Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
И НАУКА У КРИЗИ
Разговор са Иваном Здравковићем, директором Југословенског института за заштиту споменика културе
ПЏрошле су већ две деценије од оснивања Југословенског института за заштиту споменика културе. Шта. је наша заједница, 0о0носно култура, добила до данас оснивањем овакве једне установе»
— Оснивањем Савезног, односно Југословенског иниститута за заштиту споменика културе, пре две деценије, добили смо први пут институцију која код нас оСОрађује питања из области заштите споменика културе. Стручњаци Института обављали су научна истраживања, ископавања п конзерваторске радове, организовали су сарадњу са иностраним установама за заштиту споменика културе и публиковали научне п научно-популарне _ радове из ове области. (До сада је изишло из штампе деветнаест бројева, а у штампи је јубиларни двадесети број сталне годишње публикације Института „Зборник заштите споменика културе", а објављено је десет посебних публикација с темама 'из области заштите споменика културе).
Може се. слободно рећи да је Институт оправдао циљ п да је својим радом допринео напретку службе заштите споменика културе у нашој земљи, уврстивши се, како радом тако и кадровима, у ред најпознатијих институција ове врсте и ван наше земље.
С каквим се тешкоћама. сусреће ваш Институте Наилазите ли па. неразумевања и: препреке2 Ако их имате, услед чега су оне настале п каквог су карактера2 А посебно — да ли вас друштво до“ вољно стимулише и обезбеђује потребна материјална средства»
— Уредбом („Службени лпст СФРЈ" — бр. 12/1963) дотадашњи Савезни постао је Југословенски цинститут за заштиту споменика културе. Институту су стављени у делокруг рада углавном исти задаци који су били прописани и Уредбом из 1950. године, којом је
основан Институт. Ново је у тим.
условима било, поред увођења друштвеног самоуправљања, још и начин финансирања установе. За првих шест месеци 1963. тодиве, Институт је финансиран путем буџета, а за других шест месеци закључен је уговор за фимансирање _ основне _ делатности Миститута и такав начин финансирања задржан је до 1965. тодине, “када је ступио на снагу ЗаУставом кон о усклађивању са прописа о установама које су ос повали савезни органи. Савезни
секретаријат за образовање и кул туру престао је тада да дотира Југословенски институт за зашти“ ту споменика културе као установу, већ је: финансирао "одређене залатке из делатности Института. који су од интереса за одређене ортане и институције Федерације. Значи, прешло се на систем дохотка. Сходно томе, од. 1966. године, почиње се смањивати обим делатности Института за потребе Фредерације, а са тим у „вези смањује се и обим средстава.
Средства која су добијана током последњих година од Саве» ног секретаријата, односно Са. везног · савета за образовање и културу била су довољна за пол мирење личних доходака радника Института п режијских трошко ва само за шест месеци у толнин, док је за других шест месеци тре бало зарадити радом на терет за: рачун појединих завода за 32 штиту споменика културе.
Навикнут па сигуран начиј оу:
ИВАН
ЗАРАВКОВИЋ
џцетирања, Институт се нашао одједном у врао тешкој ситуацији. Њетови стручњаци су били приморани да за послове и. радили ита која су до тада водили, а која су финансирана из буџета Института, наплаћују своје услуге. У сличној ситуацији нашли су сен Заводи за заштиту споменика културе на терену. Код споменика на којима се до тада обавезно тражила сарадња Југословенског института, заводи су почели да из воде радове са својим стручњацима или уз сарадњу појединих стручњака ван завода, чији је рал бно јефтинији.
Све то се одразило по у личним дохоцима стручњака Института: опи су данас на последњем месту међу институцијама заштите у нашој земљи.
Како се обим средстава из са везних извора из године у годину смањивао, Институт је, било сам или у заједници са појединим заводима за заштиту споменика културе, почео да се појављује на конкурсима за доделу средстава, углавном код републичких фонлова за унапређивање културних делатности, односно код републич> ких заједница за културу.
Све ово створило је опште осећаље несигурности. Иако се ситуација из године у годину не мења, а Институт, економским речпишком речено, послује па „траници рентабилитета", то је довело до осипања његових кадрова. Неки стручњаци напустили су Инстатут и „потражили установе; уславном републичке, чији је положај сигурнији...
Како видите _ будућност ваше установе, односно, како гледате на даљи развој и-рад Института у овим условима2 у
— Излаз из овакве ситуације тражен је целе прошле и претпротле тодине и још увек се тражи. Респгуран положај Института У току протеклих двеју година захтевао је доста рада на разради коплеиције установе. Било је визе разговора и Оројних представкл Савезлом савету За образовање мо културу у тражењу помоћи за преброђење кризе у којој се нашао Институт. Уложени су велики напори да се Институт у целини олржи као научно-истра-
СТРИП „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“.
