Књижевне новине

ПРОБЛЕМИ

МАРКСИСТИЧКА КРИТИКА : НАД МАН УсПОнг

Забелешке са научног скупа у Херцег-Новом

КРИТИКА је некада била сматрана судијом књижевности; сада је тај „судија" стављен на оптуженичку клупу, као да је он један од главних криваца за актуслну кризу литературе. Другим речима, књижевна критика је постала предмет јавне друштвене критике. Данас и овде, тежиште тога предмета лежи на марксистичкој књижевној критици, — која је, стога, узета за тему научног скупа, одржаног у Херцег-Новом од 9. до 11. октобра текуће године,

На том скупу (поготову током панел-дискусије на дан 9. октобра) дебата се развијала као својеврсна аутокритика марксистичке лилитерарне критике. За разлику од многих других расправа о истој теми, ову аутокритику: је обележавала неоспорна квалификованост, будући да су у њој учествовали и марксистички филозофи и књижевни критичари, који су свесрдно и упорно тражили заједнички језик.

Они су умногоме успели да га пронађу; па ипак, њихов разговор није због тога замро у некој монохромији и монотонији; напротив, он је често био оживљаван начелним. дијалозима, чак и вербалним дуелима, који су обелодањивали читав спектар естетичко"филозофских гледишта. Стога се стицао утисак да се у оквиру скупа одиграва нека идеодрама чију је „ескалацију" представљао, на пример, и нарочито, спор измеЂу др Вање Сутлића и др Милана Дамњановића. Према Сутлићевом тврђењу, из Марксових текстова не би се могла извести никаква естетика, већ само једна особена критика која захтева да се продуктивном раду врати уметнички карактер, те да се самим тим превазиђе категорија уметности, заснована на подели рада. Претпостављајући да модерна продукција онемогућује укидање поделе рада, Ар Дамњановић је одбацио наведено тврђење као примитивну тезу.

Чини се да се у споровима ове врсте испољио један општији феномен који се запажа у свеколикој студији књижевности и уметности. Једну значајну манифестацију истога феномена описала је др Мила Стојнић, која је саопштила да се у совјетској стручној литератури разгара „двобој" између такозваног хуманистичког и „егзактног" тумачења уметности (при чему „егзактна" интерпретација инспирисана кибернетиком — показује одређене сличности са пеким схватањима или стремљењима Пролеткулта). Изражавајући сукоб међу начелним ставовима, приказани феномен оставља импресију о кризи марксистичке књижевне критике.

Никола Милошевић је духовито приметио да поједини филозофи под утицајем ове кризе — толико сублимирају марксизам, да га заправо негирају. Још: један сличан учинак кризе открио се и у поларизацији ставова према самој могућности марксистичке књижевне критике. Док су извесни учесници потврђивали ову могућност, други су је оспоравали (мада нису порицали марксизам у целини). У тој поларизацији, од посебног интереса била би следећа поставка др Аушана Пирјевца: Ако марксизам сачињава климу нашег времена, он ће се изразити и кроз иманентну студију извора и бити у метничких дела.

Ако је на скупу и било речи 9 кризи марксистичке критике, нагласак је био стављен на саму кризу коју би побућђивало трење књижевно-критичких – особености _ са општим марксистичким ставовима, Истовремено, поједини референти и дискутанти померали су акценат на способност марксизма да књижевно-критичком чину отвори излаз из описане кризе. У оба случаја, у жижи дебате находило се питање о могућности марксистичког критичког поступка,

Потврдан одговор на ово питање био је дат у разним историјским видовима марксистичке критике, којима је било посвећено једанаест реферата. Сви ти видови образују као неку делту догматизма и дедогматизације. Прилично је јасно да догматизам чини медвеђу услугу марксизму. Мање је видно, — мада не и мање важно, — да се ток дедогматизације грана у више праваца. Као што је констатовао др Руди Супек, диковни уметници негирају дотматизовану формулу „партијности", али

__КЊИЖЕвНЕНОВИНЕ_ 4

већина њих у своме стваралаштву реафирмише неку врсту друштвене ангажованости. Насупрот томе, други смерови дедогматизације воде идеолошком и социјалном дезангажовању уметничке креације, па и књижевне критике.

