Књижевне новине

КУЛТУРА У СВЕТУ

ТЕОКРИТ У НОВОЈ ПЕШТИ

Тибор Дери

ТАМНА ПРОЛЕЋНА НОБ. У Новој Пешти, међу приземним кућама, јачи налет ветра је подизао прашину и ковитлајући је односио према небу. Песник Теокрит заста на углу у заветрини, подиже руке и пажљиво одува зрнца прашине с ружичастих ноктију, Наравно, био је у оделу од енглеског штофа и свиленој кошуљи. БиАо му је хладно. Хтео је на обалу Дунава али је непрестано лутао безименим тамним улицама, које су биле слабо осветљене понеком жмиркавом светиљком — или жућкастим приземним прозором. Око светлости, као да се греју, облетали су ројеви ноћних лептирица.

Теокрит заста на малом тргу који је оштро осветљеном асфалтном плочом смиривао његсво расположење 'ускомешано ветром. Забаци главу, намести монокл и неко време је ћутке гледао како небом промичу облаци. Чула се песма из неке далеке крчме.

Био је уморан, али у овом крају није било аутомобила. Мимо њега су протандркале неке таљиге натоварене варивом, али није хтео да замоли да га повезу због Јаког задаха купуса. Нешто касније допре до њега далеки жагор, пригушено мрмљање, Идући према шуму, стиже на велики трг с ретким дрвећем; насред трга у прашини клупе, овде-онде се тамнела трава, а у трави понеки згрчен, низак жбун. По клупама се начичкали људи, опружили ноте, наслонили главе једни другима на рамена или на наслон клупа, неки су седели обрнуто, лицем према наслону, ослањајући браду на руке; свуда по трави су лежали људи, потрбушке, наузнак, привијајући се једни другима уз дах, јер је било хладно, и закачени рукама и ногама мицали су се прашином као стоноги инсект. Из једноликог тока бујице мрмљања каткада би пенушаво искочио понеки хркач, запљуснуо и поново нестао у бујици. Сви људи изваљени по клупама и земљи жестоко су се чешали.

— Шта је овог — упита Теокрит и заста на ивици трга,

— Шта је овог — упита — какво је то старо стадо, збор старих оваца, зашто ли се ноћна војска старости чеше овде под ведрим небом2 У какве су то дроњке завукли последње рите живота, какве подеротине и рупе, каква посивела платна која нису видела сунца од како су први пут замочена у воду! И што се тако бесно чешу ови стари костури, као да тиме желе да увере Господа да су још живи!

Приђе групи.што је лежала на земљи и учтиво подиже светло сиви борсалино шешир.

— Одакле долазите2 — запита.

— Из Аесма — одговори старац који је лежао до кгаја, а љубичаста брада му задрхта. — Из Дома у Ваг улици.

— А што сте дошли из Дома у Ваг улици, ако смем да вас запитамг — настави Теокрит. — Зашто пребивате овде збијени под ведрим небом, застали као преплашено стадо, као Јевреји негда на обалама Црвеног мора2

— Због цијанизације — одговори старац и десном се руком пожудно поче чешати негде испод леве плећке. — Остасмо две ноћи без крова над главом.

Теокрит узнемирено узмаче.

— Колико вас јег — упита.

— Четири стотине — одврати старац и поче да прави дивље покрете сличне бацању копља у правцу десне плећке.

— Четири стотине! — зачуди се Тео-

крит. — Четири стотине!

Мгледа пред собом четири стотине душа како се ваља у прашини предграђа, седокосе и белобраде старце и старице, који тихо стењу у ноћи јечећи као јагтањци, и чешу се сасушеним прстима, Угледа четири стотине џиновских стеница: све се налазе уз ноге својих господара и с времена на време нежно забадају своје пипке и рилице. Очи им дивље блистају а на леђима им подмукло подрхтава оклоп боје рбе. Насупрот општем уверењу да су ови човекови верни пријатељи неми, Теокрит јасно чује њихов задовољни цијук.

