Књижевне новине
“
КУЛТУРА У СВЕТУ — САВРЕМЕНА ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ
Карло Касола: В ЕК :4 А Па
ИЗАШАО ЈЕ као и обично, пар минута пре но што се канцеларија затварала да би на време ухватио воз у седам. Тек што је заокренуо за угао чуо је брзе кораке иза леђа. Окренуо се и Бована се готово сударила с њим. — Шта радиш» — узвикнуо је зачуђен. — Ништа. Видела сам те и пошла сам за тобом. _ Мансани погледа унаоколо. На срећу улица је била пуста, а уз то и лоше освет. љена., — Зар ниси у Ливорну2 55 де = је понедељак. Ваљда знаш да ске адњ па радње понедељком зат-
— „Да, тако је. На жалост, морам да
се губим. За пет минута полази ми воз.
— Штета. — Смешила се гледајући га очима које су светлуцале. — Зар не би могао да одеш оним доцнијим2
— Нема сваких пола сата воз. Ако овај изгубим, мораћу да чекам до десет,
— Што би то било лепо; могли бисмо три сада да будемо заједно.
— А и ти мораш кући. — Девојка слеже раменима. — Ја... ја бих и пристао. Жао му је било да пропусти прилику. Невоља је што ме код куће очекују.
— Зар се никада не врађаш доцнијим возом2 ·.
— Када радим прековремено. Међутим,
кажу ми раније да бих могао да оба-'
вестим.
— Кад је тако, нећу да наваљујем.
— Сем тога до десет сати ћемо и оглад-
нети. _ ' — Што се тога тиче могли бисмо нешто да купимо. Може и тамо у станичном бифеу. По један сендвич и поћи ћемо да га поједемо где год хоћеш.
Нагло се одлучио.
— Хајде ти купи сендвиче, Чекај,ево ти новац. — Извукао је новчаник и један новчић блесну међу тамним ситнишем. Даде 10] га.
— Колико да купим2
— Колико желиш.
— Са мортаделом или са саламом2
— Како ти се свиђа. Пожури! Чекаћу те у подвожњаку.
„Девојка оде трчећи, а он остаде тле дајући је док није нестала иза станице. Долазио је воз. Вероватно његов. Могао би још и да га ухвати. Упути се, међутим, ка подвожњаку,
„Ако буде кише" Небо се натуштило. „Дођавола, ваљда ћемо наћи неки заклон."
Зауставио се у кругу светлости последње ·
светиљке. „Заиста ме је пријатно изненаАмла." Излазећи из канцеларије осећао се уморан и потиштен; Имао је тежак дани уобичајена перспектива повратка сигурно није могла да га обрадује.
"Чуо је воз који је кретао. Почео је да пролази над његовом главом. Сенка вагона која се опртавала доле низ насип заједно са светлошћу прозора губила се добијајући на брзини. Мансани је очима испратио првене фењере последњег вагона који су се брзо смањивали. Затим се окренуо према станици.
Ево је најзад с њеним светлим кишним мантилом. Пође јој у сусрет.
— Зашто си се толико задржала2
— Било је света и никако да ме услуже, Види, узела сам три, два за тебе и један за мене. Вво ти остатак.
За тренутак су ућутали. Стискали су се једно уз друго брзо ходајући. Мансани је морао да прави мање кораке да би ускладили ход. Изашавши из подвожњака упутише се старим путем за Марину. Ходади су брзо и када су били на врху успона она рече: — Доста. Пусти ме да пре „дахнем.
Наслонили су се на ограду. — Зашто си дошла2 — упита је Мансани.
— Зашто... до недеље је још шест дана, а много сам желела да те видим,
Пољубио ју је. Пољубили су се три, че тири пута и остали су приљубљених образа гледајући одсјај станичних светиљки. Мансани је размишљао о томе како јеи његова жеља да је види расла из дана у дан, :
Одмакао се да би је погледао. Лице му је, међутим, остало у сенци. Изгледало је као да је осетила шта мисли јер му је рекла: , |
— И ти си желео да ме поново видиш»
= Да,
— Само да ме видиш»
_— Па... и оно друго — и насмеја се. _ Хоћеш да запалишрг — Она одмахну главом. — Заштог |
__ Зато што ми је овако депо.
— Како то оваког
_—_ Овако, поред тебе.
— И мени је лепо.
— Кажеш то тек из учтивости.. Кажи истину, ја се и онако не | вређам. Ти са мном идеш само 3з0ог оног.
