Књижевне новине

Ив алии паљтиц но Патна ин БЕН 8 ПН Вр

| |

ТЕЛЕВИЗИЈА Радио против телевизије

СВАКА почетничка, па према томе ти ес

спанзивна телевизија слична је једна друтој — да парафразирамо познату Толстојеву реченицу — али свака стагнирајућа телевизија тражи решења каква најбоље одговарају конјунктури друштвене средине У којој се налази. И.

аша телевизија ушла је а нај сериозније досадашње не „ оне ционе, програмске и перспективне. Ова криза је неумитна последица неких закона развитка, које је наша (некад државна, сада друштвена) телевизија наметнула самој себи. Истовремене кризе европских, па, и светских телевизијских мрежа, има ју делимичну сродност са нама — верујемо само по спољним симптомима, а не по узроцима, сматрајући разлике у друштве-

ним системима као резолутну баријеру за

истоветност.

Проживевши — попут кинематографа = своју прву фазу вашарске атракције, телевизија је морала да се определи. Кинематографија је својевремено изабрала поаутански друм уметничко-индустријског медијума, омогућивши тиме театру да преживи. Телевизија, данас, окренула је свој суперсонични млазњак ка асфалтираној информативно-политичкој писти. Њено, уз гредно, добро дело може се назвати: васкрснуће радија као прворазредног културног фактора у савременој осушеној, потрошачкој свакодневици.

Свемоћна публика, одболовавши „дечје оспице" даноноћног зурења у телевизијске екране, прерасла је из ниже категорије гутача у вишу — у пробираче. Та публика почиње да схвата где је право место телевизије, сврставајући је негде између самопослуте и киоска са новинама — дакле, као једну врсту услужне делатности, која се може али и не мора прихватити. Гледалац-маса у овом тренутку узима редовно само неке ТВ-продукте: информациту, образовни програм и бестежинску

· забаву. Све чешће на некадашње малтене

салутарно питање „да ли сте синоћ гледали ту и ту емисију2“ добијамо доскора мезамислив одговор: не, гледалац је имао пречег посла, разоноду друге врсте, посету или нешто слично. На жалост, ова непорецива девијација интересовања још увек није диктирана гледаочевим естетским из бором — она је плод ослобађања од једне магије, чија количина и стереотипност изазивају пресићеност.

Отуда потиче све очигледније, све бројније „покајничко" враћање малим кутијама разних облика, снабдевених прикључком, батеријама, лампама или транзисторима — из којих допире само звук.

Слика је изгубила чар миракла надо мак руке. Можда ће свега још једаннут

"бар у нашим географским меридијани.

ма — доћи до краткотрајне телевизијске „ерупције“: биће то време прве поплаве колорисаногт програма. Али тај „празник за очи" (судећи по статистикама земаља западне Европе) не успева дуже од две тодине да задржи свој магнетизам. Завршни ударац биће у сваком случају — појевтињење јапанске магнетоскопске „кутије", то јест могућност да гледалац купи у продавници ТВ-програм који жели, као што купује трамофонску плочу, књиту, или збирку разгледница.

Радио, пасторче наших дана, добија У таквој ситуацији реактивирани значај и недвосмислено нови квалитет: да постане све оно што телевизија не може да буде — акумулатор интелектуалних богат. става човекових, катализатор савремених мисаоних · процеса, популаризатор _ свега што је човеков дух створио или ствара У овом часу. Насупрот телевизији, која се обанковала као стопроцентни наративни медијум — радио може и мора да буде медијум модерне контемплације.

М овом привидном апсурду лежи велика и реална шанса за радио и за радиофонију. Али то је у исти мах и шанса за културу, уметност, философију и све облике духовног стваралаштва, које апологетика технократије покушава да потисне у лажну сферу непотребног! Међусобна повезаност, чак и условљеност, производа човекове мисли и радиофонске трансмисије тих добара до другог човека — постајаће из дана у дан све приметнија, неолходнија, успешнија.

Да ли је радио довољно далековидан, способан и спреман за искоришћавање ове штансе2 На први поглед — није. Његови програми још: увек троше огроман део снаге, срелстава, кадрова и добрих идеја на безуспешну, унапред изгубљену „трку са телевизијом — покттавајући да је по-

на пољу информације, нарације

беде баш а 5 и забаве, тамо где је телевизија практич-

недостижна. у ке Можда је први добар знак преоријентације радија — оснивање тзв. „трећих програма" у скоро свим европским радио ментрима. Занимљиво је да „трећи програми" имају углавном исту Или сличну физиономију, да постављају себи идентич. не залатке, тако да често носе заједни ву (не сасвим тачну, али хавактер рта етикету „интелектуалних поограма : Оо7Ссу; за сада, и једини политони на којима се експеђименттипе са НОВИМ техничким, 5 држинским пи програмским могућностима

ралнофоније. · |

Можла су таква, све многобројни не. репска жатитта у ствари путоказ па лаја. кренити лефититивнот разлвајања р аи п телевизије — које поста1е неминоваос

и услов опстанка и даљет напретка.

