Књижевне новине

_нијим и у многим

САВРЕМЕНА ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ (2)

Италијанска књижевност

на прагу

седамдесетих година.

МОРАМ ДА КАЖЕМ да се са месецом мајем 1968. године и са врућом синдикалном јесени у Италији 1969. године покренула социјална динамика. Као последица тога покренула се и литерарна динамика. Чини ми се да је то веома важно, јер ако желимо да резимирамо оно што су дале шездесета године и да укажемо на перспективу литературе седамдесетих година сматрам ла бисмо морали да кренемо од те полазне тачке. За мене је то одлучан тренутак. Видећемо на који начин. Знамо да је у шездесетим годинама књижевност била пре свега управљена ка истраживању нових инструмената, нових средстава, нових структура; радила је првенствено на проучавању израза. Мислим, првенствено, на Групу у Не сматрам тиме да су Група 63 и писци из Групе 63 урадили нешто више или нешто боље од остааих. Били су одраз онога што се у том тренутку налазило у ваздуху. Кретали су се у неоавангардистичком правцу рушећи старе литерарне изразе и покушавајући створити нове. Знамо да је за многе писце из Групе 63 радити на том пољу значило на неки начин радити и оквирима политичке авангарде. То је, међутим, питање за дискусију. Видели смо како је часопис ,15" био организам, публикација која је бар на почетку желела да пронађе додирну тачку између књижевне авангарде, схваћене као стално тражење новог, и политичке авангарде. То тражење заједничке тачке је пропало, јер „15" је бар за сада прекинуо са излажењем и то не само услед недостатка фондова. Зашто је пропао2 Зато што је неоавантарда радила на истраживању нових инструмената, нових сред става, покушала је да у књижеввост уклопи облике који би били мање традиционални од оних који су се употребљавали у педесетим годинама, али је, у исто време, то радила на један ограничен, на један произвољан или маниристички начин који је био сам себи циљ. Одбацивала је истински однос са стварношћу који би био макар и метафоричан и, на крају, наметала је неку врсту литерарног диктата. Литерарне намере Групе 63, или неоавангарде уопште, често су остајале саме себи циљ, модели који се нису претворили у истинска дела која би поседовала трајвију вредност. Крах часописа „15" био је, у тим околностима, симптоматичан. Када је друштвена ситуација постала раз личита, немирмија, када је било потребно снажније делати, Група 63 практично се распала, њено књижевно стварање највећим делом показало се као игра и родиле су се друге потребе које би могле да постану неопходни услови литературе седамдесетих година. Када смо кренули од ових полазних тачака онда постаје јасно да ће писци који су стварали У шездесетим годинама, па чак и они најтипичнији, наставити свој рад и то понекад и корисно. Исто је тако, међутим; јасно да ће италијанска књижевност схваћена као перспектива, као покретачка снага, као нова и потпунија имагинација морати да створи и нове облике. Могли бисмо да за један кратак тренутак бацимо поглед на опо што нам показуј даитерарна ситуација на почетку седамдесетих година.

Може се рећи, а то је моје веома лично мишљење, да је делатност шездесетих година била више критичка него стваралачка делатност, дакле критичка пре У смислу дискусија и расправа (које су саме за себе постале књижевни „родови") него у смислу прихватања нових критичких модела, извесних начина делатности критике који су се показали важ случајевима кориснијим од поетских и приповедачких креативних дела. Навешћу, веома једноставно, неколико имена. Склон сам да сасвим отворено одбацим Сангвинетијеве песме и романе који се већ данас готово не могу читати, а да прихватим не баш целокупан његов критички рад већ неке шокипајуће поставке које се уклапају У његову скалу вредности, често веома различите ол маше. Јелан друти писац из Групе 63, Еко, изложио је своју илјејуо отвореном делу п указао је на правце семпиолошких _ нстраживања који би могли да буду прихваћени. Између осталог, Еко је само маргинално стваралачки писац, у оном смислу у којем смо мало раније објаснили, и зато је своје моделе предложио са више објективности и пружио је извесне могућности да се и други њима користе. Морам, пак, да напоменем да ни Еко ни Санрвичети не пред-

