Књижевне новине

Небојша Јанковић

Сбарала

Сенка је њена: свила кукурузна

костур је њезин саздан од златног звука

свачије месо походи у сваку крв ушће

топли је сутон оплоди ливада травом затрави

Под њом се земља кишама подала над њом се стичу у магли обзорја чини се као да су је поплаве донеле биће да су је сућаје даном проклеле

Ране су њене дубље од сваког бола грло је њено пуно вишњевог сока мајка је зова гласом оковала. | за ово сунце за ово куче слепо

МРЦ,

Издану, немаде времена да се престрави гмизавим шапатом сенки што чекаху кроз уста мукла. одлепрша му душа

мико је не виде нико је не проказа

само се облаци некако размакоше. устрану

Издану, у снег и жито ко да утону белог чаршава и жутог босиока. из ока свет му у прах се преточи на чело мува му слете

само се благо у тору огласи риком

И скупшше се сви радишићи и јанковићи. и турише га у раку и опојаху га лепо па му салетеше жену и раскућише имање и живљаху ко да га никад не беше само се смех занавек одсели

из среза ратарског

ТВРДОКРИЛАЦ СВОДОМ ПРЕЛЕТУЈЕ

Тврдокрилац сводом прелетује

У канџама му блесак ко ватра једнорога

Чијем гркљану стреми на чије срце ће пасти

У чијем сну му пилад гнездо свила

Тврдокрилцу перад огвожвћила

Тврдокрилцу плавет отеснила

Снага та више не држи стрепња та више не чува

Од пада а месо топлом га кретњом мами

Тврдокрилац светом прелетује

Нам тврдим оком по главама скита

Мрку костреши триву зрабљиву пружа каниу

Са свода — а давно већ слетео

ЗЕМЉОХОАЧЕВА ЕЛЕГИЈА

Пут је једино о чему не умем да певам Зли језик са тамном у завади земљом Под брдо зефир вода у њој сенка

Благосиљем је кад је већ растргнути не могу

На усну голема туга љубав са другу страну

Звездам се крију прамења недорекла

У кругу сковитлан грчем озбнанио се јеком

Звук што му је легло магла а зид река

У раскорак хватају ме речи

Од простора ногом оболевам

Издан од света троглавог заточеник смисла,

Пут је једино о чему не умем да. певам

МОЧВАРА

У дах плах у срце тршчано те љубим

У стакло воде у влати твоје тврде и старе

Звук. своме противан језгру Глас усну своју што изда

Нема му места на лицу у дану кратке смрти

Облак ти прилази мрк док прати ход га зверињи

Ко ти обале сагледа родио није

Траљ твој у муци У ово сипљиво време

Кроз ветре што се вију а свој не е препознају лик

Залутао сам у тебе и сад ме траже

У кожу сам се сплео локвањ ми из уста. ниче

Неко ме опако клео неко ме погрешно снио

Залутао сам у себе и сад се тражим

У дах плах у срце тршчано те љубим Плесниво месо твоје упркос ватри Тишину благу слутим пустош ти

предсказујем ал 2ле Одједном — прхне тица

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

ПРЕПОРУЧУЈЕМО _ ИЗДАВАЧУ

Брпсти Браун НИЗ СВЕ ДАНЕ _

Сане Вкгомт: »Вомп ап те Раув«, рибИзћеда ђу Зескег « Матђига, 1970.

У овој прилици је као ретко када потребно, пре књиге, рећи нешто о писцу. Кристи Браун је роЂен пре 39 година у Даблину, као

седмо у низу од 22-оје деце сиро-

машних родитеља — католика. На свет је дошао као богаљ:; због тешко оболелих живчаних центара, остао је потпуно згрчен, неспособан да говори, са удовима и главом који су се без престанка трзали, Једини део тела који је мотао да контролише било је лево стопало. Великим напорима воље и добрим делом захваљујући пожртвованости и стрпљењу своје мајке, Кристи Браун је успео да научи да чита и пише мн постао је способан да се са најближом околином споразумева неком ВРстом неартикулисаних звукова. У наказном и немоћном телу, како се показало, били су заробљени жив дух и јака, продорна интелитенција. Као дечак, Браун је освојио неколико награда за сликарство, а 1952. је (само левим стопалом) написао и једну прилично аматерску аутобиографију. Сада се овај писац,. којег на пословне састанке са издавачем браћа доносе на рамену или буквално испод руке, и чије неразумљиво мумлање породица мора да преводи посетиоцима, сасвим изненада понавио пред јавношћу са романом необичне снаге и истинске тежине. Сусрет са књигом „Низ све дане" испуњава човека осећањем да је рођен још један прави, а можда и велики писац.

