Књижевне новине

КЊИЖЕВНИЦИ И ДРУШТВЕНА АКЦИЈА

АМЕРИЧКИ ПИСЦИ И ПЕНТАГОН

ВОЈСКА ПРЕДА ПЕНТАГОНОМ ЗА ВРЕМЕ МАРША МИРА ОКТОБРА 1967.

СЕДМОГ маја 1970. у седам сати ујутру, без сумње данас најпознатији амерички књижевник. Норман Мајлер излазио је из затвора у Александрији (Вирџинија).

Драте воље је признао да љегов боравак у затвору није био много тежак. За време свог заточеништва добио је задатак да пере судове у затворским кухињама. Директор затвора је изјавио да је Мајлер био примеран затвореник, те му је, као награду за добро владање, смањена казна за пеколико сати. На изласку је морао да изјави новинарима да је затвор — који се налази на десет минута аутомобилом од Вашингтона — био „пријатан кутак".

Нема разлога прави мучеником!

да се Мајлер

Можда се сећате да је Мајлер ухапшен једног. лепог поподнева октобра 1967. зато што је, у друштву неколико стотина других демонстраната непријатељски расположених према рату у Вијетнаму, повредио свете бедеме тврђаве америчког милитаризма, Пен тагона. То је био први снажан сукоб између владе наклоњене рату им њених гневних противника. Нико није био убијен, али је било неколико чворуга на главама и неколико раскрвављених носева.

. Мајлер, као-м многи други, био је затворен, суђен и осуђен на тридесет дана затвора. Када су сви судски поступци били завријени, после тридесет месеци, његова _ казна је смањена за пет дана.

Али из тог искуства он је извукао капиталну књигу Војске ноћи, која му је донела, поред свега, и Пулицерову награду, нај привлачнију од књижевних натрада. Што једне мале илустрације како је револуционарна жестина корисна. ·

Излазећи из затвора, и сам Мајлер је морао да призна да влада, иако је ратоборна, није ло ше поступала с њим. У ствари, као револуционар, чак је претерано хвалио угњетача.

„Ни у једном тренутку нисам осетио неправду, рекао је. Верујем у поштовање правила игре. Правило игре је гласило: Ако пре ћете ову линију, ухапшени сте. Ја сам је прешао, намерно. Ствари су узеле такав обрт да сам мо рао да протестујем против рата у Вијетнаму, а онда су ме ухапсили." р

Не може се рећи да је у пи тању коментар кивног човека. Ни трага од љутње, мржње или увређености доследног побуњеника. Нема ту ничег од Лењина, чак ни од једног Кон Бендита. Ако се може рећи да су догађаји од маја 1968. у Паризу били „психодрама", како их назива Рејмон Арон, онда су догађаји око Пентагона, шест месеци раније, били само једна врста аматерског спорта.

Чиста је коннциденција што су се, у истом трепутку када је Мајлер изговарао свој мали говор на вратима затвора, хиљаде студената, који су дошли из свих крајева земље, стицали још једном ка Вашингтону да би овога пута протестовали против ширења рата на Камбоџу. Где су тада били они интелектуалци, чија их је узбуђеност пред Пентагоном довела У сукоб са оружаним трупама2 Где су се налазили они који су били понос противратног покрета2

Припремајући се за повратак кући, у Њујорк, после издржане казне, Мајлер је имао само толико времена да да своју изјаву.

„Ја сам заиста против тога да се ова манифестација претвори у крваву манифестацију. Нисам никада био не-насилник и не бих поднео мисао да то постанем овако касно, Једноставио, мислим да

КЊИЖЕВНРНОВИНЕ 10

је тактички добро, да би се ова операција спровела до успешног краја, да се искључи насиље. Препустити се насиљу значи играти Никсонову игру. Ако момци крену на Белу кућу, нека иду сами". Затим је уздахнуо и рекао:

„Маршеви су ми досадни. Гово-'

ри, још више. Нисам политичар. Активност ми није у природи. Моја је жеља да видим да се ова земља смирила и да могу поново да почнем да пишем романе." Тако би Мајлер, као Кандид, желео да обрађује свој врт. Исто се очевидно догађа и с великом заједницом америчких писаца и уметника, заједницом, коју не покреће никаква традиција моралног спорења или политичке ангажованости. Након бучне провале љутње, проузроковане политиком ескалације председника Џонсона, средином шездесетих година, једва смо чули да су рекли понеку реч. А већ годину и по дана Ричара Никсон је председник и све што су могли да осећају амерички интелектуалци изражено је ћутањем, које ужасно притиска... Можда ће, под утицајем потреса који је изазвала иницијатива у Камбоџи, писци и уметници изићи из своје безбрижности. Нема сумње да је свет интелектуалаца, као и већина Американаца, дубоко непријатељски расположен према новој ескалацији у индокинеском рату. Али за време спонтаних манифестација против пред седника у Вашингтону прошлог 9. маја, једини значајни интелектуалац који се могао наћи међу сто хиљада младих манифестаната био је Ален Гинсберг, признати песник хипи света. Мајлер је тула само прошао, враћајући се у Њујорк из затвора у Александрији; много би га гњавило да је остао.