— А шта је ту Чудно. Због тога, уоста-
лом, младић и иде са девојком.
Проблем чистоте језика
у Италији
У последњим бројевима. ског дневног листа „Коријере де да сера" Паоло Монели је поборио се на инвазију страних ре- утицај
мидан- сукња" „сукњица" ита.). То је ве ома карактеристичан став за је дан део италијанске културе ко- 7 И дећег италијанског лингвисте Ту- :_ ; 5
јез о- ји је у затварању према страним '“. со И е језик организам који се богаставио питање чистоте језика и ји Ј Уча видео залогу своје мо- лија де Маура.. Згопа ' Надиебеа је јез р кој а.
— У ствари, требало би да постоје друс ги разлози. е
— А којиг2
— љубав — одговори она, али се од: мах затим насмеја. — Немој да се плашиш, шалим се. Знам да ми не можемо озбиљно да пођемо. Почињем да осећам влагу... Хоћемо ли кренути2
— Хајдемо. Али куда»
— У мраку је свако место добро и још се једном насмеја. |
— Невоља је што је влажно — одтовори он зловољно. Изнервирао та је онај раз товор о љубави. ко су ходали, јер терен је био шљунковит
Кренули су путељком дуж пруте. Полаа она је била у ципелама с високим потпетицама. — ЕЈ! Замало нисам уганула ногу због овог камења. Бал смо двоје несрећника, кад морамо да лутамо по оваквом мраку — и припи се уз њета. 3
— Немој мене да опужујеш. Ти си то измислила.
КАРАО КАСОЛА (Сапо Сазвоја), један од најистакнутијих савремених италијанских прозних писаца, роЂен је у Риму 1917, а живи у Гросету. У књижевности се појављује 1942. године и од тада је објавио велики број приповедака и романа, међу којима збирку при. поведака и кратких романа „Сеча шуме" (1959), затим романе „Фаустоми Ана" (1952), „Бубеова девојка" (1960), „Осушено срце" (1962), „„уовац'" (1964), „А>-
„кална пруга" (1968) итд. Касола радо разматра дару.
штвене и политичке проблеме од првог светског рата до данас, али такође и интимна збивања и мајстор је психолошке анализе. Стил му је веома једноставан али богат потекстом. За роман „Бубеова девојка" добио је награду „Стрега'", једну од највећих италијанских књижевних награда. Овде објављујемо одломак из његовог још необјављеног романа.
— Да, ја сам.. Колико је сатиг
Двадесетпет до осам.
— Кладим се да би сада већ био код куће. | па
— Не баш код куће али близу.
— Видиш, осећам се као кривац.
— А зашто2 Понекад ми се догоди да не могу да се вратим, Вечерас, као дасам морао прековремено да радим... У ствари, то ти је тако; водити љубав с тобом је као нешто прековремено — и насмеја се.
Зловоља га је прошла. Међутим, као-да .
се она намрштила. | ; — Шта си желео тиме да кажеш.
— Једноставно, прековремени рад је нешто више, нешто непредвиђено... у ствари, двоструко та и плаћају. Ба
— Да, знам — одтовори она. — Тако је и с нама. с уеаа
— А зар је вечерашња љубав била пред виђена2 Био сам уморан, можеш да: замисдиш, данас је био паклени дан. Затим мисао да морам на воз, а на крају заштог Да дођем кући, да вечерам и да дегнем као и сваке вечери... Међутим, налетеда си ти, Нисам готово веровао својим очима кад сам те видео. Још и сада не верујем. Када би бар прековремени рад увек био такав! :
Наслонила му је главу на раме. .
— Прековремени ти бар плаћају, а са мном нећеш зарадити ништа.
"т.“. #
— Колико је сатиг
_- Девет — одговори Мансани. Седели су на потпорном зиду насипа. Он је већ појео сендвиче, док је она свој _ требало
тек да заврши.
Ухватила га је под руку и прибијала се уз њета. — Да ли ти досађујем оваког
— Не, мило ми је. — То је била истина, сада му је било мило, док је прошли пут у борику желео да је се што пре отараси.
— Кажи истину. Да ли ти се вечерас више свидело2.
— Да — потврди.
— Зашто2
— А ко то знаг Можда зато што је увек боље на тврдом него на мокром и поче да се смеје. ' ·
— Или можда зато што је био мрак. Тако си могао да замишљаш да сам увек... као пре пет година. џ
— А зар ниси2 Рекао сам ти да се ниси нимало изменила.
— Марио — мало,ће доцније.
