Књижевне новине
ЈЕ ЛИ НАШ ЖИВОТ...
бити нека катаклизма, али може бити и једна угрожавајућа, по ремећена ситуација за мали број лица. Може чак бити и неки породични проблем који је тињао и коме смо насилно додали кисеоника да се разгори.
Сада одједном присуствујемо необичном процесу. Људи који ни мрава не би згазили руше катедрале, рибичи који са изузетном пажњом враћају упецану млађ у реку постају убице, кукавице — хероји и обрнуто. Свет се отвара као вулканско гротло, полуистине и наркоза више не моту зауставити набујалу свест. Драма се креће ка свом разреше њу као бујица емоција и трагике, Онда се опет полако све стишава, гротло се затвара, наступа тишина, па се све враћа у свој мирни ритам, као да се ништа није ни Догодило.
Не заборавимо. И над Елсинором данас само лете галебови, а по његовом платоу модерни Бабилонци шкљоцају апаратима и зује фотокамерама. Ако је време сунчано, пред погледом сеу не доглед простире обала Шведске. Сувенири, торњеви, небо им таласи. Све то уоквирено свакодневицом, брзим локалним возовима за Копенхаген и из њега, аутопу“ тем и градом од — тридесетак хиљада становника који живих спором ритму цивилизације. Авиони САС компаније на небу. Бродови на мору. Мирни програмирани људи на земљи.
Али Хамлет је ту. Крвава драма, моралне дилеме, вечна питања. Мала ратна ескадра плови према Скагераку. На универзитету ври. Човек који се лепо про грамиран враћа кући са посла затиче у непрограмираној ситуацији своју жену и свастику.
Шта, дакле да уради драмски писаца
Само да узме прави кључ и од брави врата иза којих у човеку, у друштву, у свету вреба стихија емоција.
Остало је ствар његовог талента и вокације.
Томислав Кетиг
ФРАНЦУЗ КОЈИ ЈЕ ПРИПАДАО...
Године 1948. признао је посланику Бирлоу да нема програма и да му он и не треба, али један имплицитни програм присутан је џ свему ономе што је Де Гол чинио и говорио. Основна идеја У том протраму увек је била идеја о сважној држави. Његова нетрпељивост према режиму политичких партија произлазића је из дубоког уверења да тај режим ломи основе јаке државности, а без ње Француска ће бити слаба и неће моћи да се одржи у свету великих сила, као што су Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез, па и Кина. Бранећи идеју о снажној и чврстој држави, товорио је: „Слаба држава значила би за десет или петнаест година катастрофу и несрећу", а „снажна држава спречава катастрофу". Зато је настојао да Од Француске створи јаку државу у сваком погледу, па и у војном,
А АДА [ СА, С;
|
љиљана
шнсистирајући на самосталној нуклеарној моћи. : Своју идеју о снажној држави као основи мира и благостања подржавао је великим историјским _иокуством, Уосталом, све што је чинио, чинио је мислећи како ће историја судити о томе:
и његови најпрактичнији потези.
