Књижевне новине

Венецијанске илузије

У РАСПОЛОЖЕЊИМА која су окружива-

"ла Тридесетпрви међународни венецијански филмски фестивал уочљиво је одсуство сваког оптимизма. У тренуцима искрености, и најекстремнији заговорници фестивала без награда, конфронтације различитих естетских форми, присуства _ звезда и продуцентског бизниса —" присиљени су да признају илузорност својих „захтева, Заправо, они никада и нису истакли нешто озбиљније, тако да им ништа не преостаје до да осуђују дирекцију што не излази с програмом препорода. За филмове с највише критичарских комплимената затворене су биоскопске дворане у Италији, а и у многим другим европским земљама. Све мање је ово ме Бународна сцена а све више прилика за интерна разрачунавања, тако да није чудо што су се ових дана на Лиду многи са сетом сећали оних дана када је награда „Златни лав“ обезбеђивала не само милионе гледалаца него и трајање у свету филма!

Да би се схватила »Моза« ваља видети ликовни Бијенале. Анти-естетика је овуда доминантна тако да већ класичне форме апстрактне уметности изгледају смешне и непожељне! Селекторима је, изгледа, било тешко да се већ овом приликом одрекну свих илузија о филмској уметности, тако да је званичан програм по многочему апсурдан: уз дела модерног артистичког сензибилитета приказана су и она која то имитирају, затим филмови који су . позоришне представе, неукусне политичке мелодраме или ступидни _ анархистички памфлети. Јединственог критеријума више нема (а и како би га било кад се инсистира на панорами актуелних идеја и формиг2), али ни толеранције међу онима који себе сматрају позваним да овако компонован програм критички просуђују. Зар је изненађење што критичари гледају одвојено филмове и што готово нико од њих не присуствује вечерњим пројекцијама заједно са публиком2 Судбина филма никог не занима, јер ом је, на жалост, све више само аргуменат којим се поткрепљују различите тезе, махом политичке природе.

ХМ пентру пажње налазио се филм „Лав са седам глава“ — најновије остварење већ у целом свету познатог и веома талентованог бразилског редитеља Глаубера Роче. Аутор чувеног дела „Антонио дас Мортес“ изгледа да је на време схватио шта се од њега очекује и са страшћу и неконтролисаним јужњачким темпераментом сачинио је најнеукуснији памфлет о антиколонијализму и афричким ослободилачким стремљењима који се да замислити! Неколико ауторитативних критичара узалуд је упозоравало на варијетску површност оваквог приступа стварима — јер су левичари, а то је данасу филмској критици чудан феномен, пали у егзалтацију пред Рочом и прогласили га синонимом авангардизма и узором филма њихових жеља. Форма је у свему претпостављена аранжираним призорима и вербализму: за успех је довољно неколико парола о империјализму, слободи и очајању! На неупоредиво мање интересовања наишли су филмови Бернарда Бартолучија „Стратегија паука“ (са изванредним осећањем за форму у којој се из савршене усклађености боје и пејзажа и ствари са људским покретима и емоцијама рађа драмски _ интензитет дугог трајања), Иштвана Сабоа „Филм о љубави“ (у коме свакодневне животне промене успевају да досегну до чисте поезије) или „Бубеу глави" Мише Радивојевића. Бити добар, аутентичан, свој — то није препорука за овакву Венецију!

Некада су нас на Лиду потпуно игнорисали. Пробијали смо се с муком и скандалима. Данас имамо своје место у званичном програму. И више од тога, пошто од југословенског филма сви нешто очекују: естетске вредности или политички ангажман! Када смо се припремали за овотодишњи наступ били смо потпуно свесни ситуације која нас очекује. Једногласно смо се определили за свеж и надахнут филм и за талентованог младог редитеља који много обећава да бисмо та представили међународној јавности. Био је то велики ризик, који се ипак исплатио! Филм је лепо примљев код публике и више веома угледних домаћих (талијанских), европских и америчких критичара. Левица га није прихватила — а то нисмо ни очекивали, јер „Бубе у глави“ и „Лав са седам глава“ нису нимало сличниг Много више забрињава начин на који је овај успех у нашој јавности представљен као дебакл! Некада смо се обмањивали тражећи или измишљајући речи којима ћемо оправдати неуспехе, а сада се одричемо свега, Зашто2