Читаоцу пада на ум помисао да Кристи Браун можда објективно и није обдаренији од неког просечно доброг књижевника, али да он — као уметник и приватан човек — сем писања нема апсоаџтно никаквог другог начина да се изрази; ваљда зато што има само ту једну одушку, његов идејни о осећајни потенцијал шикља у тако силовитом млазу. Одавно нисмо наишли на толико густу и богату прозу, по којој мисли врве и преплићу се као склупчане змије; осећа се да испод површине нешто без престанка ври и кључа и да је аутор, ма како дуг био његов дах, успео да у њему изговори само део од онога што би имао и хтео да каже.

„Низ све дане" је, сасвим у најбољој ирској књижевној традицији, несразмеран, необуздан, често неразуман, али дубоко узбудљив израз представе о свету као о укрштају раја и пакла. (Ово је — кад је говор о Ирцима ~ само условно метафорично рече но). Радња се збива у сиротињским предграђима Даблина (,где се снег одмах претвара у бљузга-

__ вицу") пре двадесетак година, а

главни јунак је, као и сам писац, неми и непокретни мали богаљ, којег браћа и сестре свуда вуку за собом у колицима. Он не

" товори и не помера се, али види

и живо схвата све што се дешава

суровом свету који га окружује. То је доба привредне кризе, незапослености и радничких штрај кова; _ огорчени и пијани отац наизменично туче и пред децом силује измучену мајку. Дечак живи или, тачније речено, постоји у средини тде владају насиље, беда и необузданост, а где ипак има неког примитивног идеализма, сле пе вере и чудовишног достојанства. Најзад, као у свакој доброј ирској књизи, у роману Кристија Брауна присутни су известан горак, а неодољив хумор и, у позадини, али осетно — неизбежни, трчевити католицизам.

Безимени јунак романа „Низ све дане" иначе може подсетити на воајеристичког патуљка Оскара из књиге Гинтера Граса „Дечји добош", а атмосфера читавог дела изазива асоцијацију на неке Буњуелове филмове, у којима. се побожност преплиће са садизмом.

Већ заиста. врло дуго није се десило да први роман неког писца критика _ дочека тако повољно. Лондонски приказивачи су очигледно _ импресионирани _ делом Кристија Брауна, што само по себи значи врло много: – Енглези, рекли бисмо, немају правог разумевања за ирску књижевност и, по свој прилици зато, гаје према њој извесно подозрење. Чак и о самом Џојсу у Лондону ће се чути трезвеније речи него ваљда игде другде. Код југословенских читалаца Кристи Браун не би мо. рао да савладава отпоре сличне врсте; само с тог разлога (поред више других, јачих) оно наше издавачно предузеће које се подухвати да објави превод роман“ „Низ све дане" сигурно неће 'погрешити. Владета Јанковић

изЗЛОг КЊИГА

ВЕРА БЛАГОЈЕВИЋ

Вера Благојевић

ЛАВИА

„Просвета“, Београд, 1969. године

Ова кратка лирска проза Вере Благојевић носи већину обележја младалачких литерарних текстова, поготову оних текстова каквима се код нас, и данас, списатељице најчешће огледају у литератури. Она је својеврстан дневник лирских немира, кошмарних фикција и интелектуалних преокупација, чија се инспирација свакако највише налази у оним помало још магловитим и лепршавим суочавањима са извесним егзистенцијалним стањима, дакле проза наглашених субјективистичких ра сположења и виђења. Маланхолично-медитативна и болесна стања у којима се налази јунакиња овог романа кажемо романа поштујући издавачево означење ове књиге, јер о роману овде, упркос · еластичности и ширини књижевних жанрова, тешко да би могло бити говора — остваривана су превасходно, лирским сред ствима. А том методу лирског исповедања, као и лирској устепталости и недоречености због којих најуспелије странице подсећају на поетске пасаже, затим суморном осећању живота, које нам личи и на приклањање доминирајућим тенденцијама у нашој млађој литератури, потчињене су, и зависне су од њих, све компоненте ове прозе, од садржинске окоснице коју исповеда особена распамећена личност, преко топа приповедања до језика и осталих, мање важних елемената структуре „Давида".

