Књижевне новине

СУОЧАВАЊА

ШТА. ЈЕ БОСАНСКО – | ХЕРЦЕГОВАЧКА. КЊИЖЕВНОСТ

МИОДРАГ БОГИЋЕВИЋ

У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ живе, у њу стално или привремено долазе млин из ње одлазе писци разних лапионалности пи народности, а прије свега Срби, Муслимани и Хрвати, Тако је било кроз исто» рију, тако је и данас. Алџ, они су овдје, више или мање, сви заједно захваћени особеним, живим нитима традиције и је динствене садашњости. Њих не могу избјећи, не само по природи свог бивствовања и свакидашњице, него и због. дубљих, често сасвим недовољно спознатих, али трајно подстицајних разлога који извиру из Утробе ове земље, из дослуха с њеним људима. И тако, сви који су се ту нашли шали налазили исписују једну књижевност која, уз безброј различитости (о чему ће доцније бити ријечи), има и значајна властита обиљежја. _ Узимајући ова два пресудна чиниоца напионалност ауто ра-и књижевност коју заједнички ствараЈу —- долазимо до назива књижевност народа Босне и Херцеговине. Тај назив, према нашем увјерењу, изражава суштину: дијалектичко јединство националних егзистенција, равноправности пи њиховог једин ства. Ради се о једној књижевности коју исписују припадници претежпо три-нације. Примисао о књижевностима — народа Босне пи Херцеговине водила би сваковрсвим недоумипама и духовним неистинама, које — историја свједочи -— значе разједињавања, суревњивости, надионализме и све оно што је корозивно за дјелатност каква је литература. Међутим, у писти мах је јасно и то да је књижевност на“ рода Босне и Херцеговине органски дио књижевности породице народа и народности' Југославије, и то у два смисла: |. У погледу њене колективне припадности (која је, на жалост, у досадашњим прегледи» ма, историјама и антологијама — потпуно пренебрегнута) и 2. у смислу појединач“ ном, то јест могућој, слободној припад> ности појединих њених стваралаца истовремено пи другим националним литерату> рама, зато је такође њихово право (а што је, опет, у прегледима, историјама и антологијама обично било пренаглашавано до те"мјере да је добијало карактер захтјева. за "обавезним . опредјељивањем, својатања. са стране, или утилитаристичког, па и националистичког ината појединаца одавде).

РИСТО ТРИФКОВИЋ

НИЈЕ У ПИТАЊУ само наглашена тематска обојеност Босном, то је можда онај шрви видни површински слој. У питању је една. дубља. детерминисаност те литерату“ "ре Босном. И ту заправо права. питања. тек т' настају. Главно тежиште те везаности ваља видјети, и осјетити, не само у примадности матици земљи, мего у: много јачој, рекао бих, духовној везаности човјека Босне за своју постојбину, за своју листературу која изражава ту везаност, мнотострукој унутарњој, примордијалној ве заности за земљу с које се она, мислим литература, усправила пут свијета. Стога свакако ваља имапи у виду, кад већ та латература постоји као непорецива. чиње“ ница, а она постоји, ако ништа друго, а оно на основу стварности, њен дуалитет, њену двојакост, примарност и изведеност. Не омеђавајући је ниједног тренутка, Даг кде, незакончавајући, незатарабљујући њу саму, не изолујући је од њеног природног контекста, сродних јој истојезичких литература, дозвољавајући све могућности ХИ је: су већ у пракси дозвољене, које ве увелико постоје, па и могућност да се 54 вјесна дјела извјесних писаца третирају Авозначито, и као босанскохарцеговачка + као српска, односно хрватска, не такође без двојбе, без двоумице, ваља. утврдити и“њено 'реално постојање -.- Она ништа тиме не губи од властитости, мислим 56 Аџтература. Нити је тиме а илеЦЕ 629 природног права на. саму себе, на и ЈЕ; сну. своју релативну засебност и МОИРУј ност, аутентичност, понекад и аутохтоност, Мислим да једно другом нимало 59 противрјечи, Њена унутарња дијалекј 5 5 ност-као да се сама од себе упу џје У 5] двојакости, Говорити, према томе је : а шас, о постојању или не босанскох р и вачке литературе, пошто се она већ ње таква потврдила, издитла м стадно паумА пифестује добијајући ријечита прузни пи никако не значи товорити о већ овРИЧИ Е процесу, а посебно та тема није прију ли за пука академска натезања и навлаче 8 иди формално-теоретска Јимнастини ен МЕ Литература је то дакле која се · ни времена, након ослобођења, надазила, па жда и својом кривицом, У Пе = Ј зе туацији недефинисаности, у Процј та За. међу себе као стварности и оних К ји ту стварност једноставно нису могли да а хвате и схвате из разноразличитих н- ; тој онекад, противрјечних разлога, товрсних, Тбула, Усљед своје темељне мотива и побуда. У Сљед Је и па не неустројености налазила се ааЕ“ а

