Књижевне новине

и осећајности

ПОРТРЕТ

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ |

МОЋ ПОЕТСКОГ ГОВОРА

ЈЕДНОМ сам тврдио: Џопини циклуси „Велутак" и „Кост кости" унеди су, у времену у коме су се појавили, најрадикалније освежење у српску послератну посзију. Када данас кажем: песме Бранислава Петровића, које су се појавиле готово деценију доцније, значиле су најрадикалније освежење у нашем песничком језику, свестан сам да, у овој прилици, то не могу ни изблиза пуном мером да докажем и да ова формулација мора да остане оваква каква је, у свој својој аподиктичности. Да би се она доказала. потребан је џео низ књижевноисторијских, аналитичких и, пре свега, структурално-линтвистичких опсервација. Јер, од природе правог песничког језика, који је овде у питању, недељива је чињеница да избор речи подразумева п избор једног става, избор извесне менталне структуре унутар које песник види објекат или с којом га поистовећује (природа правог песничког. језика не дозвољава, дабоме, неутралну транскрипцију објекта у речи). А потребно је и тумачење појма песничка дикција, о којој је такође овде реч, критичког појма који од пуког свођења на зна: чење песников речник до значења. ефектност песниковог речника у посебним контекстима, може да: значи све и свашта...:

Мместо, дакле, да диференцирано т1оворим о ономе што је права особеност Петровићеве појаве, покушаћу да то из разим некаквим уошштеним формулацијама. Ко је мало времена утрошио на про. читавање књига наших послератних ес ника знаће да апологија снате песничке речи, приписивање етичке вредности по. езији, транспоновање различитих видова човекове егзистенције, негација рата п ратништва, узношење вредности љубави у животу чија су основна обележја пролазност, дијалектичко кретање итд, итд, ни изблиза не представља нешто пред чиме бисмо, као пред богзнакаквом новошћу, требало забезекнути да станемо, Па ипак, Ма нон из циклуса „Јуди“, прве Петровићеве књиге Моћ Оба (1961), па затим, „Прва песма човекова", „Песма о Анином повратку са летовања", „Старачка елегија", „Рапја гћеј, „Ринтишпил, „Тенерал“ и друге песме, које се управо тиме баве, урезали су се у нашу свест и ми ћемо им се из одређених разлога често враЋати, Ако је, дакле, предмет — рецимо; садржај — веома непотпуна индикација, онога што Петровићеве песме јесу, онога. чиме дејствују, ако њихово значење није пре свега у предмету шта онда оне уствари значег

У овом случају оне пре, или изнад свега значе песниково дубоко и сажимајуће узбуђење на неким основним плановима његовог заната: на плану дикције, слике и ритма, на плану форме уопште. Значење гљегових песама није, да поновим, у предмету нето У путу којим је поетско узбуђење предмет преоб и оне — а то важи и за АРугу 3 ирку јрадилиште (1964) — значе прави, аутентични чин језика којим су дошАч у егзистенцију, којим су оживљене. Песник који је усред вештачког, запенушеног мора псе удохерметичних, неороманшични на нанвистичких м каквих све »тИоса, успео да проговори свакоднев о јез | ком, жартоном чак, који је њим оу и њетовој спази да 5 У ђ пар пари ава сар ховитостима, сме 1 ин ПНЕ ој тима речи и склопова „речи, пе нова ха је, укратко, најобичнији говор У у

ава у поетски = морао је да АР и деловао је као освежење. А свој МР слом за гротескно виђење и изражан 5 ствари он је стилском поступку, К Ј 4 почео да налази примену Код неких > ника млађе генерације послератних ај ских песника м да се устоличује под но довољно дефинисаним именом естраад на поезија, дао најизразитији печат. | Циклуси „Градилиште", „Празник на градилишту", „Рождество или прва птица о ужасима", „Детињство или друта птице о ужасима", „Песма јапанског војсков

Бранислав Петровић

ЈУТРО ПОД ЛИПАМА

Мемој: заборавити јутро под липама. Већ мртав, А СРЦЕ РАДИ, РАДИ.

Срце у људима, хоботницама и сипама, срце љубави

и срце

глади.