алицин ит 7 а ај
" КОНЗЕРВАТОРСКА СЛУЖБА ·
жавачка установа им да као такав буде и финансиран, односно да буду финансиране теме од интсреса за конзерваторску службу и мауку од стране Савезног савета. за ждординацију научних делалности. На жалост, у томе се није успело. До
Институт је, дакле, покушао да нађе решење и излаз из кризе у којој се,нашао им да се укључи у савремене токове, али сам, без ичије помоћи, он то није у могућности да учини. Пре свега, потребна су системска решења, која би, између осталог, регулисала његов статус ми обезбедила му егзистенцију. У оквиру тога потребно је прецизно одредити не само ингеренције, већ и интерес Федерације у овој области и да ли се, као што је то случај од 1968. тодине, тај интерес из године у годину може и треба да мења. Само уз помоћ одговарајућих савез них органа, па им читаве друштвене заједнице може се, по нашем мишљењу, наћи излаз из кризе у којој се Институт нашао. Институт у ту помоћ верује и то му да је снаге да издржи до краја, не одричући се могућности да и сам и даље тражи решења која би по. ложај институције п људи У ЊОЈ учинила. сигурнијим.
Разговор водио Владимир В. Предић
Луначарски у новој _ светлости
Наставак: са 2. страпе
куса, формални узори м сви арупи „монструозни производи моз
та“. Његов однос према овим пи-
тањима у доброј мери показује уводна реч на вечери, поовећеној Достојевскоме (20. Х1 1929), која. се исто тако.налази у књизи 9 којој је реч. Не треба, каже У. Гураљњик, канонизирати судове које је Луначарски том приликом изрекао о' Жостојевском. Мако многи од њих нису издржали СИА времена, „доминантни патос њетове концепције је, као и раније, актуелан“. Он се овом' приликом супротставио и вултаризаторским и идеализаторским концепцијама у тумачењу погледа па свет генијамног писца, пстакао величину његове личности, апсолутну важност, дубину и комплеконост нро“ Олема које је захватио својом у метвошћу, као и све већи утицај
те уметности на осветоку .књижевност. Није, према томе; ова књига
само значајна историјска ретроспектива, нето и актуелна књижевна проблематика, ново осветљење како њеног аутора тако и проблема о којима он говори.
АЊИМЕВНЕНОВИНЕ
Уреднички колегијум; Филип Давид, Васко Мвановић, Миодраг Илић, Драган М. Је ремић (главни и одговорни уредник), Љубиша · Јеремић, Вук Крњевић (заменик славног _ уредника), Богдан А. Поповић, Владимир _Б. Предић (секретар реда вије), Владимир Стојшин, Божидар Тимо. тијевић, Бранимир Шћепановић, Техничко уметничка опрема:. Арагомир Димитрије вић. УреВивачки одбор: др Димитрије Вученов, Предраг Делибашић, Енвер Бер. веку, др Милош Илић, Душан Матић (председник), др Војин Матић, Момчило Миланков, др Арашко Рећеп, Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пал Шафер, Идејно решење
срафичке опреме; Богдан Кршић. Лист пала.
ап сваке друге суботе, Цена 1,50 дин. Роди
тшња претилата 30, полутодишња 15 динара,
а за иностранство двоструко, Новинско издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. _ Телефон: 527-286 (редакција) п 626-020 (комерцијално одељење и администрација). Текући рачун: %8-1.208-1. Рукописи се не враћају. Штамиг: „Глас", Београл, Влајковићева #.
Лист пздаје
2 ЛЕТОПИС · ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
Ф Ф
|
| % |
у
|
· +99%%9%,)ооооеоњањељављољањањафење ово о Фе Фоо окове
„Краљево“ најзад у професионалном казалишту
Несвакидашња је судбина „краљева“ Мирослава Крлеже. Та је рама написана равно прије пе-
лесет ни пег година (тискана Је.
године 1918), а први пут је изведена на позорници. једног профе: сионалног _ казалишта недавно. Том драмом започело је наиме своју сезону Загребачко драмско казамтште, које се сада _ зове Драмско казалиште Гавела. У живом је сјећању љубитеља казалиашне умјетности ишзведба „Краљева“ коју је дало Студентско екс“
периментално казалиште (СЕК) у Загребу. Експресионизам оу хрватској
књижевности везан је уз У. Доналинија, А. Б. Шимића и младог Крлежу. „Краљево“ показује ону страну експресионизма која је повела према стварности, према реализму, а није се свела на арти' „вам, на апстрактно експерименти рање. Радња се одвија у живој 'сајамској атмосфери у којој се |јавља мртвац Јанез (ништа мео'бично за експресионистичку „Ара му) у талалуниформи погребној' завода. Уз фунебраша Јанеза. појављује се и други мртвац. Разговор двојице мртваца, то је разто“ вор из дна ондашње хрватске стварности. Младог Крлежу, као мосталом и друте експресионисте, слабо занимају анализа и психо“ логија. У „Краљеву“, он је сав у синтези и интуншији.