Полако крену између група које су лежале по земљи. Заста пред једним старцем, Није се могло одредити да ли сео пружено тело љуља у сну: мада је имао затворене очи, дуге су руке, у кратким црвеним рукавима до лаката, непрестано вршиле брзе покрете сличне грабуљању по стегтнима са унутрашње и спољашње стране. Разјапљена безуба уста су се каткада с насладом трзала, тада би се чуо понеки тријумфалан поклик, као када добар стрелац после дугог чекања у заседи постигне пун погодак. Поред хладнокрвног стрелца седела је колерична старица згрчених колена и тако енергично чешала ножне прсте као да их је хтела потргати и везати у букет... — Поштовани господине, — поче, а чело јој првено од једа — ујед на табану је најтежи. Нема тога чешања које би утажило табане. Као што знате, оток и свраб који су проузроковани уједом веома су разноврсни, зависно од тога на којим се деловима тела јављају и ко је узрочник, Јер, мислим, друкчије сврби ако вас уједе бува, а друкчије ако вас пецне комарац, зунзара, уш, стеница, мушица или обична мува, а њихови се уједи опет разликују по томе на ком су делу човекова

-тела, на глатком или рапавом делу коже,

на мекој или тврдој кожи, у близини жиде или у длаци. А колико врста свраба толико се врста чешања може применити, али, молим, наравно да се у то треба разумети, добри господине! Људима слане и хладне крви одговара друкчије чешање него оним слатке и вреле крви, а друкчије се

чешу жене него мушкарци. Да вам не причам дуго, ујед обичне или домаће буве само обичан свет и незналице чешу ноктима, што би, добри господине, требало забранити под претњом одрубљивања главе, пошто се ова повреда може зацелити једино благим трљањем јагодице палца оквашеног пљувачком. Има сувог и влажног чешања; мада ово последње са успехом примењују незналице и у недостатку бољега тиме се задовољавају. Али узми“ мо само, поштовани господине, ујед стенице. Ако напада подручје стомака, треба Да легнете наузнак, да надувате стомак и на тај начин напнете кожу, прсте да нежно померате преко пликова, пазећи да само врхови прстију додирују кожу, тако благо као да повлачите напоредне линије танке као влас: осетићете, поштовани господине, такво олакшање кроз неколико минута, као кад узмете соду бикарбону па одмах оплакнете уста. Заборавила сам да кажем да се стомак сме чешати само одозго према доле, нипошто обрнуто или у оба правца. То је, знате, најлакши случај. Много је тежи, на пример, када је ујед испод стомака, али такав случај нећу да описујем, Овамо спадају и повреде испод пазуха, на прегибима испод колена и изнад лакта, уопште по удољицама с борама... док су уједи у пределу плећки лакше природе и више једе човека пошто су недостижни као рај. Беома су зли, поштовани тосподине, пликови што се јављају на надланици, на прегибима прстију, изнутра и споља исто су тако зле, мако су сасвим другог укуса, ако се' тако може рећи, отеклине с унутрашње стране рапавога длана, нарочито ако потичу од сасвим младих стеница које су, као што знате, помамне као јарци. У том случају је најбоље одређено место посути финим

Међународни песнички сусрет у Мађарској

“ ЗНАКУ митолошког Ариона, од 4. до 10. маја. поново је одржан већ традиционални Међународни песнички сусрет У Мађарско (у Будимпешти и Балатонфиреду). Овај сусрет песника из целе Европе је у ствари део манифестација, које се приређују џ Мађарској у оквиру „Дана поезије , о рођендану Атиле Јожефа (1905—1937), највећег мађарског лиричара нашега века. Седамдесетак песника из Аустрије, Белгије, Бугарске, Чехословачке, Финске, Францусске, Југославије, Пољске, Демократске и Савезне Републике Немачке, Италије, Румуније, Велике Британије, Швајцарске, Шведске и Совјетског Савеза, заједно с многобројним мађарским песницима, расправљали су приликом овог несвакидашњег скупа песника о темама мира, рата и поезије, поезије нове технике — и нове технике поезије. Савремену пон Југославије представљали су Миодраг · авлд: вић, Иван В. Лалић, Влада Урошевић и Ото Толнаи. Током дискусије запажено је изузетно интересантно излагање Миодрага Павловића „Поезија и њена техника.

