Књижевне новине

| | |

Липрска синтеза

Анђелко Вулетић; „Краљица пу. тева“, „Свјетлост“, Сарајево, | 1970. (друго издање)

„КРАЉИЦА ПУТЕВА" је књига лирских проза и она у неком смислу синтетски изражава све најтипскије карактеристике Вулетићеве литературе, њене противрјечности, њено биће. Литература је то већ која ни квантитетом више није оскудна: неколико збирки поезије, двије књиге пјесама у прози, три романа, а аутор сеуз то повремено бавио есејистиком и путописом, преводио с француског. Већ је речено да је Вулетић један од најтемељитијих писаца своје, сад већ средње генерације (рођен 1933), од оних писаца који, о чему писао да писао, изражавао се било којом формом, увијек задржава и испољава онај лични тон свог рукописа, увијек оставља недвоуман утисак о властитој личности и надарености, Говорило се чак у критици и о типично вулетићевској визији свијета литературе. То нису мале ријечи, али, уз највећу уздржљивост, могло би се рећи да је Вулетић на добром путу да је оформи. Сви ти, и други, квалификативи свједо че о озбиљности с којом се овај писац прихвата литературе, и о цјеловитости утиска који она оставља на читаоца. Пјесма, проза, чланци, утисак је један ер битан; да је у питању Аичност и надареовнеет, да је ријеч о писцу који жели да ис каже истину о човјеку, истину човјека и опога што је заједничко људима јелног доба, а та истина није лако ни изразива ни доступна, а поготову није сводива на само један општи банални именитељ. Дошав из херцеговачког полнебља, опчињен сунцем, кршем, а владајући изванредно језиком као и многи његови земљаци, Вулетић свој свијет утемељује у родни му амбијент, пред очима му је човјек који је опчињен симболом сунца, али између тог, рекли бисмо, конкретног вулетићевског човјека, и човјека уопште, постоји извје сни не мали размак, који писац испуњава пјесничком _ садржином и садржинама, пјесничком визијом. Чини се да у том размаку налази своје мјесто ми ова посљелња књига карактеристичних пјесничких проза. | Запитајмо се — каква је, у чемује и каква је та вулетићевска тежња за исти“ ном, исказаном пјесничким средствима» На махове — горка, Бити, постојати, живјети, опирати се злу, саживљавати се са ружним, освјештавати се и, упркос много чему, настављати пут — заиста није лако, тегобно је. Али нужно. Са свих страна човјека окружује зло, баналност, рутоба. На путу живљења, човјек се одржава, па» да али и устаје, усправља, осовљава, увијек је незадовољан затеченим и остарелим и тежи за љепшим и бољим и недокучним и посрћући увијек открива, слути смисао свог трпљења и назире вриједности у име којих се ваља борити за живот, вриједности које га превазилазе. Можда би се најјезгровитије читава досадашња Вулетићева литерарна авантура могла изразити као борба човјека против себе и са самим собом, с ниским у себи а за нешто племе нитије и хуманије. Та борба је мучна, врло мучна, Чак окрутна, И не види јој се исход. Сјетимо се да у њој пада сломљен Аугуст Путар, јунак романа „Дрвос паклених врата/ да Томислав Бродарац, главна личност „Деветог чуда на истоку, такође, на крају, не пронашавши љубав за којом је лутао свијетом, или је нашав у погрешној особи (тражећи мајку пронашао ју је “ љубавници), такође, врло консеквентно, доживљава бродолом. То су трагични тратаоци и несретни ликови Ба ште савремене литературе, некако уклети, изгнани из живота, Али не бисмо исказали истину ако не бисмо додали да је њи: хова драма, на концу по исхолу ЗрАСИЧНА, по резултату негативна по њих лично, У ствари, драматична борба за живот, 32 живот у коме нису нашли мјесто; у коме У тјешили не својом се нису скрасили ни УТЛ '

: њему нису пронашли само кривњом, јер у 67 бав, мај разумијевање, нису осјетили У аћ уотчинску у дјетињству а доцније љу их ште. Њихов револт је револт несхва : РА и :