Редитељ Динко Радојевић није се удаљавао од пиштчевих хтијења. и довео је на сцену готово ове глумце своје куће стварајући шкаос у вртаогу којега ће се сусретаи живот и смрт. С правом је абрисао двојност ових катетори“ ја јер су мртви стварнији од живих захваљујући тратаци своје шосебности. Можда би се могло примтијетити да је редатељ одвећ ин. зистирао на карикирању, преуве“ личавању, и тиме се на тренутке удаљавао оа, Крлеже.
Са изванредним смислом за детаљ Перо Квргић је — као и џвијек — одиграо Јанеза дајући му мјесто на граници несмисленог сајамокотг живота и смрти која то шеће да буде. Квргић је заједно с Ј. Маротијем „носио“ већи дио представе. Од осталих глумаца само низање имена им презимена ишта не говори — требало би споменути Крешимира Зидарића.
Нову сезону Драмско казалиште Гавела започело је солидном изведбом текста који је већ лавпо требало извести.
Тања Гртић
Шпанија поздравља Алберта
ПРВИ ПУТ се дешава да се У Шпанији приређује изложба јед ног револуционарног уметника, учесника грађанског рата на страни владе, који је потом живео у Совјетском Савезу и тамо ство, рио мнота дела сада изложена у Мадриду. Овај уметник је Алберто Санчез, кога обично зову само именом, јер је то довољно, пошто, како каже Пикасо, постоји само један Алберто. Поред Пикаса, ње гови пријатељи су били и познати песници Рафаел Алберти и Пабло Неруда. _ Албертово сликарство по скулптура, углавном, блиски су наивној уметности, нако у његовим _ скулптурама има апс трактних елемената, а све је то прожето његовим _ специфичним виђењем света.
Рођен 1895. године у Толеду Алберто се преселио у Мадрид кад је имао дванаест година, тек и“ петнаестој је научио да чнта п пише, променио је много занима ња и најзад се определио за пе карски занат, којим се бавио |
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС
~ ТАДОНИЈЕ
АЛБЕРТО САНЧЕС: ЖЕНА 5:
њетов отац. Ликовне уметности. заволео је по учио приликом својих посета Археолошком музеју и Праду, пажљиво. посматрајући дела. великих уметника, Почео је да ваја док је служио војску у Мароку. Приликом своје изаожбе 1925, тодине добио је једнодуш не похвале критичара м, захваљују. ћи томе, додељена му је стипедија обласне власти У Толеду, што му је омогућило да се у својој тридесетпрвој години, потнуно посвети уметности, Настојао је да створи изразито националну У метност, која бин се успешно но. сила с Париском школом и мнспирисала природом у којој се човек осећа слободним. У то време ра дно је скулптуре У којима је, па елиптичан начин, давао оригинал не формулације за своје плејс, и осећања. А основу за своје схватање скулптуре налазио. је у на родној уметности, мада је иретрпео пи извесне утицаје кубизма и надреализма.
Пред избијање грађанског рата огледао се иу сатиричким ц]> тежима, Пошто му је кућа с мнотим делима уништена у бомбардовању од стране франкиста, шпанска влада га је најпре послала у Париз, где је за мебународну мзложбу 1937. године израдио скулптуру „Пут који ВОДИ шпански народ ка звезди“, а затим у. Москву, гле је евакунсану пшанску децу учио пртању. После извесног устезања да ствара далеко од своје отаџбине, која. је дубоко инспирисала његову умет. ност, најпре је радио за позориште (плакате, декор, костиме) п био уметнички саветник у филму Козинцева „Дон Кихот“, а опла се вратио сликарству, сликајући мртве природе, портрете п пејза же. Од 1955. године вратио се и скулптури, радећи у разним материјалима и разним техникама, и створио четрдесетак скулптура, од којих је већина полихромна. Смрт је 1962. године прекинула другу епоху његовог стваралаштва. Алберто изврсно познаје материјал у коме ради своје скулптуре, одушевљава се њиме и даје ритмичне, понекад'и барокне форме, с мното кривих линија, али м са монументалношћу, коју барок обично нема. А као сликар пред: ставник је лирског реализма. Своја дела завештао је московском Музеју "стране уметности „Пушкин", који је та дела сада. позајмио мадридском Музеју савремене уметности и омотућио му' да приреди ретроспективу револуџиомарног уметника.
Сва је прилика да Не на основу садашње изложбе у Мадриду Алберта уврстити у велике. мај сторе шпанске скулптуре. Његова слава, међутим, расте п ван Шпаније. Један податак је, чини се, особито карактеристичан: у“ Ма. барској је, из пера Петера Марти“ па, још 1964. године _ објављена монографија о њему с Никасовим предговором. Да ли, можда, по. стоји могућност да се и наша пу. блика упозна с делом овог изван: редног уметника2
|