Књижевне новине

'" Јован

"ворима нигде сен

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

Зборник о Конетантину ћирилу Филозофу

Ненаучне тезе у књизи о првом словенском просветитељу

У ИЗДАЊУ Бугарске академије наука и Факултета за словенску филологију Софијског универзитета појавио се недавно један необично интересантан зборник радова, посвећен Константину-Кирилу Филозофу. То је несумњиво један зналачки избор прилога, који садржи неке покушаје вредновања научно и педагошки оправдане, али који својим основним концепцијама полазе од једностране, некритичке и искључиво национаАистичке оријентације. Но без обзира на ове тенденције и намере које су их инспирисале овај зборник радова има и пуно позитивних резултата.

Са научног аспекта овај зборник обрађује два разнородна проблема: књижевно-историјски и Аингвистички, али тако да је веЋи број прилога посвећен првом, књижевно-историјском, док је други део обухваћен само уколико је интегрирајући део првог. Посматрано са тог становишта старословенска књижевност постаје не само тесно повезана, већ доиста нстоветна са историјом цивилизације Јужних Словена. Стога проучавање старословенске књижевности остаје књижевно једино у том смислу што се бави писаном грађом, која је нужно основ највгћег дела историје.

Основни књижевно-историјски проблем у овом зборнику јесте питање односа старословенске књижевности према бугарској, са јелне, и према појединим националним књижевностима јужнословенских народа у средњем веку, са друге стране. Свако објективно и критичко грилажење овом проблему неминовно је доводило до закључка о тесној културној и књижевној повезаности Јужних Словена, док политички догађаји нису условили неке друкчије језичке и.књижевне особености. МеБутим, та се веза у овом зборнику потпуно зенемарује, а докази који се у прилог супротних теза наводе не само што се прецењују него и погрешно интерпретирају. У зборнаку је дат нагласак историјској позадини књижевности, а намерно се прећуткује да је старословенска књижевност чисто религијска и дидактичка, нацио надно неантажована и, као таква, не изражава никаква уметничка начела, никакву друштвену позадину и никакве свесне књижевне намере.

На двема се стварима нарочито инсистира у овом зборнику: да се старословенски језик прогласи бугарским, па тиме и старословенска књижевност бугарском књижевношћу. Но историјске чињенице говоре нешто сасвим друто. Иако је старословенска књижевност поникла и у прво време се развијала у бугарској држави, која је, а то треба нагласити, обухватала већину балканских Словена, она је остала национално неутрална, мада словенски оријентисана. У Павонским легендама Ћирило се назива „првим учите љем словенског народа“, а У Похвалном слову Климента Охрид. ског „пастирем и учитељем сло. венског рода“ и „апостолом многоплеменског словенског народа. Егзарх, који је живео на двору бугарског цара ' Симеона, пише да је Бирило саставио „слова за словенске књиге, а Црноризац Храбар „да се бог смилоВао на словенски народ и послао му Ћирила, човека праведна и

ученољубива".

У кратком Бириловом Житију, где се говори о његовом боравку на Брегалници, спомиње се да је он покрстио велики број „Словена којима је написао и књите на сло-

венском језику“. У старијим и“ е говори о Бу-

тарима и бугарској књижевности.

Чак и ученици Ћирила п Методија, који су после прогона ИМЕ равске, дошли у Бугарску, У ре слав, и основали прву словенску Књижевну школу, никад 0 себи не говоре као о Бугарима, нити ову књижевност називају бугар“ ском. Мислим да би било интересантно да нам бугарски историчари књижевности објасне зашто Јован Егзарх себе не зове Бугари“ НОМ него Словеном, иако живи и ради на двору бугарског пара.

твар је доста једноставна. БугаРи се појављују као окупатори и таачитељи балканских Словена, којима је бугарска државна творевина била страна и мрска. За Климента Охридског читамо да је из „кнеженија словенског“, а не

бугарског, у коме је „свим обича-

„мало“.

јима словенским обикао мало по ) ја ма Б има прерасла је 55 Ор сива рањем самосталне словенске државе у Македонији и ослобођењем већине „Склавинија“ бугарског туторства.