летићева литература 1 но ОНИ аље и мрачна, јер иако су њени јунаци У сукобу со друштвеним редом ствари, они су у сталном опирању злу које их на крају, слабе п крхке, униш ва Њихов је основни циљ раскринкавање опота што је у човјеку ниско. А с друте стране, контрапунктно, натомилавањем зла

је само привид

КРИТИКА

АНВЕЛКО ВУЛЕТИЋ

БЕТАР ВОЛЕ

у човјеку, природно се јавља жеља за сунцем, свјетлошћу, за душевношћу и добротом, за племенитошћу и љубављу. Могло би се, мало претјерујући, наравно, утврдити да је Вулетићева литература, у ствари, крик и дозив љепоте и љубави, а критика опачине и мрака. Усљед недостатка љубави, за којом се трага и због које пати, кад спозна да је коначно промашио, Вулетићев јунак тоне у пакао ништавила, постаје злочинац. Он се тиме, уништавају ћи себе, свети друштву. Времену, животу.

„Краљица путева", за разлику од романа, нема ту жестину и не носи ту располућеност, она је најблажа Вулетићева књига, сва окренута животу, његовим из вориштима, дата сва у лаким и на мјестима сјајним описима крајолика, сва у саз вучјима немира младости, у раскршћима људских путева с којих или нема повратка или нема потребе за враћањем. Сва помало блага, осунчана, сновита, она не заговара разарање и бијес, у њој је нагомилана љубав, још неистрошена, помало чак романтично 'узнесена, љубав за новим крајевима, сусретима, за недокучним, недоживљеним још, евокатор заборављених сјећања, рефлектор нечега доброг у човјеку, у пролазности. Негдје надомак, указује се предио смирења. Састављена ОА уломака, од лирских угођаја, складна, ова је књига доказ пјесникова зријења.

У сваком случају, и као самостална цјелина, као вриједност по себи, и као књига која уланчава, повезује, рекао бих цементира једну литературу, она стоји и као кључ за боље схватање и прихватање њених понекад грчевитих, искиданих унутарњих врућица, трзавица и трагања. Она стоји и као пут и као путоказ, и као под; ножје и као врх, зависи с које стране јој приступате. Васпостављајући једну форму, пјесму у прози, која није нимало лака, дати прозу а осјећати је поезијом, доиста није једноставно, „Краљица путева" је запажен резултат и наше новије литературе, не само босанскохерцеговачке, Неке пјесме из ове књиге већ презентују нашу модерну литературу у разним антологијама, ту и на страни.

Све у свему, Вулетић је зрео и аутен-

| тичан списатељ. Ова књига је несумњиво

његов до сада најзрелији домет и плод, Као литература, подразумијевајући и оно што је аутор већ раније остварио, она не“ сумњиво заслужује и завријеђује пажњу и признање,

Ристо Трифковић

Анимација поеле Лизнија

Петар Волк: „Естетика модерне

анимације — Загребачка школа

цртаног филма“, „Славија“, Београд, 1970.

М НАШОЈ доста сиромашној и недовољно развијеној издавачкој делатности из области“ филма, свака књига је добродошаа, да не кажем и драгоцена, Ри ако је од домаћег аутора. Студија Петра Волка о естетици модерне анимације, састављена од фрагмената докторске дисертације 3авршене почетком 1968, први је озбиљнији и целовитији покушај интерпретације ис. торијске и естетичке генезе широм света чувене загребачке школе цртаног филма, праћења њеног аутохтног раста и анализе филмова њених главних протагониста Вукотића, Мимице, Довниковића, Колара, Боурека и осталих. етар Волк се заиста латио тешког посла у намери да објасни и теоријски фундира један од несумњиво најзначајнијих еномена у историји наше кинематогра“ ије — загребачку школу цртаног фил ма. Класични филм дизнијевског типа 38: творио је свој стваралачки круг м рене санса цртаног филма је била неминовна, јер је тематско подручје Дизнијеве „инду. стрије маште" постало преуско, а форма његових филмова анахронична у графич“ ком, односно сликарском третману мате рије. Волкова студија, према томе, природ“ но ем последњим „Дизни СИМА браћом Нојгебауер, а завршава се на четку стваралаштва Довниковића, Гргића, Драгића и осталих, дакле са ауторима ко. ји отварају нов тематски и формални циклус кратке цртане сторије у којој доми» нира визуелна досетка и „блиц" комички