Што се тиче других, не говори се,

где су били.

Милтон Вајорст

ТРЕБА СВЕ РЕЋИ

Наставак са 1. стране

Ораниоце своје тезе у оном задивљујућем низу бунтовника које имамо, као што су Волтер, Ито или Зола, него сам узео ова два прелата, ова два ослонца олтара и трона, ова два узвишена примера најсјајнијих тренутака Версаја,

јер су нас управо они навели на.

наш поступак, и јер су њих хтели да нам порекну наши непријатељи. Наравно, догађа се да изјаве интелектуалаца буду узалудне, лоше срочене, да промаше, да указују на неко привидно зло, да падну у воду; оне тада изазивају подсмех; али у случају којим се овде бавимо, најбољи доказ да је опасност била стварна, да је осетљива тачка дирнута на правом месту, јесте управо забрана која је погодила тај текст приликом његовог појављивања, спречавање његовог прештампавања, као и санкције које су тада биле предузете. Стога треба читати сам тај текст и брижљиво одстранити сва систематска извитоперавања којима је он био подвргнут, тим пре што га није било могућно овде цитирати и размотрити његово дословно значење. |

Признајем, у највећем броју случајева боље је тврдоглаво паставити свој свакодневни посао и препустити одабраним стручњацима политичке проблеме тренутка, али ко би, видећи све што се догађало, што се још увек догађа, ко би се усудио да каже да овог пута не беше време, крајње време да се умешамор2 Ах, шта би могли да пребаце себи данас аутори и потписници (а то је исто) ове декларације, ако не то да су сувише оклевали2

„“

НЕМАЧКА,

ТВОЈИ ПЕСНИЦИ

ПЕСНИЧКО ЧИТАЊЕ 1

ПЕСНИЦИ читају већином у затвореним просторијама затворених места. Књижара Венделих у паланци тордо објављује на плакатима да је успела придобити познатог Икс Ипсилона да чита песме из своје збирке „Само слободни листови", или боље: из своје књиге документација „Акцелерације". Објављене вечери похрлила је публика у велику дворану основне школе, у свечану дворану Паул-Веркле-галерије. Много пензионера се тиска у првим редовима. У стражњим редовима седи неколико младих људи одлучна погледа, а можда при себи имају транспарент с натписом: „Захтевамо дискусију!"; у сваком случају носе са собом резолуцију којом ће од песника касније захтевати да своју алиби-функцију напусти у корист активне сарадње,

"да не би више кроз једно копре-

ном покривено песничко читање доприносио перпетунрању система. Дошли су и најугледнији представници културног живота. И непризнати писац паланке, који само о Божићу сме да пише прикладне фељтоне, седи по могућству опуштених црта: само не дозволити да се ишта примети. Младе девојке су понеле ауторова џепна издања: у њих он после, уз неколико збуњених рутинских примедби, уноси свој потпис, место и датум,

Затим долази аутор, који је сада снагом песничког ·читања стварно транссупстанциран у „пес ника". Његова цела појава делује блато, као да ће сад, у овом тренутку, први пут (бити изложен презривом механизму врбовања, као да наместо коже и одела има само одбрану и осетљивост. А рукопис носи пред собом као да је мешавина песмарице и штита. Док он даје неке претходне напомене, људи се нешто дошаптавају.

Зналци и рутинери: „Али, он се угојио!", „И самопоузданији је!", „Никакво чудо, након последњег успеха!"

Наивнији: „Изгледа тачно као на телевизији!", „И тако људски скроман!"

Песник се удубио у своје рукописе. Он већином не носи кравату. Често носи браду. Често носи наочаре. Сличан је својој „слаици". Повремено попије гутљај воде, коју су му приређивачи припремили. Док чита он можда размишља о томе да га је приређЂивач представио као „можда највећег лиричара у севернонемачком простору после Дросте-Хилсхоф". Ако би хтео, могло би притом да му падне на памет оно што је Герхард Цверенц једном о Мартину Валзеру изјавио: „Валзер је највећи драматичар међу писцима романа из Васербурта на Боденском језеру". А Цверенц је, насупрот, да бисмо остали у слици, највећи по Казановиним траговима међу. ауторима Саксонцима који живе у Савезној Републици, блиским АПО-/ и Роберту Најману. Аутори морају и при читању да се служе суперлативима.

