Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

Пеема је свест о непрекидно мењаној стварности

Разговор са Ацом Шоповом

— АКО СЕ СЛАЖЕТЕ, разговара ли бисмо о Вашој поезији и преводилаштву, за које сте ове годиме награђени Змајевом наградом. Почнимо, дакле, од питања које није избегао ни један песник: У чему гледате смисао свог песничког опредељења» Питање бих поткрепио једним _ биотрафским и књижевно-историјским · податком: своју значајнију песму ХАНОВИ (Ановите) написали сте још као седамнаестотодишњак, уочи дру202 светског рата, а наставили сте списањем и током револуције. Податак је без сумње занимљив, а. наводим та присећајући се речи Станислава Шимића: „Можда је моје натраг полазиште напријед". — Песник је истраживач. Али истраживач нарочите врсте. Он трага за нечим чега нема и што не постоји у природном реду ствари, откривајући њихов дубљи м трајни смисао. Песма постоји јер не постоји у том реду. У противмом, она постаје толи податак који нема никакве уметничке вреАНОСТИ. Смисао песничког опредељења м постојања видим у откривању о них унутрашњих суштина које песниковом маштом и у његовој песничкој лабораторији израстају у интегрални естетски доживљај. Премда поезија није моралисање и проповед о моралним категоријама, она је веома јасан и активан однос, став, она је свест и савест песника и његовог доба. Али без естетског доживљаја нема поезије. А то значи да је све у њој подређено том доживљају и да тоталитет тог доживљаја не сме бити ничим нарушен, па ни некаквим „вишим" етичким принципима. Пролазио сам кроз многе фазе трагања, животног и песничког искуства и схватио сам да су најдаље отишли онп који су се др жали старе мудрости, да је смисад постојања у стварању м про дужењу, а не у задовољењу рушилачког нагона. У том смислу схватам и речи Станислава ШимиБа да је „можда негдје натраг полазиште напријед". |

— Критичари су тотово једнодушни у оценама естетских квалификатива Ваше поезије, "оготову песама из збирки „Небидни-

- ; на“ (1963) и. „Гледач во пепелта/ (Загледан у пепео, 1970). Тај, трећи период у Вашем | књижевном жсивотопису, почиње још 1957. 20дине, збирком „Ветрот носи уба: во време" (Ветар доноси лепо време), али је баш он својевремено критичаре поделио: једни су Вас и даље сматрали песником лирске интиме п исповести, љубавно-меланхоличне кантилене, нежних и суптилних заноса срца и душе; неки други, вероватно више у праву, још тада су назрели да је Ваша лирска радионица све заокупљенија рациом у обликовним процесима стиха и песме, који су уједно и обликовни процеси Ваше сопствене митологије

и философије. Да ли сам управу

ако констатујем да сте Ви од тада

углавном тежили једном, рекао бих, поетском објективисању неких кључних колизија стално дешавајућих у човековом би ћу, па се отуда и свест Ваше песме, или ако хоћете, њена поента, ради и афирмише као свест

О егзистенцији која се потвуђу.

је у сударима са реификованом. човековом стварношћу»

— Од времена које помињете у Вашем питању па све до данашњег дана, у центру моје пажње

малазе се питања. људске етзистенције, отуђености и подвојености човековог бића. У једној сам песми изразио уверење да је пут до човека дужи од живота. Ова

„констатација, лишена: свих илу-

зија, може се некоме учинити као

_ резигниран однос према пробле-

мима које сам малопре поменуо. Али да ли је тако» Зар истицање чињенице да је живот недовољан да се дође до пуне, целовите човекове личности, не претпоставља. истовремено и инсистирање на отклањању свих оних баријера које стоје на путу тога остварења.

„Песма није само свест о егзистенцији, она је и свест о себи, и због тога се и потврђује и остварује у непрекидном судару и са стварношћу и са самом собом. Другим речима, она је свест о непрекидно мењаној људској ствар, мости н сопственог бића.