ефекат. Због свега овога, аутор одмах на почетку наглашава да термин „загребачка. школа" треба схватити врло широко, јер он подразумева низ пратећих естетичких, социолошких и комерцијалних ознака које, између осталог, и постоје зато да би оправдале замену појмова као што су стил м зшкола. Као и све појаве у уметности које своју полазну тачку налазе у радикалној измени постојећих стваралачких метода, и загребачка школа цртаног филма се није развијала у континуитету једног утврђеног стила, већ је еволуирала кроз сукоб два естетичка концепта из којих су израсли светови Душана Вукотића и Ватрослава Мимице, и филмови дијаметрално супротни у својим ликовним и мисаоним премисама.

Зато су Вукотићевој цртаној анегдоти и Мимичиној анимацији теорије отуђења посвећена два најопсежнија есеја у овој књизи, У поглављу „Форма као цена слободе", Волк, кроз анализу Вукотићевих филмова _ „Осветник"' – (1957), „Пиколо" (1961), „Сурогат" (1961) и „Игра" (1962), долази до тачног закључка да анимирани филм, чак ни у области форме, нема апсоаутног идеала. Врао различити и контра верзни филмови Душана Вукотића показују изузетно скоковиту еволуцију — од анимираног цртежа па до комбинације итране и анимиране фактуре. Сви ови филмови — по Волковом тврђењу — категорички негирају предрасуде о Вукотићу као аутору који се искључиво везује за карикатуру, анегдоту, неутралну позадину и гег. То је аутор који никада не понавља своја открића и који сваком филму прилази на другачији начин; поједини филмови су били само кључни пунктови за нове формалне преображаје и деформације облика. Вукотићев цртани филм је стални полигон за стилизације дводимензионалног пртежа (арабеске) чија је линија ослобођена свих ограничења у односу на простор.

Своју анализу филмова Ватрослава Мимице, Волк почиње тачном констатацијом да је основни циљ његових филмова катарза драме „у којој се превазилази апсурда њим самим“, а затим кроз анализу филмова „Самац" (1958), „Хепи-енд" (1958), „Код фотографа" (1959) и „Мала хроника" (1962) извлачи општи идејни и мотивски профил овог редитеља (отуђење, патња, протест), али тек приступивши филму „Ин спектор се вратио кући" (1959) дотиче фун даментално питање форме Мимичиних филмова које је дотада остављао по страни. Уопште, када треба да изврши ликовну анализу, Волк ретко када испробава своју инвенцију у том правцу и радије се задржава на идејним и садржинским постулатима филма. Најпластичнији филм наше цртане производње, „Мала хроника", и поред изврсне садржинске анализе, није довољно објашњен са ликовно-пластичког аспекта, иако је чиста енформел конструкција састављена од неколико слојева материје који остављају утисак рељефа.

Аутор је, иначе, готово увек на правом путу када испитује вишезначност и поетску слојевитост већине филмова загребачке школе, као и када указује на континуитете и метаморфозе у развоју појединих аутора. У изврсном есеју „Покрет и боја" (о филмовима Златка Боурека) он упозорава на важност транспонованог фолклорног елемента у овим анимираним баладама мутне и бизарне инспирације са елементима гротеске, док у Влади Кристлу („Заноси и кризе") види трагичну личност и апсурдом испуњеног индивидуалисту који је изгубио битку са својом стваралачком слободом и утонуо у чисти апстрактни експресионизам.