У оквиру сусрета у будимпештанском Књижевном музеју „Петефи“. приређена. је изложба „Рембо у Мађарској , коју је отворио познати мађарски књижевник и песник Була Иљеш. Одржана је и приредба у спомен мађарског песника Миклоша Раднотија (1904—1945), поводом 25- годишњице његове трагичне смрти, на којој су Андреј Вознесенски, Еуген Жебелеану, Гилвик, Иван В. Лалић, Бани Тоти, Жан Русло и Штефан Хермлин читали своје преводе Раднотијевих песама. Приређен је и низ су: срета песника с мађарским читаоцима. На будимпештанској Књижевној сцени читали су своје песме Гилвик, Андре Френо, Мио-

са пена = <=

зрнцима влажног песка па благо, а затим све жустрије трљати у оба правца. Да поменем, добри господине, да је за поједине уједе најбоље средство ако се просече“ плик нокТОМ па искрвари. Има стеница, добри господине, које су отровне као незрео лимун и само мало пецну али и од тога се издуди; а друге су као свиње, пре. једу се па их чујете како после обеда подригују. Има и питомијих с којима би се могло лепо када би их човек научио куда да га грицкају па би се на тај начин ослободио од сувишног једа. Јер понекада, добри господине, толико раздраже човека да сметне с ума све своје знање и, као Јов седећи на врх сметлишта, парчадима стакла бије битку са својим телом. Тако, на пример, када против уједа на табану не помаже ни обично чешање ноктима, ни влажење пљувачком, ни сув песак, ни штипкање ноктима, ни лупкање дланом, ни чешање језиком које је делотворно у друтим приликама, ни грицкање зубима, ни лизање, ни сисање, не помаже ни чешање четком које мушкарци замењују трљањем пликова оштром брадом, не помаже ни камен, ни нож, ни оштрица лименог лонца, ништа не помаже, само молитва!

Теокрит је замишљено гледао старичину жућкасту плетеницу која је висила низ врат и док је говорила, жустро се лепршала као застава. Затим је без речи подигао шешир и кренуо даље.

Како је промицао између жбуња, у чијем су подножју лежали људи који се чешу, ветар се појачавао и запахњивао га трулим крпама. Небо је било тамно, али му је помогла светлост далеке уличне светиљке да обиђе или прескочи поваљана тела. Немиран шум с који је испуњавао простран трг све је више слабио, само је понеки стишан остатак звука лебдео над плочником. Приметио је неког ћелавог ч0вечуљка наслоњеног уз угашену плинску светиљку: седи на земљи и гласно шмрца са срдитим изразом на лицу.

— Истиснули су ме с мог места — гунБао је и малом руком се удари по ћели као да хоће да убије муву. — Ово крдо просјака! — продужи — мене, који већ три године спавам овде, на крајњој клупи лево! Испрљано је моје лежиште, где сада да се преселим! Па сад реците нашто!

Теокрит запали упаљач, чучну поред човечуљка и осветли му лице, Затим се исправи и полако пође даље.

Кад стиже на угао трга, заста. Из даљине се чула аутомобилска труба, погледа небо. Далеко, испод доње равни облака као да се ширила румена магла, можда одсјај реклама са Берлинског трга. Из даљине је допирао тихи жубор, Дунав је текао између питомих обала и мрмљао милосрдне стихове. Теокрит извади из џепа сребрну свиралу и засвира. На тај звук по телима четири стотине стараца и старица узнемирено почеше да се врпоље стенице па полако, као да их привлачи нека неодољива сила, у великим буљуцима поБоше према Теокриту. Када су прве стигле близу његових ципела, песник се окрете и пође дугим корацима. Ритмично подижући прсте на сребрној свирали и даље је свирао пријатну мелодију, каткад се освртао да погледа да није заостала поворка животињица. Али су оне неуморно и све брже каскале, нестрпљивије су га ускоро сустизале и скакале на његове ципеле, На слабо“ осветљеном тротоару није се могло одредити докле се поворка протеже, а Теокрит је све снажније дувао У свиралу, подстичући оне које су позади заостајале. Над Дунавом је већ свитало и с Вацког пута се могло чути како се разлеже тандрк млекаџијских кола. Теокрит је био присиљен да застане да би гаи последње стенице сустигле пре него што почне дневни промет на улицама.

Ветар се све више појачавао. Изненада се на једној приземној кући подигла ролетна са осветљеног прозора, као да се кућа загледала у ноћ. Затим је пљуснула киша.

Превео Сава Бабић

драг Павловић и румунски песник Аугусгин Доинас. За овогодишњи сусрет појавила се и 3. свеска међународног песничког алманаха „Арион“, који се издаје на више језика у редакцији књижевника Берђа Шомљоа, као и последњи број „Езрп “а посвећен мађарској поезији. Сви мађарски књижевни часописи су поздравили МеБународни песнички сусрет, објављујући песме гостију из иностранства у преводу најистакнутијих домаћих песника.

