јер су писци доиста, пре свега, били сликари начина живота и менталитета свог завичаја, Вел ко Петровић је тај концепт превазиштао и. био један од првих носилаца новог, мното ширег, општенационалног схватања књижевности и много значајније улоте књижевника. _ Његово преимућство над многим другим писцима било је у томе што је он и лично превазилазио границе свога завичаја, сједињујући У својој изузетној личности равничарски им горште чки, лирски и епски, тежачки и јуначки менталитет.

Мако национални бард, Вељко Петровић није био националистички писац, као што је то, на пример, у италијанској књижевности _ био Габријеле _ Данунцио. Њему је љубав за своју отаџбину и свој народ била основа за Ре о туђих патриотизамам родољубља. Као Војвођанин, он је у свом завичају рано осе тио дубоку повезаност и сличност СВИХ правих, хуманистичких, и свих кривих, извитоперених тежњи и страсти, па и на ппоналних, оправдавајући прве и осуђују“ ћи друге. Иако човек велике културе, он није био један од оних наших људи који кад упознају Дантеа презру народног песника, него је у нашем слепом гуслару видео рођеног брата великом Милтону. И, остављајући другима да пишу и опширније и ученије о Разним појавама из светске културе, он је обавио лавовски посао око откривања и осветљавања наших национадних величина на многим пољима У Станојевићевој енциклопедији и, посео“ но, на пољу ликовне уметности у књизи коју је с Миланом Кашанином објавио под насловом „Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињења“. Мало је људи код нас извршило толико при премних радова за писање српске културне историје као Вељко Петровић, А недавно објављена „Библиографија Вељка Петровића“ Виде Зеремски (у издању Матице српске), омогући ће да се, најзад, исцрпно и праведно оцени и његов рад на овом пољу.

Мако у својим есејима превасходно те сторичар српске културе, Вељко Петровић је есејиста и у многим својим приповеткама, У њима је на обичним примерцима људског рода, а не на изабраним узори: ма из културне историје, излагао једновремено и танано и убедљиво једну ху ману, рационалну и активистичку филозофију. Ту филозофију заступао је он од неких својих раних песама све до својих последњих приповедака, сакупљених У постхумно објављеној збирци „То су они — то смо ми“ (у редакцији Бошка Петровића и издању Матице српске). У тој књизи, у објашњењима карактера за једну будућу, ненаписану драму, под насловом „Екемов тестамент“, он ће, између остамог, рећи и ово: „Односи и везе између људи, утицај човека на човека, осећање зависности једног од другога, моћ паговарања, подложљивост једне воље друтој, скретања замишљених, заданих намера и замене циљева, — све се то да испитивати, па, приближно истини, доспети и до. корисних закључака, али само удубљујући се у проблем: сврдлајући, разлажући, упоређујући, а никако на први поглед, па славну балканску бистрину, на слух“. И нако најпре усмерена на тачно сликање

|

наших нарави и ма наших недостатака и мана, Петровицева животна. филозофија је универзална, као што су универзални његова слика живота, њего“ ви карактери и његов Раванград, који је слика и прилика једног нашег типичног панонског града, али и ~ света У малом као што су то Фокнеров Јокнапатофа и Камијев Оран.

Мска је пр АрШИја, међутим, ако се за Вељка Петровића каже да је хуманиста као писац за кога расне, националне "и верске карактеристике не представљају мерило за њихове праве, људске вредности. Он је, такође, један од највећих писаца анималиста, писац који је о животи. њама писао тако да је рељефност њихових „Карактера" понекад била. изразитија. пеголи рељефност људских карактера код многих осредњих писаца. А нарочито је лепо писао о псима. У приповеци „РшШу хоп Јећтнећ" дао је један од најбољих авималних портрета у светској књижевности. Код Дејвида Херберта Лоренса, на пример, животиње — коњ или лисац само су претексти за изазивање страсти код људи; код Петровића, међутим, оне живе својим независним, пуним животом: осећају, воле и пате, туђе се, зближавају или не подносе као и људи.