— Шта јег
— Не мораш нимало да се бринеш због мене. Видећеш, нећу ти досађивати. Задовољавам се малим, ти то знаш. Довољно ми је да те понекад видим, не желим ништа друго. — Он није одговарао, а она је додала: — То си и ти мало пре рекао; за тебе сам као прековремени рад, с времена на време...
— Извини — рче ослобађајући руку. — Морам да протегнем ноге — и скочи с зида,
— Умараш се седећи2 Ја се, међутим умарам када стојим.. Сећам се када сам радила као продавачица, увече нисам могла више. Све ме болело, леђа, рамена...
— Где си радила као продавачица2
— У робним кућама. Десет сати на дан да бих зарадила шест лира... ,
— Колико сада зарађујеш>2
— Зависи колико урадим. А п од напојница Понекад накупим две, две и по лире напојнице... Мушкарци су увек дарежљивији него жене — и поче да се смеје.
— Не схватам људе који иду код маникирке — рече Мансани са презиром.
— Па ипак, много их је. Можда неко дође више да завитларва него због другог. Има их који не престају да говоре. Праве се духовити, удварају се... постоје неки, када их видимо дође нам да умремо Од муке. За девојку је, међутим, свуда тако. Када сам била продавачица било је исто. Људи мисле да могу да се понашају како их воља са девојком која ради. А знаш, ја се готово и не шминкам, тешко ми је да ставим мало кармина на усне. Можда ова косурина привлачи пажњу. Који ме Баво натерао да је офарбам... Тада су почеле све моје невоље... Црнку и не примећују.. док плавуша, пошто нас је мање, одмах упада у очи. Кажу; плавојко и дозивају те прстом... Доста, немојмо да мислимо на те тужне ствари. Сутра поново почиње посао, али видећемо се у недељу, | зар нез
— Да — одговори Мансани без одушевљења. Њено причање о амбијенту у којем је радила вратило та је у стварност. Маникирка с којом људи могу да раде шта хоће. — Хајдемо — рече и крену.
Било му је затим жао што јој није помогао да сиђе са зида. Зауставио се да је причека.
Путељак се пењао док се није изједначио са пругом. — Ево станице — рече јој.
— Где2 Толики је мрак да ништа не разазнајем.
Требало се заиста напрегнути да би се распознали обриси зграда. Мора да је било магле, јер је сада светлост светиљки изгледала засенчена. Две јасније светлости покретале су се у мраку.
— Шта представљају оне црвене светиљке2 — упита га.
— Вероватно маневрише. локомотива. Видиш» Настављајући уз пругу, за два минута дошао бих до станице.
— Хајде, шта оклеваш.
— Ма шта кажеш» Пре свега,рано је, а затим зар мислиш да ћу те овде оставити саму2
Попевши се на пут наставили су да хо дају држећи се испод руке. Она се ослонила о њега. Љ
— Јеси ли уморнаг
— Не, нисам.
Прешавши _подвожњак, Мансани се зауставио; — Било би боље да се сада растанемо, могли бисмо некота да сретне. мо... — Погледао је светлеће казаљке на часовнику. — Што се мене тиче, има још времена. Хајде ти прва, узми бицикл и од: мах се врати кући.
— Нећу, хајде ти први.
На станици Мансани је употпунио ве. черу колачем и кафом. Запалио је цигарету и изашао на врата бифеа. Један војник разговарао је са жељезничарем. Неколико Људи чекало је тај исти воз. Мансани је преко трачница прешао на други перон.
Почео је да шета горе доле, Да, било је магле, јасно је видео како праменови прелазе круг светиљке. Међутим, црвене очи локомотиве наставиле су да сјаје у помрчини. Сада се зауставила. Испуштала је пару. Чуо се шум и видео се бели млаз.
Звонце је зазвонило. Мансани се окренуо и вратио се према средини перона,
Одједном је опазио Бовану. Налазила се иза излазне преграде. Дао јој је знак Као да јој каже да је касно, да иде кући. Она је, међутим, остала непокретна у сенци ходника.
Стигао је воз и сакрио је. Мансани је пожурио да се попне, ушао је у први купе и погледао кроз прозор. Бована је још увек била тамо, наслоњена на зид. Јадна девојка, желела је да га види како одлази. А мора да је била и гтладна, појела је само један сендвич, „Могао сам да јој оставим паре да и она попије кафу".
оз је кренуо и није му остало ништа друго него да је поздрави.