Ноћ дугу пробдих са лудама. градским. Са лажним песницима, шарлатанима, уљезима. Са жраљевићима јадним, малоумним, скоро данским, по подрумима. мртвачницама а ЋУМЕЗИМА.

Светлост далеких поља, дах кафилерије!

Мирис, местваран, липа, процвалих тек!

О, као да сам овога јутра са тешке пуштен: робије,

све постојеће изван себе

испијам

као

лек.

Моћи, бихи. будан, у свитање, с градом!

Мотати. се по пекарама, касапницама, луњати пијацама!

Срце, жабу из груди, извадити, крадом,

цм бацити за ташмадији.

ц њиховим

птицама.

Постати споменик на тргу — о беде!

Нек те кроз јаруге забачене сеоски, прославе џукци!

Најгладнији нек те у вечност уведе

им нек се

на крају

помокри на твојој хумци!

ЈА НИШТА ОД СВЕГА ТОГА НЕМАМ

Они имају своје фабрике

велике руднике и велика дела. заслуге медаље хиподроме и пчеле ја ништа од тога немам

Они имају своје уџбенике енциклопедије и. речнике зуновлачаре комисионе и стадионе ја ништа од света тога немам

Имају они своје плантаже

своје робове своје господаре

имају псе имају мачке

ја ништа ама баш ништа. од свега тога, немам

Они имају своју религију ;

своју метафизику своје галаксије

победнике у рвању позоришта националне мањине

: ја. немам.

Имају они своје официре имају мртве: имају рањене ј имају болести које кидишу У јатима

ништа ја од тога немам

Имају они свога оца имају они своју _ мајку

имају девојку имају ујака у лудници

имају туристе имају зечеве

ја ништа. немам

ни имају своје мочваре своје пијавиц 5 ји своје жабе имају прибор

имају правила понашања. РЈУ АМА за. варење

" књите Градилиште, доказали зе. Патет се Петровићеве способности, ис. пољене у првој књизи, у једном ширем „спектру идеја и правом, уметничком пуно. ом и сложеношћу пројектовале У АРУГОЈ. Способност да се унута најбезазленије мангупске приче 0. фудбалској утакмици обликује општи дијалектички смисао живота, изражена у песми „Рапфа хће У првој књизи, проширила се циклусима „Градилиште" и „Празник на градилишту

| џ једну изванредно динамичну слику · живота која се, упркос одређених и конкрег них историјских импликација што се на новије време односе, шири, попут фреске од мозаика начињене, на општи план, на аполотију човека и стваралаштва, активистичког принципа уопште. Смисао за хумор и гротеску, фрагментарно обелодањен раније, сада претендује на гротексну, трагихомичну визију света. А осећање присуства смрти, тотово неприметно у првој збирци, овде, У „Песми јапанског војсковође“, изражено је таквим интензитетом да и поред хуморних ублажења, смрт евидентно, и У поезији, постаје оно што јесте — чињеница равноправна животу.

Прави песник ХХ века, међу млађим српским песницима можда најтипичнији,

ранислав Петровић је поетизујући „непоетично", користећи се променама које је ово време унело у песнички језик, испољио још једну значајну врлину коју не смемо изгубити из вида. ОИ а НЕ је младалачки шармантно ин КНО скандирао: МАЉЧИК ДЕЧАК

| ГАРСОН — па до данашњих дана, када у подвизима модерне хирургије („Из кардиолошког кабинета) открива песничке димензије: Чувај моје срце. А кад штеби куцне час предај га. следећем. Тако ћемо и да| ље теивети... АЛИ МОЈЕ СРЦЕ У ТВО| ЈИМ ГРУДИМА ето, то ]је наш век...

| __ овај песник је без престанка хуманистички ангажован, а та наглашена ангажованост ни по чему не смета његовом

| специфичном артизму. Напротив,

| Богдан А. Поповић _

Из кардиолошког кабинета

крвна зрнца "ослободилачке ратове. ја ништа

Имају они своје међународне односе имају хуманизам и ренесансу

имају своје перерске клубове

ја ништа немам :

Они имају своје авионе свој пољопривредни алат своју крупну

стоку

"имају њутна. имају толстоја

ја ништа од свега тога немам

Они: имају своје неурозе

здравствену службу трансфузију крви имају своје бубе и кликере

ја не 5 ·

Имају они своје датуме

кад су поробљени кад су се ослободили имају. своје јунаке своје говорнике

ја ништа

Они имају своје задављаче

имају сталну клијентелу они обавезно прде пред спавање

| ја ништа ама баш ништа од свега. тога

немам.