— У -ствари, ако сам: Вас- схватио, битно се изменио и Ваш однос према песми. Међутим, само то њено интелектуализовање није се смело изметнути у механичко адаптирање философских категорија, чију суштинску тредоминацију осећају мноти наши несници и писци уопште, алц их несуштински, односно нестваралачки просто калеме на свој осећајни и духовни тростор. Код Вас се дух морао ослободити за виртуелније. узлете, али је витални агенс свих тих узлета ипак остала — душа. Да ли се тиме бар донекле објашњава она каузалност чулне 'и спиритуалне симболике'"у Вашим новијим песмама2

— Поезија није ни етика, ни философија. Философске категорије, чија је предоминација збиља све очигледнија, добијају своје стварно значење уколико су и ако су утеловљене у естетском

(бићу песме.

У мојим новијим песмама чулно и спиритуедно су збиља у стро

| тој каузалној вези, аап на тај на-

чин, мислим, што се чулно често „раствара“ у спиритуелне, апстракције, а спиритуелно се „конкретизује" у чулне доживљаје.

— Сад је пред нама Ваша нај новија збирка „Гледам во пепелта". Ту је и песма „Грозомор", ко-

ју сте прошле године у „Књижевним новинама" коментирали на. следећи начин: „Реч је о речи, о њеној увек објашњаваној и увек необјашњеној моћи да нам за тренутак одшисрине врата једног света чудне лепоте и реда, а да нас затим, скоро у исто време, поново врати у живот који привидно тече даље својим хаотичним током". Хоћете ли ми рећи да ли су неке тзв. лингвистичке индикације Унутар: философије Вашег песништва. довољно мритантне да се од њих, као језгрених – изражајних и комуникативних одредница бића језика, може поћи даље у освајању нових врхова: песничке уметности»

— Питање речи је основно питање које посебно интересује мноте песнике данашњице. Како иначе објаснити коинциденцију. да многи од њих, скоро истовремено, али свако на свој начин, разма тра ово питање као предмет својих песничких инспирација»

Једна иста реч у рукама два различита песничка .темперамен-

· та добија два различита значења.

У збирци „Гледач у пепео", тачније у појединим њеним циклуси. ма ми: песмама, посебно у песми „Грозомор“ коју помињете, питање речи) привлачи моју пажњу

СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ацо шопов

можда интензивније нето што је то случај са „Небиднином". Песму „Грозомор“ доживљавам као

једну метафору, као симболично-метафоричну представу о моћи и немоћи речи, која је „дивљи ујед у крви", у уснама „змијско трожђе" и „ружа у грлу".

Од једног оваквог схватања речи покушао сам у својој најновијој збирци да приступим и многим виталним проблемима данаштњице, настојећи да им дам је дну трајнију, општу димензију.

— Преводили сте Змаја, Жунанчича, Крилова, Крклеца, Ростана, Крлежу, Тадијановића, Корнеја, Шекспира, Базрицког... Вас су такође преводили на све југословенске и друге, светске језике. Подсетићу Вас, у вези са претходним питањем, да је Ина Јун-Брода у 'салцбуршком _ часопису „Књижевност џ критика", под карактери стичним – насловом – Утедетвеђит! етет Зртасће (Препород једног језика), прошле тодине писала о Вашој поезији и тим поводом поред осталог закључила да је баш језик Ваша стална преокупација. — „језик ш реч, њихово значење за националну супстанцу". Шта Вас, друже Шопов, подстиче на преводилаштво и је ли могуће ту „националну супстанцу“ језика једног народа очувати у преведеном текстур Конкретно, каква су у томе смислу Ваша искуства са

Змајевом поезијом Преводим из потребе, као што и стварам из потребе.

Још у првим покушајима, схватио сам да је преводилаштво стваралачки чин једнак по значењу оригиналном стваралаштву.

Али, преводилац је суочен са језичком баријером. Ко је иоле покушавао да се бави: превођењем, зна шта то значи.

Очувати у преводу „националну супстанцу“ језика оног народа из чије се литературе преводи, веома је тежак и напоран посао. Рекао бих — сизифовски! Најбољи су они преводи који су успели да у свом језичком медију сачувају дух и тлавне одлике оригинала.

Сродности језика могу бити ве лике замке неискусном преводиопу. То сам разумео у сусрету са Змајем, као и са многим друтим југословенским песницима.