ДА. Ангелов тврди да се „бугарска група“ разликује од српскохрватске групе. То је тачно. само ако се под „бугарском групом“ подразумева онај део Јужних Словена који се уклопио у етногенезу са Прабугарима, а не свих оних словенских племена из великог дела Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Далмације која су улазила у састав тадашње бугарске државе.

Тврдећи да је старословенска књижевност бугарска, аутори овог зборника и старословенски језик проглашавају бугарским. Међутим, већ је Андре Вајан са пуно научних разлога показао да је језик Ћирила и Методија и њихових ученика, језик македонских Словена, али заједнички и осталим балканским Словенима. Уз то, Вајан је, анализирајући два преписа Епифанијеве Хомилије на велику суботу са заједничког старословенског прелошка, сачувана “ двама рукописима, Клочевом и Супрасалском зборнику, једном из Охридске а другом из Преславске књижевне школе, убедљиво показао да се у рукопису из Преславске јиколе појављују неки нови језички и морфолошки 06лици, који ће касније постати основ бугарске редакције. За разлику од Супрасалског зборника Клочев зборник, пореклом из Охридске школе, својим архаичним стилом вернији је и ближи језику солунске браће.

У старијим споменицима увек се говори само о словенском језику и словенској књижевности. Замена словенског језика и словенске књижевности у књижевној терминологији Бугара почиње тек крајем ХП века, у исто време кад се та појава запажа и у српској и у руској књижевности. Најпре Теофилакт Охридски у грчком Житију Климента Охридског крајем ХП века пише да је Климент био учитељ Словена или Бугара, а у ХИ веку Димитрије Хоматијан додаје да је Климент изучио Свето Писмо преведено на бугарски дијалект (не језик). Ако би некритички прихватили све оно што је о солунској браћи и њиховим ученицима сачувано у књижевној традицији Бугара, Руса и Срба могли би извести крајње противуречне закључке. У једном, примера ради, руском препису Прноризца Храбра читамо да је „ћирил саставио граматику и преводио са грчког језика на руски“, иако је добро познато да је он преводио на језик. македонских Словена. Колика је некритичност бугарских научника види се и по томе што они на основу једног апокрифног текста из ХМ века, Успенија Бирилова, закључују ла је ћирило пореклом Бугарин, иако о томе старији словенски извори ништа не знају.

Драгољуб Драгојловић

Дикенеова година

Културна јавност малтене свих земаља света, а књижевни кругови поготову, прослављају ове године 100-годишњицу смрти једног од највећих романсијера модерног времена, Чарлса Дикенса, писца кога многи називају „романсијером романсијера“ и о коме су са дубоким поштовањем, признавајући његов вишеструки утицај, говорили и писали и такви писци какви су били Лав Толстој м Франц Кафка, Х. Џ. Велс и Ф. М. Достојевски, Марсел Пруст и Џ. Б. Пристли. У томе, сасвим разум љиво, предњачи британска књижевна штампа која читаве бројеве својих часописа и листова посвећује Дикенсовом животу и делу и, дакако, британски издавачи који су ове године издали десетине значајних нових књига о овом великом писцу, поновљених и критичких његових издања, антологија итд.

Дикенсијана 1970.

Готово сви проучаваоци и познаваоци ДАикенса слажу се у јељ ном: међу данашњим енглеским романсијерима нема ниједног који је толико пажње и љубави посветио Дикенсовом делу као Ентас Вилсон. Током протеклих двадесет тодина он је написао неко. лико запажених и високо оцењених есеја п студија о Дикенсу, а његова најновија књига, „Свет Чарлса _ Дикенса“, доноси, како критичари кажу, дубоко стваралачко, „колегијално, разумевање Дикенсовог мајсторства и унутар. ЊИХ императива који су га подсти“ пали, доноси тумачење његових ликова и његових романсијерских циклуса по нарочито, обелодањује критичке способности овог савре-

меног енглеског писца који је ду:

го година. деловао и као предавач

литературе. :

Књига Мајкла Слетера „Дикенс 1970“ такође се сматра веома зна» чајном и занимљивом: др Слетер је, наиме, специјално ангажовао познате литерате, професоре и научнике да пишу студије за његову књигу, тако да је настало де ло које су, заједнички, писали три академика _ (професор Барбара Харди, др Џон Холовеј, и сам др Слетер) три романсијера (Маргарет Лејн, Памела Хенсфорд Џонсон и Ч. П. Сноу) и три писца који су и једно и друго (професори Волтер Ален, Енгас Вилсон и др Рејмонд Вилијемс). Студије су груписане у три поглавља која се баве Дикенсом-критичаром друштва, Дикенсом-уметником и Ди кенсом-човеком.