; СРЦЕ МОЈЕ

Срце моје галопирајуће мој тркачки коњу победниче на тркама муњо моја интимна славим те

Ватро моја поносна. давитељу жуја можданих ти имаш властито срце

и. мудрост изнад мудрости срце моје

Срце моје срце моје срце моје срце моје

вашарско пливачко учитељско

Кроз вене

кроз артерије

са свих страна. стреле те погаћају а ти ништа.

срце моје

Бомбардовано

с копна

с. мора

бомбардовано из ваздуха ништа ти не могу

прасе моје

Ти си моје прасе

ти си мој брзи в03

ти си моје брзо прасе ти си моја спора овца.

Прво си на Витез пољу прво си у Будал-граду ти моје лоповско срце ти моје будал-срце

Срце

ти моје кромпир срце

ти: моје: магнет срце

ти моје међународно срце ти моје срце веверице

Када се уморе инжењери када откажу механизми, свако на. своју страну: ја у. неку добру земљу ти у неке друге труди срце

"моје.

НЕВЕСЕЛИ ХУМОР

АРУГА КЊИГА стихова Бранислава Пе. тровића, „Градилиште", нераскидиво је везана за пјеснички говор. што га је собом донијела прва књига овог пјесника под насловом „Моћ говора". „Градилиште" је, међутим, не само наставак тога говора, оно је, управо по природи својега пје-

· сничкога говора, покушај. да се освојени

емоционални простори освијетле и разоткрију још енергичније, још одређеније. „Моћ говора" је књига откривалачка, распојасана, неопрезна у своме непрекидном и неконтролисаном повјерењу. „Градилиште" је провјера, преиспитивање. .

Све се, наиме, мање у Петровићевој пое зији појављује хумор који исказује осјеБање. оспокојавајуће и задовољне усхићености због подударности са животом, са феноменима живота које пјесник открива, као у књизи „Моћ говора", а све се чешће појављује хуморно осјећање које открива управо несклад онога одушевљења виталитетом и самога стања ствари. Штавише: Петровићева поезија, објављена у 'повије вријеме, и заснована је на том ишчашемом, мневеселом хумору. Мјестимично тај ће хумор бити утемељен искључиво на не складу и тада се прецизније може назвати црним хумором, ·

. Асоцијативно трађење слике, које у поезији овога пјесника има наглашену хуморну ноту, добија (распрскавањем асоцијација које се све више оријентишу према сјећању, дјетињству, рату) не само опорије, животно тумачење мего се круг асоцијадија приближава лицу смрти, Петровићева опијеност животом бива помућена сјенком смрти, Смрт није нека нестварна и невидљива сила. Она је насиље, страх, рат. Апологија живота, тако драга овоме пјеснику, постаје управо тим притиском асоцијација све више немогућна. Петровићев хумор, које је често и био сатворен вербалним средствима, дојија све више ка. рактер хумора поетске слике, Управо мје тпањем и сударањем поетских слика из

| | | | | | '

вира ТИ орла емоција. _ Сјенка смрти је све присутнија и у активизму пјесниковога става према свијету Та сјенка смрти отвориће у поезији Бранислава Петровића ново емоционално жариште, које се манифестује у спремности да се тренутак живота што га човјек, односно пјесник, остварује нуди као једина права реааност човјекова. Једино овај тренутак човјек може остварити до краја, њега једино човјек може остварити.

