Књижевне новине
- мензије, видове
„њене књижевности,
„жевни разгово
7
СУОЧАВАЊА
ШТА ЈЕ БОСАНСКо-
ХЕРЦЕГОВАЧКА
КЊИЉЕВНОСТ
У ОКВИРУ прославе 25-годиш: њице рада издавачког предузећа, „Свјетлост“, 5. ц 6. новем« бра у Сарајеву је одржан симпозијум 0 савременој књижевноста У Босни и Херцеговини.
Реферате на симпозијуму поднели су Мидхат Бегић, Миодраг Богићевић џи Ристо Триф-
ковић.
У дводневној дискусији учествовало је више учесника, од којих су неки врло полемично говорила о рефератима, покушавајући да и сами дају прецизније анализе и оцене књижевног стварања у Босни и Херцеговини.
Да бисмо читаоцима | „Књиожевних новина“, бар делимично, представили рад симпози“ јума, доносимо стенографисане одломке из реферата и дискусије која је трајала два дана:
МИАДХАТ БЕГИЋ
ТЕМЕЉНИ ПРЕОКРЕТ дошао је, иза политичког, педесетих тодина када се књижевност ослободила једне круте и нестваралачке теорије, Гдје се тај преображај није извео, знамо да су књижевници и умни радници хуманистичког смјера доживљавали убитачну обезаиченост, отуђеност која се много не одваја од буржоаске, и таје је управо духовни комфор убијство за стваралачку мисао. Ирационалност се тада смјешта у сам живот ми међуљудски однос.
Код, нас се извршио супротан про- |
цес, и књижевност је заједно са. другим духовно-стваралачким 06ластима засвједочила своја природна права, извојштила их без систематског друштвеног отпора. Можда се та промјена најбоље мјери степеном неповезаности и мемпаралелизма између стилокор и практичкоморалног критерија. По правилу код нас се не може
само на основу књижевног, дјела
судити прецизно о опћ ставовима писаца, пи није риједак при-
мјер „ирационалног“ нагласка дје- |
ла код веома друштвено ангажованог ствараоца. Чак се та несагласност јавља м код критичара и тумача књижевних дјела, н критичар-чаан партије није обавезно заступник Марксових схватања. Садашња генерација ствара У тим климама свијести о сложености заплета у подручјима људског опстојања, па ми у самој њој данас почињу нова и занимљива диференцирања међу најмлађима. Та генерација створила је нове облике у структури поезије, У приповијеци, у роману, понешто и у драми, и дала им модерне дисуптилног суочавања са животом, са људским искуствима епохе. То су дјела, бо санско-херцеговачке књижевности по тлу, истовремено хрватска или српска по појединачном опредјељењу писаца, а српско-хрватска иап хрватско-сриска по језику и југословенска по ширем _нацио налном заједништву, а да ниједна од тих ознака не смета им нити
може да оповртне чињеницу да се
то стварање као цјелина налази књижевног
ма разини модерног ВНОГ искушења КОА нас и У свијету: по методу, по књижевној психологији и техници, по удјелу и улоту књижевне свијести и талента, коначно по слици у њима изведеној о модерној визији живота не нивоу савременог цивилизацијо
дубоко захваћеног и можда У по" мечем и угроженог м отуђено:! човјека. Реверберација слика 65 књижевности кроз призму све је рих кругова распростирања УОвје кова. животног,. опстојног укуе тва кроз коју. се могу посматра“ ти, динамички повезује ту МЕ жевну цјелину ИМ за нашу Ју У славенску, социјалистичку, : У ниверзалну књижевну мисао Ри једницу. Њена босанско-хер вачка суштина У функцији Ме мајширег људског она знаје н израза. А. разно р а је већа него што је икада 5 у“ дјелима као по У ХИ Р кдејама, чак и на ЛЕНЕ Маи Ј | ј и „Књи“ у управо Пи ки пОвина. И књижевни живот и дјела дају осјећај цјеловитости уза. ИЕ унутарња, "индивидуално Р за вјетна разликовања слободно, . 7 бјективно сјенчена, са битност! у 8 које нису ни од ког позајмље 5 вез органски израсле из тог језичкот, књижевног и животног љУА
ског простора.
Наставак на 3. страни
ВЕОгр А Ор Вијоу ср Гоурој и
ми 2
У овом БРОЈУ:
БЕОГРАД. 21. НОВЕМБАР 1970. ГОДИНА ХХН БРОЈ 378 ЦЕНА 1,50 ДИНАР.
ЊИМЕВНЕНО
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
· ДВЕ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ ОД.ПРОГЛАШЕЊА РЕПУБЛИКЕ
__ Рушење и грађење
УВЕК МИ ЈЕ та сцена, парадоксамна човековом неимарском ду ху, изгледала помало фатално за сохватање нашег сопственог менталитета, Више пута сам гледао: људи иду путем својих брига улицом, индиферентно, не застају, и ог јелном се прену када виде да се нешто руши, Онда се брзо, у круг, сакупи гомила им посматра. Као да је неко шарекао важан, судбоносни апел, као да ће се тог тренутка, на том месту, одлучити: шета ће бити даље с нама.