А кад је читање завршено, читач је патио због тога што је морао да даје аутограме или још више због тога што је имао да испуни само мало жеља за аутограмом. Већином се, потом, одлази у градски подрум. Присутни, они тихи паланчани, желе да размене с песником своја читалачка искуства — прекорни поглед мужа: „Али Марта, ти то замењујеш с „Лименим добошом"!"' Марта,

увређена: „Ади, све је и овле | ИЗЈАВА ФРАНЦУСКОГ

такође слично — некако!"

'Песничка читања служе пре свега. унапређењу промета. Она. се од телевизијског интервјуа разликују као што се „жив, пунокрван" театар разликује О4 „мртвог, техничког" медијума. Песник је весништво. Понеке књижаре живе тако рећи и психички од дражи песничког читања. Понеке књижарке више од песникове дражи.

ПЕСНИЧКО ЧИТАЊЕ П

Приређује се претежно у ве ликим градовима, у такозваним отвореним _ метрополама. Многи посетиоци су обукли одело које штити од кише: „Хоће ли данас опет да шора на дворану2“ пита јед на дама радознало узбућђена. Паралелно с уметником наоружавају се у дворани паралелни уметници (у Франкфурту су, на пример, годинама носили име Имхоф). Они понекад откривају горњи део свога тела, чак и ако нису даме. Они шашоље суседе под брадом. Један критичар примећује да јеу питању доследност; његов сусед клима главом и говори о акту чисте нужне одбране и великог одбијања.

Сам аутор је или повео са со-

бом помоћног радника, који повремено чини прибелешке, или почиње да чита Бил д-цајтунгт, ради чега један асистент брашном посина гледалиште. За велики број људи је задовољство да грдећи напусте дворану. Они то чине приликом сваке овакве приредбе, а наслађивање у срџби траје три

недеље. Биће ваљда на следећем,

читању опет нешто у шта збиља лепо може да се пиљи! Неко ко је много путовао презриво сматра да се тако нешто данас

стварно може видети само још у.

једном мапастиру крај Инсбрука. Тамо се на годишњем литерарном заседању литерарни промет заиста истиче.

Базон Брок, који себе не назива песником него покретачем, рекао је пре више година о хамбуршкој лиричарки Хајке Дутине, кад је песме читала: Она је тако лепа, а ко је тако леп тај нема потребе да пише песме, јер је сам песма.

Лиричарка Ренате Расп је можда зато своје песме поткрепила огољеним горњим делом тела.,

О ПОСМРТНОЈ СЛАВИ

Од онога што сами пишу, песнике проблематичнијима чини оно

што се о њима пише. Премда за

то постоји: израз „секундарна литература/" писање о песницима превлачи њихов живот и њихово дело ранама. Гете и жене, то још иде. Већу тежину већ има: Увеличавање речи „тихо" у старачкој лирици Непомука Фаустела. Или: Ведекинд и занатски развој минхенских радионица за израду бинских слика пре првог светског рата. Са славом ипосмртном славом долазе и интерпрети. Песник не труне као сваки честити, нормални самртник, респективе: покојник — он се распада у безбројна становишта и безбројне аспекте. Њега разуђују и доводе га у нове односе, осветљавају га па се доследно томе јавља у измењеној светлости, његови искази се преиспитују на новим догађајима, он постаје претеча ствари које за његовог живота још уопште нису текле. Тако је он направљен вечним учесником. Мртви песници воде чудан, од себе самих сасвим независан, сопствени живот. Они постоје у духовним просторима, Њихова највредноснија оставштина постаје цитат, назван и крила“ тица. |

Даља претња песницама су јубилеји, оне округле, упола глатке децималне приредбе, које календар обележавају по ономе ко је сад опет имао педесет, сто или стопедесет година свога мира.

Сад и филателија почиње да

_ се интересује за литературу, тра-

жи штампарске грешке, једног Шилера коме је савезна пошта омашком _ наштампала — зулуфе. Родна кућа се обнавља, у амбару неко проналази писма кузине, која претс да песника ставе у сасвим нови однос зато што се у њима први пут изјашњава о болести жучи, коју јетерманистика досад тек пола године касније објавила у свеску песама „Жучно камење".