а земљи, ка ај » Ј к: овокићо се у питање чак и право на сопствено име, назив.

Спорило се 0 које чета ла и ко заједничкој иу спор средишту тота Ју СН пио пета Муслимани, рецичо ТАМА ћемо с њима — јер су и неки Од ти: 50 такнутих писаца у прошлости, Ба Ме сан Кикић, Муса Базим Батић на бо нонсирани, мислим опредјељени 5 5 Е ватски писци, а Осман Бикић, с : ои стране, као српски писац. Имамо то У у појаву данас, послијс рата, да је и а ни број истакнутих писаца Муслимана А

| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 3

постати аивитавеавано

аровољно приступио једној од ових литература. НЕНАД РАДАНОВИЋ

КАД СУ МЛАДИ ствараоци од педесетих година на овамо, мислим закључно са шездесетим годинама, у овој средини водили тешку и доста неизвјесну борбу за освајање модернијег књижевног израза, професор Бегић је писао о Боадефру, Камију, Кафки, о Андрићевој „Госпобици", Матош — Скерлићевом наслеђу, модернистичкој „гами" Аучићевој итд. Дакле, ни је дна његова тема није ни изблиза била везана за судбоносне дане у литератури Босне и Херцеговине. Могло би се закључити да Бегића та литература није занимама чак ни онда кад су у њу уношене дотад непознате свјежине или бар се покузцавало да буду унесене. Нисам убијеђен ла та та литература и сада бог зна како и бог зна колико занима, осим по својим неким, можда п ванлитерарним аспекти ма. Та књижевност је под његовом „лупом" некако још биједнија и жалоснија нето што стварно и јесте. Он се де Тасто п не бави њоме, него око ње, значајније му је ко је шта биљежио о каквој књижици, него књижица сама, па је рефера/л: састављен од заморне фактографије затрплан је фус-нотама, које не говоре ништа и не покривају никакве критичарске судове. Бегић је очито покушао да прође поред те литературе, али с намјером да мало узбуди духове, да начини мали рус“ вај, да понеке писце без коментара избаци из те литературе. Њихово прилично активно и вишеструко присуство у њега уноси извјесну смутњу, па како не може другачије он те писце „прескаче“, нигдје их н не спомиње, они не „лијежу“ у њетову рефератску концепцију, која је помало и семинаристичка. Не мислећи да ће се прећуткивањем писаца који иза себе имају обимно, и у нашим релацијама зна-

ЈОВАН. БИЈЕЛИЋ: ПЕЈЗАЖ. ИЗ БОСНЕ

чајно дјело, зашлести и у овакве примједбе, он је свој наум обављао врло слободно, кад-кад нешто деликатније кад-кад, нешто отвореније,. Тако смо умјесто есеја о стварном стању ствари добили У доброј мјери изврнуту слику,

Не вјерујем да је све ово резултат само Бегићевог пуког непознавања ствари. У једној фусноти забиљежен је Мухамед Филиповић (ово подвлачим као карактеристично) са инкримисаним _ чланком о чијој је садржини сваки разговор 'млузоран, „Босански дух у књижевности, шта је то2", онда је неразумљиво зашто уз исти тај Филиповићев напис није наведен и жестоки и аргументовани одговор Новине Петковића (објављен у наредном ороју „Живота"), одговор који је све Филиповићеве поставке, у доброј мјери зитетпе, па м политички опасне, напросто разорио до голих фикција.

