Књижевне новине
ДИЈАЛОЗИ
ћоме доделити „Велику златну арену“
Наставак са 8. стране
имамо у тој општој нашој ситуацији дисконтинуитета, једну општу несинхронизованост акција, програма, манифеста и није случајно, него по мени врло логично што се у овом истом часу пред нама појављују остварења каква су на једној страни ЛИСИЦЕ, а „на другој страни БУБЕ или рецимо друга филмови које смо видели овде на фестивалу, са актуелним датумима београдског престоничког или неког другог центра. | Некада, педесетих година, дакле пре више од петнаест година у јеАном старом НИН-у говорено је како је ово време парадокса и како живимо у времену када истовремено царује у Хомољу ендемични сифилис, а на другој страни на Теразијама имамо једну за другом најактуелније ликовне сензације које стижу из великих европских центара. Данас, ево у судару или боље рећи у споразуму са овим филмовима, бојим се да такође имамо ситуацију која има парадокса и мислим да са тим парадоксима и овај жири и овај фестивал морају да рачунају. Мислим да је у филму ЛИСИЦЕ врло условна датираност. Ја мислим да је то заиста условно. То је једна од мана сценарија. Та условност одређеним врло конкретним датумом 1948. године. Тема је несумњиво универзал нија и што је најбитније за нас — резултат је универзалнији. Ја сам чуо једног гледаоца који 1е успут рекао како би овај филм могао да се дешава у 18. веку. Дабоме, али тај 18. или 19. век, као и наш романтизам, он царује ту одмах по завршетку ове терасе, он се наставља, а ми живимо ипак (сви који гледамо КОСУ, одлазимо на Тријенале и живимо животом 10.000 повлашћених гледалаца мили посматрача културних сензација) може бити покаткад у извесним илузијама. Ово што се дешава на другој страни, такође је дошло на филм ЛИСИЦЕ, сугерисано је изузетно снажно им свакако као опозитум. Тај филм доиста опомиње и нисам од оних који, наравно не у овом жирију, него пре овог састанка и фестивала, нисам од оних -који су овом филму закачили одређене фоскуле које по мени не стоје. Ако ћемо већ да идемо и до те теме, филм за мене има и неке изразите антистаљинистичке акценте и несумњиво показује у којој мери је била дисперзивна светлост те наше 1948. године, као несумњиво године пуног ослобађања одређених наших великих слобода и наше еманципације. Ја лично веома волим приступ, Пурише. Мени управо импонује та лакоћа баратања и лакоћа оперисања не џспоменама, нето типовима и мислим да је Пуриша у историји не само југословенског филма, не то и у историји југословенске културе по томе несумњиво један од најзанимљивијих аутора. Ме Бутим, ја сам већ рекао, ми не видно овде немамо најбољег Пуришту, што још никако не значи да ово дело није једно од најзначајнијих које смо имали овде.
с чак, да је У овој поРекао бих ча, ге тако било
ави, а вероватно је · И посне Подина, биће тако и идућих, у овој поплави ратних филмова које иду на прву трансмисију, који гледају тако често, олвише прно-бело, још увек пр. но-бело ту нашу ратну ситуацију оног давног четворогодишњег пе“ риода, да је тај филм и у томе битно нов. Мени не смета ан ни што је то Пуриша, она! турнина који се може препознати. овом тренутку југословенског 5. јер смо наравно и на овом фе 3 тивалу имали филмове сасвим нове по карактеру у односу на |“ нија остварења истих аутора ја вас опомињем на филм Фадила ХАЦИБА ИдДУ ДАНИ. Тет ј татан доживљај, та а: комотан за гљедавији 45 препознају један утисак Ке 445 могао да се сате. та на ока
с 2 1 ; ворим борбу ЛИСИЦА носу БИЦИКЛИСТИ пајзнача! ији филм овог фестивала. Ја Цела Ђутим, ну последњол а ми за прву продуцентску 6 Савез за ЛИСИЦЕ, а за друту но за БИЦИКЛИСТЕ.
ДЕЈАН БУРКОВИЋ: Није „ли можда ипак суштина Стани. ма, као и суштина сваке Уба туре, у мизантропији, у ПРЕ рењу човека. _ Није у Ба филм афирмација неповерења, 5 фирмација сумње У зенека, ја фирмација чак убеђености А је човек недостојан човечности. Пе је ди ово филм који проистиче из једне трауџматизираности | љинизмом која ауторе претвара
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1!