Овогодишњи венецијански _ Фестивал није оно што тражимо у свету. Без правог филма све концепџије и декларације падају у волу. Отуда се за нас не поставља учествовати или не: истрајаћемо У уверењу да су овакве фестивалске фарсе само пролазна мода којој се већ одупро Кан и којој ће једном Венеција морати супротставнти једну своју нову и отпорнију преображену природу, јер Ће у противном доживети смрт, коју јој многи, не без разлога, предсказују

Петар Волх

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8

АЛЕКСАНДАР СРНЕЦ: ОБЈЕКТ ,2470"—19

У ТРАЖЕЊУ ДРУШТВЕНОГ ЗНАЧАЈА

О ЧЕТВРТОМ ТРИЈЕНАЛУ И ПОВОДОМ ЊЕГА

АНКЕТА „Књижевних новина" о организацији овогодишњег Тријенала није довољно открила колико су дубоке супротности између уметничке свести и свести о уметности већ је изнела на видело неке раскораке и неспоразуме о стању у нашој ликовној уметности, која у овом тренутку затвара круг једне садржајно-стилске, социолошке и формалне довршености да би се отворила новим схватањима и новим средствима у тражењу охређеног дру штвеног значаја. Није парадокс када кажем да је уметност све „друштвенија", све везанија за основне токове друштвене свести у оним привидно критичним тренуцима њене егзистенције у којима дело (и аутор) све теже, напорније и неизвесније налазе знак једнакости са друштвеном стварношћу.

То стање управо и карактерише овај наш ликовни тренутак и изазива више или мање оправдане тежње ликовних 7у-> метника да се наметну друштву као његова уметничка и хумана пројекција. Анкета је, дакле, показала да је наша уметност (а не изложба ТУ тријенале) на прекретници, управо у оној фази завршености када се нужно намеће потреба да израз прерасте у стил, у јединственост националног стваралачког духа.

И ако сада, роз| ;езвшт, отворимо прву страницу неспоразума (или „неспоразума") открићемо да су супротности, откри вене новом организацијом Тријенала, више друштвено-економске него естетске природе, више израз давнашњих спорова, између уметности и друштва на оној пре. оштрој линији која се дефинише као место и улога уметника у друштву, питања његове физичке и креативне егзистенције, његовог права и његове моћи да у контексту одређених друштвених услова ствара. дело за друштво или против њега, ади увек слободно, витално, аутохтоно и јединствено. Та ситуација, међутим, има и другу страну.

Тријенале као институција укинута је, један садржајни концепт замењен је друтим, један критеријум замењен је другим садржајним одредиштима. То је више наличје него право лице проблема. Јер, то померање тежишта са. једног схватања на друго не показује (а још мање изазива) узроке неспоразума. И прве три изложбе (1960, 1964, и 1967) садржајно су одређиване у оквиру схватања да су оне пре света прилика да се покажу сва стања и тенденције у оквиру свих живих праваца наше ликовне уметности.

Миган5 ташкала5, ту негде, у тим формалним одредницама леже и критеријуми организатора ТУ тријенала. И ова из. ложба, као и оне раније, хоће да са становишта одређеног естетско-критичког су“ да презентује најкарактеристичније појаве и вредности у оквиру појединих стил. ских целина ограничених _трогодишњим временским распоном. Нова имена или пове појаве које дају печат овом тренутку (а овој изложби) логичан су израз нових тенденција које, ако не дају основни тон а оно барем локалну боју нашој ликовној уметности данас. Чак и понекад спорна подела аутора и дела на познатих дванаест група, која донекле сужава оквире реалног стања на простор омеђен рационалистичком конструкцијом крити. чке свести и критичарских схема, чак и та стешњена подела није могла одузети овој изложби значај актуелног догађаја од чи јих унутарњих снага пуцају обручи фри волнИх и малициозних жеља н тежњи ма са чије стране оне долазиле. Јер, као што у овом тренутку наша ликовна уметност све мање зависи од прописа и одлука „инвеститора“, исто тако она се све ситурније ослобађа сталешких шаблона који су као нужна одбрана од неразумева-

ња друштва и његових институција ограв.

дани али као мерило естетских вредности штетни.

