Књижевне новине

КУЛТУРА У СВЕТУ

УНИВЕРЗАЛНОСТ |

5

ПОЕЗИ.

Була Иљеш

ЗНАМО ЗА ИЗРЕКУ: љубав је телесна потреба, једина телесна потреба за чије задовољење је потребно две особе. Ако телесно заменимо духовним, слика је — захваљујући баш томе што је наказна — још снажнија. Прима се са смешком: предмет је научних расправа психолошко сазнање да иде с најмање компликација онај облик осеБајног живота који не тражи партнера, не повређује аутономију личности, већ сам себе задовољава. Нема односа, нема одговорности. Наказно стање ствари, лудост, очигледна логика и овде чини страхотним. А песници ћуте, чујемо. Односно као да ћуте — чује се још оштрији прекор. Јер ко разуме њихову реч2 Јест, то је најчешћи изговор такозваних широких слојева читалаца против модерних „песника: што су савременији тиме су неразумљивији. За њих је логика нешто сасвим друго.

Зато смо овде да дамо одговор, да се споразумемо са светом, да окушамо неку универзалност: заједнички разговор, заједничка 10гика. У католицизму постоји тајанствен појам: истогласност светаца. Већина читалаца спремна је да и песнике стави у сличну истогласност, али далеко од земље. Нарочито „модерне", такозване „авантардне" песнике. Дакле, ако већ постоји неко јединство, треба рашчистити да оно није никада — ни раније нити сада — далеко од земље. Сигурно је да ће се метод забезекнутог посматрања — поглед, који разголићује и краља — којим смо малопре приказивали свет, погибељно обрнути против нас. По својој спољашности и модерна, авангардна поезија показује више уступака и баш због њих откривамо дубље симптоме. Одмах ето и најлешше етикете, сама авангарда, за наша мерила вредности хомерски стални епитет. „Авангарда" је стратегијски стручни термин и значи шачицу људи која продире у још непознате, непријатељске или сумњиве пределе; њена је карактеристика да за њу не „зна језгро — зато је кренула у не познато — углавном ће пропасти, јер је снага њеног непријатеља У ономе што тражи и покушава. .

А у наше време постоји само авангардна поезија, цвета по булеварима, по уредништвима светских листова. Читалац ваљаних погледа и захтева с правом се пита где је главнина, резерва, допуна, где се рађа ова особена војска. А тога нема. Нема. класичне поезије, за њу наше доба ствара само ер. зац, мада не у малој мери, јер не само санитетлије — критичари и историчари литературе — нето се и одговорни за попуну главнине искључиво баве авангардом; Пи. касо одлази, Јонеско долази. Мада је већ овим последњима, на пример, одавно велика заслуга У друкчијем положају: опскрба заштитнице класика, верних вете рана. И

Или, пред нама је огроман ре зултат десетогодишњег напора ес тетике: легализација прозодичне "револуције поређења. Данас је са-

времена песма утолико добра, тј. вечна, уколико је савремено слии немамо пра»

кана. То је тако, М

во на апелацију. свет, свет чита даца с правом може приметити да овај вечни брак поезије и сликарства подсећа на један други брак, на онај што га је, не тако давно, поезија склопила с музиком, а убрзо се развенчала и не одмах због сликарства.

Још је и дубља противуречност коју читалац открива између поетског вјерују и праксе данашњих песника. „Моја песма је електрично пражњење разума — вели песник баш за оно чиме је замагљивао дотадашњи разум читаоца. „ја певам да те духовно прочистим — исповеда се песник намерно вре Бајући, а уопште п не РЕН ве често трца бестидности 3 ог којих, кад чујемо кочијаша, одмаху. демо руком. „ја сам пророк, а то надахнуће је одговорно, а хе ја" — вели лиричар пијанији не. то хронични алкохоличар ПОП је дванаест пута брижљиво ју и сао сонет, чак и У коректур Еле: терујући једну унутрашњу ал

ију. Ј Ра ерно сам набројао птовора неколико од милијара о.

] ас има свет поезије 0 све а свет праксе тав.