"стављају критичаре који су пру-

жили пеки трајнији допринос. По мом мишљењу, најживљи крити-

чки допринос, дали су они литерарни посленици који су заиста новим средствима тумачили књижевност. Ту пре свега мислим на критичара Чезара Сегреа, који је на заиста објективан начин радио на структури и на знаковима, као и на друге критичаре који су се окупљали око часописа „Критички_ инструменти" (У штепн ст'Неј). Ту спадају истраживачки и идеолошки анважовани Бан Карло Ферети, затим Луиђи Балдачи са својом неоромантичарском визијом књижевности, Читати и Бар бери-Сквароти сасвим супротних погледа. Мој је утисак да је читав овај критички рад, жојем није било страно поново откриће руских формадиста, структурализам, лингвистика итд. готово смањио могућности иновације и аутономни је писаца сем код неких изнимака које ваља поменути.

Које су то изнимке и који нас писци могу увести у књижевност седамдесетих година2 Сасвим је логично да ћу оставити по страни оне књижевнике који су верно и достојанствено наставили да се крећу утрвеним стазама, ства-

рајући понекад заиста вредна нова дела. Овде нас интересују перспективе које могу да булу

значајне у једној отворенијој будаућности, На пример, Дзандзото је много урадио својом књигом „Лепота" и скоро изашлом поемом „Погледи, чињенице и Сенхал". То је зато, а то треба истаћи, што Дзандзото није писац неоавангарде већ је писац који корене вуче из најбољег симболизма новечента просејаног кроз сито психоанализе и који се кретао кроз полемике пнеоавангарде са таквом аутономијом језика и из раза какву ниједан од неоавангар диста није поседовао. У групи писаца који су ближе повезани са неоавангардом могао бих да поменем Порту који је зналачки утицао на језик поезије и у току последње године дана уздигао на још виши ниво своје психоанали тичке и комбинаторне инстанције. Не бих овде помињао писце као што су Касола или Басани, Серени или Луци, или Форти, Роверси, ВБолпони, који настављају да раде у зналачким, добро нам познатим оквирима. Много би ме више заинтересовала нека врста научне фантастике Калвинове, зато што он, на тај начин, тражи путеве отварања према седамдесетим годинама, а ми то овде анализира мо. Желео бих, међутим, да укажем на две књиге поезије које, по мом мишљењу, представљају праве путоказе ка оном новом што би могло да се створи у седамдесетим годинама, Једна је последња Будичијева књига поезије „Аутобиологија". Та књига, по мом мишљењу, има велику заслугу да у својим оквирима демаскира читаву једну делатност на аутобиографском „плану, на, рекло би се, неокрепусколарном плану са ·идеолошким надградњама у којима се Будичи кретао у прошлости. „Аутобиологија“ указује на једну поезију веома живих и прихватљивих _ дичних _— мотива, а исто тако и мотива који нису лични, али су веома живи, уздигнути на такав ниво изражајности у језику и стилу какав нисмо раније у њега познавали. По мени, то је веома значајна карактеристика. Друга књига која ускоро излази из штампе је нова Ризијева књига стихова под на словом „О извесним стварима". Ризијева књига необично је вред: на јер је то књига праве друштвене поезије, а таква је поезија ретка у Италији и поред свега онога што се на том пољу рекло и урадило у педесетим годинама. Истински. се новитет састоји, међутим, у чињеници да је то књига праве друштвене поезије зато што је то књига праве поезије. У њој се срећемо са веома значајним и оригиналним истраживањима поетског израза који се користи друштвеним, политичким И општим темама које, међутим, никада не задиру у аутономију песникову.