У невољне апологете оног што, наводно, осуђују. Ја би волео да ми одговори неко од заговорника ЛИСИЦА, како повезује „антистаљинистичку“ ноту тог филма са толиком његовом одбојношћу и мржњом према човеку.
ДРАШКО РЕБЕП: Мислим да у целој нашој култури 1948. година није била никада значајније виЊена него управо у неколико наредних година после те 1948, кад је дошло до општег раскрављивања, ослобађања одређених не само емоција, него и стања у нашој култури и да управо стога не треба нико да се заварава, да — ако смо датирани тим Ковачевим сценаријем за ту 1948. годину — да су ситуације у том нашем фолклору, у тој нашој прошлости за коју смо навикли тако често захваљујући тим великим нашим извозним ансамблима и нашим одвећ позитивистичким посматрањима да прошлост види мо јако дводимензионално. Сад видим да је управо после тог филма та прошлост, а не мислим само на 1948, да је та прошлост дужа, управо та некаква наша алкарска, фолклорна, камењарска прошлост виђена у том филму далеко пластичнија него што смо имали прилике да видимо у многим остварењима наше уметности уопште. -
Што се тиче зла ја бих рекао да је отуђеност која се и у том Филму јавља, да она, у ствари, није тако страшно без дијалога са неким нашим садашњим стањима, па чак и са стањима које, на пример, сугеришу БУБЕ У ГЛАВИ. Бојим се да тај концепт, да тај датум који је на птици исписан, одвише памти сваки од нас у жирију и да због тога нисмо спремни да видимо једну универзалнију, потпунију не слику, него визију свега онога што се на том врло суровом нашем терену дешава, а што смо ми по цену игре — наравно не Пуришине игре, јер је та Пуришина игра у тој мери даровита и духовита да је сам живот — превиђали. Али мислим да за дискусију свакако остаје још времена. ДЕЈАН БУРКОВИБ: Видим ла говорим у празно, па ћу рећи још само ово: кад би било истина, а то тврди вас неколико, оно што ЛИСИЦЕ говоре о човеку и друштву — онда таква уметност оправдава насиље, стаљинистичког или фашистичког типа, свеједно. ФРАНЦЕ ШТИГЛИЦ: Предлажем, пошто мислим да је дискусије било довољно и да се сада само понављамо, да се договоримо за ВЕЛИКУ ЗЛАТНУ А. РЕНУ посебно, а касније и за СРЕБРНУ и БРОНЗАНУ. Ја се поново _изјашњавам за то да ВЕЛИКУ ЗЛАТНУ АРЕНУ добије филм ЛИСИЦЕ. Поред свега што сам о том филму већ рекао, ја бих само поновио продорност тог филма, кад говори о једном времену из наше блиске прошлости и које је било пресудног значаја за сву нашу земљу. Ми сви знамо, како се је наша зе-
мља определила, а не смемо заборавити, какав је био тај процес опредељивања. Ја се ту не слажем са Бурковићем, како је говорио о одаучивању људи У том тренутку. Мислим, да се мно ти људи нису могли опредељивати одмах у почетку из сасвим јасних политичких ставова. Мислим да су се одлучивали најприје емоционално, из поверења према својим водитељима, својим друтовима, својој прошлости, своме учествовању у борби итд. Тек касније су се упознали са свом тежином тог конфликта у коме су се, ми сви то знамо, правилно оллАучили. Зато мислим да је тај тренутак смућености и нејасности добро приказан баш у филму ЛИСИЦЕ.
АПО АЛЕКСИЈЕВ: Можда сам у заблуди, али после овог Бурковићевог излагања ја не бих могао да гласам за — по његовим речима — реакционарни филм, као што су ДИСИЦЕ. Желим да ми се објасни по чему је то такав филм» Сви ови филмови имају аргументе и за и против. То важи и за БИЦИКЛИСТЕ. Пуриша, држећи се свега тога, све то поједностављује, као што су неке ствари и у ЛИСИЦАМА поједностављене. Тачно је да у ЛХИСИЦАМА постоји суштински проблем — питање опредељења — народ, село се поистовећује са својом партијом, са Андријом. Кад Андрија изда онда народ реагује како партија жели. Остајем при своме гласању за ЛИСИЦЕ, убеђен да то није реакционаран филм.
