Књижевне новине

Богатство и живост

Драшко Ребеп: „ВОЈВОДИНА СТАРА“, „Културни центар“, Нови Сад, 1970.

ИАКО знатним делом носталгична и поетска, књига огледа и краћих чланака Драшка Ређепа је умногоме и полемички интонирана. Она руши мит о Војводини старој, површну представу о једној старој српској покрајини великих културних традиџија, чији је духовни живот сав у знаку јубилеја и прослава, окамењен у низу славних, конзервативних установа. Ређеп евоцира једну друкчију Војводину која је дала толике значајне писце и уметнике, у којој струје живе идеје и где се стварају дела од прворазредног значаја. Добар познавалац чињеница и сензибилан дух, Ређеп слика непосредно и топло портрете војвођанских интелектуалаца, пејзаже свота завичаја, оживљава атмосферу војвоБанске свакидашњице и арому прошлости. „Војводина стара" је књига разнородна по темама, али јединствена по том џрисуству Војводине као географског и спиритуалног појма; Војводина је лајтмотив свих разноврсних текстова писаних разли'чзитим поводима и скупљених у овој књизи. Сада, кад је књига пред нама, сасвим је неважно да ли је Ређеп, у време њихоног објављивања у часописима и листовима, имао на уму будућу целину. У сваком случају, он је спретно оркестрирао мноштво есејистичких, путописних, хроничарских и полемичких фратмената у хомогено дело. Ова књига није остварење некога ко жели да буде само књижевни критичар, историчар, журналист или путописац. Њу пише аутор који хоће да превазиће поделе на жанрове пи да у потпуности изрази свој став према животу, уметности и природи. '

У Ређеповој љубави према Војводини, у привржености њеним духовним вредностима и обожавању њених највећих домета нема ничег мрачног, загриженот и надувеног. Данас можемо с тугом да посматрамо како се велике духовне целине деле и уситњавају у микро-светове који се нотом затварају, одбојни и надмени према свему што се налази изван њихових тесних, вештачких оквира. Ређеп је далеко од ове регионалистичке, провинцијске изолованости. У његовој представи јуче рашње и данашње Војводине преовлађују светли, радосни, распевани тонови. Он лише са одушевљењем о писцима Војводине, о њеним пределима и градовима, не пнотцењујући при том остаде похрајине и ствараоце других народа. . Штавише, њетов приступ савременој војвођанској проблематипи је трпељив и разуман. На војвођанском тлу се не једном србовало У романтичарском духу. Ређеп не прихвата ту наздравичарску националистичку патетику м, кад говори о војвођанској кулгури, он има у вилу њену многтонационалну

одлоту. ђ Питући пре неколико година о Драшку Рећепу, инсистирао сам на. ВОН импресионистичком методу у ЕА а стилу његових огледа. Мада је ЗАР 50 а из ранијих огледа, он са

4 „ многа обележј ; ла пише, чини ми се, боље, сигурније, а мање украса, доживљеније. Док је пре А ~ +

сетак година био готово буквално одан

барокној фрази ВоЈ · (Др ПА о Лесковца, Исидоре Секулић), ба да, настављајући традицију прецизног с

з .

да, влада са више самоуверености, А тине немирним и богатим ТЕ ен обртима. Његов стил је постао Па: анализе продубљеније, 8, сва у С: (ије Књига „Војводина стара ОЦЕ МИ то тових претходних остварења о паре је она плод дуготрајног бар и ЊЕ зултат непрекилног рада на тв Медан ховном обогаћивању И преоора рак, М њеној тематској разноврсности У се богатство и живост Ређепових инт ре совања. Он се подједнако одушевљава Ја. ким лепим стихом, неким равничарским пределом или специфичном атм. о неког војвођанског града. Пишчева Ма се расипа у много праваца; асоцијациј просто бујају; анегдоте из живота преплићу се са реминиспенцијама из лектире. Ређен глела ма свет очима човека коме је читање главни посао, очима дитерате и