Шта дакле, показује ТУ тријенале2

То је изложба на којој је тешко наћи слабо дело, без обзира да ли се ради о уметницима традиције или онима који су разврстани у стилске оквире новог експресионизма, апстракције, компјутера, лумино-амбијената или тзв. нових тенденција. У оквиру свих тих група, у свим ликов ним областима, налазе се дела, која за себе и по себи значе одређени стилско-технички (и техницистички) израз уметничке свести, маште или конструктивистичке, рационалне енергије духа. Концепт 0очигледно, овакав какав је, кореспондира са савременим стањем у ликовној клими света (другог и понекад другачијег од нашег). Али, чак и дела веома младих аутора, оних који су на Тријеналу добили прву потврду, носе јасно опредељену, чисту идеју припадности стилској и садржинској експресији. И зар онда треба тражити кривца што изложба у целини делује као споредна линија наше националне ликовне традиције, што је она и преко својих (великих представника (Лубарде, Гвозде“ новића, Хегедушића, Радованија, Ступице, Табаковића и других) као и преко оних већ утврђених вредности средње тгенерапије (Џамоње, Берника, Лога, Муртића, М. Поповића, Прице, О. Јеврић — да само неке споменем) остала у светлости (нли сенци) нових концепата и нових сната које се све одређеније намећу нашој (и не само нашој) ликовној стварностиг Да ли је то последица концепције организатора изложбе или се нешто, признали ми то или не, битно мења у духу, стању им распону уметничке свести код нас» Ова отворена питања не треба заоштравати али их ваља имати па уму када се прилази делима на овој изложби.

Модерно конципирана, без многих имепа која су жива присутност. нашег. ликоРног стваралаштва данас (што не мора бити замерка али у. сваком случају примедба на граници свести која тежи да се оријентише), ова изложба отвара и низ других питања.

Упркос јасно исказаном ставу да је ТУ тријенале изложба која даје преглел „југословенске уметности 1967/70. у врелносном и концептуалном смислу", тј. ла она не жели да буде понављање развојних етапа наше уметности ХХ века, упркос томе, дакле, ова изложба показује да је, барем у процесу вредновања дела, традиција жива и присутна. Основа вредновања аутора и дела кореном је везана за оне вредности које је наш ХХ век дао као допринос развоју модерне уметности уопште (без обзира на стилове и изме), што се преко живих аутора (и живих дела) протеже и у наше време као његова пројекција, његов глас и његов лик.

И, ако треба, укратко да поновим: ако се одрекнемо жеље да ову (као и лруге велике манифестационе изложбе) не ценимо по ономе што оне нису дале, тј. да. прихватимо концепте који су рођени у континуитету живљења поред уметности а не у уметности, ако дакле станемо на позиције критичке свести која прати токове уметности у свој њеној сложености, тада ћемо без двоумљења не само признати већ и устврдити: ЈУ гријенале југословенске ликовне уметности представља једну чврсту, у себе затворену, до краја дефинисану целину, која истина не даје комплексну слику стања наше ликовне уметности данас, али која кристално јас но показује оне све наглашеније тенденције у оквиру схватања да је ликовна уметност нашег времена интегрални део духовне констелације света и друштва којем припада.

Срето Бошњак

ТЕЛЕВИЗИЈА

Насиље

ПРИЧА СЕ: некад, врло давно, младе де војке имале су чудан обичај — да поцрвене у лицу кад би се застиделе. Наша телевизија очевидно више није млада девојка. Она је изгубила способност да. поцрвени, Сада то, место ње, чине телевизијски гледаоци. .

Пре нешто мање од сто година раз легао се по прашњавим чаршијама увопарајући глас неког Сремчевог отеловљеног Вукадина; „Оди, снашо — ево лепи, пембави, шамија, смиљкита, фистана, ђердана, кумаша, вунице, федерместера, Росподског цвећа!“ Једно столеће није рунпнирало Вукадина; грлат и насртљив, пун своје вечне ситнобакалске рачунице променивши име у ЕПЛ — он се појављује на радију и на телевизији у било које доба дана и ноћи, на било којем каналу или таласној дужини. Због њега телевизија, у току три вечерња часа, прекида протрам четири пута — а Радио-Београд Ги. П заједнички му дају микрофон у шаке око 15 пута дневно!