били оу, бар донекле, засновани на том предвиђању. У говору одржаном у Бајеу 16. јуна 1946. године рекао је: „Цела наша историја је наизменично смењивање патњи раздвојеног народа и плодне величине нације окупљене под окриље јаке државе". Из историјског 'осећања, пак настајала је не само његова тежња да ради џ духу најбоље традиције него и да ствара у духу боље будућности, Осуђивали су га да је владао као краљ Француске, али овај икраљ" „никада није учинио ниједан значајан корак а да за то није тражио општу сагласност. Није се, међутим, заваравао да су Французи изабрани народ, нити је волео да им ласка. Напротив, често је својим сународницима замерао што немају колективне амбиције и што толико трче за стандардом, заборављајући узвишеније циљеве, без којих нема општег напретка. Одлучно је одбацивао сваки покушај чак и да једна, ма која, група представља цео народ. Кад је Консџлтативна 'окупштина, створена У Алжиру 1943. тодине, после ослобођења Париза прешла у Француску и тражила сву власт као једини представник Покрета отпора, Де Гол је одбио да јој ту власт да, рекавши: „Схватите да је Отпор шири од покрета и да је Француска шира од Отпора“. Укинуо је посреднички начин гласања Председника републике, а када је на референдуму 27. априла 1969. године претрпео неуспех, без одлагања је напустио своје друго владање Француском,
Мосталом, повукао се и зато што је у њему увек, поред једног човека акције, био м један човек од мисли и пера. Осетио је да треба да искористи своје последње године да напише „Мемоаре наде“, од којих је мало пре његове смрти изишао први том, док. се други том, на жалост, никада. неће појавити, јер је од предвиђЂених седам или осам поглавља, успео да напише само два,
Де Гол је био контроверзна. личност, у којој оу се спајале неке смеле, нове и чак визионајрске идеје са окошталим, превази-
Ђеним, конзервативним схватањи-“.,
ма. Говорећи често о себи, упадао је у низ противречности, којима,
је, у подједнакој мери, изражавао |
своје интимно биће, А једну од најбољих и, можда, најкарактеристичнијих одредби своје личности дао је на конференцији за штампу 19. маја 1958. године, ре“ кавши да је он „човек који не припада никоме и који припада свакоме“. У овом часу, Француска је, без обзира на политичку припадност појединаца, готово цела ожалошћена „његовом "смрћу, осећајући да је умро један од највећих Француза, Али, иако је — како је његов заменик на државном кормилу Жорж Помтијду рекао — Де Головом смрћу Француска постала удовица, Де Гол није припадао само Француској него целом савременом свету, у коме се с толико жестине боре тврдокорни остаци прошлости са смелим визијама будућности. (Ј.)
| м
рих
ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС ЛЕТО
Јубилеј | Археолошког музеја у (плнту
М Сплиту је на свечани начин прослављена 150-годишњица најстарије музејске установе у земљи — Археолошког музеја. Покровитељ прославе био је Мирко Божић, предсједник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске. У оквиру прославе одржан је знанствени скуп „Рршанопез Зајопнапае", по угледу на Цицеронове »Равршанолез Тизсмјапае«. На њему су поднијели реферате истакнути стручњаци из земље и иноземства, а бит ће и тискани у посебном зборнику. Археолошки музеј у Сплиту о-
творен је године 1820. и први му.
је равнатељ био лијечник Карло Ланза. У то вријеме почињу и прва искапања у Солину. Већ је цар Фрањо П пригодом својега доласка у Сплит нагласио да сплитске старине морају добити доличан дом, али су старине расуте по разним зградама све до године 1914. Особним залагањем дон Фране Булића и старијих истраживача старина много се искапало, налазило и објављивало у сплитском часопису »Вшепо а! аксћеојорја е чола даппата«, који је Музеј покренуо године 1878. као своје гласило. Касније се тај часопис претворио у „Вјесник за археологију м хисторију далматинску" који још и данас излази. Бољи су дани настали за Музеј кад је године 1898. почео у Бечу радити Аустријски археолошки институт под равнањем Бендорфа. Сплитски музеј и Солин са својим ископинама потпали су по та. Бендорфовим заузимањем граЊена је напокон и 1914. свршена садашња музејска зграда у Сплиту, а на трошак тога завода из“ вршена су стручна искапања на разним мјестима Далмације с ли. јепим успјесима, Е
Од равнатеља Археолошког музеја свакако је најзначајнији дон Фране Булић, учењак свјетског гласа, почасни доктор Свеучилишта у Загребу и члан многих знанствених установа у земљи и иноземству. Шимун Јуришић
ови
Марна Ремарк
