Књижевне новине

Гојко Бого

Лукшија У свакој капљи икра пламена Семе небеско бубри међу слабинама

Лековита водо жаром обљубљена У бистрини твојој лабуд бели ноћива

Задојена пепелом и духом сунчаним Одрече се свега у врту што живи. Сјај угашен у твом загрљају Освануће касно на девичанским изворима

Густо гориво везано у посуде

везане у чворове,

Са раствореном жеравом ; | под ребрима,

У теби зле виле испирају рубље.

Сагорећеш, саторећеш ко камени | угаљ

Али тебе не узнемирава удар била, Његов промукли пој у тишини пре невремена, Хоће а не може да плане _ све што дотакнеш, Можда те мраз изнутра осветљава.

Тако се потписује зима на зисоким планинама

А ураново језгро носиш у жилама. Тебе властита ватра испуњава, Лизни, лизни језиком ~ крви бездана

АВОГРЛА

Из једног грла лиже пламен,

Из другог пузи мрак

На небу коло вилено

Коловоћђа слеп с громовима игра

Двогрла свира ваздан Тутњи јарчева кожа у дубини шума Мир као снег пада за врат

Обрве спуштене, затворена брвнара

Свирач отвара уста дрвена Простор од звука подрхтава

Притисни једно ухо чућеш смех Притисни-друто — плач -- |

У ваздуху без летача

Пева крилата празнина, . Свирач џшвили до паса закопан У шупља земљана ребра

Шламса невидљив звучни вир, Ава брата близанца плавет доји, Напукло ведро иг може да држи Дух висине на дНУ

Кад просветли рука ко чирак

· Око друге се увија змија атар да попије сјај.

Двогрла грла васдуги дан

Свуноћ ноћ, а сан а сан

БАЛАДА О ОЗИМУ

Под кошуљом земљаном, И у родници мекој

Заривен у блато завезаних уста

Не сме у мраку да упали лампу

И открије срце —- извор светлосни

Са свих страна притиснуо зид,

Ко у тврђави зна | Кртичије крдо куд ће да залута

И колико коров може стегнути Своја дивља колена око- туђег врата

Хоће ли самоубица пуцати. у невреме2

Док роб, у искушењу: | Жедан небеса, испија подземно вино Некакав му пламен тајни, Хотећ трбух да прогори, Шапуташе о слободи Онога што стоји на врху И немоћан увис још једном

да закорачи Скаче у амбис

Кад крилата рука донесе благовести

Проговориће на пупак И упалити свет

КЊИЖЕВНЕЧОВИНЕ

_УДАЈЕМ СЕ, МАМА

Драгослав Михаиловић

ОПЕТ ЈА ПОЧНЕМ да бежим од Стојана. Досадно, брате. Сада сам му већ ухватила штос и одлазим од куће раније, премда ми то пада врло тешко. А мој Стојан је био такав — побегнеш ли му два пута, он ће се трећи пут тешко усудити да те потражи. ___Тако прође ваљда ми више од недељу дана. За то време не знам да аи смо се видели још једанпут или двапут, МеЊутим, заборавила сам, кажем, а онда сам, изненада, морала да се сетим: тога месеца мени изненада — изостане.

Први дан тако; други. Још ја чекам. Затим и трећи! Поче да ме хвата грозан страх.

Стално проверавам, непрестано гледам у календар. Не могу тачно да се сетим кад то последњи пут беше, али,

"чини ми се, нема никакве грешке, код мене је то увек

ишло прецизно као сат. Стално се загледам. Ја џонако волим да седим пред огледалом; сад се просто не одмичем од њега: бледа сам, чини ми се; имам подочњаке. Опиџавам се по грудима: као да су и оне већ почеле да ми бубре. Имам утисак да више спавам — просто не могу да се наспавам — чини ми се да више једем, Сасвим сигурно сам закачила!'