МИЛИВОЈ ПОГРМИЛОВИЋ: (стајем при томе да буду БИЦИКЛИСТИ први; међутим, желим да искључим у овој дискусији момент политичког етикетирања, покушавајући да подсетим жири до које мере је публика примила Андрију, идентификујући га чак и са Чејваном. Овај филм скида табу са једне теме, мада се аутор не бави неком дубљом анализом тог тренутка.
ВЛАТКО ФИЛИПОВИЋ: Потетнуте су некакве политичке импликације за филм. Публика се тачно определила на праву страну, У штампи се много тога о МИСИЦАМА писало, а сада нико више нема ниједног таквог атрибута за тај филм.
СРЕТЕН АСАНОВИЋ: За мене, прави проблем овог филма је у опредељивању које је атавистичко и инстинктивно, па према томе и неприхватљиво. Проблем је у томе што се већина, заправо сви, осим Анте који је жртвено јагње, опредељују за онога који има власт или је уз власт. И најзад, што насиље над јединком врше и стаљинисти и борци против стаљинизма. Дневно политичке импликације нијесу .вриједне сломена — ради се о моралним опредјељењима, о моралним категоријама, због којих се дистанцирам од основне поруке овога филма. Гласам против продуцентске награде за филм ЛИСИЦЕ. ДЕЈАН БУРКОВИЋ: За ЗЛАТНУ АРЕНУ остајем при филму БИЦИКЛИСТИ, а против филма ЛИСИЦЕ.
ЗАКЉУЧАК
ВЕЛИКА ЗЛАТНА АРЕНА додељује се филму ЛИСИЦЕ, већином гласова 4:3 (види Прилог).
ВЕЛИКА СРЕБРНА АРЕНА додељује се филму БИЦИКЛИСТИ и гласова 6:1 (види Прилог). (Из Прилота записнику види се да су за додељивање „Велике златне арене" гласали за ЛИСИЦЕ: Штиглиц, Филиповић, Алексијев и Ређеп, а за БИЦИКЛИСТЕ: Погрмиловић, Аса-
новић и Бурковић, док с арене" тласове за БИЦИ
за додељивање „Велике сребрне ИСТЕ дали сви чланови жирија,
изузев Алексијева, који се опредглио за КРВАВУ БАЈКУ.)
МИЛЕНА ДРАВИЋ, ДОБИТНИК „ЗЛАТНЕ АРЕНЕ", И МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ ЧКАЉА
; 5 • 5 Ф : Ф + Ф Ф + + ф Ф Ф 5 Ф Ф Ф Ф Ф + Ф Ф % Ф Ф Ф Ф ; Ф Ф 5 % •Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф 5 + + % + Ф + 5 Ф Ф + 54 Ф • Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф ђа • + • Ф • Ф • Ф Ф Ф Ф Ф Ф Ф • + : Ф» Ф Ф Ф Ф Ф • Ф Ф Ф Ф Ф Ф
Ф
» » » >» » >
> » »
9%999%%9%9%%%%%%+%% 66996 АДАД 22.22.2222. 2. 2. 22. 22 2 22 2 2 2 2 2 22
ХУМОР И САТИРА
КАРИКАТУРА МИЋЕ МИЛОРАДОВИБА
ХУМОР И САТИРА
_ ХУМОР и
Раш Њетобог
Величансшћђа
Владар који је стајао крај прозора, ослушкујући узвике ускомешане масе на тргу, окрете се према своме министру који му се налазио иза леђа:
— Кажете да народ није задовољан, мој министре
— Па, зар не видите, светлости2 — Видим. Али, бес мога народа. ми понекад личи на одушевљење.
— Ово је бес, светлости!
— Јесте ли сигурни да ово није знак наклоности мога народа према мени, мој министре2
— Сигуран сам, светлости.
Уто се зачу тресак. Један повећи камен, који је сручио стакло прозора на под, удари владара у раме. Владар стисну зубе од бола и потледа у камен који је лежао на поду.
— Изгледа да сте у праву, мој министре — болно се осмехну владар, стегнувши руком повређено раме:
— Не знам шта да радимо, светлости2 Бојим се да не упадну овамо, у двор!
— Шта предлажете, мој министре2 — Да их похапсимо. ..