свет праксе, 2

свет поезије. Говори се НЕ је ника још Уве а

Па а ве Не по

измире. број симптостране не

знак: хоће да се, ричемо: огроман је ма који говоре да две желе ни ла разговарају, неће ни да чују једна за друту. Ја спадам Џ оне који верују да се још увек могу средити одпоси међу нашим итељима. Роа то на тај начин што ћемо са-

слмлшати оптужбе обе стране, стро-

то и одтоворно. Строго у сазнавању опасности, одговорно — сразмерно циљу. А циљ није само спас човечанства, него и његово: избављење. Нама није довољно да се паклени пламенови — атомска и хидрогенска бомба — закључају иза оловних врата. Ми постављамо циљ да се златна врата обећане земље раскриле пред свим смртницима. 7

У последње време као да о ово. ме није било довољно говора. Као да за овај бољи, древнији, далекосежнији циљ, за велики потхват човекова духа може једино да се употреби одбрана. Ја мислим да бисмо и по савету стратегије храбро могли кренути у противнапад за освајање, односно поновно освајање поетских предела, првих предела људске универзалности.

Верујем да ћемо овим путем стићи даље него што и сами слутимо. Много даље од данашњих освештаних спољних и унутрашњих граница. Могли бисмо одиста постати авангарда.

Биће препрека. Можда само на почетку. Резимирајмо. Свет вели својим песницима: данас међу нама нема оних ранијих додира, не разумемо вас. У почетку нисмо разумевали само оне песнике за које сте товорили да су добри. А сада већ не разумемо ни наводно лоше песнике. Питамо, а на нас се сручују неразумљиви одговори.

А противоптужба песника је: свет је препун нерешивих проблема. Не нерешених, обратите паж њу на израз! Такви проблеми који су данас постали нерешиви због данашње употребе формулација и појмова. Може се претпоставити да ће рак бити разрешен јер се код њега примењују одтоварајући појмови и противсредства, а не, на пример, они који одтоварају најезди скакаваца. Наслеђени и погубно намножени проблеми људског сујеверја, расних ознака, а у последње време у средњој Европи и симптоми језичке нетрпељивости, управо су зато још и увек неизлечиви јер дек за њих већ одавно једва да садржи више „смисла" него дечје каденце које смо певушили да бисмо измамили пужа из његове кућице или подстакли буба-мару да полети. Језик који решава судбину света апстрактнији је, затворенији него језик песника.

Даме и господо! Драги пријатељи! Песник не може да буде друкчији до оригиналан. А оригиналан песник се не задовољава дотадашњим објашњењима света: он враћа магијску моћ изанђалим речима, удахњује душу новој неразумљивој стварности. Откако песничка индустрија друштвено функционише диричари се непрестано хвале да свако поколење својих савременика уче не само новим речима већ и новим опажајима, новом #15500-1. 'Поколења. савременика то одбацују као неодрживо хвалисање. Томе би се у основи могли да обрадују песници тако би се слободно могли поигравати речима, чему су м иначе веома склони. Али нараштаји који следе иза поколења савременика с кајањем и захвалношћу при“ знају огромну снагу, често и епохалан значај ових учења. Одговорност песника. Песници, дакле, упадају тако у забуну: где је граница између игре и одговорности» Између данас лошег а сутра доброг ученика2 Какав је критерија за добру савремену песмуг

ако се преплиће у: критеријуму естетика и етика> Нисам ја тај који ће вас извести из ове збрке. Признајем да постоји море добрих и лоших Е155оп-а који још немају свој назив. Велико је дело ако их само откријемо, дакле и огромна одговорност. Јер шта ће бити ако застанемо2 Али признајем и то да су наши песнички преци, тражећи речи чаробне моћи, увек приме. њивали и ону врсту игре каква је и мамљење пужа из његове кућице. Дужни смо, дакле, да се и тога придржавамо. | протеклој деценији поезија доживљава, према мојим запажањима, значајан преображај у целом свету. Одзвонило је празним духовитостима, али и забринутом клепетању. Нов је захтев, постаје већ и мода, да изразимо с лакоћом, тј. најсавршенијим захватима поезије најтеже ствари.

Постоји терет чије ношење значи испомоћ. Акробати на жици помаже бамбусова палица чији су крајеви испуњени оловом; уз ње ну помоћ он се одржава у висикама. А како ми да употребимо, као неку врсту крила, све теже бриге нашег доба а да уз то начинимо продукцију, тј. да пожањемо и ус цех2 Јер без тога — не пређемо ли преко жице, чак ако то не пзведемо лакоћом играча — ни смо оно што јесмо.

Превео Сава Сабић

ЂЕРБ ДУКАЧ

ВРЕДНОВАЊЕ. једног животног ДЕЛА

Разговор Берђа Лукача са Адалбертом Рајфом

У „Цајту“

РАЈФ: Која од својих дела оце њујете данас као идеолошки најзначајнија и најутицајнија2

ЛХУКАЧ: На то је врло тешко одтоворити,

М основи, на своја сва досадашња дела гледам као на више или мање проблемска решења, али, истовремено, ми као на више или мање успешне кораке у мо јој намери да обновим марксизам са онтолошког становишта и да га од марксистичке науке о људ ској свакидашњој активности па све до етике прикажем у новом светлу.