Приликом сусрета подељене су и повеље, односно спомен-плакете Савеза мађарских књижевника „Рго Шет ћипраглс15" оним песницима, који су својом делатношћу — првенствено преводилачким радом допринели популарисању мађарске књижевности у иностранству. Ово признање су добили Гилвик, Жан Русло, пољски књижевник Артур Медзирзецки, Штефан Хермлин, као и Иван В. Лалић, нарочито за ванредно успели препев избора песама Шандора Вереша.

Пријатна сензација овогодишњег Међу. народног песничког сусрета у Мађарској било је оснивање награде присутног Роберта Гревса, која ће се додељивати сваке године за најбољу објављену песму мађарског песника. Е

Стојан Д. Вујичић

Настављајући да своје читаоце обавештавају о најистакнутијим ствараоцима и најважнијим појавама у светској књижевности, „Књижевне новине“ у овом броју објављују једну малу панораму савремене мађарске књижевности. Прича „Теокрит у Новој Пеш. ти“ је из истоимене збирке највећег савременог маБарског прозног писца Тибора Дерија, есеј о универзалности поезије читао је један од највећих живих мађарских писаца Була Мљеш на једном међународном симпозијуму, а објављене песме припадају песницима двеју генерација: Миклош Радноти (1909—1944) спада већ у класику, а Габор Гарај (1929) добитник је Кошутове награде и један је од најистакнутијих живих мађарских песника. У интервјуу Берђа Лукача налазе се досад непознати ставови овог класика марксизма, У

ДВА МАБАРСКА ПЕСНИКА

Миклош Радноти

УСИЉЕНИ МАРШ

Безуман је ко падне па устане и иде,

Скитачким болом крене колена што забриде,

Па ипак, као крилат он даље на пут креће,

Залуд га мами јендек остати не сме, неће;

Питаш ли, зашто» Можда рећи ће да га чека.

Жена ц нека лепа смрт, смрт мудрија ј нека.

4 луд је он, безазлен јер тамо изнад кућа

Одавно већ се витла ветрина отњем . врућа,

Зид пао је наузнак, саломила се РАЈИЋА шљива.

Ноћ завичајна стравом | сва најежена · бива.

О кад бих поверовао да и ван срца Ми стоји

Драгоцено још нешто и дом да још постоји;

О, да га има! Ко некад преко веранде а свеже

Да зује пчеле мира пекмез се врели стеже,

Тишина позног лета да сунча се на снима

Вртова, тренте гране са голим плодовима —

Чекала би ме Фани пред живицом од руја,

Сенчило би се споро пре подне пуно . зуја;

То можда биће> Крупан месец је ове ноћи!

Не прођи друже, зовни! Ја устаћу и поћи!

Превео Иван В. Лалић

(Овај превод је настао приликом Међународног песничког сусрета у Мађарској, поводом приредбе у спомен песника, о 25-тодишњици његове трагичне

смрти.)

Габор Гарај

КОД КУЋЕ НА СВЕТУ

Ала сте код куће на том свету! Како се испружисте на пролећној у купаћем костиму, како вам срце прима музику која се увлачи

у њега из вашег транзистора; како саламу једете са хлебом свежим, а тела вам опуштено

и лењо пљусну у базене

као у воду у материци

да пливате натраг...

Ходам

трави

међ вама

и тако пазим на своје црте лица

и кораке, да приметили не бисте: неспретан, непозван гост сам само, штогод доживим, двоструко доживим, споља и изнутра:

тако једем и видим себе да једем;

на небо

гледам и видим човек гледа небо и осећа да га посматрају.

Па ипак,

па ипак и ја желим самозаборав радости баш као и ви и још нестрпљивије;

ви сте код куће на овом свету,

ја сам осуђен да разумем,

проматрам без станке, расцепим на ситно сваку тајну, а тиме и себе.

Али на мир своје љубазне куће

наићох тек у два три загрљаја

и пријатељства — затим се све

срушило с нова.

Гледајте мене,

ви, који сте код куће на овом свету,

у купаћим костимима што се вртите по трави:

не реците: видео сам ово лице

на екрану — па благо њему,

не жалите ме, —

једини живот је мој такође, али са вама свима бих се ја помешао, скромнима у тузи и радости, који сте код куће на овом свету. Издржи се и то као сваки живот, јер жеђ неизмерна је моја од вас и никада се не изгуби с радошћу коју код вас види:

дом и слобода

бићете му ви, док грознице његове не прождру црви и соли земље.

Превео Иван Нвањи

АЉИМЕВНЕ НОВИНЕ