Књижевне новине

ЕСЕЈ

ОБЛИЦИ САТИРЕ

Мирослав Егерић

ИСТРАЖИВАЧ родовских својстава сатире налазио се увек пред великим тешкоћама. Пре свега, и поред очигледних склоности ка извесним сижеима и начивима на које их развија, сатира није специјалан жанр који би био себи довољан затворен у чврсте границе „свог" појма, Она може да се јави у скоро свим књи--

жезним родовима, разуме се, не једнаке

вредности и количине, и да буде саставни део оних поступака или техника чију смо природу, макар делимично назначили. Она се, у ствари, може наћи у позоришту, у романима, у кратким телевизијским и радио-драмама, може бити пманентни састојак готово свих књижевних дела. Видети лице света отворено, јасно, са. луцил ношћу која не штеди предмет, не значи

ди видети на том лицу скривене боре, бу- ·

дућност смрти, скривене снаге зла и порока, снагу разарајућих облика који деаују иу време кад су на лицу знаци веселости, ведрине, обиља дарова и интензитета2 Сатиричар је, у ствари, човек. који у дословном смислу испуњује 30

дино одређење књижевног подухвата: „Загребите човека и .открићете животињу!" Тај деструктивни елан, способност сатире да елевацијом разочарања и торчине продре у подземне ходнике људске неразвијености, слабости и порока, чини је У извесном смислу протејски присутном у књижевности и, тек за потребе методске врсте, и то са доста ризика, могу се из двојити њени, наглашено њени, облици. С обзиром на то да је предмет наше студије само простор и развојне могућности српске поратне сатире, отраничићемо се на набрајање им опис извесних већ познатих сатиричних облика, оних У којима се сатира јавља као доминација технике деградирања, као елемент наглашене кри тике људских слабости.

Инвектива. Најпростији облик сатире у коме доминира жестина речи, напад на објект, жигосање, неумерена субјективност, непосредни прекор, има најмање сатиричног духа. Она је, у ствари, сатирично средство, коме сната расте тек У зависности од укупног духа једне целине. Кад Виктор Иго каже за Наполеона 11, „мали синовац великог стрица" — то је врста инвективе, али препуна унутарњег смисла и напетости, Међутим, кад Матош Каже за Скерлића „швајцарски Ђак“, са тежњом да умањи "значај Скерлићевог доктората стеченог у Лозани, то је онда испод Матоша, неодуховљена 'инвектива, лишена ироничне подлоте.

Исмевање. Овај облик сатиричног из“ раза јесте у ствари мање или више срећно варирање ироније, посредством 'уоче“ них односа међу стварима или људима. Кад Сирано де Бержерак У Ростановом „Сирану" набраја све могућности које се отварају ироничном опису дужине носа, онда је то изузетно обиље ироније сра чунато на унижење противника, — који је тога обиља наравно лишен.

Иронија. Један Од најчешћих облика сатиричног изражавања, коришћен _ О4 свих сатиричара, у коме се чувањем ди: станце између субјекта и објекта, нагла шавањем супротности у смислу казиваног постижу веома живи ефекти, једно, скоро би се могло рећи метафором, „треперење смисаоног универзума". Чар и заводљивост овог облика састоји се У врсти наслућивања-у-изреченом непрегледне мнотострукости значења. Друтим речима, по правилу творевина моћних и рафинованих духова, иронија сугерише да свет у коме се крећемо, људски или свет природе, није једноставан, да постоји безброј нијанси у којима тај свет може бити изра-

жен. За творце ироније као да постоји

настојање у коме живе два света: један који је супериорнији, који разуме поткорни смисао појава и односа међу њима, и друти који се може преварити значењем речи у којима се садржаји света исказују. Домановићев „Вођа", на пример, очигледно је развијање ироније, како на ачун амбиција слепог, вође тако и на Бачун оних који пристају да их води сНЕ пи вођа. Двоструки ток Мо ; струја очигледно не може

Па х читалаца, нето

ви г разумевања с:

ен супериорнијег дела, који про ниче игре духа и ужива у унижењу пре

варених. инесе ироничног говора, од ЗОО 6 кита целокупна ПАН РИМН књижевнаост, немају, најчеш и широ ку читалачку публику. Сатира У право захтева. истраживачки за осећање ПР НИ НО Ба Ре р ну инвенцију, образова! у нојег се допире до уочавања зрониве ности у свету и до једва осетних о ција супротности у којима иронија: пи зи највише могућности. Широка пуол — да оставимо по страни данашње њене опсесије сротском сликом, У уопште су прематију визуелног елемента у њено! доживљају света — та публика ужива У станлардним обрасцима, У упрошћеним формулама света, У псеудодраматским са-

хржајнм“ по облипима, Иронија, као ви

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 7

ша форма човекове ауцидности, стоичког одолевања стихији живота — далека је, обично, ако не и непријатељска, ономе што се зове пук, маса, широки читалачки слојеви. То што иронија, разуме се, траје и данас са задржаним ) упитности, „треперења смисаоног универзума", треба захвалити једној врсти 'неуморних њених поклоника који у скепси, У мисли »репзег соптпе шп зсерПаџе«, виде још увек своје достојанство и начин опстајања.

Хипербола. Облик сатире којим се представљају претерано ствари и људи, и у чијем огледалу њихове рђаве особине бивају још апсурднијим.

Сарказам. Веома чест облик сатиричног израза чија је сугестивна снага у натовештају, у супротности између начина казивања и изреченог. Сва велика имена сатиричне књижевности знала су мајсторски вештину руковања сарказмом. Треба се сетити Свифтових сатиричних визија о држави коња, Волтерових опаски о потреби убијања адмирала да би се други угледали на тај чин, или оних већ запажених луцидија нашег Домановића, чији се чиновник у белом обраћа народу који се тиска да добије жиг у „Данти" реченицом: „Полако, забота, сваки ћедоћина ред", да се одмах уоче вредности овог сатиричног облика!

Сажета _ сатира: афоризми и енпитрами. Афоризми и епиграми, како оштроумно запажа Метју Хогарт у свом делу о сатири, представљају примерке микро сатире. „Афоризам је филозофско средиште сатире." То су веома кратке и веома једноставне форме сатире чија је снага у духовитом сажимању противречности. „Сентенца која садржи велики смисао у мало речи", — тако афоризам дефинише Лптреов речник.

Од Марка Аурелија до наших дана афоризми уживају тлас најмоћнијег сатиричног средства. Кад Свифт на једном месту каже: „Ми имамо сасвим толико религије, да бисмо се мрзели, али не да бисмо волели једни друге", или кад Лихтенберг каже: „Ко слуша проповед У пркви, рецимо још то, сматра бескорисним громобране", или кад Шанфор каже: „Љубав у данашњем друштву јесте измена двеју фантазија и додир двају епидер-

"ма" — у тим је сентенцама садржан мате- |

ријал за студију моралних нарави ба стаповишта једног пуританца који чезне за правом религијом, једног слободног мисапоца који не верује у корисност рели“ тије уопште и једног разочараног светског човека који је носио „Тибула У срцу и Тапита У тлави", а био приморан да себи сече вене и да дозна сву дубину људског пораза, нискост и таштину страсти. Афоризам сатиричне природе пред: ставља у ствари микроплан једне макрокосмичке целине; препун је значења и смисла који има та целина, али У сма њеном обиму. Као што орах (плод) садржи у језгру могућности „једног · новог ораха. (биљке) онога чији је плод, тако афоризам сажима енергије и подстицајне могућности мисаоног универзума.

Епиграм. Облик којим се на цивилизован начин исказује нека увреда. Или, тачније: епиграм је деградација неког објекта путем цивилизоване форме. Кад Француз Пирон напише: „Овде лежи Пирон који у животу није био ништа чак ни академик", тим није, додуше, увређен покојник, али је деградирана АкаДемија. Кад Волтер записује:

чарима духовне |

„Овде лежи онај који по вишем закону - Живљаше само за себе. Путниче, чувај се његовог примера Јер он ти може рећи: Огде лежи онај који није морао

' живети."