Беоислав Косиер

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ (лдутње савршенетва

Милован Видак: „Рађање слике“, Графички колектив

ТРАГАЈУЋИ у једној продуженој временској димензији за суштинским проблемима грађења слике „изнутра", из оних контроверзних стања духа које га доводе на ивицу неизвесности, Видак се у ствари вратио на нека исконска питања настанка и опстанка уметничког дела као специфичног израза и садржаја уметничке свести, али у контексту историјски оријентисане стваралачке акције.

Видак је по томе управо и изузетан: он се апсолутно потчинно оним стваралачким процесима у специфичности лиКОБног који израстају из континуираног искуства бића, а сви акцесорни елементи који његову слику дефинишу у времену садашшњем само су гола нужност да се ти унутрашњи, скоро неодредиви садржаји саопште,. Та, у основи филозофска опреде: љеност, толико је сведена на битно да Видакова слика захтева и један изузетан напор у продирању у њено многоструко зна чење. Она се открива у свом визуелном тоталитету и свом садржајном обиму као феномен који покрива својим симболима (и својом симболиком) не само етапе настанка појединих делова дела већ и етапе односа уметничке свести и друштва које ту свест одређује.

Видакова идеја слике рађа се у замршеним каналима подсвести, али се развија. и материјализује у свесном трагању за трајним животом слике. У свом „Кодексу', још 1952, Видак је написао: „Тражити п препознавати могући кључ вечног трајања — жудње ка универзуму људског дУха". М ту се он, у том процесу рађања слике, сукобљава — и на плану естетике и на плану социолошке основе ликовног феномена — с проблемом објективизације оних мисаоних преокупација које, као спиритус мовенс, одређују токове његове инспирације. Та рационална основа међутим, у крајњем исходишту — делу, а. још више у тражењу карактера дела, остаје до краја неисказана, или херметична, лтуна слутњи и немира, трагичних резонанци, недоречености и необјашњивих тонова, болна и узнемирена као и мисао уметникова која пати пред затвореним вратима смисла. Зато Видак и гради једну слику годинама, често се враћајући на почетке, заустављајући се пред неизрецивим слутњама савршенства које никако да ДОће. Сабласно лице грађевине нашег времена Видак сагледава као специфичну архитектонику која се — пуста и сабласна — отвара мистичним пејзажом у бескрај и непознато, Болна је та филозофија овог сликара, то сликарско мишљење које се претаче у боју и облик да би повратило поверење у себе и дело које се рађа. Слика тежи да постане суд времена и суђење времену, алџ и да искаже себе као чињеницу апсолутне супериорности духа.

Срето Бошњак

М МЕМОЕТАМ

Петар

Коњовић ( 1883——1970)

УМРО ЈЕ доајен српских композитора Пе тар Коњовић, који је (рођен 1883. године) био пуних седам деценија присутан у српској музици, и то присутан као један Од водећих музичара.

Рођен је 5. маја 1883. године у Чуругу. Већ у доба школовања у новосадској гимназији учи да свира на виолини, а у Сомбору, учитељској школи, води Бачки хор. Мокрањчеве руковети, са којима се већ тада детаљно упознаје, као да постају инвентивна и изражајна база његовог ка снијег богатог стваралаштва, њихов дух се осећа чак и у каснијим, по фактури веома сложеним, композацијама. Као ученик учитељске школе, у доба свог млада. лачког 5штт ипа Ргапг — периода Коњовић чини нешто веома смело — пише оперу, инспиришући се народном тематиком. Тако је настала његова прва опера „Милотева женидба". После завршене учитељ ске школе Коњовић одлази у Праг, 1904. године, тамо га примају на другу годину студија композиције. По завршетку сту. дија, од 1906. до 1914. године, учитељ Је музике и диригент хора у Земуну, а у исто време је и наставник на Музичкој школи у Београду. У то време оснива и своју музичку школу у Земуну. Године 1916. одлази у Загреб, а 1917. одржава се вече његових композиција на коме се изводе женски хорови уз клавир, соло песме, први гудачки квартет и два комада за виолончело и клавир. Исте године Петар Коњовић 10-

живљава у Загребу и премијеру своје опе-'

ре „Милошева женидба", која се у тим ратним годчнама даје под именом „Вилин вео". После првог светског рата Коњовић је на разним положајима у Војводини и Србији, а од 1921. је опет у Загребу, најпре као директор опере, а касније интендант Народног театра. За редовног професора за композицију на тада основаној

Музичкој академији у Београду, на којој је касније у два наврата био и ректор, постављен је 1937. Исте године изабран је и за иностраног члана Чешке академије наука, 1946. за члана Српске академије наука, а 1948. постаје и први управник Музиколошког института Српске академије наука. и

Последње деценије живота није много стварао, али се живо интересовао за све што се догађа у свету музике и уметности у нашој земљи и у свету. Био је увек изванредан учесник у разговору, у коме се истицала његова. луцидност и диван стил говора.