Велику пажњу критика посвећује, такође, књигама Е. И. Дајсона „Дикенс који се не може опонашати“, делима која се могу, на известан начин, сматрати Дикенсовом топографијом (Мајкл и Моли Хардвик: „Дикенсова Енглеска“, Ричард Џ. Хачингс: „Дикенс на острву“, Џон Гривис и Гвен Мепџер: „Лондон Чарлса Дикенса“ и Џефри Флечер: „Лондон какав је Дикенс познавао“) прештампаним сабраним драмама и стиховима и књигама које се баве резимирањем Дикенсовог дела (Мартин Фидо: „Чарлс Дикенс: једно аџтентично објашњење његовог живота а времена“, на пример).

Дикенс — 1870.

Дванаест година после Дикенсове смрти штампана је једна његова биографија која је последње године његовог живота, посебно последње месеце, у време када је због болести подносио велике психичке и физичке тегобе, описивала као период „одустајања. од друштвених ангажмана“. На специфично свој начин, уграђујући у традицију која ће се одржавати живом и виталном сваки акрибично утврђени податак, Енглези преиспитују овакво једно мишљење, веома опсежним бројем података му се супротстављају и стварају једну нову слику о последњим Дикенсовим данима, слику која може бити корисна за проучаваоце његовог живота и занимљива за широку публику.

Филип Колинс, тако, у „Тајмсовом литерарном додатку“ објављује један веома опширан чланак („Дикенс у 1870“) којим, на основу архивског материјала, књига, сећања савременика итд. реконструише Дикенсове последње дане им, чак, часове. Сасвим супротно споменутој биографији, Колинс утврђује да је Дикенс непосредно пред смрт био и у стваралачком и у друштвеном смислу изузетно активан и ангажован. Он наводи да је Дикенс у последњим недељама свога живота изузетно предано и с љубављу, утажујући своју страст према театру, радио у једном аматерском позоришту У коме је био све: радник иза сцене, инспицијент, онај који је водио рачуна о светлосним ефектима и давао глумцима знак за улазак на сцену. Осим тога, бавио се мишљу да на сцену постави јелну стару Аделфијеву мелодраму, читао је нову комедију једног свог колеге и, да ствар буде занимљивија, посећивао циркус одушевљавајући се за сваку форму живота схваћену и доживљену као театар... Колинс такође наводи податак да се три месеца пре своје смрти Дикенс вратио са тријумфалне турнеје на којој је читао епизоде из својих дела, са турнеје која му је донела доста толему своту новца. Све то време он је и даље радио у сопственом листу, који је двадесет година из давао, започињао је писање новог романа „Тајне Едвина Друда“, излазио на састанке са својим дру-

говима по перу Џ. Форстером, Карлајлом, Лендсиром, итд. па и са државницима, са енглеском краљицом са Гледстоном и Дизраелијем. Дикенс у Русији

Какво је присуство Дикенса у Русији и руској литератури било види се већ и по томе што су само од 1940. штампане две волуминозне библиографије Дикенсових дела и дела о Дикенсу у Русији и студија „Дикенс у Русији: средина ХЕХ столећа“. Чињеница је, у-

осталом, да су се Дикенсови ро-.

мани појавили. у руском преводу готово кад и у Енглеској и, штавише, ла су неки часописи преносили наставке који су излазили У енглеским новинама. О томе извештава у истом броју „Тајмсовог литерарног додатка“ Александар Аникст, члан Института за историју уметиости у Москви.