Да би све било комплетно, никако да упалим ко ми је добротвор. Стјепан и Јожа су ми били пре, Стојан и она двојица — после црвеног датума, Ко је од њихг Чије ћу дете да родим> : · |

Све је то код мене, мислим, опет било без везе; за света десетак дана успела сам да их променим чак петорицу им кад то човек погледа као некакав збир, кад то овако изговори, мислим да мора да му изгледа фабулозно. Међутим, С првом двојицом сам била тотално пијана и ништа под милим богом нисам осећала, Стојан ми баш ништа није ваљао, а у ствари ни друга двојица ми нису била много боља, Не верујем у такве ствари, али све ми сада помало аичи на казну коју су ми проклети мушкарци скували, и то само због тога што се не држим једнога: ми без правог спавања, ево ти дете!

Нисам с тим имала искуства, али знам по причању колегиница како мушкарци у таквим стварима могу да буду одвратни. Ипак, увече се нађем с Лалетом, једним од последње двојице.

Као узгред, више из штоса питам та:

„А шта мислиш о томе ако си ми направио детег“

Он пита;

„Какво дете“

„Па, мислим“, кажем, „наше дете; било би то наше дете. Па те питам шта би тада учинио.“

„Не знам, нисам сигуран“, каже, „да знам шта бих учинио, али бих ти вероватно рекао да најпре потражиш типа који ти та је стварно направио, Код мене ти фолови не пале.“

„Ситурно не пале“, кажем, „ти си такав лаф. Али — ако бих. га родила, па те затим тужила судуг“

„Па,“ вели он, и церека се као идиот, „то би била прилична непријатност. Мислим — за тебе, Јер бих онда морао да доведем три сведока од мојих мангупа који би рекли да су тих дана такође спавали с тобом.“

„Ти то“, питам, и мало сам ипак запрепашћена, „ми слиш озбиљног“

Он се опет церека:

. „Мислим онолико озбиљно колико м ти. Па нећу ваљда ја о томе да водим рачуна! То је твој ризик, не мој.“

Направим се да сам то примила. хладно, али — управо смо седели у некој кафани — ускоро почнем из све снате да се гледам с неким типом за суседним столом; знам коаико то њих може да увреди. Лале то и примећује и не примећује, а онда само на тренутак изађе, и кад се врати, тип већ седи код мене!

Пребледи кад види шта се десило, али — Стил намене обавезе — ипак остане миран. Упознам их — он је мој школски друг — и неко време затим уживам у томе како су пристојни један према другоме, А онда кажем да ми се иде кући, Питам типа: „Да ли бисте ме отпратили»“ А Ла лету: „Па, Лале, хвала ти на друштву. И појави се још каткад да овако прошетамо.“

С типом сам се напољу мало почапала, заказали смо судар за сутрадан, на који нећу отићи, пи нестала сам кући. Само кратко уживам у својој победи: све ми је то слаба утеха, нимало ми није до шале.

С Јогијем, оним другим, нисам ни покушавала, Само сам се ућутала и изгубила. |

И тако ми је остао једино — Стојан.

ж “ СЈ

Наравно, с њим сам могла друкчије. Која то жена. неће

" искористити2

Те ноћи дуго нисам заспала — морала сам брзо да размишљам —, а он је још дошао и раније и пробудио ме пре нето што сам се наспавала: само ми је то требало;

мада је овако испало боље. Чим сам отворила очи и погле

дала се у огледало — бледа, надувена —, већ сам била бул: на! Сама себе сам жалила, сузе су ми саме од себе по текле. „И ти имаш образа да ми изађеји на очи! Знаш ди шта си ми урадио»“ |

„Али зашто, Душице> каже мој предратни момак м размотава на столу неки доручак која ми је његова мама спремила, „Шта сам ти учиниог“ у

„Још питаш! Дете си ми направио, ето шта си ми учи. нио! Одлази одавде! Нећу да те видим! Носи одавде свој смрдљиви доручак!“. “

„Али, Душице“, каже он, „ја.. “ М само што не зине од запрепашћења,. „Јеси ли сигурна, Душице»“

„Шта јесам ли сигурна2 И ти још нешто смеш да питаш! Довлачиш ми се ту, увлачиш ми се у кревет: ко ти је то уопште дозволио; М како си се ту уопшто нашао“

|

И онда опет, разуме се, сузе — са доста умереним интензи· тетом; тачно онолико колико је потребно. „Искористио си једну наивну младу девојку!“ МИ неутешно плачем,

Он ми већ седа на кревет.