| | Апокалиптична предосећања, опсесије болести, распадања и умирања најјаче су нити што дају интензитет и хомогеност _ доста монотоној и мозаичној фабули, у којој је опирање логици догађања мотивисано концепцијом природе свести јунакиње, која је истовремено и приповедач, а која грчевито настоји да поново успостави покидане везе са стварношћу и да у непрестаном осцилирању између стварности и фикције разаучи једно од другог. Причање је хаотичан ланац сећања и сновиђења у коме патолошке хаАуцинације само с времена на време додирују и везују се за тренутке за које бисмо могли претпоставити да су круг стварних догађања, ниво реалности, У тој поплави асоцијација, у том повременом назирању реалности и губљењу контаката с њом, појављује се, и нестаје, устаљен декор оро, нулих ствари, а у њему, као саставни део, јунакиња романа и још три личности; отац и мајка, |. на једној страни, и Давид, на другој. У овој младалачки устрептаВИЊЕТЕ У ОВОМ БРОЈУ: ЏОЈА РАТКОВИЋ

гућно разлучити збиљу од привиЂења, оно што се можда догОДИло од оног што је само реалност помереног ума, ова последња личност у целини је имагинарна и ваздушаста фигура. Давид је замишљен као нека врста фиктивног објекта чежње; он се појављује као слутња смисленијег живљења и могућности бекства из мучних стања у којима се јунакиња налази, у тренуцима кад сомнамбулна халуцинантна стања до стигну кулминацију. Фиктивна хармонија која се за Давидово појављивање везује надокнада је или, тачније, илузија надокнаде за кошмарно трајање. Али, и поред разноврсних могућности да схватимо и прихватимо Давидову личност, разноврсних више због неодређености него свесно остварене многозначности (а требало је да ова личност има посебно место у структури књиге свакако и због чињенице да јој је име стављено у наслов), осетан је утисак да У њеној функционалности има не чега недовршеног, што је остало само недовољно уобличена и разрађена списатељичина намера. Уз, то, тешко можемо да прихватимо овакве врсте психолошких мотивација, које су младим писцима врдао привлачне, јер привидно о лакшавају посао, где ишчашена, померена _ свест наративног субјекта треба да учини уверљивим и хогичним и оно што не поседује једну дубљу узрочно-последичну повезаност и логику живота.

Вера Благојевић је својом прјом књигом прозе показала литерарни сензибилитет, делимичну способност креирања атмосфере и, нарочито, смисао за лако, неусиљено приповедање. То су, несумњиво, најзначајнији квалитети „Давида“. А ако бисмо са мало више строгости пришли овој прози запазили бномо у њој и битније недостатке. Раскорак амбиција и остварења огледао би се, поред других недовољности које произлазе из делимично књишких инспирација, и у недовољно мотивисаним варирањима сличних штимунта, у неспретним сналажењима при остваривању временских вишедимензионалности, што је довело до местимичних неразЛиковања времена, и, посебно, у недовољно редукованој и. недовољно занимљивој фабули. Прићемо и, међутим, „Давиду“ као испиту књижевне писмености, наћи ћемо разлоге да очекујемо зрелија остварења Вере Благојевић.

Чедомир Мирковић

Војнелав Максимовић

ВИЂЕЊА БОСНЕ

Међурепубличка заједница, Пљевља, 1970, године

Књига Војислава Максимовића „Виђења Босне“ даје неколико концизно и књижевно писаних портрета значајнијих личности из културне и књижевне историје Босне од Мула Мустафе Башескија, преко Симе Милутиновића, Стаке Скендерове, до Гаћиновића, Османа Бикића и Калми Баруха и Других. Она затим предочава не. колико пресудних историјско-културних ситуација које су имале значаја за оформљење културног бића народа у Босни и Херцеговини, као што бележи и неке занимљиве излете и додире са Босном људи који су, на овај или онај начин, били везани за њу.