Покушајте. да. се у то уверите, видећете; када се нешто руши љума се окупљају.
Када се нешто гради — нема готово пикога.
Можда на тој понхичкој реламцији, на том односу према нечему што одлази и нечему што тек ниче, има и традиционалне човекове сете и носталпије: када год нешто умире — умире део нас са„мих, откида .се и. нестаје, и отуда „сведочење, присуство и туга. А у ново се, као непознато, увек по. мало сумња, увек помало гледа с подозрењем. То тек треба исклсити. ЛЕТОПИС
Француз који је припадао целом свету
ИАКО ВАСПИТАН у војним шко лама и, у својој младости, страс ни присталица илеја Бареса, Пе: тија и Мораса, Де Тол није био човек уских,
непроменљивих и једностраних идеја. Испод ње“ у
НЕЗНАНИ ЈУНАЦИ РАДА (БОГОЉУБ ЦИКОТА: „БЕЛИ ЗИДАРИ“)
Симболика таквих“ сцена, ме Ђутим, подсећа и на једну другу црту наше природе и нашет става према животу.
Ми смо, пре свега, талентовани. и пуни енертије, готово неисцрпни за рушења, за мењања, за отпоре свему што хоће дуго, као корен, да се учврсти и траје. Нама је, рецимо, м чудна и омешна енглеска традиција бСескрајних обичаја м вечитих институција — од средњовековних судија џ“ дугим перикама до нама настраних манира у парламенту.
По томе. испада да смо нетрадиционални, без поштовања за све оно што је отворено пре нас, да време меримо од четрдесет и прве и да смо тако навили и своје часовнике и уредили свој календар. живота.
За генерацију којој припадам, дакле за оне који су окусили торчину рата, то је делимично тачно. Еј
Ми смо доста. тога порушити, Пре свега лошег, али и, понешто добро и ваљано. :
тове официрске униформе био је скривен један филозоф или бар један моралиста сличан моралистима ХУШ. века, један учитељ енергије и достојанства. Говорио је да је „општа култура школа командовања“ п он је ту културу доиста имао, Рано је схватио да се не може управљати чизмом и батином него идејама п речима п да то може са успехом да чини само човек коме никаква људска знања нису страна, Његови омиљени писци били су Корнеј, Распин, Иго, Валери, а од савремених Монтерлан, Малро, Моријак. Читао је и Сартра, чак и његово „Биће п ништавило“, а „Старца и море“ Ернеста Хемингвеја „прогутао“ је за једно вече. Из Бергсона је извукао своју филозофију акције. С. А. Сулцбергеру је рекао: „Бергсон ми је показао да акција потиче од комбинације, од комбиноване примене интелекта, и инстинкта, удружених 'у раду“. У тако доброј школи мајстора мисли и духа калили су се његов дух и мисао за зпироке видике и
Да ли је “сада другачије2
Не би се. могло рећи: м генерације које, тек стижу настављају исту традицију. По томе су санчне очевима пи по томе можемо остати верни народној мудрости:. не пада швер далеко ОА кладе.
Мислим да је срећа шипо је
тако, Рушити треба много зштошта, п рушити ш мењати, Само онај ко је довољно храбар да ме мисли да је све ш почело и да се све завршава с њим, дакле. онај који је спреман да руши и самога себе, кадаза то дође време, заслужује да се не заборави, да остане пи даље ослонац „рушитедима“. _ Теоретичари ои свакако били. у стању ада ту феноменологију и. иас и нашег друштва, објасне м шајучно — као пропрес!
За остале који, пак, цемају
увек времена да чекају на сигнал науке, споредно је, углавном, ка ко се све та наша појава зове. Важно је једино да је људи 9осећају као даљи раскида са. релитијом наметнуте свести, са слепим покоравањем идеолозима : идОлима, са догтмом по којој је ове што је једном створено толико свето да се више не може ме њати, . Отуда ваљда и збуњеност мнотих: шта се то дешава — зар све мењамо и реформишемог д ! Испољава се: исто оно муђење и исто страховање из времена када су претходне генерације „руштале“ ш мењале много штошта: наслећано шми. и оно што су саме стварале, ,
Сада су стигли млађи шу шта. бисмо друто:'ако не мислимо да је са нама и крај свега.
Можда зато људи ш: воле да застану и гледају када, се нешто — руши. Такви, оу, тата можемо.
Али, ипак, понешто им затршно џ грлу када се судретнемо са том сценом: јер, риштшти се може им спрат по спрат, али може џм ово - да се чак п темељи 'уадрмају. А то већ не би било ни аобро ни паметно.
То смо, но каткад, и ми, претходни, радили: рушили смо ама
_башш све, па смо, после понешто
од тога и враћали, и моради да враћамо. Дуже, је, ппак живот трајао од нас самих. Није се плочело када смо то ми хтели.