Све су ово само напомене и потребно их је примити као такве. Потребно је, ипак, додати још нешто. Све ово што. предвиђамо за седамдесете године имаће ваљда неку вредност уколико У седамдесетим годинама буде могло да се пише или уколико буде етички оправдано да се објављује. У том смислу као пример може да послужи последња књига Роверсијевих стихова коју је он послао само. пријатељима, извучену на тапирографу. У таквом ставу очигледна је Роверсијева

намера да протестује. Слично, је

урадио и _Азандзото са својом

поемом коју је у малом тиражу штампао у Пијеве ди Солито и

исто тако послао пријатељима. Начином на који су објављене ове књиге песници желе да протестују против потрошачког друштва и индустријализације књижевности и да укажу на начин на који писац може да се одвоји од власти и од система у поново узнемиреној друштвеној стварности. Уколико се све то, ипак, не претвори у Метод да се изазове знатижеља оних којима те, готово тајно штампане књиге, нису упућене, и дакле у једну још лукавију подвалу система. И поред свега, за књижевност наступају године које ће се разликовати од претходних, богате можда истинским а не измишљеним немиром на који ће морати да се реагује делима и суштинским радом, а не мање-више произвољним, ма њевише с измишљеним _ дискусијама. Марко Форти

ФЕРДИНАНДО КАМОН

Прича о Човекупеу ЧИТАВА ПРИЧА о мом месту поседује битну карактеристику да је ван времена не само у смислу да стварност постаје бајка већ и у супротном смислу да бајка постаје стварност то јест да је све оно што се дотаћа у причама предодрећено да се деси у сваком времену и тако су старци могли да нам кажу да су Немци такви и такви и да ћемо у своје време то дознати, као да свака тенераиија неопходно _ мора да прође

кроз искуство с Немцима и с ра-

том, а што се мене тиче такво схватање је сасвим – одговарало истини јер сељак не зна да ли је Атила прошао пре двадесетпет или двадесетнет хиљада година или тек мора да прође и сасвим је уверен да поставити такав проблем значи губити време јер основни је проблем сазнати шта чини Атила и шта треба да се рлди када он пролази и да се то добро запамти и да се деци тачпо пренесе, сада не знам ни ја да ли су се све чињенице које су У шле у моје сећање у доба детињства заиста дотодиле или су се догодиле неку хиљаду година раније или доцније, схватам међутим, да једини начин да се оне објасне јесте да се поведе рамуна о томе да су се оне догодиле то јест да су истините јер у суштини историја постаје парабола онако као што су недељне параболе историја. Нова кућа где станују Мароели, а не би се могло ни рећа да у њој станују јер У ствари никада. нису унутра и кућа је увек празна тако да од ка-

да су врата од хладноће и ветра

постала трула и када су се распала нико није нашао за потребно да их поправи и сада ветар улази и излази по својо! вољи сејући споре плесни по свим зидовима, зове се кућа Човека-иса не зато што се зову пси људи који ту живе већ зато што су када су копали рупу за темеље после првих лопата пронашли скелет са искеженим зубима и један немачки шлем на глави и псећи ланац око врата, пошто је кућа Мароелијевих изгубљена у пољима 7207080 ван нашег села и само је магле посећују сваког дана, Мароели. се виде једном тодишње у нашој крчми и једном у крчми Скодозије, и сто тако о том скелету круже две приче, једна коју СУ

испричали у Скодозији а друга У нашем селу, и природно је да једна није лажна а друга истинита већ су обе истините као две параболе и свака парабола вреди у селу које је предодређено да је схвати, они из Скодозије кажу да је тај Немац залутао за време повлачења и да је изгубивши оријентацију кружио пољима лајући на месец и да су се сељаци скупили

и створили трупу која га је гони

ла присрадајући се сваке ноћи све

· ближе његовом јауку и једне но-

ћи када. су и сељаци готово залу-. тали и када су сишли у једну јаму да спавају на отртачима наједном су се разбили облаци и појавио се пун месец, одмах је Немац почео да лаје ту веома близу готово у њиховим ушима дугачким урлицима који су ужасавали

поља, тада људи. скочише наноге и распоргдише сеу круги опколише га а он је скакао тамо амо тра· жжсећи пролаз, и затим га ухватише за шију и одигоше од земље док је он урлао као сирена шећеране _ У Монтањани и псећим ланцем везаше та за врат за најдебљи платан и задовољни се вратише својим женама, урлик Човекатпса чуо се бескрајан као планина читаве прве ноћи, затим се смањио као брежуљак следеће“ ноћи, а треће се ноћи сасвим заравнио као равница без цврчака, и тада се људи вратише са ааовима и нађоше та ћутљивот али са разрогаченим очима тако да додирујући га штаповима нису били сасвим сигурни да је мр

