Књижевне новине

дани Батона

_ЕСЕЈ

НЕЗГОДЕ _

МАРКСИСТИЧКЕ _

КРИТИКЕ

Вук Крњевић 1.

КРИТИЧАРИ литературе који себе проглашавају марксистичким критичарима из потребе да прагматички ефикасно делују слуи се о неколиким цитатима, СУАОа а Ба посредно говори о и У окна: јући да на основу се зтрељни а НаТИЕ ната рестаурирају есте узтредних ФРАГНе би требало да Е тички систем који # уде пандан другим дисциплаинама марксистичког начина мишљења. Међутим, лако је одмах утврдити да је то немогуће јер су сва три поменута ауто. ра имали различите приступе умјетнини зависно од образовања, личних склоности и традиција литература које су поз. павали. Марксово образовање условило је поштовање класицистичких постулата, а ћењиново, на примјер, било је засновано на руском реализму. : Због тога није могућно рестаурирати јединствен систем који би могао понијети етикету марксистичке естетике, А најмање је могућно то учинити да се не изневјери дух, смисао, бит Марксова мишљења, ако се идеолошко пропјењивање дјела узме као врховни и једини принцип тумачења и суђења литературе. Јер нико није осјећао већи презир према таквој интерпретацији духовног живота од самог Маркса.

Та самоодбрана самозваних марксистакритичара умјетлости због тога и јесте прагматична – мистификапија. А Марксов марксизам, да тако кажемо, јесте вазда покушај апсолутне демистификације.

Други, исто тако непримјерени начин, насилног „марксистичког“ тумачења ум јетности јесте искључиво социолошко ту мачење умјетности. Тај покушај мијешања сопиолошких критеријума и естетских критеријума у бити је нерелевантан али је још и могућ у ситуацији класичних имјетничких мјерила вриједности. Данас, међутим, када је модерном умјетношћу све доведено у питање, па и сама умјетност, свако ванестетско, па и социолошко, тумачење умјетнине не представља нише та више до јалово поповање претенџиозних мудријаша.

Модерна умјетност не дозвољава, опирући се својом невјероватном виталношћу у проналажењу нових средстава исказивања свијета п живота, да се с њом мани пулише прагматистички. Она је одбацила ореол савршенства, артистичке савршено“

зети, стилске чистоте м свега онога што

1ој привидно може послужити у заштити од насртљивости здраворазумског тумачења. Шта више: она као да сама намјерно

· провоцира ситуацију У којој би се пока-

зало њено несавршенство да би могла да се наруга плиткоумљу. Наиме, она уз своје нехоречености нуди и нове вриједности које треба моћи и знати открити. У Елијаровој поруци да је пјесник више онај који инспирише него што је сам инспирисан тај изазов је бачен у лице свим тумачима умјетности који покушавају да се ограде од слободног, храброг и трага. дачког схватања савремене умјетности. Ммјетност данас жели да управља сопственом судбином. Због тога јој критика ни је потребна да би усмјеравала њен раљ вој. Тим својим ставом модерна умјетност се сасвим приближава. бити Марксова схватања умјетности као „ изацији тоталног човјека", а дефинитивно се одваја од прагматичког „тумачења, идеологизиране свијести критичара који марксизам схватају као полазни положај пратматистичких спекулација,

Још је 1938. године БЕАМУНА Вилсон, У тексту „Марксизам и књижевност" упозорио на чињеницу да, се „марксизам не мо же релевантно примјењивати без стварног оазумијевања литературе: „. „често је истина да у дјелима највишег домета тлавна садржина није обична порука већ комплексна визија која сама по себи није експлипџитна, него имплицитна, а читалац који то не прима умјетнички већ тражи само једноставне друштвене поуке, биће ситурно беспомоћно збуњен". Многи „марксистички" критичари су управо на томе неспоразум“ домишљали нове критеријуме за оцјењивање умјетности. Они су естетско проглашавали за формалистичко, мално сопиологизирање У анализи дје-

а ба неприкосновено

ла прогласили за једино, тумачење дјела. Е

" Ово подијењивање умјетнине, ово своВење дјела на однос форме и садржине, ово пренебрегавање тоталитета дјела, није друго до непризнавање аутономије умјетности. Здраворазумска логика не преза од покушаја да буде не само тумач дјела не“ то и да буде врхо

вни арбитар који и ЗА будући развој умјетности. Свака Ми за њу је бесмислена. пошто она већ има рјешење које само треба Ме јенити. На жалост. често се марконотичн а томачење умјетности, тумачење из ера идеолошких пратматичара, подударало здраворазумским тумачењем 'и

·„ банализо“ вањем умјетнине.