вођанских писаца (ПР

ДРАШКО РЕБЕП

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ

естете који се, видећи узбудљиви пејзаж, сећа неког стиха. Изговарајући га потом гласно, он још више ужива у лепоти природе. Ређепов естетизам је сав у традицији војвођанске литературе, рафиниране и однеговане, која је одувек ценила лепоту речи, култивисан став и префињену, отмену, духовиту форму писања и изражавања уопште. Усвојивши традиционалне форме «те особене војвођанске барокне реторике, Ређеп их је применио у својој новој књизи, дајући им лични печат У неупоредиво већој мери него раније, на књижевност модерног времена. Текстови о Црњанском. Вељку Петровићу, Исидори Секулић м Тодору Манојловићу писани су са жаром искреног поклоника литературе. Али поклоник је у исто време и прониџљиви критичар који успева да обузда свој занос. и да анализира своје утиске, образложи, повеже и продуби своје доживљаје.

Језгро Рећепових преокупација чини мисао да је литература данас више него икад позвана да потврди, услед општег расула, човеково достојанство и вредност његових напора. Његов естетизирајући, барокни импресионизам надахнут је хуманистичком вером. Књижевно стваралаштво представља „непрекидни напор да се докаже људски интегритет, његово неокрњено право да буде слободан, гора, да буде усправан, у оним безгласним паскаловским просторима који га одвлаче непојамно далеко и у непредвидљиво.' Супротстављање хаотичном свету и изграђивање света уметности као сфере највишег смисла и склада, изражава се на много начина. Ређеп, крајње толерантан у својим схватањима и судовима, не опредељује се само за један начин, један метод писања. Исувише добро свестан чињенице да се методи и стилови мењају, а да потврђивање" људског идентитета и тежња ка хуманистичком идеалу остају, Ређеп говори о делима у којима је, по његовом мишљењу, мера људскости највише остварена. Пишући о делима м ствараоцима пониклим У прецизно назначеном теотрафском простору, он жели да препозна у регионалној тематици одблеске универзалне човекове драме, да укаже на поетску лепоту књижевности, лепоту која се загонетно, али с неупоредивом упечатљивошћу, поистовећује са хуманистичким идеалом. М трагању за подударностима хуманог и поетског Ређеп показује изузетну истрајност, духовну радозналост п одушевљење.

Павле Зорић

Песников предах

Бранислав Петровић: „О ПРОКЛЕТА ДА СИ УЛИЦО РИГЕ ОД ФЕРЕ“, „Просвета“, Београд, 1970.

КРИТИЧАРУ склоном једном од дисциплинарних, ускостручних приступа поезији могло би, рецимо, пасти на ум да тумачење најновије Петровићеве збирке започне компарацијом наслова под којима су ње тове три књиге публиковане. „Моћ говора" (1961) — рекао би, по свој прилици, изражава узбуђење младог песника на не ким основним плановима његовог заната: на плану дикције, слике и ритма, на плану форме; значи, дакле, покушај да се квалитативно повим односом према језику изрази и нов однос према животу. „Гралилиште" (1964) — истакао би, том покушају обезбеђује знатно виши степен естетске и уметничке вредности, јер реч је о симболички израженом животу, о Ан намичној фресци коју је сликао мајстор чији, раније обелодањен, смисао за хумор и гротеску сада претендује на гротескну, трагикомичну визију живота. А наслов „О проклета да си улицо Риге од Фере (1970) — закључио би сасвим извесно, ако мопште може нешто да подразумева, пол разумева необавезан однос према сопствепој вокацији, према поезији, однос који, чак, садржи ноту шегачења. Ако би још покушао да такво тврђење докаже анали зом песме по којој књига носи наслов сасвим непретенциозне песме која, % најбољем случају, може да значи конфликт песника, романтичара, занесењака, ако хоћемо баш, са хладним, пословним, рационалним светом који га окружује — ње тово уверење о песниковој стагнацији требало би да звучи сасвим непоколебљиво,

Не мислим, дабоме, да такво упоређе. ње може да буде полазиште за прилаз новој Петровићевој књизи, нити, уопште, верујем да оно садржи и део сложене аргументације која би таквом закључку требало да претходи. Мислим, једино, да ће до њега, као до последње инстанце, морати, макар и прећутно, да дође свако ко буде о овој књизи писао са било ког становишта и којим му драго методом.