тав, на сваки начин није било раз-

лога да се о томе размишља и одвојили су ланац од стабла које је било све отуљено од псећег, скакања а и пас је отулио сав врат и ту су га закопали с ланцем око врата и ту се још увек налази скелет и његов дух лута око ње та и ако случајно неко ко зна за причу седне на пањ да једе хлеб, са пар скокова Дух-Пас му се приближи украде му комад из руке и моједе га шћућурен на земљи, они из нашет. села када кажу Човек-тас не мисле међутим на Немца већ подразумевају Бепи-

ја Фратеа који је као пас одгри-,

зао нос Немцу у интервалу између повлачења фашиста и доласка Мериканаца, тај је интервал трајао читаву једну ноћ. а то је до сада најтрагичнија ноћ коју је преживело моје село за време моје генерације али није речено да не мора ускоро да се понови мање више иста или још тора јер сада наилази нова генерација и неопходно је да и она дође до сопственог искуства, ко је тачно био Немац наше параболе нико то не зна са сигурношћу а уосталом нико то и не сматра значајним, можда је то био Немац који је као силник са гомилом војника ушао у наше двориште попео се на сеник погледом измерио сено које се тамо налазило одредио колико да се понесе а колико да се остави залајао је својим људима који су се одмах бацили на посао чудно покрећући врат очи лактове и колена као лутке, ушао је у кућу да плати мом оцу који та је очекивао очајан и осветнички расположен седећи на великој столици. завтрнутих рукава скрштених руку и укоченог потледа и ту је неколико пута упио ноздрвама мирис кафе коју нам је мајка сипала и одједном се разнеживши постао 1е добар и платио нам је не водећи рачуна о новцу који је недељу дана доцније постао безвредни папир и срдачно је измолио тазда таздарице мало кафе и од тог је дана сваког јутра рано пролазио селом и улазио у било коју кућу да би добио гутљај кафе питом и тпричљив као вук из Губија после чуда и постао је пријатељ деце из тог краја и она су му дирала опасач чизме цев парабелума дрвену ручку противтенковске бомбе, или јето можда био Немац који је једног спарног летњег послеподнева са хрскавим сунцем дошао у летећем нечујном хамиону а да то нико није ни приметио и окренуо је око наше куће као стрела када налети на супротни ветар и ушао је у двориште пуно сена које су седеле дупетом на земљи обучене у црно, скочио је на земљу без шума начинио неколико дугачких корака и зауставио се на сред гумна са постављеним чизмама и капом натакнутом на очи и са потнутом главом једном је руком држао цитарету међу уснама тако да се женама чинило да размишља, и ништа више у ствари крајичком ока веома је пажљиво претражио читаво двориште а ушима је РФ зазнабвао и најмањи шум и када је једна кокошка закокодакала бацио је пикавац скочио је на леву страну и са два три корака откђио кокошињац довукао та насред дворишта и ту једну по 1едну извукао напоље кокошке и да би их убио држао их је за главу и завртио их а оне су одарале крилима док се врат не би откинуо ап глава му остала у рукама са испљуваним кљуном им запетљаним језиком, војпици су купили једну по једну кокошке без главе пунећи камионет а Немац је бацао тлаве пред ноге жена које су опуштених зубица које као да су се смањиле између себе делиле, те крваве остатке, али на. крају се догодило чудо и пре но што је кренуо усправљен хао добар Бог на камионету међу анђелима. слугама пред теговим нога“ ма Немац изрече пар речи и пред жене као с неба паде нсколико кокошака...

(ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА ФЕРДИНАНДА КАМОНА „ПЕТИ СТАЛЕЖ")

Упала Бано авва А = дндашумиамизенен ин СВЕ ТЕКСТОВЕ ИТАЛИЈАНСКИХ ПИСАЦА НА 9. И 10. СТРАНИ ПРЕВЕО ЈЕ АР СРБАН МУСИЋ.