Тиме је и сам марксизам стављен у питање, С правом.

Али одбацивање свега спорадичнота У марксизму може нас само довести до правих проблема. То, за мене бар, значи повратак ка изворном, битном Марксовом тумачењу човјекове ситуације. Јер умјетност је неодвојива од те ситуације. Марксистичка критика, због тога, мора да <е врати, као што то умјетност увијек ради, прапочетку сваког људског комуницирања, мора да се врати трагању за „очовјечењем човјека“. У том трагању она ће данас

|

| |

бити у ситуацији у којој је модерна ум јетност. А то је ситуација трагалачке неизвјесности. Догматско прилагођавање, и вулгаризовање, елемената марксистичких преротгатива у такозвану марксистичку естетику не може се сматрати и поразом виталних својстава марксизма. Напротив. Повратак изворном Марксу значи повратак изворно умјетничком у модерној умјетности,

>

М култури су увијек постојале авангардне тенденције одређених средина, класа, менталитета. Остали су им се приближавали, понекад имитовали, а најчешће дијалектички негирали стварајући нове духовне просторе. Мако у умјетности нема напредовања има обнављања. Модерна умјетност, због тога, и јесте феникс који се поново рађа. Оно што је у њој грађанско може поново да инспирише, и твори, само ако је достигло онај степен универзализације који докида и суштински 32 немарује сопствену условљеност.

Преображај умјетности јесте увијек тратика осредњости у умјетничкој продукпији, Само оно што. је највиталније учествује у новој обнови, То, међутим, не значи да је највиталније оно што је најупотребљивије, најпознатије или најбезазленије у очима одређеног историјског тренутка, ма колико он сам по себи и био важан. Најчешће оно што изгледа спорадично. и неважно, одбачено, успијева да траје а оно чему су пјеване славопојке нестаје заједно са тим славопојкама.

Због тога логика здравог разума обично доживљава поразе у сукобима са мо дерном умјетношћу. Логика здравог разума мјери ношена илузијом о неприкосновености прагматичних захтјева дана или, што је још опасније, суди, и просуђује, у име прошлости, у име конвенција. Међутим, у име прагтматике, кло п у име прош-

У (6) 07 >>

лости, може се приступати модерној умјетности али се о њој не може судити, а најмање судити без потребе да се и сопствени суд одмах стави у питање.

Баш на овом проблему, на проблему самоиспитивања, пале су све априористичке естетике, Естетски критеријум који се ствара прије проучавања. дјела није друго до — догматика.

Умјетност увијек изнова тражи и бота и ђавола а догматичар има рјешење У џепу, или бар мисли да та има, У име тог увјерења, најчешће лажног, догматичар наступа дрско и надмено. Али истинско му се с успјехом опире. Туђа рјешења њему нису п на.

Нема већег конформизма у тумачењу умјетнине но што је, данас, зба да се у име марксизма наступа са идејом „да је потребно осиромашити модерну умје»ност да би се у њој препознавали појавни облици живота. Тиме се само не поједностављују битна својства умјетничког дје: ла, његова вишезначност и слојевитост, него се, намјерно или не, и сама Марксова мисао своди на пуку површност. Иако

успутно, Маркс је о умјетности изрекао

више разумијевања и поштовања, а наро-

чито повјерења, него сви његови интерпретатори заједно. Његово поштовање, умјетности није било случајно — оно је фундаментално битно за поштовање идеје о "слободном човјеку који се манифестује непосредним стваралаштвом, креацијом. Критика мора да открива сложеност дјела и стваралаштва, сложеност умјетнине, а не да вапи за идеалним критичарем. Критичар се рађа заједно са дјелом а не може да иде испред њега са готовим Рецептима. Није само Чернишевски покушао да створи дјело по рецептима које је друтима препоручивао па створио осредње дјело. То су урадили многи критичари. А сви критичари — дијагностичари одока доживљавали су поразе у сукобима са самим дјелом. Утолико и јесу већи аутсајдери у естетици сви они који императинно захтјевају од критике да буде неприкосповени арбитар идеолошких догми ма са

које стране оне биле постављене и прог рамиране. у

Критика критике мора имати дубље значење и потребу да саму умјетност брани од недовољно зналачке критике. Наиме, — како то изванредно прецизно каже Марина Цветајева — умјетност иде напријед, умјетници заостају, мислећи мисао 9 сталној обнови умјетности, Нико нема мо. нопол на авангардност у стваралаштву јер се стваралаштво слободно развија.