Недавно је умро један од оних писаца које о зову „писцима једне књите“ — Ерих Марма Ремарк, Он је већ својом првом књитом постао не само славан писац, већ је убрајан и у људе који представљају савест свога времена, али је његова слава временом све више опадала и он је у последње време био познат у главном као писац читких и занимљивих романа другога реда. Рођен 1898. године у Оснабрику, џ немачкој породици француског порекла, он је тиме био предолређен да буде пацифиста и хуманиста, односно противник аутори-
управу тога институ- ·
+
тарних идеологија и тоталитарних режима, Пошто је након првог светског рата, у коме је учествовао, променио више занимања, Ремарк је своје прво дело, роман „На западу ништа ново“, објавио као зрео човек (1929) и одмах постао чувени писац, од ко-
га су се очекивали и већи успе
си, Његов први роман је, уз дела. Барбиса, Хемингвеја, Дос ЛПасоса, Рена и Доржелеса, био једна од најбољих књига о страдањима. људи на разним фронтовима првог светског рата. Зато је она постигла „више успеха него иједна његова каснија књига, мада се не може рећи да их није много написао. Изразивши већ у њој сна» жан антиратни протест и опи савши с великом _ убедљивошћу ратне доживљаје „изгубљене генерације“ у Немачкој, он је наставио да слика своју генерацију у романима „Повратак“ (1931) им „Три ратна друга“ (1938), Осуђен за дефетизам од нациста, Ремарк је још пре њиховог доласка на власт емигрирао у Швајцарску, а. када су му они, пошто оу дОШИИ. на власт, одузели немачко држављанство, он се 1939. године пре“ селио у Сједињене Америчке Др-
жаве, али се након г светоког рата вратио у царску и живео у месту Порто о, на
Великом језеру, а умро је у болници у Локарну. Познатији су му
Романи прода ни свог“ , _ „Тријумфална _ капија“, (19459. „Први“ обелиске (1986
„Лисабонска ноћ“ (1962). Ремарк је још на почетку своје каријере припадао књижевном правцу познатом под именом „Нова пред: метност“, коме. је увек остао веран, као што је остао веран и борби против насиља, дискриминације и расизма. Многа његова. дела су и филмована, а најчувенији је свакако филм Луиса Мајлстона „На западу ништа ново“, који је онимљен још 1930. године,
Послератна хрватека поезија
Најновији број, у ствари двоброј (19—20) загребачког књижевног двомесечника „Мост“ — који је, шаначе, намењен пропагирању наше литературе у иностранству —
_ посвећен је хрватској поезији. Реч "је, заправо, 0 ј или,
"антологији, танније, о песама, првом те врсте на енглеском језику, о избору који је самим својим насловом („Послератна хрватска поезија“) омеђен на представљање оних песника који су своја најзначајнија дела створили после другот светског рата. То огра: ничење је — по речима у уводној, џредниковој белешци — онемогућило састављаче да у своју селекцију уврсте и такве, и данас активне песнике, какви су Мирослав Крлежа, Густав Крклец, Добршша Цесарић, Драгутин Тадијановић и др. Овај избор из ствара лаштва тридесеторице хрватских песника _ почиње, тако, песмама. Николе Шопа, а завршава се стиховима младог песника Јакше Фиаменга. :
Судећи по уводној белешци и по тексту о послератној атској поезији на крај овог , Који је потписао итун Шољан, састављачи желе да нагласе и и стакну неколико битних обележја која карактеришу поезију о којој је реч. Они верују, пре све-
га, да селекција коју у енглеском .
преводу нуде читалачкој публици рефлектује непрекинути континуитет који се протеже на осам столећа, два века пре рођења Марка Марулића па до данашњих дана. А управо савремена хрватска поезија, по њиховом мишљењу, по“ стиже хармонични баланс измеЊу поново освојене свести о сопственој књижевној традицији, до које се дошло контактима са национадним духом, језиком и историјом, и свести о свету. Време другог препорода хрватске поези: је, које започиње 50тим тодинама нашег века, и великим стваралачким полетом крутовашке генерације сматра се, дабоме, пресуд;
ним, Јер, богатство и дуални ка-
рактер тог литерарног периода који уједињује снажну националну свест са космополитском — 0могућују да се он упореди једино са изванредно снажним током старе хрватске литературе која се концентрисала око далматинских градова а нарочито око Дубровника који је „чак и тада био познат као „хрватска Атина“, Најзначајнији и најзанимљивији репрезентанти тог сложеног и динамичног времена у хрватској
поезији су, по речима састављача, Иван Сламниг и Славко Миха. лић и они на њих скрећу посебну пажњу,
Изабране стихове хрватских пе: сника на енглески језик превели су В, Х. Одн, Соња Бићанић, Бранко Брусар, Р. А. Д. Форд, Марија Мелби, Васа Д. Михаиловић, . Роналд Моран, А. Р. Мортим бели ја Вилијамс и Чарлс Деј
ајт.