Па заво мислим; мудри увек мледају отворених очију, ни левим. ни десним оком само, ни прно нп бело само, него отворено, све п сабирајући п одузимајући.
Иначе, то и младе мајке знају: када се Срзоплето ради, може се са водом избацити и дете.
ДХраган Марковић
дубоко разумевање људоких шрохтева и потреба. 1
Нако је водио битку с многим политичарима. од струке п талента и с низом њихових партијских програма, Де "Тол није тмао једну одређену друштвену и по литичку _ доктрину, које би се чврсто и непоколебиво држао. Увек је, напротив, био. спреман да. одступи од, својих ранијих идеја м планова (као што је одступио од својих _монархистичких, морасовских идеја или од, поштовања према Џетену пре његове издаје) ако је видео да је то корисно за његов народ и величину његове отаџбине. Кад год су услови били сазрећли да Француска изтуби један део славе ш моћи, он је умео да тај тубитак претвори у успех и чак тријумф. Изгубљену битку у јуну 1940. године. претворио је у подстрек отпора. против хитлеризма, а ослобођење Аужира у пример) моралне снате Француске. е
Маставак на 2. стоним
· ности
ШТА ЈЕ БОСАНСКО-ХЕРЦЕ" ТОВАЧКА _ КЊИЖЕВНОСТ — говоре Мидхат Бегић, Миодраг Богићевић, Ристо Три: фковић, Ненад Радановић, Драшко Ређеп, Ерих Кош, Иван Фогл, Младен Ољача и Меша Селимовић
Драган М. Јеремић: КУЛТУРА У СОЦИЈАЛИЗМУ
ПУТОПИС, ТАЈ ЗАНЕМА.РЕНИ КЊИЖЕВНИ ПОСАО — пишу Чедомир Брашанац и Бранко Пеић
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ — о Фридриху Хелдерлину и ЈУ лијану Пшибошу пишу.др Миљан Мојашевић и др Стојан Суботин
Милош _ Јевтић: КУДТУРНЕ ФУНКЦИЈЕ ШКОЛЕ
КРИЗА КОНЗЕРВАТОРСКЕ САУЖБЕ — интервју са Иваном Здравковићем
ПЕСМЕ Гордане Тодоровић, Србољуба Митића и Миодрага Вуковића
ПРОЗА Митка Маџункова
МАЛИ ЕСЕЈ ·
| је ли наш
живот драматичан 2
КАДА СМО замерали југословенским драмским писцима што теме за своја дела траже у историји илм их интерес за савременост одводи ка такозваним светским темама, што смо чинили са доста разлога, нисмо се ипак запитали
да ли је наша свакодневица драматична. Шта чини човек који живи
крај нас» Он ради осам часова, заврће у току тог времена некоанко хиљада пута исти шраф или се подаје неком друтом облику радног аутоматизма, на који та гони специјализација, затим седи пред телевизијским екраном мли пеца рибе, вара или не вара жену, вози млин не вози кола, грди или не грди владу, штеди мили диже кредите, пије ово или оно пиће, али после свега он спава мирно као заклан. Он не креира свој живот, он је сувише комотан да доноси важне одлуке. Иза бедема _ друштвене заштићености он живи монотоно, уз мале авантуре, на које та више тера жута вечерња штампа него сопствена потреба. Он је комплетно програмиран бполошки строј аза проширену репродукцију“ организованог друштва.
Да ли је тај човек драмски јунак»г 1
Донедавно авангардни, писци Запада, схватившт таквог човека са унутарњом пустоши као антипод јунаку, створили су и анти драму. Драматичност такве литерарне структуре је у одсуству збивања, јер. се тада као једина видљива у просторима времена опртава човекова судбина. Писац се ослања на психолошко дејство карикатуре таквог стања које оно може да има на рудимент бића у нама. Антидрама може да произведе овакво“ дејство, али и не мора. Са таквим приступом није једноставан споразум са гледаоцем о томе шта се жели по стићи.
Ако бисмо желели сценску дескрипцију друштва онда бисмо, наравно, морали дати негативан одтовор на питање о драматич. свакодневице. _ Међутим, човек је у историји свих пивилизација имао ту своју недраматичну свакодневицу, а драмска литература је ипак написана.
Драматичност није стање у коме се човек перманентно налази. Она као изузетност понашања
"избија само у изузетним ситуапи-
јама. Она захтева максимално психичко и физичко ангажовање индивидуе, које би, по логици ствари, било смешно п очекивати у ситуацијама које су испод максималног нивоа.
ДХраматичност је, дакле, стални потенцијал сваког друштва.
Како онда написати савремену драму која би била и узбудљива, а ипак би се одвијала у свако. дневици, са јунацима узетим ме ћу људима које стално срећемо; Треба замислити једну хипотетичну максималну ситуацију, треба експериментално изазвати стање које захтева комплетну интимну мобилизацију човека. Може 10
Наставак-на 2. страни
ди и на -