И на крају, треба нагласити да се Волк не зауставља само на интерпретацији умет ничких појава и личности у загребачкој школи цртаног филма, већ му је амбиција да на једном макро-плану сагледа еволуцију целе школе од првих филмова из студија „Ауга" па до ремек-дела „Ат5 атаћја агт45" Душана Вукотића. Мако тврди да се механички континуитети у анимираном филму граниче са психологијом, којој се овај медијум и те како опире, неминовно је да се са историјских категорија пређе на теоријске синтезе, Књига Петра Волка заслужује, међутим, да јој се повремено враћамо, и то не само као историји.

Богдан Калафатовић

Ћ.

Едвард Коцбек

Чежња за

шамницом

Пропустих најважније

духовне вежбе свог живота,

остадох без доказа

о својој правој вредности,

свака тамница је ризница,

тајна ладица, љубоморно

мучилиште, најважнији степен крвникове аскезе пре него што та саблазни тола жена с ножем у руци, пропустио сам сласт те љубави,

јер бих лакше умро ако бих

на поду тамнице пребројао тесаник и замислио птрозрачне фреске

на прашњавом стаклу,

и кроз зидове загледао

у граничне положаје човечанства. Сада си се срушила ћелијо

и распала се у отвореност,

свет није више искупљена свирепост, сада је само још суботно двориште. Сада ме више не можете тестирати нисам више фигура за јаслице,

за луткарство или настум. робота.

За друкчију се игру припремам, ево, постајем сиви мша,

колико само малих скривалишта имам, ноћас ћу преноћити у рукаву детета без десне руке, а ујутру Ту сањати

у јеку сенке која спава после путовања кроз бајку бескрајну.

АВЕТ

Стојим међу људима на једној нози чапља у мочвари, рода у диму, заборављен дечак у иљри једнорога, пустињак египатски што ступи

са стуба на врх фатаморгане,

усамљени светионичар усред океана,

с деценијама ћутања у свом грлу.

На једној јединој нози стојим и чекам, полудети морам полако, мирно, свечано, с покретом свих мудрих чуђења,

у складу са статистиком и дијалектиком, у смерној даљини до антиматерије,

и уједно у додиру с мртвацем

коме срећом на алпској полици казаљка сата на зглобу који се љуља већ“ деценијама пулсира у еетру.

Ко ме види зна да сам авет, оће

ослобођена наклоности и милости, |. _-|

зато се нг играм више, свршено. је за мене,

обредно пљунух на магични круг, крај је протоколу,

сва врата су отворена, промаја је снажна,

ниједног повлачења нигде, негтативи

слика,

сазвежђа се обесише поново на небо.

Богу дрско гледам у синајска леђа,

истине су се стисле у моју кратку сенку,

Хераклит каже: остаје што се мења,

ал ипак мрисећам се свих ствари

као слика у Алтамири.

Стојим на једној нози,

као чапља насред поплаве.

Кад се птеместим на другу ногу, зачућу Ноја

како зове у ковчег.

ВЕСЕЛА ТУГА

Нисам што јесам, говорим му,

нисам ни ја, одговара ми Бог, обојица смо у времену отуђени себи, несташно он, изгубљено ја,

са завишћу и сновима злим. Пролазим тргом где се продају изгубљене ствари, нико их више

наћи неће, једино их купити може.

Скривена ме радост обузима, ни признати не смем, овде закони не владају, значајна случајност ту се поиграва. Језик ми сањари, ништа изгубљено није, младиковина је прејака, назовориће нас једино што ће остати необјашњиво, отледало-памтило, дух усамљене куће, туговање за тишином, рањена нежност,

и већ зажудим за дотаћајима,

за скоком кроз обруч огњени,

за истеривањем Вавола,

за срибом над људским проналасцима, за блаженим часом кад више нећеш наћи предмет за своју стретност,

када си без вина пијан ко земља,

кад више нема балчака за твоју руку, када си само јоша босиљак за салату, пречиста дарежљива изгубљености, најближа открићу,

Са словеначког, Љубиша Бидић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5