Реклама је „нужно зло“, које са више или мање успеха користи жеђ савременог човека за обавештеношћу — да би му сугерисала куповину одређеног производа, Али шта да учини гледалац, који тек што седне за вечеру, а телевизија му понуди најбољи инсектицид, снимивши „на живо“ атонију гомиле бубашваба, мува и остале тамади2 Куда да побегне од инвазије стотине наградних конкурса и лутрија, од поплаве уља за аутомобиле, од водопада козметике, хемијских средстава за пољопривреду, океана алкохолних пића (то је подршка, зар не, нашим анти-алкохоличарским кампањама2), где да оклони главу пред пирамидом конзерви и конфекције, хималајским брдом свакојаких детерџената, пред бескрајним распоредима вели ких и малих путовања — зачињених врло „тактичним“ упозорењем: на тим путовањима догађају се и разне незгоде, трајна ошттећења, па и смртни случајеви — зато се осигурајте код... итд. Ко ће да осигура гледаоца од насилничког прекида преноса спасавања посаде „Апола-13“ да не би, не дај боже, изостала рекламна емисија 2

Несувислост већине реклама — тих невешто срочених, садржински бесмислених, цртачки јадних и глумачки криминалних „апгитки“, које се упорно понављају двадесетак пута узастопце — претвара их у ствари у анти-рекламу. Да ли су творци тих емисија икада чули за општепознате резултате психолошких испитивања: свака реклама, која се понови више од три пута, практично губи дејство на купца2 Да ли ико размишља о педагошким, психолошким и правним разлозима који су поједине земље приморали да забране појављивање деце у рекламним емисијама — што је код нас све чешћи случај Постоји реклама у којој једно беАно мајмунче одмотава лепљиву траку —, која му се стално лепи за руке, ноге, која. та везује попут ужета, што наравно превазилази његову моћ поимања. Мајмунче на крају плаче од беспомоћности и ужаса док око њега одјекује дечји смех! Простаклука Не, већ обична нецивилизованост. Једини достојан одговор на ову рекламерску гадост било би натеривање, пред камерама, директора фабрике лепљиве траке да демонтира _ најсавременији компјутер. Али, не бојте се, то се, неће догодити! Превагу над памећу и укусом однела је цена сваког минута, коју поручилац рекламе плаћа радију и телевизији. Вукадин, дрешећи кесу, сматра да има право на завођење репоњскоплатежног терора...

Врхунац те силеџијске „економске оријентације“ телевизије одиграо се 15. августа. Под лажном фирмом документарно„забавне емисије и под камуфлажним насловом „Наши у иностранству“, студио Београд протурио је у програм суботњег вечера 35 минута најбаналније рекламе за пословање Београдске удружене банке! Логично, на „шпици“ емисије нитде није било заштитног знака ЕПП или бар оног обавезног „оглас бр.“. Гледалац је црвенео из минута у минут — док се пред њим одвијао промашај без премца: лоше интерпретације наших познатих „естрадиста“ на приредбама за Југословене у иностранству, помешан са невешто намештеним „сусретима“ радника са чиновницима банке, напуњених до грла непојмљиво лошим текстом информација о девизном послозвању... А све то снимљено техником, које би се постидео и аматер-почетник док је фактор који се зове „концепција“ био недокучива непознаница за младог, недавно дипломираног редитеља.

Постоји, ипак, једна разлика између радија и телевизије: оснивање комерцијалног програма „Београд 202“ дало је добар путоказ. Зар телевизија не може да формира један — програмско-рекламни „блок“2 Тек тада гледалац би могао да усвоји онај неучтиви савет, који понекад добија у разним ТВ-поштама: ако му се нешто не допада, нека искључи телевизор. Међутим, у изгледу су нова временска проширења рекламних емисија — са старим оправдањем: „Ми смо још окромни са рекламама — у Америци програм бива прекинут после сваких шест-седам минута ради убацивања рекламе од по 15 се кунди“!

Верујемо у тај податак исто онолико, колико сумњамо у податке телевизијског одељења за „студиј“ програма — које увек може жонглерски да докаже све оно што је потребно телевизији — па чак и „оду. шевљење“ гледалаца оваквим рекламама. Верујемо у поштено настојање да, поред 1000 долара по глави становника, доститнемо развијене земље у мнотим облицима техничког напретка. Али, кад се ради о реклами и још о понечем другом, морамо да упитамо телевизију:

„А ко вам је рекао да ми хоћемо да постанемо Американци>»“

Берислав Косиер