Разговор водио Миодрат Друговац

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

Уреднички колегијум; Филип Давид, Васко Ивановић, Миодраг Илић, Драган М. Је. ремић (главни м одговорни уредник), ју“ биша Јеремић, Вук Крњевић (заменик главног уредника), Богдан А. Поповић, Владимир В. Предић (секретар _ редак пије), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Бранимир Шћепановић. Техничкоуметничка опрема: Драгомир Димитријевић. Уређивачки одбор: Ар Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Ђер. ћеку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп, Јара Рнбникар, Душан Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер. Мдејно решење графичке опреме; Богдан Кршић. Лист изла, зи свеке друге суботе. Шена 1,50 дин, Годи“ шња претплата 30, полугодишња: 15 динара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско издавачко предузеће „Књижевие новине", Београд, Француска 7. Телефон: 627-286 (редакција) и 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: 608-1-208-1. Рукописи се не враћају. Штампа: „Глас", Београд, Влајковићева 8.

Ра пати аи аи аи ва аи

па о ла а па

пад до а ди

Нова књига (емјуела Бекета

Изашла је из штампе прва Бе.

кетова жњига након његовог добијања _ Нобелове награде: два кратка романа „Прва љубав“ и „Мерсије и Камије“. То нису нова дела: „Прва љубав“ је написана још 1945, а „Мерсије и Камије" следеће тодине. у

У „Првој љубави“ реч је, у ствари, о једној неуспелој љубави. Онај који прича свој доживљај у роману напустио је дом своје породице након смрти свога, оца. На клупи једног сквера упознаје једну девојку. Најпре се колеба. између индиферентности блиске досади и жеље да је виђа, док не поверује да је заволео ту девојку, која се зове Лили и која је, како се испоставља, проститутка. А кад Лили треба да роди дете, он бежи од ње. Желеће нову љубав, али, како закључује, „љубави се не командује". Чини се да је Бекет љубав дефинисао, не без извесне дозе подсмевања, као нео стварљиву жудњу, јер приповедач осећа нешто према својој девојци само кад је она одсутна.

„Мерсије и Камије" је приповест о двојици људи који настоје да, скривајући своју прошлост, некуда оду и нешто учине. Тешко је рећи што они желе да учине, јер сами кажу да „оно што они желе да учине нема имена". Чини се да се само врте у круг и траже и налазе ствари које су негде однели и заборавили: кишобран, бицикл, џак. Лепоте и части за којима они и трагају, међутим, или су преурањене или закаснеле, тако да остају увек само потенцијалне. ХМ том смислу, „Мерсије и Камије" наговештавају Бекетову драму „Чекајући Годоа", с. тим што је у драми безуспешно очекивање, које се испуњава тривијалностима, уопштена идеја овог романа који јој је претходио. Дијалог двојице протагониста. 'овог Бекетовог романа постепено се разбија и слаби, док се не појави Ват (главна личност истоименог Бекетовог романа), који својим монологом коментарише њихово понашање. Чини се да је покушај два бића да у ослањању једно на друго нађу последњу могућност спасења, претрпео неуспех.

Док се у „Првој љубави" указује на неуспех успостављања од> носа између мушкарца и жене, у „Мерсијеу п Камијеу" се указује на немогућност сваког људског односа. Овом књигом Бекет не доноси ништа битно ново, али она показује да је његово дедо логично; доследно и кохерентно мното више него што је досад изгледало. Фестивал драмских уметника М Хвару је завршен Фестивал

драмских _ аматера Југославије. Жири је Златну плакету додијелио аматерском казалишту „Бађа“ из Новог Сада за представу „Полицајци“ Славомира Мрожека. Сребрна је плакета припала Шентјакобском _ гледалишчу из Љубљане за представу комедије Лопе де Веге „Витез чудеса“. Ди-

плома за режијско остварење припала је редатељу _ представе „Стилских вјежби“ — Славенку

Салетовићу.

Жири је за најбољу мушку улогу наградио Буру Папхархајија који је тумачио полицијског наредника-провокатора у представи „Полицајци“. Диплома за главну женску улогу није додијељена, Жири критике за најбољу представу фестивала прогласио је представу Хварског пучкот казалишта „Приказање живота св. Ловринца мученика“, (ТТ. Ј.)