— епиграм је иронично сажео бесмисао једног саможивог живота! Или; мноштва епиграма о онима који су уједом змије постали тровачи змија, или епитрами о псу који је умро, ита, Као што афоризам сажима енергије макро-плана у коме се извесне појаве исказују, тако епиграм на микро-плану, сажима мноштва смисла ис казаног у индивидуалној путањи појединна. Снага епиграма, као и афоризма, састоји се у краткоћи и прецизности мисан, али и у свирепој учтивости којом отрће отровну мисао. Док афоризам може очаратн, опити читаоца снагом уочене противречности, сјајем луцидног сажимања, епиграм се намеће супериорним АУ: хом, елегаштном и софистичком лежерношћу. Кондензованом · сатиричном мо ралу у афоризму, одговара кондензовани памфлет у епиграму.

ДХругим речима, једна врста филозофије скривене у успелим епиграмима има своју торњу пројекцију и домашај: велможе, владари, слављениписци, велике љубавнице, звезде овог света, само су плен сатиричне инвенције епиграмиста. Не ма силе која може да спречи било који живот да постане мање или више успели

ЏОРЏ ОРВЕЛ

епиграм! Трајност и снага елиграмске сатиричне литературе гнезди се у укусу и инвенцији са којима ће писац епиграма да види туђе и своје растварање у небићу.

· Алегорије. Најбољи начин да се визија света, да се огољени вид, рационални вид те визије прекрије велом нераспознавања, или бар тежег препознавања, јесте алегорија. Ако је свет суров и опак, са мноштвом малих и великих тиранида, са обиљем лопова и разбојника који могу да угрозе не само свет замишљених вредности већ и основе живота самог, није ли знак мудрости пронаћи облик у коме супериорнији духови могу открити опасности порока и зла, а нижи угодну игру дво: струког смисла ствари и односа међу њима. Средњи век је дао неколико моћних сатиричних алеторијских визија у којима моралне интенције дела непрекидно живе у алегоријском виду; није ли Дантеов пакао са својим класирањем грехова и нека врста сатирично-алегоријске слике2 Наравно, модерна алегорија има знатно друкчија својства од средњовековне, али је људска основа, етичка таблица вредности у њој са сродним поучним. набојем: одвратити човека од зла, показати алегоријском сликом која има двоструки ток да је човек способан за виђење сопствене таштине, нискости, тамнине, и да то увиђање има извесну

исцелитељску улогу.

Басна. Облик у коме вид примитивне приче о животињама води ка сатиричном моралу на један обрнут начин: мора лаизацијом живе радње. У том 06лику конвенционални морал бива веома често третиран ироничпо са настојањем да се преведе хумористички садржај у

сатиричну полемику политичке или соци- |

далне врсте. Од древних оријенталних басни, преко Езопа (620—560 пре наше ере), Лафонтена, Крилова, све до „Фарме "животиња" Џорџа Орвела (1945) домаће и дивље животиње У басни имају сродну мами истоветну улогу: заменити људско биће, његову интелигенцију, страсти, вољне и невољне подухвате. и на тај начин прозрети значај мнотих његових лудости. Лудило величине, које често посећује човека, илузија о бесконачној лукавости, лењост и неосетљивост, склоност ка отимању _ незаслужених добара, себичносу свих врста — све то, и толико другог, може сјајно бити представљено сликама животињског царства у коме, прерушене, живе те људске особине.

Овом облику нарочито прибегавају сатиричари тоталитарних политичких режи“ ма, јер им пружа најпространије прибе-

жиште у мноштву различитих, несводљивих смислова. „Сатира коју цензор разуме", писао је Карл Краус, „заслужује да буде прогнана". Басна пружа највише могућности да се „умакне" цензору, а да ипак језгро живе поуке буде очувано. Осим тога, басна пружа веома велике могућности да буде виђена као свет чис тих илузија, детињске забаве и незлобиве игре духа. Све најбоље басне Лафонтена, Крилова, садрже нешто од те рајске незлобивости дечијег света, преливајући поезијом анималне сукобе тигрова, курјака, лисица и лавова. Тиха мудрост, ненаметљивост поуке, латентна мисао која се у баснама гнезди, висока вештина прерушавања — све то чини да овај облик буде извор мудрости старима, подстицајна забава младим људима, веома привлачно извориште поезије свима који су и у зрелом добу сачували детињску отвореност фантазије и чула, осетљивост за танане преливе природе и живота.