ПИ а

Роман о људима са дна

Еетфпалдо Сатоп: »И аипио зтато«, Сбагтапи, МЏапо, 1970.

РОМАН Фердинанда Камона „Пети сталеж" уводи нас у сељачки свет падованског краја, који је често и одговорно бивао заступљен у италијанској књижевности још од Руцантеових комедија. Падовански крај, заостао и непокретан, југ Италије на индустријском северу (као, уосталом, и велики део обе венецијанске покрајине), привлачио је писце који су желели да укажу на беду италијанског сељака који није успео да се претвори у индустријског радника и који живи на периферији благостања представљајући истински пети сталеж, прави „подпролетаријат" (италијански термин зоНоргојећатајо) савременог друштва. Његова је тежња увек усмерена ка фабрици, ка том магичном циљу фиксираних зарада које не зависе од климатских услова и „божјег провиђења" и од наклоности свих оних „нечистих сила" које настањују празне сеоске хутрине у дугим зимским ноћима. Тај тренутак када је сељачка производња ситносопственичког типа постала анахронизам и када млади сељачки синови једину своју перспективу виде у бекству са села, послужио је Камону да кроз сукоб два поимања света, сељачког и малограђанског укаже на трансформацију детета са села које прелази у град, али никада не може да се ослободи митова свог детињства.

Камон се послужио аутобиографским начином приповедања, а то је начин за који су многи италијански и страни критичари изјавили да представља рак-рану италијанске књижевности после другог светског рата и да јој не допушта да постане велика литература. Код Камона, међутим, аутобиографија нам помаже да откријемо митске димензије, измешана је са легендама о свецима и са бројтеловским визијама сељачког света привидно инертног али веома богатог суштинским поима-

· њем извесних животних истина. Се

љачки свет Камонов настањен је јуродивима, вампирима, свецима, Ђаволима и вукодлацима (зар Човек-пас с немачким шлемом није прави вукодлак из сељачких приповедања) и рекли бисмо да се у томе и налазе границе Камонове прозе, јер он није успео да створи склад између једног одређеног историјског тренутка који тумачи и мита који му се намеће, изазива несклад између стварног догађаја и његовог митског тумачења. Међутим, аутор је запртао развој једног дечака, а свет дечје маште много лакше прихвата митско понмање жинота, прихвата тајанствено као нешто сасвим природно, као део света који га окружује. У роману се, јасно назире постепена еволуција тог света, који се полако, тешко, нерадо ослобађа предрасуда, јер зна да митови детињства не могу да наБу компензацију у свету одраслих. У својој бити, сматра Камон, тај је свет потчињен природи, а чак и самозваним посредницима између тајанственог и свакодневног (нпр. парох), али он је слободан Џ својој инертности и никакав Атила са Хунима, било то у М, ХМ или ХХ веку не може да га уништи, јер сељак је чврст као и сама земља у коју је урастао.

Језик у роману одражава еволуцију главног јунака од сеоског дечака до ученика у Падови и до доцнијег савременог италијанског интелектуалца. У првом је делу пун дијалекатских конструкција (Камон че заборавља Вергину поуку да језик може да задржи ди јалекатску каденцу употребом синтаксе дијалекта), док је доцније нешто чистији у складу са развојем протагонисте. Интерпункција је намерно сведена на минимум да би ковтинуитет причања. произлазио из слободног навирања. асоцијација. Чини нам се да је Фокнеров утицај видљив и У начину приповедања и У избору амбијента. Камону је ово први роман после две књиге критика и збирке сти: хова. И поред свих неуједначености које су логична последица неискуства (прелаз из једног реги: стра у друти, да употребимо му. зичку терминологију), као и по ред превеликог поштовања неких узора (Фокнер, Пазолини), Камонова књига представља освежење италијанске приповедачке прозе у тодини деветстоседамдесетој ипријатно изненађење за све оне који су имали прилику да је прочитају. Срђан Мусић

ЛБИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10