Нешто се, наиме, битно изменило и, ако могу тако да кажем, пореметило у стваралачком полету најшармантнијег меЊу млађим српским послератним песницима, Најпрецизније ће бити ако кажем: тог полета више и нема. Нема активистичког односа према животу, односа који нипошто не мора бити у супротности са трагичним искуствима, па ни са сазнањима о општој коначности. Нема, дакле, позиције која је духовној конституцији овога песника била толико верна. Уместо тројства живот-поезија-љубав које је Петровић са толико успеха и вербалне атрактивности готово млео у претходним својим двема збиркама, остао је само саркастичан и, повремено, сардоничан смех над собом самим који сад у збирци игра доминантну улогу. Рећи ће се: „Па ко је више од Петровића, и још неких песника из његове генерације, у стих уводио сопствени есо2" То је, међутим, једна страна проблема. На другој је чињеница да је такво увођење било само део једног модерног, сложеног и вишесмисленог увођења несника и поезије у језик, атмосферу и миље улице и свакидашњице. Управо је то, органски јединствено, схватање живота и функције поезије, из ког је произашла природа песничког језика, оно што је у овој збирци изгубило равнотежу.

Из тог лоремећаја, сасвим разумљиво, проистиче и ослабљено дејство карактери стичног Петровићевог песничког језика. Пошто нема генералног става, нема оне покретачке снаге (мањ' ако она није изражена у објашњењу паслова какво сам у почетку изложио) нема, дакле, целовито замишљеног песничког задатка који је пре десетак година све елементе ове поезије удруживао у програм и манифест младе песничке генерације, и ефикасност тог песничког језика сведена је на дело вање фрагмената. А ти фрагменти, иако нас подсећају на песника кога волимо и у кога верујемо, вететирају као некакве по миљковићевској интонацији познате песничке сентенце у мору песка које чини везивно ткиво међу њима: низови асоцијација, варијација на исту тему, ритамских конструкција којима се прибегава кад нема шта да се каже, празних вербалних играрија и досадног текста у правилној метричкој схеми или, пак, у форми песама у прози. То је, укратко, књига какву себи није смео да дозволи песник који се у кругу млађих београдских песника родио као појава и као освежење, песник који је собом означавао прави препород млађе српске поезије и једну мотућност њеног модерног тока. То је књига која би на особени начин, у већ 1ознатом Петровићевом маниру, требало да обелодањује драму песниковог суочавања са мрачним странама живота, а оно че му смо присуствовали текло је по свим правилима у нашој поезији толико приказиване мелодраме песниковог бића. МеАодраме коју варнице аутентичног хумора и поезије не могу да искупе.

Ако ову збирку, уопште, нешто може да искупи то су, поред споменутих фрагмената и ретких целовитих песама, само још дужа песма „Освајање Аустралије" (у три етапе) и „Прилог за националну историју", Прва нас враћа уметничкој снази збирке „Градилиште", или бар нивоу најбољих њених песама по којима смо установили стваралачки успон овог песника. То је песма која настоји да проникне У смисао кретања историје, у смисао апокалиптичних сукоба, песма која има и стваралачки напон и снагу експресије и своју хуманистичку усмереност. Друга лесма, „Прилог за националну историју, може да буде занимљива из сасвим других разлога. У време кад се у нашој поезији и у разговорима 0 поезији као једно ОА чајактуелнијих и најтеже решивих провлачи питање присуства традиције у савре: меном песништву, Петровићев „Прилог тој значајној теми обелодањује један натлашен _ хуморно-критички однос према традицији, према прошлости овенчаној ореолом старе славе. То су, најзад, два маркантна путоказа који би могли да усмеравају будуће Петровићеве напоре, то су докази постојећих високих квалитета овога песника, који нас подржавају У уверењу да је ова збирка „једна пролазна сенка на његовом одмста јарком таленту.

Богдан А. Поповић

| | |

Остварење и обећање

Марко Вешовић: „НЕДЕЉА“, „Свјетлост“, Сарајево, 1970.