ТЕ а фашистичке ере у Итали- зичким проблемима Италије у поји), “начајна Јо" АВ. сесса таквим их стотину година. Де Мапогледима Монеди јавља баш у следњ у Год Д
доба значајних превирања у Ита- а лики зна дији, када многе онате желе да У развоју италијанског језика и-
уро подвлачи велики значај који
унесу „мало реда" на многим по- мају средства масовне комуника-
Љљима политичког,
нополистичке позиције, а у исто де нана ипна (Лингвистичка ис-
привредног и пије (Монели та средства оптукултурног живота. Нешто рани- ције (Мо ред опту.
је у Италији је изашла књига во-
жује за ширење језичких неко. ректности и грешака) и вели да
ти из свих извора и свим сред:
Нело Ризи
Елементарне мисли
8
Живот није све У свему толико лош,
драги Леопарди, веруј, живот је
борба пре свега љубавна
без избегавања удараца,
не увек дакле чиста агресија
већ и поштена распра, Танкреди је
и Клоринда са мало мање самилости
хришћанске, најискренији наш је напор,
ток који како пролази нестаје
док се не угаси, у ништавилу — и ту сам с тобом
господине грофе.
20
Негирати оно што знамо
као да нас се не тиче,
не узнемиравати ближњег
а још мање себе саме
створити разоноду
без узбуна и потреса
никада не доћи до краја —
само да се на неки начин живи! Ето нове заповести божје.
21
Потребни су нам јаки гласови челичне ресице данас да кажемо само једну притушену реч љубави.
ВРТ ЕВРОПЕ
Долазимо касно треба
да нас сажаљевају —
читаво је гвожђе већ ископано
сваки трупац сагорео свака грудва исцеђена
сваки извор угашен, небо и море
плаветнила без живота —
одмах да би извукао корист
зар: је Италијан икада мислио на штедњуг
Или смо дошли прерано;
Апенини се сурвавају са обе стране
на напуштене земље тде нико не пева —
сви У град! један талас одбојни,
мећутим, мутан, незадовољан, прелива се тражећи
јод и хлорофил, то је егзодус
избеглица. туризма, то је време
одмора на психијатрији.
Можда ћемо једнота дана бити писта поздрављена од ветрова за лансирање на Марс.
ПЕСНИК
Живот без драме није живот. | Човечанство не мати преко пуномоћи у речима песник тражи крик.
Песник је свестан да непокретно тек што се помене оживи. Песник је најмужевнији човек.
РАЗГОВОРИ ДОБРИХ ЉУДИ
— Пошто је бомба направљена треба је пробати
~ Када се једном проба мора се употребити.
— Оружје застарева на кожи народној.
— Да ли си икада видео владу која би своје оружје бацила.
" Домишљања будаластих...
на лаке Касандре, међутим, већ падају први
_ отровни лептири.
ТВ АНЕВНИК
док стоје у кругу сенке као дивљаци око ватре, добродушно улази У породицу понека слика покоља.
Тако се сваке вечери теоретише
о насиљу историје. '
Песник НЕЛО РИЗИ (Мејо Ел5) рођен је 1920. године у Милану, где је завршио медицину, Живи У Риму и ради и на филму, пре свега на сценарију (његов брат је познати филмски режисер Дино Ризи) Прву књигу стихова „Искуство" објавио је 1947. го. дине, а за њом следе збирке „Ослушкивање пулса" (1956), „Противмеморијал" (1957), „Најцивилизовани, ји'" (1958), „Елементарне мисли" (1961) и ,Упутар су: штине" (1965). Овог лета изашла је најновија Ризијева песничка збирка „О извесним стварима" за коју је добио овогодишњу награду ,„Виарећо'" за поезију. Ри: зијева поезија одликује се друштвеном ангажованошће м у томе наставља традиције миланске песничке шкоме, али његова ангажованост не иде на уштрб правог поетског осећања.
чи и израза у италијански језик | Ата тапа. г % А је време био повезан и са најау“ сорија уједињене Италије) у ко. “75ИМа и да су једини стварни не
(нпр. на деминутивни појам „ми- ; : онарни; " Је МИичнијим и најреакционарни- . ~ ђ ни" који би по њему требало за пи рувредним и подитичким јој у светлости савремених динт- Пријатељи језика пуристи којн
Гу ам наставком: . 8 Ма ВА а намеско „мини. круговима, (подсетимо се на пу- вистичких достигнућа говори о је желе да та умртве, (С, М.)
КЊИЖЕВНЕВОВИНЕ | 9