„Али, Душице“, каже лажним забринутим гласом, „то није могуће. Ниси ваљда баш тако сигурна Г

Знам ја шта је хтео да пита; јесам ли сигурна да је то био он2 Али тим безобразницима не треба дозволити да превише брбљају. Пустиш ли им се, пропала си. Увек мо

· раш да их држиш на узди.

„Шта није>“ кажем и од беса све више плачем. „Шта

није, кад је већ ту! Оног јутра — то ми је био најопасни-

ји дан“. М више не могу да се задржим, заиста рондам.

Мој Стојан и даље прави несрећно лице.

„Ипак“, најзад превали — ето шта њега највише инте ресује! — „јеси ли баш сигурна — да сам то био ја“

„Ах“, запрепашћено вриснем, „проклети матори гаде! Ти се још: усуђујеш! Ти се усуђујеш да правиш некакве одвратне — алузије!

„Али, забога, па зар ми ниси сама испричала“

„Шта сам ја то теби испричала>“

„Како шта, како штаг Па оно... у оном мотелу. Ниси ваљда заборавилаг“ ;

„Разуме се да сам заборавила. Све сам заборавила! МИ — немаш права да ме сада подсећаш! -Сем тога, на шта ти то уошште хоћеш да ме подсетиш»“ ;

„Како на шта2 Па јеси ли била у оном мотелу — с оним људима из Љубљане — или ниси»“

„Какви људи из Љубљане»... Али — па ниси ваљда поверовао2!“ Дотле сам се мало била умирила. Сада опет одврнем славину, „Ах, с ким ја имам посла!“

Он се сасвим збуни.

„Али“, каже, „нећеш ваљда да кажеш да си — измислила 2“ |

„Душице, Душице“, кажем патетично се држећи за главу и сама себе бескрајно жалим, „ето с ким ти имаш посла.

„Али, молим те“, прекиде ме мој збуњени — Стојан, „шта ти хоћеш да кажеш» Кажи ми јасније. Ниси ваљда стварно измислила>““ И видим да још не сме да верује толикој срећи, — Ја сам мушкарце увек усрећивала: а они мене»

„Аам, разуме се да сам измислила! Шта једној младој девојци поред тако неинвентивног, досадног типа као што си ти уошште преостајег Чиме би иначе испунила живот2“ И нико ме више не може утешити.

А мој Стојан — већ је све заборавио! Љуби ми руке и говори занесено као у позоришту: у

„јоубави моја, љубави моја... Све ће бити у реду. Све ће бити у реду...“

У једном тренутку бескрајно жалим што заиста није тако: и сама сам ухваћена. Али одмах затим, — како ја не бих забрљала2 — већ мислим: не наседај на њихове марифетлуке, Душице. Памти искуства.

„Шта ће“, кажем, „бити у реду2“

„Све“, каже мој Стојан и руке ми им даље лиже као овца. „Све ће се уредити,“

„А дете>“ питам. „А моје дете>“

„Стварно ми је жао“, каже он, „Просто не знам шта да ти кажем. Ваљда то ипак неће бити тако.“ у

А из очију, гаду, одједном видим да је — пресрећан! Проклети перверзни мушкарци, Ништа друго, садисти, не желе него да ти направе дете. Нарочито кад су импо· тентни,

„Ах“, = још једном вриснем, доста ради реда, али и прилично успешно, тако да ме то повуче: улога је важна ствар, — „ах, проклети, тадни, длакави скоте! Ти сп због тога још и срећан! Из очију ти видим! Искористиш једну неискусну младу девојку, направиш јој дете, па си још и задовољан!“

„Забога“, каже мој Стојан готово преплашено, „како могу да будем задовољан ако си ти због тога несрећна» Био бих кад би га ти желела. Овако, како могу2“

Чини ми се да ме не даже. Уз то, оволико плакање —

то ни камили не би користило, а камоли једној младој. девојци. Узмем огледало: хрозно, Језиво! Брзо га -одба: .