У част Пола Валерија

Двадесетог јула ове године на. вршило се двадесет пет година од

смрти једног од највећих франпуских писаца овота века Пола

Валерија и педесет тодина како

је објавио једно од својих најзначајнијих дела, поему „Гробље

главну _

улива

ЛЕТОПИС летопис ЛЕТОПИС летОПИС АЕТОПИС

крај мора“. Тим поводом недеље ни париски лист за књижевност и културу „Књижевни Фигаро" до нео је панораму нових судова. о Валерију и његовом делу из "пера, десетак истакнутих писаца и по знавалаца Валеријевог стварала-

штва објављујући, при том, и десет досад необјављених Валери јевих песама у прози, које му је ставила на располагање песникова кћерка Агата Руар-Валери..

У тој панорами Робер Кантер истиче како Валери има више из гледа да се одржи на врховима француске књижевности од Пру. ста, који је његов вршњак, и од Жида, па и Клодела, који су не што старији од њега. Академик Жак де Лакретел у чланку „Право лице Валерија“, одбацујући мишљење да је Валери желео да

· буде водећа личност у француској

књижевности свога времена, за. кључује: „Како у својим песничким остварењима такону својим критичким судовима, он је хтео да постигне истину ствари спајајући најсуптилнију уметност са строгошћу разума". Жан Рикарду подвлачи како је у Валеријевом делу, које обухвата око тридесет хиљада страница, битан покушај да се сруши експресивна схема романтизма и да се заснује модерна идеја о стваралаштву и, исто тако, истиче да је Валери, одбапујући традиционални, припремао терен за модерни роман. Гаетан Пикон указује на то да Валери врши један од најактуелнијих утицаја на савремену књижевност, а, говорећи о његовој основној идејној позицији, каже: „Ма какву позицију обележавала, казаљка његовог. духа је у сваком тре• нутку кадра да опише цео круг бројчаника". Тјери Моније у чланку „Суверен поглед на савремени свет" сматра да је Валери у неку руку француски Ниче и осврће се на његов стил, закључујући: „Код мало писаца, чини ми се, писање је тако огољено, сведено на строто бележење онога што носи иде. ју".

А непосредно након .обележавања _ двадесетпете _ годишњице смрти Пола Валерија, умрла је његова супруга Жани, рођена Го. бијар, коју је велики писац упознао на чувеним Малармеовим соареима у Римској улици.

Дикенсова година Наставак са 11, стране

књижевним часописима и да је он одиграо важну улогу у васпитавању укуса читалачке публике: 38 „демократски реализам“. А још мање је могао знати о маралелама између његовог и Гогољевог стила које су у то време руски критичари исписивали. Једва је такође могућно да је Дикенс икада чуо за Достојевског, мада су у то време писане студије о сличности у њиховим описима деце. Библиографске студије су, наиме, утврдиле да је Достојевски, у време свог прогонства у Сибиру, Од бијао да Чита било шта друто. Ао Дикенса. Леонид Гросман, један од највећих познавалаца и стручњака за дело Достојевског, тврди (1919) да се Достојевски дивио „Старој продавници реткости" због описа спротињских квартова Лондона, због описа психологија свих патника и жртава живота.

Толстој је, исто тако, био оду. шевљен Дикенсом, нарочито „Да видом Коперфилдом“, „Малом Дорит“, „Суморном кућом“ и сматрао га је романсијером највишег ранга, правим уметником; Обојица, и Достојевски и Толстој, видели су у Дикенсу модел правог хришћанског писца, не у смислу религиозне доктрине, већ као експонента филантропије и хуманитаризма. Осим ове двојице'великана руске литературе про шаог века, и драматичар Остров"ски, Гончаров, писац „Обломова“, прозни писац Корољенко и Мак сим Горки изражавали су дивље ње према Дикенсу. И не само то, Аникст доказује да је интересовање за Дикенса, које се испоља вало у дискусијама око превода његових дела, у многим књигама и студијама, библиографијама, · критичким издањима итд. било живо током свих деценија нашег века, а ла 1е подједнако живо м ланас. (Б, А. П.)

Црта Поја- Ратковић

= иану 5 ~ 1