Аникст тврди да већ и висока оцена коју је Бјељински јануара 1844. изрекао о „Мартину Чазлвиту“ и његово дивљење за први део „Домбија и сина“ доказују како је помно био праћен енглески књижевни живот у Русији. Бјелински је, штавише, Дикенса ис тинао и супротстављао заступницима „чистог“ романа, па и Балзаку, кога је сматрао писцем аристократских салона и банкарских канпеларија. Дикенс није ни знао да су се књижевне битке водиле око њекових романа у руским

Наставак на 12, страни

5 : Ф • • • • Ф % [4 •Ф % • • Ф • + : Ф Ф • + Ф Ф Ф Ф Ф Ф % Ф Ф • Ф Ф Ф Ф [4 • [4 Ф • Ф [4 • Ф • • • Ф • [2 • 5 Ф • • • •Ф Ф Ф Ф •Ф Ф • Ф • Ф • Ф + Ф Ф + Ф Ф + Ф Ф Ф Ф Ф Ф 5 Ф [4 Ф Ф • Ф Ф : • • ; + Ф • • [4 • Ф • Ф • Ф Ф •Ф • Ф • • Ф • • Ф • • + • Ф • Р4 » Ф • • Ф • Ф • [4 Ф • Ф [4 : Ф :

ХУМОР И САТИРА ХУМОР И САТИРА ХУМОР И СА,

илован Витезовић

ПОТКОВИЦЕ

КАРИКАТУРА БРАНКА ЦОНИЋА

И блато је део родне груде. Очистите пред мојом кућом, немам времена. Горе грми, доле сева пред очима.

ка

погрешном колу греши коловођа.

Једини смо Балкан на свету! Чим пешак освоји краљицу, испадне из игре.

Не занима ме будућност, ако је прошлост чиста.

ИЗЛОЖБА

Пролазниче стани

ући да видиш невиђену драж У највећој музејској дворани излаже се лаж

Лас млада као роса и опојна ко стара вина Гледајте даље од носа и застарелих врлина

Ономе ко је тражи

вришти истина праве лажи из луксузних витрина дигнута до небеских висина

Лаж пуна самохвале

лаж укуснија од мајонеза лаж салтомортале

са олимпијскога трапеза

Лаж силеџијска.

која наивном очи боде

лаж скелеџијска

која жедне преводи преко воде

Лаж мека као пена

и тврђа од камена

Лаж страсна као разблудна жена Лаж неприкосновена Л

лакомна и сналажљива отровна и незајадсљива Лаж побожна као литија

лаж од сваке истине истинитија

МИЛЕ СТАНКОВИЋ

Мирјана Стефановић ДЕТЕ СА ПЛАНЕТЕ

Једно дете са планете

, неће шкољке, тротинете, неће ноја, неће тигра, неће с фоком да се игра, неће с мачком да се њише, неће слоници да пише, неће цвеће из саксије, неће да нам црта змије, ни шарове било чије, неће воћни сок да пије, неће кокос и ананас, чак банану неће данас! Ово дете са планете · неће да му носе тете потачице и паштете, леблебије или торте, а о шлаљу не говорте...

Чудно дете са планете! Реците му, ако смете,

да ће бити грдне штете по колаче и паштете

што се коче као мете... Зашто неће шницлу бечку, зар не воли тромку звечку или теле “ телећку,

као свако друго детер

Али дете са планете изненада кући крете,

где татица трља цвикер

и, због р:'ме, пије ликер.

ПАРОДИРАО ЛАВ ЗАХАРОВ

ПЕСМА

О НЕСТВАРНОСТИ ИЗ ЛЕПЕ

ЛИПОВЕ ШУМЕ

1. Лутајући тако из чистога мира. нађох се у шуми крај некота вира.

2. Испод једног пласта рашчупане косе вириле су само две ножице босе

3. Приметио нисам ни тело ни руке. Од радозналости осетивши муке

4. завирих у шипраг кривудавих власи да угледам главу коју коса краси.

5. У дебелом хладу спазио сам лице ако се не варам једне девојчице.

6. Мислим да је ово што се мени смеје нестварније биће од сваке идеје

7. Скамењен призором који ме се тако до пола у коси у себи сам плако

8. јер не могу ништа из своје даљине телу од времена са косом од тмине...

9. Не бих знао рећи колико сам спаво сунце ми је опет горело над главом

10. кад устадох збуњен лако посрћући преко шумских стаза упутих се кући

11. При кораку сваком мисао ме боде Шта ли се то збило покрај оне воде,

12. Огрнута згода нејасноћом тамном нестварност се мало поигтрала са мном

13. Од питања ових мозак ми се згрби Утом поче нешто глава да ме сврби

14. Као успомену на девојку врашку између прстију —. држао сам вашку

МИЉЕНКО | ЖУБОРСКИ

ДЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

11