Ја из овог нећу да извлачим ма какве закључке, али држим се чињеница. Бетићу је очито драг термин непровјерене научне и књижевно теоретске вриједности и фундираности: „муслиманска. књижевност", „муслимански роман, и он та, ево, у последње вријеме употребљава и по друти пут, а први лут је то учинио пиззући и о „Изразу" о роману „Дервиш и смрт. Добро би било да уз овај термин критичар нешто каже п о језику као најбитнијем фактору о одређи“ вању припадности писане ријечи, а да је о томе уопште“ промишљао, онда он се уз "овај термин — муслиманске књижевности — Морао _ прикључити и додатак српеко-хрватског језика.

ДРАШКО РЕБЕП

ЗА МЕНЕ ЈЕ у овом часу далеко битније

конституисање једног књижевног центра,

које се зове Сарајево, него што је то буквално поклапање једне репуоличке књи“ жевности са њеним | административним границама, Ја не могу да допустим за се“

Меше Селимовића |

бе, као читалац, да књижевно Сарајево третирам и видим, једино у радијусу, м наравно не само књижевно Сарајево, него м остале центре Босне и Херцеговине, једино до траница ове Републике, јер ите како и ван тих граница стварни радијус писаца, остварења итекако. значајних о стварења ове књижевности иде ма та дис пресивна светлост која зрачи из тог књижевног Сарајева, као центра, далеко је битнија за моје осећање ствари, него стриктно омеђавање територијалних граница те литературе, Кад кажем, центар, онда бих волео да будем схваћен, тачно онако као што смо и као што су толики уосталом писали, поводом, сада већ по много чему популарне књиге Свете Лу кића о савременој југословенској литератури, Данас код нас није могуће више никада да се вратимо на степен једне пирамидалне, вертикалне ситуације | наших књижевних центара и никада више неће бити могуће рећи да је најбољи модерни југословенски роман тај; него их има бар тцест, бар седам, бар десет; колико има и литература које се на овом терену пишу. М складу са демократизацијом нашег књижевног и културног живота реалност центара се данас, бар за мене, намеће не само као неминовност, него као полазно становиште за мноте наше разговоре. У-

право у том светлу, књижевно Сарајево, .

по мени, има значај једног битног центра југословенске књижевности и баш зато што том центру можемо да се упућујемо различитим аспектима, без предрасуда, без благонаклоног тапшања по рамену, мислим, да књижевно Сарајево као центар, један од центара књижевности народа ми народности Југославије, итекако има не само своју перспективу, него данас има вероватно један од својих зенитних тренутака али срећом, Ристо Трифковић се може сложити са мном, она недефинисаност књижевности тог центра, нека и даље стоји над нама, јер је она у том часу,

како ја то видим, више секундарна, него ствар. о којој би ваљало да се разтовара:.. ЕРИХ КОШ

МРЕФЕРАТИМА и корефералима помињане су'и у више махова и „деобе", као нешто симболично за нашу данашњу култу“ рну и књижевну ситуацију, У таквој прилици, као најмање зло, као некаква резер-

"вна позиција, понуђена ту нам три или

четири разна назива, којим је, међутим,

„завичајне књижевно-

заједнички. појам. сти". аргументише прилично мутним и.ело-

доказати, Каже се: оно нешто што је заједничко завичају; оно нешто чему нас наше порекло учи; небо које је над Босном другачије нето на другим странама: потоци који овдје другачије жуборе, што све заједно за мој рачун може да буде и опасно, јер. нас води миту, да не кажем миту крви и тела Ја се бојим да такво решење није најбоље, да. то, решење није вољно изабрано већ наметнуто ситуацијом м да она заобилазним путем може да. доведе књижевност у Босни и Херцеговини, У ситуацију да се опет врати на регионално

ментима, које није лако

· фолклористички локалистички обојено, од

чега су писци ОА амбиција желели да се еманципују.