ер, б ВИА,
АНАТОЛИЈ АУНАЧАРСКИ
Луначареки у новој светлости
Недавно се, у библиотеци „Књи: жевно наслеђе“ московског издавача „Наука“, појавио 82. том, посвећен Анатолију Васиљевичу Луначарском. Књигу сачињавају досад необјављени текстови овог
удесничара · старе – бољшевичке тарде, познатог теоретичара и практичара совјетске културе.
Проблем улоте коју има уметност у процесу социјалистичког преображавања света, а он у широ ком спектру интересовања овог научника, критичара и естетичара заузима једно од централних места, према тврђењу У. Гураљњика (у „Литературној газети“ од 16. септембра ове године), чини срж готово свих текстова који су У шали у ово издање. У целини узев, ова књига, како он каже, „проширује нашу представу о доприносу ДЛуначарскога марксистичкој науци о књижевности, науци о уметности и естетици, о његовој заиста неуморној организаторској и редакторској активности“.
Кад се, на пример, прочита писмо од 23. јула 1923. године, које је Луначарски упутио уреднику часописа „Краснаја нов“ (Црвена новост), не може бити никакве дилеме око тога да лије он био присталица или противник партијског руковођења литературом и уметношћу. „Присталица велике ширине и великог захвата али не и безличности“, он је, каже У. Гураљњик, забринут за конституисање јединствене партијске линије у литератури и уметности и једно од најважнијих питања које му се у том смислу поставља јесте „коме у совјет“ ском партијском систему поверити да линију води. довољно чврсто“. Реферат „О основним задацима совјетске власти у области уметности“ из 1929, који је ушао у ову књигу, инаугурисао је активну социјално преображава јућу улогу уметности и литера: туре, која је до данас остала доминантна у совјетској књижевној теорији и пракси. „Свака идеологија је, говорио је тада Луначарски, оружје, буквално, као што је оружје топ, пиштољ, примитивна батина или камена секира. И деолотија је, с једне стране, ору“ жје дефанзивно. Она даје самоуверење, кали самоуважавање и поштовање јединства коме припадате... Истовремено, идеологија је оружје офанзивно, усмере“ но разбијању идеологије и стабилности друпих класа. Свуда где постоји класна борба, она се од: вија у идеолошким формама... Ми не апелујемо на вечите исти не, ми апелујемо на интересе рад: ничке класе али, обратите паж: њу, интереси идеологије радничке класе слични су интересима отромне већине човечанства, на крају крајева, читавог човечанства...“ То, наравно, не значи да је Луначарски занемаривао уметничке квалификативе. У чланку „Саблазни и опасности високе жултуре“ из 1930. који је такође ушао у ову књигу, он, према на: воду У. Гураљњика, између осталога, каже: „Свака висока култура није само ствар „уопште“, не само „веома висока“, него и неопходна у свакидашњици класе која хоће да изгради свет на нов начин“, Он је неуморан у борби против примитивизма, сивила и некултуре, као и против извештачености у литератури и уметно“ сти уопште. Између осталог, енергично иступа против „саблазни масовности“ и правдања ниског уметничкот нивоа масовним ауди“ о чрч Истовремено, непо“ мир. е кад су у пита сабласт рафинованости“. ехо ност, измишљање нарочитих фо-
Наставак на 12. страни
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 2