Рекло би се да све ове разнобојне мисли гравитирају неком јединству, те да тој спонтаној гравитацији подлеже чак и она мисао која одбацује марксизам као идеологију: таква мисао често има заједничке особине са одбаченом „идеолотијом" (она је, на пример, исто тако искључива као год и ова друга). У књижевној критици, марксизам осваја чак и оне критичаре који га не усвајају. Биће да на то пресудно „освајање" указује већ цитирана Пирјевчева поставка која изазива утисак да књижевна критика, хтела не хтела, удише марксизам из саме атмосфере нашег доба. Готово би се рекло да без Маркса више не мо ту ни они који не би хтели да буду с њим. У књижевној критици, као и у читавој текућој историји, марксизам престаје да буде једино ствар избора; он постаје судбина. У том смислу, условно, он би се дао назвати стихијским марксизмом који све више привлачи критичаре-немарксисте, рецимо егзистенцијалисте. Савремена критика, дакле, стихијски постаје марксистичка, Симетрично томе, марксизам по стаје савремен, јер асимилује нове књижевно-критичке постулке, као што су феноменолошки опис, структурална анализа, и тако даље. Скуп у Херцег-Новом је рељефно истакао тенденцију осавремењивања марксизма, али се чини да није довољно ушао у њену генезу, то јест у текућу научно-техничку револуцију која из основа преображава данашњу У метност и културу, па и књижевну критику.

Без обзира на поменуту недовољност и остале минусе, овај скуп је развио читаву лепезу нових научних сазнања и схватања која су се, не ретко, конфронтирала у облику једног демократског дијалота. Захваљујући оваквом дијалогу, тај значајни скуп није се изокренуо у неки „једнодушан" и бесплодан концил, као ни у вавилонску „смутњу језика“. Зато је Предраг Палавестра био у праву, када је у позитиван биланс скупа урачунао не само мноштво нових идеја, већ и демократску форму њиховог излагања и суочавања.

Истим билансом _ обухваћен је битни резултат који се састоји у дефинисању проблема, а не у формулисању „аксиома“ или У конструкцији неког облитатног „модела“ марксистичке критике. ДАефинисани проблем тицао би се, поглавито, литерарно-критичког метода и критеријума. У самом проблему, међутим, садржан је ч ембрион решења, — коме се, можда, најближе примакла Палавестрина одредба књижевне критике као једне књижевне врсте. ( Ми бисмо додали да ову вр-

сту спецификује употреба науч--

них инструмената, као и постулирање одговарајућих филозоф ских принципа без којих, по мишљењу др Михаила Марковића, критичка мисао постаје плен еклектицизма.) Посматрајући скуп „изнутра“, очима ангажованог учесника, чо-

· век нема ни права ни могућности

да прејудицира „објективно" решење проблема. У накнаду за то, могућно је констатовати да је скуп избио на пут што води таквом решењу. На овом путу, критика није била изложена јевтиним оптужбама или осудама које стоје на стакленим ногама игноранције и ароганције. Обрнуто, она је

· ту постала предмет властитот са-

мосазнања које резултује из аде кватног самопросуђивања. У перспективи тога самосазнања даје -е назрети реафирмација марксистичке књижевне критике.

Радојица Таутовић

РАЗГОВОР 0 БЕОГРАДСКОЈ

КУЛТУРИ

У УТОРАК 13. октобра у просторијама _ Градске – конференције ССРН Београда, одржан је састанак културних и јавних радника с темом: „Петогодишњи развој културе у Београду са основним претпоставкама развоја за период 1971 — 1975 — 1985. године". Свако коме су иоле позната струјања у нашем културном животу може само да поздрави иницијативу о сазивању оваквог састанка. Тим пре што је, уз највећу толеранцију при одењивању, друштвено-еколошка карта Београда крајње неповољна. Само тридесет процената његовог становништва је аутохтоно, док осталих седамдесет процената представљају досељеници из градова и села у којима осетну већину чине ови други. Али, чини се да је таква судбина Београда била неминовна. У бурном периоду нашег развоја није се могло водити рачуна о свим видовима друштвених потреба и друштвених делатности. И у це лој Југославији је данас таква или слична ситуација. Преко пола милиона људи седи на радним местима која су високо изнад њиховог како стручног, тако и ољштег образовног нивоа.