У богатом опусу Петра Коњовића срећемо готово све форме музичког стварања. Његово прво дело, опера „Милошева женидба", као да је показало наклоност композитора за музичко-сценску и литерарно-музичку (форму изражавања. Ова прва опера написана је у романтичарском духу. После ње, међу пет његових опера две су „музичке драме", „Кнез од Зете" и „Коштана"; „Сељаци“, по роману „Бидо" Јапка Веселиновића, јесте комично-реалистична опера, а последња, „Отаџбина", по драми „Смрт мајке Југовића" од Иве Војновића, национална је музичка драма. У операма Петра Коњовића осећамо нешто од музичко-сценског реализма Јаначека и Мусоргског, но то је само један зрак. Ње гово музичко ткиво преплављено је мелодиком певаног говора и ритмом народног мелоса. Јопг више нето у операма, Коњовић у соло песмама формира мелодијску линију на бази развијања и таласања говорног језика и језичне изражајне драматике. Његов хармонски језик је неуобичајен, понекада имамо утисак да се хармонски склспови развијају у напетостима мелодијске линије. У студијама и припремама музичког фолклорног материјала за

ПЕТАР КОЊОВИЋ

оперу „Коштана“ Коњовић је написао цикАус од сто соло песама „Моја земља". Поред тога, компоновао је и двадесетак песама на стихове наших песника. Песма „Крадем ти се", компонована на сопствени текст, постала је толико популарна да се изједначила с народном песмом. Од хорова значајни су „Сељанчице", „Поречко моме", „Прошетна се девојка", „Музика духовна".

Петар Коњовић је написао и низ оркестарских | композиција. Он је творац прве симфоније у српској музици (1907), а затим је компоновао симфонијске варијације „На селу", на тему „Пушчи ме", „Јадрански капричо", инспирисан Мокрањчевим „Приморским напевима", симфонијску поему „Макар Чудра", по истоименој поеми Максима Горког, и „Триптихон" из опере „Коштана". Његове оркестарске партитуре су богате, ефектне и засићене колоритом. Ево још неколико дела из његовог опуса: „Вече на мору", романтична сценска легенда, два гудачка квартета, соната за виолину и клавир, „Легенда" за клавир, „Псалам" за виолину м клавир. Коњовић је обогатио нашу музику и са четири музиколошке студије: ,„Личности", „Милоје Милојевић", „Стеван Мокрањац" и „Књига о музици српској и славенској".

Императив уметничког стварања који прелази у садржину живота и доследност у тежњама за формирањем стила, или, 60ње речено, израза оваплоћења народног мелоса — то су две основне вредности које нам се намећу приликом оцене животног дела и уметничког пута Петра Кољовића. Те две вредности зраче стално приликом слушања његових бројних композиција, као и при упознавању његове естетике коју је излагао усмено или у својим писаним делима. А када свему овоме додамо љубав према народном мелосу и истанчано познавање ролног језика добијамо јасно осенчен његов лик. Такав Пе тар Коњовић стоји у српској музици као њен истински великан.

Душан Сковран

МУЗИКА |.

завршен и други БЕМУ(

ЗА КРАТКО ВРЕМЕ, за само дванаест дана, продефиловала је на Београдским музичким свечаностима пред нама читава во;ска одабраних уметника из целог света и оставила нас у немом сређивању утисака, у захвалном одобравању или гневном негодовању. За сада оставимо негодовање. Њему овде нема места, јер о „свечаним“ стварима треба говорити „свечано“ и одушевљено. „Мудри“ и они који су позвани 32 то, рећи ће своје, на правом месту и у

право време, и не помишљајући на то да

· би они као креатори БЕМУС-а добили мо-

жда још и више грдње него ови који су та остварили.

Шта смо све чули за ових 12 дана2 Статистички речено, чули смо и видели џет оперских представа, две балетске представе, присуствовали смо на четири симфонијска и три хорска концерта, имали смо мохтућности да упоредимо два гудачка квартета, чули смо два солистичка концерта, упоређивали смо камерне оркестре Београда и Загреба и доживели „откровење" слушајући гудачки оркестар из Јапана.