Иматинарна путовања: утопије, анти-утопије. Облици који чувају једну древну човекову носталгију: ону за неиспитаним пределима и световима, непристајање човека да буде ограничен кућом, местом становања, предрасудама верске, напионадне, или било које друге врсте. Од прича о Одисеју, ненадмашном лукавцу, о Синдбаду морепловцу, преко класичног, незаборавног Робинсона Круса, преко чудесних детова Жила Верна, п нашег детињства у тим летовима, све до прнохуморних визија Џорџа Орвела, универзум људских носталгија за даљином и неизвесним није умањио своју снагу и при влачност за читаоце. Многа замишљена, просањана путовања у соларне пределе, у царства звезданих маглина, у непознате земље им градове рођена су из силовитог осећања скучености и беде на земљи. Летети на месец, сањати о додиру са џиновима _ Бробдингнага, надмудрити Други свет, савладати празнину далеких простора, продужити своје кораке, умножити моћ очију и руку, бити цар ствари, посредством музикалних кутија, зауздати силе стихије жицама, точкићима и претварањима енергије, — зар то све није и дирљива форма протеста па људску тромост, стварање илузија које негираји беду, незнање, људску скученост им привезаност за земљу и њене законе!.. Сатирична инвенција у таквим путовањима налази своје велике могућности. Кад Сирано у делу „Пут на месец" излаже мишљења филозофа који живе на месецу, чија учења негирају егзистенцију Бога, њему је форма утопије [трчки: и (не) #ћороз (местојј — само средство да изрази своју сагласност са тим учењима. Кад Свифт уводи Гуливера пред краља Бробдингнага и кад овај, без опозива, осуди, европску културу, личност путника је испунила своју сатиричну улогу, без 06зира на то што Свифт остаје изнад спора. Другим речима, путовање је послу. жило као средство да Свифтова сатирична визија обујми тамнине, лажи и лице мерја европске културе и друштва чији је рефлекс та култура.

Други вид имагинарног путовања прелстављају антиутопије. То је облик у коме се посредством гротескне ви зије извргава руглу постојећи свет. Друтим речима, извесни елементи постојећег света, путем логичке екстраполације доводе се до апсурда и тиме демистификује и деградира снага тих елемената. Од Свифта који је својим светом Лилипутанаца почео мешање утопије и анти-утопије, до Џорџа Орвела који својом гротескном визијом тоталитарног система такође то чини, анти-утопија има своје веома умне и видовите протагонисте. Изузетну снату овај облик добија у светлу све суморнијих сазнања о томе да су утопије најполетнијих духова прошлости довеле до стварања тако моћних научних система у служби државе да су класични облици полицијске државе постали пука наивност у поређењу са њеним новим ти пом, који обујима и апсорбује све: породични живот, интимни свет личности,

свет надања и илузија.

Древна човекова жудња да далеки светови постану блиски, да се У клоне препреке човековом виду им до живљају,

доспела је до своје супротности: човек је постао објект свевидеће моћи средстава, манипулативних жаришта моћи,

власти њихове организоване силе, он се, или претвара У бобашвабу као фамозна Кафкина личност из „Преображаја", или у послушну животињу из Орвелове „Фарме. животиња" са геслом: „Све су живо. тиње једнаке, али су извесне више Јел“ наке". Антиутопија негује врсту тужне

Аупидности 0 таквој врсти постојања.

Све у свему, макар и овако овлашно дати, сви ови облици сатире потцртавају и истичу једно: основна техника сатире јесте техника деградације објекта. Сатира свесно и вољно снижава сјај и достојанство предмета поредећи га са идеалом. Краљ у њеном огледалу може бити тривијална будала, треба му само скинути круну и одело, као у једној Андерсеновој бајци; дама о којој бруји у монденим салонима може бити позлаћена шљука, треба је само довести у додир са људима од ума и сензибилности; људи који се заклињу на верност манарху могу, не трепнувши да окрену вером и постану Матбети без вештица! Цео свет са својим лудостима може послужити тој техници, Позната Малармеова изрека да свет постоји зато да би се сачинила једна добра књига, у лексици сатиричара, могла би имати облик: свет постоји да се сачини једна успела деградација! На стражи савести, над низинама ниског и вулгарног, вештачког и нехуманог живота, сатиричар испољава неку врсту обрнуте нежности према свету: верује да је свет поправљив, да се може приближити сну и идеалу п да тренутна деградација његових објеката, ипак служи очишћењу и спасењу света.

| |