Из излагања Милана Вукоса, потпредседника Скупштине града

ковићевим ставом да филхармонија не може имати своју комуну попут позоришта, Р налази за потребно да нагласи да је: „Песма о враћању административ- · ном вођењу културе — лабудова | песма".

Од осталих дискутаната мислимо да је вредно напоменути и мишљење филмског критичара Владе Петрића, да је материјал за дискусију _ дискредитован тиме што говори о институцијама а не о стваралаштву, примећујући узгред да институције махом привилегују некреативне ствараоце.

Није нам намера да симплифицирамо вредност функције једног оваквог, у сваком случају неопходног скупа, али остаје чињеница да је тема по својој обимности била високо изнад оног што је речено на овом састанку. Основни недостатак је помањкање сваке иновације које би нужно морале да. прате наредни период развоја наше културе и културне политике уопште. Шо би данас вероватно приметио и то да је много лакше продати душу него ли се одрећи угледа, престижа и свега оног што у оваквој средини са скромним културно-образовним вредностима — аутомобил собом доноси. (Нико не каже да овакво стање није било неминовно условљено објективним друштвено-историјским кретањима.) Но, проблеми аутомобилизма данас изгледају минорни пред чињеницом да имамо пола милиона погрешно паркираних прегалаца!

Стога дискусија о развоју културе и културне политике у наредном, за нас тако важном' периоду, мора да поседује темеље-

КАРИКАТУРА МОМЕ МАРКОВИЋА

Београда, стиче се утисак да компетентни форуми имају најозбиљније намере да учине све како би се оваква неповољна слика поправила. Говорећи о нашем самоуправном систему, за који је рекао да је у протеклих двадесет година прележао неминовне дечје болести, положио испит зрелости и постао по свему чврст систем, Вукос је ставио посебан нагласак на радног човека који је у том систему стављен у посебан однос према култури и образовању. Наиме, у наредном петогодишњем

плану у коме се очекује нагла ек-_

спанзија аутоматизације и кибернетике, сасвим је разумљиво да наука и образовање морају да добију посебно место, и да култура доживи пуну афирмацију. У намери да укаже на обимност таквог захвата културне политике, Вукос је своје излагање завршио речима: „Ја ћу употребити израз '"културна револуција, не плашећи се да ће у овој земљи њено тумачење бити погрешно".

Иако је нагласио да ће искључиво говорити о неким константама у културној политици, Гојко Милетић, управник Народног позоришта, садашњи тренутак У култури: оценио је као „прелазни период": „Ми се удаљавамо од борбе против неких застарелих схватања у култури, а приближавамо се борби за нова схватања". Квалитет те „нове борбе" Милетић види у томе што ће се више знати ко у сукоб улази, са каквих идеолошких позиција и са колико јасним ставом.

За разлику од својих претходника, који су се у својим излагањима безрезервно заложили за даљу демократизацију у култури као предуслову (не оцењујући ни садашње стање као лоше), Живо јин Здравковић, диригент и директор Београдске филхармоније, констатовао је да је превише сумњи у нашу демократичност.

Цитирајући Шоа, који је још 1911. године рекао: „Имати душу данас је скупо, скупље него ли имати кола", први дискутант БорЂе Радишић, књижевник, новинар и официр ЈНА, констатује да је време да у налету аутомобилизма почне и слободнији саобраћај душа, „чије су вредности девал-

"виране". Не слажући се са Здрав-

тији приступ, мора да добије мното више у сжањл значењу, мора да обухвати много шири простор њеног значења, уз обавезу да путеви културе и културне политике избегну третман еп Блос. Морамо имати бар њене јасне путеве и правце, ако већ нисмо у стању да контролишемо неодговорну вожњу или, још горе, ако нисмо у стању да ограничимо паркирање. Душан Јагликин