Критика мора, или би требало да мора у својих најбољих репрезентаната, да има слуха, и духа, за оно што јесте највише творачко у сваком тренутку. Она мора бити вазда на трагу новога, у дослуху С њим. Њена трагика почиње са заостајањем. Као и трагика умјетника.

Ако је то потребно, критика мора бранити умјетност ОА умјетника. Остварено дјело и јесте једини свједок од правог значаја. Само дјело траје, ако је заиста умјетнина. Умјетници заостају.

Лако је данас препознати и критичаре који заостају. Они најчешће тврде да се више не зна шта је заправо умјетност а шта није. Тај вид арбитрирања је изузетно опасан јер наводи на танак лед све оне који имају исконски отпор према модерној умјетности дајући им шансу да своју мрзовољу и душебрижничку потребу за мисионарством отворено исказују.

Руку подруку, збратимљени у неразумијевању, они заједно наступају. Такви „критичари" и такви „душебрижници" шире опасно самоувјерење естетског конформизма. Некада су говорили о потреби такозванот „народног реализма" у нашој литератури, а данас се задовољавају тиме зашто тврде да су сви критеријуми палио и да је умјетност на рубу пропасти.

Таква критика, наравно, не испуњава потребу за акцијом у било којем тренутку културе, па ни у овом. Машући заставама марксизма такви критичари не желе да откривају него да прикривају модерну умјетност и њене вриједности. Они желе да оправлавају своје превазиђене ставове. Али оно што је вазда одликовало марксистички приступ ммјетности није била стаљинистичка потреба за усмјеравањем на основу једне, уске, некритичке интерпретације марксизма него потре ба за слободним истраживањем и слоболним стварањем. Управо је Марксов приступ стваралаштву тај који упућује на закључак да је свако слободно људско стваралаштво изразита дезалијенапија. У том смислу, критика критике мора, ако се не варам, отварати нове путеве а не затварати и оне већ прокопане.

Критика критике данас јесте критика конформистичке критике, оне критике која није спремна да и себе стави у питање зарад нових открића и нових искушења. Само онај који и себе ставља у питање може да суштински пита и поставља пл тања о другоме.

Критичар који није и свој сопствени критичар постаје ускоро свезнајући умишљеник, Умишљени критичар престаје бити критичар.

3.

Тешко је данас, скоро немогуће, пренебрегнути чињеницу да је свијет разапет између двије супротне концепције, дВије крајности у схватању и тумачењу културе. Прва је традиционалнија. Везана је за капиталистичке робно-новчане односе. По њој, култура је роба. „Виша култура постаје дио материјалне културе. М тој трансформацији она губи већи дио истине." То је прецизно утврдио Маркузе.

Друга је новија и најлакше се одређује термином: стаљинистички концепт културе. Њена суштина је у томе што је култура подређена прагматичним идеолошким критеријумима. И она губи већи дио ис, тине.

У оба случаја истина је на губитку. А и култура.

Али оно што је вазда одликовало ис тинску културу било је, и остало, слободно људско стваралаштво. Ма колико, и ма како, било угушивано и онемогућивано током времена, током упамћених вијекова, стваралаштво је успијевало да нађе пут ка истини. Истина је исконски цил стваралаштва. г

Али у стваралаштву истина није пот врђивање видљивог, познатог, очигледног, него је, прије свега, проналажење потент-

ног и судбинског, антициповање оно

та што ће доћи. Ј

Стваралаштво и умјетност нису, како нас је учио Маркс, ни у каквој директној вези са успоном или падом друштвених система или политичких револуција. Вриједност умјетничког дјела није подударна са друштвеним догађајима и промјенама. Ммјетност има своје вриједности, вриједности по себи. На то је тешко утицати, нарочито принудом споља. Свако мишљење и уплитање, свака интервенција, ма колико наизглед и добронамјерна била, осјећа се као квар, као повреда, као страно тијело у бићу умјетнине. То је ракрана слободног стварања и дјела.

Али најгрознија. амбиција м једне и друге концепције културе састоји се у же љи да буду, свака у својој интересној сфери, и тумачи м судије стваралаштву, што је у супротности са бићем умјетнине, са дјелом.