Али Петровићев хуманизам м витализам не завршавају се и не испуњавају се у љубави према животињама. Привржепост миру, плодности и „естетици морал них лепота“ одвела је Петровића од људи и животиња, који умеју да буду крвожедни и да се међусобно уништавају без великог разлога, до биља, које „у снагу и лепоту претвара твари које ми зовемо мртвима“. Идући од људи животињама, а од њих биљкама, он је написао низ прича о ономе што се чини да је немогуће да послужи као тема за приче: о разним биљкама. Написао је приче о храсту, АУДУ или маслачку, написао је п „Тужаљку за. посеченим дрвима“, оштро се противстављајући модерним „људима-тубарима“, који тако олако уништавају царство флоре, мако она живи, цвета и доноси плодове ради човека. Код уметника Петровића, као и код филозофа Маркса, прави хумамизам и прави натурализам не могу да птротиврече једно другоме, него се чак, у основи, идентификују. М приповеци-есеју „Гуштерица“ Петровић ће, поводом Достојевског и његове естетике, рећи: „Ове што је људско то је дубоко уврежено У природи. А све што је природа, и што је најудаљеније од човекове нарави, може бити плен његова духа. Откуд би, иначе, било да У билионгтодишњој историји земље створења која су за човеково мерило им укус, за човеково осећање о лепом, грдобе и наказе, да оне изумиру, нестају, а све катаклизме на земљиној кори, испод ње и изнад ње, преживе оне врсте живих бића. које су по човековој оцени складније, и лепше“. И на тој основи његов се хумани“ зам уздиже до поштовања за све што је живо, поштовања које није само етички, као код Алберта Швајцера, него исто тако и естетички постулирано: песник Петровић упоређује сусрет човека с биљком с његовим сусретом са уметничким делом велике вредности, пошто „и једно и друто буди у посматрачу више мисли и дубЉа осећања". Петровић се чак и У области флоре уздигао до оног уметничког мајсторства. којим се и међу биљкама откривају индивидуалности и тако је постао не само један од великих писаца анималиста,

већ — што је много необичније, ређе и јединственије — и велики писац флора листа.

А све је то само оквир или, тачније, основа књижевног дела Вељка Петровића, које тек треба добро оценити и већ почети и преоцењивати. Тек треба утврди“ ти да је као песник Петровић имао два узлета у врхове српске поезије, на почетку им при крају свог стваралаштва, не само у доба „Репатице“ него и у доба „Свемира и ћелије“. И остаје да се испита сложена структура његовог приповедања, које је и и лирско и драмско и епско, и филозофско и психолошко и социолошко. и остаје да се укаже на специфичну сажетост његовог казивања п да се открије велики број не кратких већ сажетих романа у његовим приповеткама, и да се анализира његова моћна, племенита реторика, његово мајсторство речи им стила, којим је владао како је хтео кад год 1 хтео, мада је највише желео да прича као пријатељ пријатељу и није волео да своје топло, непосредно, пријатељско приповедање облачи у рухо незаинтересованог, објективног, исцизелираног приповедања. И остало је да се сачини не само антропологија његових личности, него. и социологија његове литературе, његовог Раванграда. И, најзад, остаје да се евоцирају они многобројни разговори-монолози, које омо „водили“ с њим разним поводу“ ма, о знаним и незнаним људима, од ко“ јих бих овом приликом поменуо само Бору Станковића, Димитрија Митриновића и Петра Добровића, и о приликама у којима их је познавао. На жалост, Петровић није волео да прича сам, без присуства људи, без сродних душа. Он је толико волео људе да су га они увек инспирисали, и да говори и да пише. И кад тод би писао, чинио је то увек да би неком нешто, што овај није знао или није узео у обзир, рекао, да би га поучио, да би та посаветовао.

М својој прози „Наш Београд“, која је и приповест и исповест, и историјска ево. кација и етнопсихолошка анализа, Вељко Петровић је рекао; „Ни у историји, ни У националном ни у социјалном превирању нема вакуума“. Али тог вакуума, добрим делом, нема зато зшто постоје људи који својим делом и схватањима повезују разне епохе, менталитете и схватања. Петровић је био једна од оних великих духовних фигура које су својим радом и идејама код нас спајале оно што је било позитивно у народној, епској књижевности и класичној, хуманистичкој (и, посебно, траБанској) култури, критички патриотизам с модерним интернационализмом и древну мудрост с будућом свешћу о свеопштем јединству света и о хуманизму без граница који се може остварити не само у дубоком дослуху с природом, већи у стварној, интимној повезаности с њеним незауставивим развојем.

Драган М. Јеремић