Максимовић је пошао од Андрићевог жаљења, изреченог у јед: ном писму, што изумире „сваким даном наша стара, чудна Босна, а нема никог да забиљежи и сачува мрку љепоту некадашњег живота", и настојао је управо да из заборава давних дана врати неке изузетне напоре које је угасио нехат савременика и мрак прошлости. Он је и методолошки донекле следио Андрића: настојао је да пише о појавама и људима, без обзира на конфесионалну припадност. С друге стране, дајући крат-

лој прози, где је најчешће

ке портрете појединих личности, Максимовић је настојао да их андрићевски драматизује и критички оцени њихова настојања, уносећи у све то личну страст и субјективну емоцију. Стога, нако су његови радови засновани на обиљу материјала и спретно ода. браним цитатима, они не теже за научном реконструкцијом,-већ за литерарном сликом. Будући да се ради о напорима који најчешће имају више културно него књижевно значење, ту онда нека модерна књижевно-критичка интер. претација није била могућна, ни потребна. Зато се Максимовић, и из својих субјективних предиспозиција, определио за кратке и пре гнантне снимке драматичних потеза и реакција актера босанске куд турне историје, заобилазећи нај. веће књижевне вредности и величине којима се мора присту. пити на други начин.

Мако су портрети заборављених културних прегалаџа из Босне најуспелији делови Максимовићеве књиге, ипак се она, као једна заокружена целина, не би могла замислити без оних панорамских снимака у којима се даје општи поглед на неке културне ситуације у Босни што су биле пресудне за њен културно-историјски лик. Ту се мисли па радове у првом делу књиге, у којима се указује на специфичну појаву богумилства у Босни и на његово куано — значење („Богумилски бунт"), или који дају једну панораму слике о Босни што су је по. нели путници и пролазници („Пред очима путника и пролаз ника!"), или у којима се сагледа ва кратак историјат монашког писања у оквиру православне цркве („Дуго монашко писање и прича: ње"), или пак даје преглед културног рада босанских сефарда („Приноси босанских сефарда"). Тек ови радови омогућили су Мак симовићу да креира дух једног одређеног стања које ће да се покаже као пресудно за трагичну активност културних радника, чије ће портрете да да у другом делу књиге.

Али чини се да се ту јавља јед: на опасност коју Максимовић није могао да избегне. Изузетно наглашавање специфичности неког феномена и његово посматрање изоловано од ширих тоталитета, чији је само део, води увек извесном претеривању и апсолутизацији која се граничи са фетишизацијом и легендом, поготово кад се појаве оживљују једним искључиво литерарним стилом. Као пример таквог гледања навео бих Максимовићев рад о богумилству у Босни („Богумилски бунт"). Тај рад садржи неколико литерарно успелих карактеризација и слика о трагици и специфичности овог покрета у Босни, али у њему богумилство у Босни израста. до неке витешке трагичности, којој готово нема пандана. Међутим, ако би се појава богумилства сагледавала научно и у једном ширем контексту појаве различитих 06лика јереси у том периоду у готово целој Европи, као и јереси уопште, онда би сјај те изузетности и трагике бледео. То исто се односи и на Максимовићево целокупно „виђење" Босне. Да је оно и резултат дубљег паралелног проучавања и упоредног праћења „судбина“ и других малих покрајина на Балкану у то време иу њиховом односу према свету, онда би се и мрачна слика у Босни нужно донекле морала ретуширати, иако се не би могао порећи специфичан начин духовног живота у њој, условљен управо прожимањем и хетерогеношћу различитих културних утицаја и живот. них погледа.

Али ипак, уз сва нужна прете ривања у том смислу, вредност ове интересантне књиге треба тражити не у научној реконструкцији културних стања и описа личности из прошлости Босне, нити у њеној синтетичности и си: стематичности (она то није), већ у субјективности и литерарној над: градњи на бази основних података о богатој ризници босанске културне историје, а тиме и у ла коћи с којом су ти подаци презентирани. Радован Вучковић