И прошлост и будућност овемогућавају пуну реалност садашњости. Дам и они су неизбрисиви. Отуда и њихово горко присуство. Петровићева поезија, осим љу-

бавне лирике која је заснована на ерот-'

скопоетској екстази, почиње све више да изражава човјеков неспокој, човје кову тешкоћу у напору да оствари јединство прошлости мн садашњости, јединство које је сјећањем потпуно и неповратно изгубљено. Петровићева поезија претвара. се све више у хуморне тугованке. Хумор, прни хумор постаје негација. осјећања несклада које све спонтаније, све снажније изражава Петровићев духовни свијет. Ути цај Мајаковског, неоспоран у овога пјесника, све је чешће замијењен тоновима вијоновским, расткопетровићевским,

Једна од најбољих пјесама. Бранислава Петровића уопште, „Песма. јапанског војсковође", управо п јесте израз тога но вога тражења, тога новога стања. Она је компонована као летаргична јадиковка, човјека којега је пораз учинио УМНИЈИМ, људскијим. Ритмички остварена непрестаним понављањем она заиста и дјелује као тутованка. У својој бити она је међутим труба, вулгарна војничка пјесма која изражава сву бруталност рата, његов канибалски занос и ужас, На споју та два елемента пјесник је остварио поетску слику која. добија размјере људске судбине, суд: бине свијета у коме човјек, мако побјеБен у ствари, добија битку са свијетом, јер схвата смисао свога пораза.

Управо у томе осмишљавању Петровић тражи, и проналази, нова опредјељења. својега пјесништва, Умјесто мајаковскијевског ината, још увијек присутног у неким циклусима из „Градилишта", умјесто декларативног хумора, који се збива у је зичким конструкцијама пјесама, у језичким ефектима, ово ново и плодно опредјељење Бранислава Петровића збива се у поетској слици, у визији, и на начин моћнога пјесништва достиже универзалнији поетски карактер. Хумор Петровићевих пјесама губи забављачку основу и прераста из духовитости у духовност. Пјесничка ријеч овога пјесника, његова хуморна ријеч, креће се на истој основици на којој се креће и говор трагичкога.

Они се изједначавају у његовим стиховима. Вук Крњевић

ПЕСНИК ПРЕД ПУБЛИКОМ

СУСРЕТ песника са публиком одувек је ттредстављао неку врсту празника који остаје у трајном сећању, празника који се препричава разним поводима и који се издваја из мноштва других сусрета, Песников глас публика уме да прими, да та задржи у мислима, да га зароби себичношћу којој нема равне. Песник, онај прави, никад неће лагати публику, он говори својим језиком у њено име, казује своју и њену истину, саопштава свој и њен бол и радост. Зато је песник вера п моћ народа, његов духовни вез, његов #рнос и његова слава. Онодико колико је срећан мили тужан један песник, толико је срећна мили болна његова публика. Она мисли његовом мишљу, реагује његовим срцем, грца његовом патњом. Песник без публике и без читалаца, није песник, није стваралац. Песник. мора имати оне за које пева и плаче, Није случајно Гете рекао Екерману: „Ко не очекује милион читалаца (слушалаца) не би требало ниједан ред да напише". Песник је сила која израста из публике; она јој дајс крила и лет, трајање и непролазност.

Међу нашим песницима који су се јавили пре нешто више од једне деценије, највећу љубав аудиторијума ужива, несумњиво, Бранислав Петровић. Он је један од оних стваралаца после чијих стихова се проламају аплаузи и коме се траже аутограми као успомена на незаборавни сусрет. Његов глас и реч носе истину и веРу који вишеструко одзвањају у души и срцу публике. Њега подједнако добро разумеју и воде и тужни и весели, пи млади и стари, и образовани и необразовани, Петровићево комуницирање са слушаоцима, то је само њему својствена веза какву маАо који песник може да успостави. Он је у стању да потчини публику, да је претвори у ухо, да је учини тишом од тишине, да је без наметљивости поведе – кроз свој свет, Ко је макар само једанпут слушао овог песника, неће моћи, хтео он то мли не, да та заборави, да га замени друтим песником. Особеност је његов заштитни знак, његов амблем. Зато Петровић данас има своје љубитеље и своје обожаваоце у сваком граду, у свакој паланџи свугде где је проносио своју пламену песпичку читанку, своје срце и мисао које је без страха подарио публици, Због света овога, поезију Бранислава Петровића многи знају напамет, и с љубављу п жа"ром говоре је у школским клупама и факултетским аулама, у возовима, трамвајима и аутобусима, на плажама и у кафанама, Петровић је песник свог времена и свог народа. Он се не обраћа само ода. бранима, већ многобројнима. Он се према публици понаша као човек који чита њи:

хове тајне мисли и изгов у зговара хове боке жеље. Зи

Милорад Р. Блечић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 7