цим: опет ћу се расплакати.

„Па, Душице“, каже мој Стојан, „шта намераваш> Мо- |

гу ди да ти помогнем2“

„Како“, велим, „да ми помогнеш» Ти си своје учинио, Родићу га, ето шта ћу, Бићу девојка са дететом. Самохрана мајка са дететом.“

У једном тренутку то ми се чак свиди: имаћу бар не ког ко ће искрено да ме води, Без тог прљавог секса! Који неће желети једино то да ми направи дете, Али — шта ће на то 'рећи моја мама2 А мој тата Живорад»...

„Али зашто, Душице>“ каже Стојан.

„Како зашто> питам. „Па не мислиш ваљда да ћу абортиратиг Толики простакаук себи ипак не могу да до“ зволим. Довољно сам испала проста самим тим што сам имала посла с тобом, Да сад још и неки прљави дебели месар копа по мени својим црвеним, масним прстима2...“

„Нисам на то, Душице, мислио.“

„Него на шта2г Шта ми друго преостаје»“

„Па, мислим: могла би да се удаш за. мене“

Мој дивни Стојан. Да сам бар једанпут и ја њега могла тако да волим као што је волео он мене...

„У реду“, кажем, „али најпре ми кажи зашто, заправо, хоћеш да ти будем жена2“

„Па, како“, каже смушено, „зашто. Па ваљда. те волим! и хоћу да ми родиш једну девојчицу. Да буде таква као ти .

„Заиста желиш» Али — није то ваљда само због дететаг“ — Како ја на крају ипак не бих направила неки мали циркус2

„Ма не“, веди, „волим те. Замста те волим. Не могу да живим без тебе,“

„Добро“, кажем, „удаћу се за тебе. Али под једним

условом: обећај да ми више никад нећеш направити дете.

То је тако одвратно. Ја децу не волим. Сем тога, знаш ка. ко изгледају жене са децом. Груди им овако висе,“ : „Обећавам“, каже мој Стојан. А изгледа тако занесено

да бих се готово расплакала. И љуби ме у врат, у очи, у ·

косу. „Све ти“, каже, „обећавам, само ми буди жена. Све ћу учинити за тебе.“

_ Почела сам да се мазим око њега; тако ми је то при. јало. А он је, као и сви покварени мушкарци — већ је и он успео да се исквари —, онда хтео да ми се увуче У кревет.

„Ах“, кажем, „не то сада. У овом деликатном стању нисам способна ни за шта. Мрзим све мушкарце на свету.“

Као и обично, он није много наваљивао: устали смо, саопштили новост тетка-Велинки — она се од среће сва раскокодакала —, послужили се. слатким и попили по кафу за срећу у браку, а онда ме мој Стојан повукао да о срећном догађају обавестимо његову мајку.

Кад сад промислим, изгледа да то с Русима ипак није имало јако много везе. Међутим, ако није имало везе с Ру сима, зато није имало везе ни са дететом. Још пре венчања, само три-четири дана после нашег договора, изненада се показало да је све у реду. Закаснило ми је читавих седам дана! Не знам ни сама зашто — тих петнаестак дана су ми били врло бурни, ваљда од узбуђења. Или сам се, можда, прерачунала, не знам. А за та тричетири дана толико сам успела да се навикнем на то да ћу да се удам да више нисам ни помислила да прекинем. А понако, мрзело би ме.

Мој Стојан је све то, зачудо, примио доста хладно иако је себе већ лепо видео као будућег оца.

И тако смо то кроз двадесетак дана и обавили. За куму сам најпре хтела да узмем једну моју колегиницу. Али она је била врло лепа: не навлачи, Душице, сама себи зло на врат; лепе младе девојке су опасне за сваки брак; нарочито кад ти је муж матор. Узела сам Нану. '

Мој Стојан је изабрао Марка.

(Из романа „Душица“)