— Ах, изгледа да вам интелигенција није врлина, мој министре! Тај ваш предлог не долази у обзи;:
— Али, онда изградили у држави
Владар још једном погледа кроз прозор, осмотривши масу народа, окупљену на тргу. Јаке полицијске страже штитиле су улаз у двор. Показујући руком доле, према тргу, владар се окрете према министру и рече му:
— Ако бих похапсио толике људе, ја бих цео свет мобилисао против себе. Дру:и владари би ми са смејали: говорили би да је ово земља беде и исправд«, да мој нарсд робује им пати. За мене би говорили да сам тиранин...
— Па, они то и сада мисле, моја светлости!
— Можда мисле, али ћуте. Не 20, имате ли неки бољи предлог, мој министреР Е
— Па, рецимо, да овим буптовницима доле, на тргу, поскидамо главе2 |
— Ух, ала сте ви бруталан човек, мој министре! То још мање долази у обзир, јер су ми баш ти бунтовници потребни да бих мотао да владам!
— Онда, ја не видим излаз, светлости! Владар застаде пред великом географском картом своје државе. Прелете погледом преко мапе. Разгледао ју је неколико тренутака. Потом се окрете према министру и упита га:
— Какви су наши односи са друтим, суседним државама2
— Доста добри, светлости. Нема неких нарочитих проблема.
— Измислите ипак неку земљу са којом нисмо у добрим односима, мој министре.
— То је немогуће светлости! Таква земља за сада не постоји! Додуше, има једна са жојом нам не иде баш "најбоље, али ми смо за то криви: захтевали смо од те дрокаве да нам врати неке наше територије, које, мећу нама речено, никад и нису биле наше!
светлости, зашто смо толике затворе
— Сјајно, мој министре! Одмах позовите владара те државе и реците му да нам хитно врати те наше територије! Одмах ми јавите какав сте одговор добили!
Пола сата касније, министар је реферисао владару:
— Светлости, влодар оне државе ми је рекао да ће нам вратити територије које тражимо кад...
— Кад... — нестрпљиво ће владар. =
воља РА 214
— Не знам како да те њггове речи превалим преко усана, светлости. Сувише су вултарне!
— Ма, слободно реците, мој министре! — Рекао је: кад прдне квочка! Замислите светлости! Тако је рекао! — А, тако значи — узвикну владар — то је тешка увреда, мој министре. Одмах му објавите рат!
Неколико часова касније, објава рата публикована је у читавој држави. Извршена је хитна мобилизација. Владар је сл балкона сзоје резидечције одржао народу
говор: — Народе, нама је оса] прљави рпт наметнут и ми га морамо при-
хватити ради части, угледа и слободе нашг државе. Непријатељ је У више махова испол-ио нескривену мржњу према нема, а знате и то да нам је одузео неке наше територије. Присвојио је део наше земље. Понижења, увреде и клевете, прешли су сваку границу. Непријатељ покушава да нашу слободу, толико демократску земљу, упрља блатом и да на њен трб утисне жиг срама... Не жалите своје ожживоте и своје снаге!
Њетова држава је, наравно, убрзо пала у још већу беду и немаштину. Народ је тинуо на гтраницама. Мното је објеката било порушено. После извесног времена. био је принуђен да прекине рат. људи су због тота били пресрећни. Настало је славље у целој држави. Владар је са балкона своје палате одржао народу говор:
— Ви сте се храбро борили за слободу и сачували је. Борили сте се за оно што представља најузвишеније идеале сваког човека — за слободу! Нека је слава свима онима који су дали своје животе за тај светли идеал. Ви сте народ са којим се може поносити сваки владар на овој планети и за мене је велика срећа и част што сам владар једног тако дивног и великог народа. Сада пред вама стоји велики задатак: да 0о6новите порушену земљу, јер смо све изгубили У овом прљавом рату. Шта можемо, то те цена сваке слободе и части. Нека је Сава, нека је вечна слава моме народу! Док су поклици одушевљења одјекивали са трга, владар је мунуо свог министра у слабину и очима му показао на онај камен који та је једном онако жестоко треснуо по рамену. Владар је врхом ципеле турнуо камен испред себе и посматрао га је дуго, све док га није прекрила гомила. цвећа које је народ бацао са улице на владара и његов балкон.
Борђе Гајић