Мправа лечилишта у Шварцбаху, где се слављеник једном, кад се сломио точак поштанских кола, задржао два часа, издаје брошуру бившег градског директора Д. Хемерлајна у којој се износи јамство два сведока да је песник ускликнуо „љупко" кад му је председник општине представио своју сестру и термални извор. Пошто се на једном медаљопу налази слика сестре из оне године, Хемерлајн несумњиво доказује да се усклик „љупко" могао односити само на извор. Потомци тако нагрђене сестре при: ватном тужбом траже задовољштину, Песницима није лакше после смрти.

Хелмут Карасек

·" непријатељи.

_ бреа, забрану

НАЦИОНАЛНОГ КОМИТЕТА КЊИЖЕВНИКА Искључење _ Солжењицина из. Савеза совјетских књижевника

објављено, затим демантовано и најзад потврђено, следећи теледириговану технику на коју почињемо да-се навикавамо, представља у очима читавог света огромну грешку, која не само шкоди Совјетском Савезу, већ доприноси да се потврђује мишљење о социјализму какво пропагирају његови Мислимо да знамо да су у другим временима најразложнији људи,.све до највиших инстанци власти, дубоко жалили аналогну грешку учињену према Борису Пастернаку. Треба ли доиста да велики писци булу третирани као штетна бића» То би било потпуно неразумљиво кад се не би очевидно видело да се настоји да се не само писци у целини, уз посебно учешће неке њихове сабраће, већ уопште инте- . лектуалци застраше, одврате од тога да буду нешто друго а не војници који марширају парадним кораком. Веровали смо да је прошло време које је било обележено крвљу Исака Бабеља, Осипа Мандељштама, Јегишеа Чаренца, Михаила Колцова, Типџиана Табидзеа, да најкраће именујемо само велике националне изворе' совјетског духа. Мислили смо да се оно што се збило у једној епохи срећно свршеној неће више никада вратити. Како бисмо могли веровати да ће данас, у земљи победничког социјализма, оно што чак ни Никола ЛП није сањао да учини против Чехова, који је слободно објавио свој „Сахалин", бити судбина писца најкарактеристичнијег за велику руску традицију, Александра Солжењицина, који је једном већ био жртва стаљинске репресије и чији је битни злочин да је њу преживео2

Хоћемо да кажемо нашим совјетским друговима, онима који ћуте или које присиљавају. да товоре као и онима који своје име данас везују за ове чинове — у којима не знамо како,не виде одраз скоре прошлости — да треба да се подсете да је потпис извесних њихових претходника, потврђујући слична искључења, сувише често био бланко-потпис дат џелату2 Не схватају ли они да је то већ тешко заборавити2 Преко њих, међутим, ми бисмо волели да верујемо да, као у време басова изазваних одлуком жирија који се усудио да.награди тада највећег живог руског песника, да ће се у високим већима оног народа коме дугујемо зору Октобра и уништење хитлеровског фашизма, наћи људи способни да схвате учињено зло и да неће допустити да се оно доврши,

За заједничке разлоте које имамо да живимо, боримо се и надамо.

ХМ име Националног писаца, Управни олбор:

Елза Триоле, Веркор, почасни председници;

Жа«с Мадол, председник;

Артур Адамов, Арагон, ЖанЛуј Бори, Мишел __Битор, Жан-Пјер Феј, Жорж Гови, Гијвик, Пјер Параф, Владимир Познер, Ален Прево, Кристијан Рошфор, Жан Русло, Жан-Пол Сартр.

комитета

ПИСМО ПАБЛА НЕРУДЕ

ПРЕДСЕДНИКУ

РЕПУБЛИКЕ БОЛИВИЈЕ

Господине генерале Овандо,

Боливију је створио Боливар, велики племенити војсковођа. Он нас је научио да поштујемо све. оне који се боре, у било којој земљи, за револуционарне идеје сваке епохе. Није Боливар изделио нашу Америку на регионе: он је био свуда, он је био грађанин сваке и свих наших нација.

М име овог наслеђа које, више него било која друга нација, Боливија треба да одржава и поштује, ја од Вас тражим слободу писца Режија Дебреа.

Неке од његових идеја, зајед-' ничке свима нама — нама који се боримо за одбрану богатстава нашег тла од руку америчких компанија — остварује наша влада. Како схватити хашшење Де3 његове мисли, У боливијској земљи, која тежи свом потпуном ослобођењу од е-

кономске и политичке зависности2 Господине _ Председниче, по-

одрављам Вас срдачно, уверен. да

Ће овај мој апел бити схваћен и

услишен. !

Пабло Неруда