· Могле би се правити вишеструке анализе: по оркестрима, извођачима-солистима, по врстама дела (музичких облика), по стилизацији програма или по националности извођача. Када би се извршиле све ове анализе, уз још неке непоменуте, добила би се, можда, права слика и биланс овотодишњег БЕМУС-а. Међутим, ако не баш овакав, а оно сличан посао очекује организаторе овог, па и идућег БЕМУС-а, а пошто су наше просторне могућности скромне, определићемо се само за један од великог броја могућности и дати мало неуобичајен пресек свега презентираног пумма националностима уметника који су на БЕМУС-у учествовали. Ако бисмо побројали све уметнике који су учествовали у програму по националном кључу, видели бисмо велкку шароликост и направили бисмо овакву листу.

БЕМУС су отворили наши уметници У Народном позоришту делима Енрика Јосифа, а следећих дана су наступили Италијани, Швајцарци, Французи, Чеси, Енглези, Јапанци, Немци, Шпанци и Руси. Од укупно двадесет пет приредаба, наши уметници су учествовали на више од половине — на четрнаест. Удео наших уметника је сасвим задовољавајући, иако треба напоменути да су на многим од ових приредаба учествовали и страни уметници, било као вокални или инструментални солисти, било као диригенти. Што се тиче уметничког ефекта, односи би били нешто другачији. По снази уметничког ефекта који су постигли, на чело листе ставили бисмо Јапанце, а за њима Италијане, Чехе, Швајцарце, Русе, Французе и затим остале. Наше уметнике, из куртоазије, а и због тога што према њима употребљавамо друге „аршине", нећемо стављати на ову листу, иако се не може рећи да на овом БЕМУС- нису имали лепих успеха и као појединци п као колективи.

Концерт Јапанаца, нако није био посећен онако како је то заслужио (недовољно обавештена публика), био је, најблаже речено, сензационалан. Младићи и девојке „земље излазећег сунца", црнокоси; омалени и скромни, приредили су такво изненађење нашој публици, да ће се тај њихов једини концерт дуго још помињати и памтити као доживљај, чија снага далеко прелази оно што би се уобичајеним критеријумом могло назвати одличним. Док су свирали Моцарта, Бартока, Стравинског, њиховог земљака Којамија, и на „бис" изведеног Паганинија, имао се ути-

· сак да Атила предводи хорду гудача, да по-

ново освоји свет, толико "је све то било стловито, прецизно, издиференцирано и смишшљено. После концерта остали емољвеми) без речи, без уобичајених професионалних примедаба о стилу и начину извођења, без тражења длаке у јајету, а и сада имамо уздах дивљења и поштовања за њихову У метност.

Италијани су били најбројнији инострани гости. Њихов гудачки квартет ко. ји иначе познајемо са ранијих гостовања, пружио нам је поезију и префињеност камерног свирања. Њихова богата машта, томила емоционалност, бујан темперамент и техничка савршеност били су један од најлепших поклона БЕМУС-у. Поред тога, на завршној приредби у сали Дома синдиката Фернандо Превитали предводио је огроман ансамбла састављен од италијанских певача-солиста Илве Лигабуе, Ане Марије Роте, Анђела Мориа и Лоренца Таетанија и хорова словенске филхармоније и „Бранка Крсмановића“ и остварио изванредно импресивно извођење „Реквијема" Ђузепеа Вердија. Као само у изузетним приликама, ова хладна и неакустична дворапа затреперила је и озарила медитеранским темнераментом и емоцијом, бројну, могло би се чак рећи и „прекобројну" публику те вечери.

Чеси су учествовали с нонетом на је дном поподневном концерту у сали На родног музеја. Велика је штета што овај изванредни ансамол, који тако префињепо музицира, није чуо већи број слушалаца. Швајцарци су гостовали са својим камерним хором, којим диригује изврсни и духовити Андре Шарле. С једним лепо стилизованим програмом, којим је, углавном, приказано, стварање швајцарских композитора, као и оних који су на неки начин били духовно везани за романску Швајцарску, овај хор је освојио симпатије београдске публике, која их је топло поздравила,

Руси су послали свој познати гудачки квартет, који је музицирао озбиљно, предано и топло. Њихово присуство на БЕМУС-у било је прилично неупадљиво према ономе што су могли да пошаљу и

Француско балетско позориште Жозешто се од њих очекивало. фа Лацинија дало је интересантне пред: ставе у Народном позоришту; Не толико играчки, колико кореографијом, костимима и нарочито употребом светла, ово позориште је оставило веома пријатан утисак. |

М овом сумарном прегледу треба поздравити још и госте из Мадрида који су певали мадригале, као и немачки оркестар Бетовенхале из Бона с диригентом Фролкером _ Вангенхајмом и пијанистом Малколмом Фрејџером.

Овај БЕМУС је прохујао, остављајући силан траг за собом и снажне утиске, па, пишући ове редове, чини ми се да већ сада с нестрпљењем очекујем шта ће нам донети идући,

Константин Бабић