Ниче нас је упозорио на чињеницу да се највише мисли могу схватити само послије извјесног времена, а да савременици живе поред тих мисли као да их и нема. Међутим, сви они који заговарају идеје да је култура роба, или да, је идеолотија, полазе од становишта да је само мисао коју они мисле, а мисле је пратматично, једина и да је догма о коју се не смије огријешити.

Због тога је управо дужност и смисао стваралаштва данас У томе да, реализују“ ћи потентну истину, руши догме ма какве оне биле п са каквих позиција постављене биле. •

Та истина није експлицитна, није нешто изван дјела. Она је садржана у дјелу, она му је иманентна. Трагајући за суштином дјела, тумачи дјела морају бити тумачи истине. Тумачи дјела не смију дјеАу приписивати своје жеље или своја разочарања. Они морају открити и открива.

Томислав Н. Цветковић

Газпло

Земља је ова наша од мноштва лица белих ' обезличена

Ми газимо по њеј ко но лобањи нашој сутра.

Ко но челу твом мом.

оном

Од образа на образ с чела на чело

Једно ће дана

и стопала наша проговорити

Из лобање ће се заорити.

Из сваког зглобимка. бљунуће биље зелено

И земља ова наша неће више бити газило

појило

сањало

Толико се наћутала начамила. налутала земља ова пенаша. најнаша.

ПРЕ ПОЧЕТКА

У свакоме од нас сунце смирај

налази

Јутра нас благодетом росе

Подне умом

зенити

Како ли небеса измислише ноћ Што се дан

не побуни

па да се

само сдањује

а не и смркава

Можда. је песма моја завереник тота соја. Можда. је туга моја заточеник тога боја

У сваком од нас свакад по једна звезда репати.

| инниинниислиниииеиииим.

ти дјело да би открили и откривали исит ну, Само тако нећемо долазити до тога, а та се догађало, и догађа се, да дјело, Брехтово на примјер, буде проглашавано за декадентно-формалистичко, за критиче ко-реалистичко и напокон за соп-реалистич. ко, а да није ништа од свега тога.

Етикетирање дјела јесте замагљивање његове истине.

Критика мора бити тумач дјела.

Са распадом свих априористичких ес тетичких система, чему је својим постојаем највише допринијела модерна умјетност, критика је дошла у нову позицију. Она више није судија него саучесник умјетнине. „Да би се испитале тенденције модерне умјетности — каже Ернст Фишер — нужно је пажљиво проучавање подземља, тих субструктура које избијају на површину. То су хетерогене тенденције које се међусобно укрштају." Да би дошао до прецизније критеристике критичар, дакле, мора да пође, и увијек полази, од самог дјела.

У модерној умјетности, у којој је све дозвољено, и све могућно, важећи су само иманентни критеријуми. Остали су мањкави. Као што је прије много година појава поезије Васка Попе пропраћена неразумијевањем код критичара који су критеристику изградили на поезији између два рата, тако исто и новија српска поезија не може бити тумачена критеристиком која је заснована на пјесништву Васка Попе.

У модерној умјетности, као никада до сада, „пас свакоји своје бреме носи".

Савремено умјетничко стваралаштво не изграђује један, репрезентативни стил епохе. У данашње вријеме, у вријеме тотализаризма информација и комуникација, постоји плурализам, врста умјетности, праваца и тенденција. Класична умјетност је, како је предвидио Хегел, умрла, али је модерна умјетност и те како жива.

Баш због тога је у нашој духовној ситуацији, у ситуацији отворености нате културе за све тенденције савремене умјетности и на Истоку и на Западу, у си-. туацији слободе стваралаштва, функција". критичког расуђивања, и суђења, модерне умјетности потреба од изузетног значаја. Јер расцвјетавање модерне умјетности, њеног плурализма, тражи и праве тумаче.

Антидогматска. тенденција у нашој маркеистичкој естетичкој мисли, тако јака већ у перноду између два свјетска рата (Крлежа, Ристић), а и послије педесетих година, омогућила је, на естетском плану, да се дијалог модерне умјетности и њене пратиље критике, све више претвара У стваралачки дијалог. Тиме критика постаје заиста неопходни сапутник модерне умјетности а не њен, најчешће нерелевантни, судија.

Савремена критика савремене умјетности, мора бити иманентна, иначе: биће непотребна „Она мора бити саучесник модерне умјетности,

Свака умишљеност, свака априористичка самоопијеност, укратко свака догматичност, биће јој на сметњи. Отвореност је њена једина шанса.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5