Ако ми се, дакле, поставља питање, које од својих дела сматрам најзначајнијим, тада морам да одговорим: за најзначајније сматрам оне књиге које још нисам написао.

РАЈФ: Ви сте недавно, У једном разговору с југословенским марксистима, дали неку врсту исповести, Рекли сте: „Сматрам пра вилним што сам се одвојио од својих ранијих становишта; сада их сматрам погрешним". Нарочито млађа генерација на Западу заимнтересована. за марксизам радо би хтела конкретно да сазна од којих ранијих гледишта сте се удаљили, која ранија гледишта сматрате погрешним.

ХУКАЧ: Мора се почети тиме да сам, у основи узев, као граЂански опозициони писац, полазећи од утопистичко-романтичког антикапитализма, написао дела „Душа и форме" (Гле Зееје шпа Фе Еогтеп) или „Теорију романа" (Ре Тбеопе СФез Котпапз). Око 1918. променио сам своје гледиште и та дела посматрам као производе једне преживеле етапе свога развоја.

Двадесетих година сам покушао да прихватим марксизам; У то време је настала „Историја и класна свест" (безстећје ипа К]аззепђемиза!вејп). Касније сам увидео да је пут „Историје и класне свести" био погрешан у понеком погледу, и тако сам „Ис торију и класну свест" такође једноставно оставио за собом.

Касније ми је проблемски ком плекс марксизма постајао све јаснији, тако да моту рећи дау

право моја мала књига „О по себности као категорији естетскот" (Ођег Фе Везопдетће ај5 Кајероле Фез Азћензсћеп) упућује на истински марксизам. Али ја верујем да сам управо сада на путу да марксистички метод схватим онако какав стварно јесте, да га формулишем и супротставим данас још владајућим промашеним методима.

То је оно што сматрам главним у своме животном делу.

РАЈФ: У управо споменутом разговору с југословенским марксистима Ви сте, између осталог, изјавили да „од објављивања Лењиновог дела о империјализму (Рет Гтретаптиз 415 Пдсрзтез тафшт аез Карпапти5) није извршена ниједна права економска анализа капитализма". Овом изјавом Ви сте изазвали жритичаре, који изјављују да сте Ви Лењинов прилог дискусији о империјализму · преценили, а оне друге, доказано многоструке и по својој научној садржини из ванредне прилоге марксистичких и немарксистичких аутора, потценили. Наиме, аустријски марксист Теодор Прагер Вам је у ве зи с тим недавно пребацио да резултате марксистичких економиста после Лењина суверено игноришете и, у извесном смислу, ис товремено их подређујете ставу да је принципијелно само марксизам у положају да пружи е фективан научни прилог.

АУКАЧ: Овде морам најпре да одгтоворим ово: ја стварно мислим да је за свеукупну економику само марксизам метод којим се сви ти проблеми могу савладати. Тиме никако не оспоравам да је низ енглеских, америчких и француских теоретичара у поје диним питањима и појединим истраживањима дао прилоге добре и од вредности. Мој приговор У односу на Лењина био је нека врста самокритике наше социјалистичке теорије. И без прецењивања Лењиновог значаја, уопште није спорно да су тада Лењин и, делимично, Роза ДЛуксембург својом „Акумулацијом капитала" (А јслеијаНог дез Кар тај) били ти који су предузели да на систематски начин учине схватљивим и прикажу нове појаве после смрти Маркса и Ентелса. М својој критици стаљинског периода ја стално наглашавам да нашој литератури недостаје настављање лењинског метода, а то значи: недостају јој теорија и критика данашњег као скупне формације (СезапФоппаНоп) с променама које је претрпела од смрти Маркса. Наше посматрање Запада биће зато погрешно док год не успемо да створимо стварну анализу данас постојећег капитализма. То се још није догодило. Ја нисам економист, а ни стручњак за то пи тање. Али дозволите да укажем на нешто:

ХМ основи, у Марксово време капиталистичке су стварно биле само тешка индустрија и неко. дико великих сировинских индустрија. |

У међувремену је великокапиталистичка постала сва конзумна индустрија и све услужне де латности. Откад је сва производња постала капиталистичка — по америчким статистикама данас је у услужном занатству (Рлеп= Пеја шпозсемегбе) запослено ви. ше људи него у тешкој индустрији — конзумција радничке кла:

капитализма ·

се је од највеће важности за

ункционисање свеукупног капитала (Сезапикарнај5). Дакле, ви видите да ту постоји један нови комплекс економских питања; да је данашњи капитализам, управо као капитализам, нешто сасвим друкчије него што је био капитализам у време Маркса.