КАКО БИ се, строго узев, у првој књизи Марка Вешовића могло запазити одсуство извесне равнотеже између њене жи: вотне и мисаоне димензије, између незадовољства и радости, зебње и наде, случајности и законитости, прошлости и са дашњости, његов „продор у израз" како би сам рекао, представља и остварење и обећање, каквих заиста нема превише. Јер, ове песме јасно сведоче о једној приролној еволуцији, људског и песничког бића, која има све услове да се настави,

Предност је, наравно, кад једна књига, поготову кад је то прва књига једног писца, има природну, целовиту и функционалну архитектуру. Она, таква, на најбои, ваљда, могућан начин, презентира ауторову самокритичност и инвентивност у избору и распоређивању своје песничке грађе. Али распоред песама и природа могива Вешовићеве књиге показују нешто што је, можда, много значајније. Чини се, наиме, да је он једна од оних песничких природа које један одређени мотив опседа све дотле док се, условно говорећи, сав или готово сав не исцрпе, док не добије своје песничко обличје и философско решење. Отац, завичај, порекло, прошлост, заједно са живом природом, у реалном и преносном смислу, представљају лајтмотив, коме се овај песник непрестано враћа, окосницу његове људске н песничке драме. То је, уосталом, и најприролнтпја, најреалнија основа из које произлазе сва она неизбежна питања која се људском бићу, у сусрету са светом, постављају: мистерија живота, његових трансформација, истине и заблуде о том свету и, најзад, смисао свега тога.

Вешовићев таленат се испољио у мнотим песмама ове збирке, у многим елементима песничког умећа. Али оно што највише охрабрује и што га представља у најбољем светлу, то је свакако његова способност да преодолева оне кризне ситуације које се, на први поглед, чине безизлазним. Кад је, узмимо тај пример, дошао у оно „изгнанство из оба света", кад му је преостао само његов лични свет, кад је остао сам према свему и према свима, могло се помислити да је крај поезији, и не само поезији. Његово здраво песничко биће, међутим, чија је природа непрекна но трагање, испољило се на једини могућан начин. Вратило се свом прапочетку, „измаглици материнства", вратило се пејзажу, уочило један детаљ, цвет расковник, лепоту. Нађена је, тако, константа, емотивна стабилност, која ће довести до ем пиријског открића: није свет располућен, распарчан, конфронтиран. Свет је јединство: и леп и ружан, суров и нежан, схватљив и недокучив и ко зна какав све не, али све то истовремено.

И други део књиге, „Прозрачни час", по много чему судећи, представља пеоспоран резултат тог сазнања. Остварени емотивни и мисаони склад, постигнута визуелна и поетска равнотежа разнородних елемената прерашће у смисаону хармоничност супротности. А са уопштености, која је безлична и увелико туђа поетском из ражавању, са вечних питања, која су ближа философији него поезији, доћи ће се до обојених, живих, индивидуалисаних де таља, који су прави носиоци поезије и чије значење, према томе, одређује само контекст песме. Време као појам, сан као

"стање, рецимо, имају сада прецизну функ-

цију прелазне тачке на непрелазној граници између материјалне стварности и прационалног света „с оне стране".

Из свега тога, опет, резултира, сазнање о улози и месту песника. Као део све та, он не може бити његова супротност, нето његова афирмација. И последњи одељак Бешовићеве књиге часно испуњава ту функцију. Његова способност да нађе свеже и оригиналне метафоре и компарације, које откривају или наговештавају поједине сасвим нове аспекте тема о којима је реч, да створи нову или пронађе непознату реч, која ће му корисно послужити, потпуније ће у овом делу доћи до изражаја. За разлику од првог дела књиге, који је музички сведен готово на једну октаву меланхолије и несигурности, стихови ће на крају књиге зазвучати ситурније, дубље, хармоничније. То, наравно, не значи да је овде постигнуто све што се у поезији може постићи, али то ван сваке сумње, значи да је постигнуто много и да се од овог младог песника мо же очекивати још више.

Станојло Богдановић

КРИМЕВНЕ НОВИНЕ и