ПИСАЦ

Кад ГАЛИОТ

0 положају књиге и аутора

КЊИГА никада није била богзнакако обљубљена у овоме народу. Штампана реч, некада, па и данас, за многе је недоступна, уклета и мистериозна Бавоља работа. Књигу чешће купују они који могу без ње, него они који је читају или треба да је читају. Све то у земљи сељака, у којој усмена прича, она прекоплотска, сокачка, огњишна, кафанска, канцеларијска, бабска, има већу драж и снагу комуникативности, него укоричена прича. Све то у земљи која има 21 одсто неписмених и 60 одсто подуписмених. Све то, најзад, у земљи која збацује ислужене рите историје и показује свету своју нагу вољу да буде учена и напред на, свој напор мишића и мисли да престигне време и овлада блатостањем, Анкета Института друштвених наука обелоданила је још једну поражавајућу чињеницу: око 77 одсто Југословена не долази ни у какав додир с књигом, док се 20 одсто задовољава светском и домаћом класиком, стручном литературом, публицистиком, уџбеницима, Савремене писце, углавном стране, чита 2—3 одсто људи. Ко онда чита савремену домаћу књижевност, за кога се она ствара, за» што се Ман издаје» Најзад, зашто добра домаћа књига (не го.

воримо о лошој), настала у наше време, нема свог читаоца»

Ако ова питања поставите издавачима, чућете да је њихова добра воља бесконачна, да они осећају свој дуг према домаћој КуАтури, али забога шта се ту може кад на нашем, ионако ограниче. ном културном тржишту владају неумитни закони економике: Издавач нема рачуна да улаже новац у издавање романа и збирке песама из пера неког домаћег аутора, јер унапред зна да ће много боље проћи с делом популарног америчког, француског или руског писца.

Ако иста питања поставите читаопу, чућете да је индиферентан. А такав је постао зато што му је књига недоступна и што је мало учињено да је упозна. А недоступна је зато што је — скупа. Како опет не: би била скупа кад у цени књиге трошкови хартије и штампе учествује са 50 одсто, док продаја (аквизитери и остали прими тивни механизми) односе од 30 до 50 одсто новцаг Издавачу и писцу, дакле, не остаје ништа.

Овај мучни круг затвара се врло тешким положајем аутора, који је много чиме онемогућен да ствара. Слабо плаћен за свој рад, понекад симболично, принуђен је да се бави свим и свачим на уштрб квалитета свог литерарног прегалаштва: да табана стрмим стазама новинарства, да глача чиновничке столице, да ћерда године у неком сивом углу, да би у неко друго време (2) проналазио одушевљења, снаге и вештине за свој, несумњиво најтежи занат на свету. Писаљка писца тежа је од весла галиота, али је за разлику од весла, много значајнија за националну самобитност и свест, за углед и престиж, за општи напредак. Па, како изићи из овог круга2 Како књигу, пре свега домаћу, савремену, учинити насушном потребом радног човека, онога коме је намењена2

Много се може постићи модернијом организацијом дистрибуције књиге. Не треба заборавити да у Србији, у 22 општине, нема ниједне књижаре! Библиотеке, затворене у себе, једва састављају крај с крајем, док у културном свету више од половине тиража сваког новог издања предаје библиотекама. Модерним формама популаризације домаће књиге и домаћег аутора постигла би се већа заннтересованост читалаца. Наравно, од писаца се с правом очекује већа продуктивност, осетније присуство у друштву и друштвеним збивањима, изоштренији слух за време у коме живе. Модеран аутор не може бити модеран, ако се не бави проблематиком модерног човека, ако остаје само у сферама естетских и вечитих људских преокупација, (7 1969. тодини 470 писаца Стбоје објавило је укупно _ четрдесетак дела.)

Друштвена заједница би, нарав но, могла да допринесе убрзавању ових процеса. Свуда у свету државе _ потпомажу _ књижевно стваралаштво, чинећи селекцију вредног од мање вредног. Готово да нема земље у којој су сви књижевници професионализовани, али њихов таленат, проверен креацијом, отвара им све веће могућности за самосталну егзистенцију и

„све преданије посвећивање њихо-

вој уметности, Недавно. одржани састанак представника издавача и Удружења књижевника у Извршном већу Србије, наговестио је више могућних решења за излазак из садашње ситуације. Предложено је стварање фонда за помоћ млађим ауторима и веће отварање разних културних институција, у којима би својим радом обезЗои потребне приходе за жи-

У сваком случају, садашњи поАожај књиге у Србији и Југославији није одржив. Књига није оно што може и мора да буде у друштву какво је наше — алатка

за прогрес и хуманизацију живота, Миодраг Илић