И тако ја нашој економици постављам захтев: нека покаже те нове стране капитализма, нека их теоријски изложи, како се данашњи капитализам не би сузбијао са становишта које је старо шездесет и седамдесет година. То је битна садржина мог пригово-

а.

р РАЈФ: Ви од 1965. нисте више напуштали Мађарску. Има критичара који Вам пребацују да основна политичка и друштвена збивања на Западу теоријски а: нализирате “ оцењујете само на основу извештаја штампе али да Вам недостаје живи контакт с тим догаћајима.

ЛУКАЧ: Овде морам да истакнем низ ствари.

Прво: од 1930. не сматрам се политичарем, већ идеологом. Свако ко познаје мој развој, зна да од 1930. нисам више заузимао никакав политички одговоран положај и да сам догађаје пратио искључиво као идеолог.

Друго: овде треба узети У обзир и моју старост. Тридесетих тодина за мене није било могућности да напустим Совјетски Савез. Од 1945. до 1957. предузео сам многа путовања по Европи и покушао да видим ствари сопственим очима. Али, сад сам човек од 85 година, који се нада да ће још нека дела створити.

Одлучио сам да останем у зе мљи, јер се нисам осећао као опозннионар у односу на систем него као реформатор марксизма, који треба препородити, и јер је таква критика социјалистичког система боље фундирана ако се спроводи у самој домовини, чак и ако је то скопчано с личним ризиком.

РАЈФ: Током последњих тодина Ви сте често — па и 1966. У разговорима са западнонемачким марксистима _ Хансом Хајнцом Холцом, Леом Кофлером и Волф

· зантом Абендротом, а касније и

у једном интервјуу с мађарским партијским _ листом »Мбрзгађаа582“ — употребљавали формулацију: „И најгори социјализам је бољи од најбољег капитализма". Има критичара који мисле да су тиме ехртез5,5 уетћу покривени сви ексцеси стаљинистичког ко.

ва.

ЛУКАЧ: Ја мислим да овде треба узети у обзир то што је Маркс назвао неравномерним развојем. Ако једна формација смени друту и у односу на њу је прогресивна, то још не значи да у “свим областима живота безусловно" морају постојати прогресије.

Размислите, на пример, — то је, додуше, удаљен пример и наводим та само у методолошком смислу — да су у 19. веку, за време великог процвата капитализ ма, Раскин и енглески прерафаедити с правом истицали да је занат квалитативно боље ствари продуковао него капиталистичка индустрија. То је као утврђивање једне чињенице било правилно, иако тиме свеукупна напред“ ност нове формације није оповрг нута.

Када данас говорим о томе да је и најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, онда мислим управо на светскоисто. ријска животна питања. :

РАЈФ: Ви имате за собом један историјски испуњени живот, какав је малом броју људи у овом веку био досуђен. Може ли се можда рачунати и с тим да ће једног дана резиме Ваших иску. става бити приступачан у форми биографских _ забележака _— или дневника2

АМКАЧ: На то могу да Одговорим само да такав план посто. ји. Намеравам да напишем — не историју мог живота — него ис торију мог интелектуалног раз воја. Да ли ће се остварити, то 85-тодишњак може само веома у. словно да гарантује. ћ

Сада — а то сматрам својим главним задатком — радим на довршењу једне онтологије Ру штвеног бића (везезсћансћеп Зејп5). Надам се да ћу је довр. шити отприлике за годину дана. А тад се морам одлучити: хоћу ли ту онтологију наставити, хоћу ли покушати да пишем теорију људске активности почев Од свакодневнога (АШаг) ДО етике, теорију која би показала како се човечанство од — како Маркс рече — неме осредњости живо. тињске _ врсте (банипрзта55ј2Кеј) развијало до не више немс осредњости врсте у социјализму и комунизму и како ће се развијати, или ћу да пишем једну аутобиографију. Оба ова подухвата данас планирам и они стоје један према другом у конкурентском односу.

Морам отворено да признам: данас нисам у стању да ОдГОВОрим за коју од ових намера ћу се у датом времену одлучити.

Превео Александар Б. Поповић

КЊИЖЕВИРНОВИНЕ 9