Чини ми се да нам се могло монудити и друго решење, које можда у садашњем тренутку значи мало имагинативно п ви апонарско решење, које у садашњем трепнутку можда не одговара нашим ситно“ греалистичким _ политичким, импликацијама, 'али које полази ''од извесних врло здравих концепиија на дужи рок. То. је пут који не иде, ка усвајању садашњих кризних ситуација ни бежању у један ужи круг, нето, напротив, тежи ка превазилажењу садањих супротности, превазилажењу деоба, па чак и да представља помоћ да се у другим срединама такве деобе преовладавају, То индивидуалитет и извесне локалне карактеристике ни на који начин не мора да негира; такав пуг може,

' напротив, да; их успешно инкорпорира У

једну ширу заједницу. ићи

ИВАН ФОГЛ

МИСЛИМ да су писци овог поднебља, Управо својом, људском, п креативном ауто“ номношћу изборили мраво ма мржњу из уубави, изборили право на храброст м вјеру за самоосуду. Мало је људи који то могу. Мало је људи који могу самог себе

да негирају да би самог себе у ствари а фирмисали, Узмите ви те књиге и ту пос зију, па читајте, чак и најмлаће пјеснике, па ћете ту основну нит наћи, нит која значи једну изузетну храброст, једну изузетну вјеру у оно што се чини, И управо зато димензије те литературе у својој ошштости, у својој људскости, су онакве, какве оне данас јесу, а какве, опет кажем недовољно цјенимо.

Пред нама је, или са нама је једна тенерација, која је све оне комплексе о којима се и овдје јуче и данас јако мното говорило, са једном таквом вјером и храброшћу, с једним таквим знањем одбацила. Генерација која живи са убјеђе-

њем да- вриједи оно што ради, која на-

ступа без компромиса, која наступа самостално, рекао бих да не наступају фроп тално и мислим да је то вриједност, Сваки за себе иде и сваки за себе ствара, Карактеристично је да се у нашој средини не јављају спигонства. Мислим да је то оно о чему такође, што такоће треба имати на уму.

МЛАДЕН ОЉАЧА

ШТА ЈЕ ТО КЊИЖЕВНОСТ народа и пародности Босне и Херцеговине за коју се залаже Богићевић, шта би то било, он нам није рекао шта је то. Он је само поменуо то име, али га рашчланио није. Је ли то књижевност коју пишу Срби, Хрвата Муслимани, Јевреји, Црногорци и не знам ко све у Босни и Херцеговини2 Је ли то књижевност о Босни н Херцеговини, коју би могли писати и други народи из ван нас, рецимо, Французи; Узећу аналогно примјер Србије: није исто Српска књижевност и књижевност Србије. Срг ска књижевност зна се шта је; то је књижевност српског народа. А књижевност Србије би била књижевност Срба, Албанаца, Мађара, Словака, Јевреја п других. Знам, пошто сам био дуго секретар Удру. жења књижевника Србије, да тамо живе занста, рецимо, и Македонци као писци. Ишао бих најдаље у афирмацији националаног права на национално осјећање, о: ног осјећања које не смета другом. Афир: мисао бих, дакле, то осјећање све дотле док оно није уперено против другог, пи не бих се бојао у том смислу рећи да ће настати и муслиманска књижевност у Босни и Херцеговини, ако то буду хтјели писци који буду стварали, или садашњи 1 сци Муслимани у Босни и Херцеговини Зашто би се тога бојаан, то никога неће утрозити. Опасно је национално осјећање које има претензију да своју руку проте. же на другу територију, на припаднике Арутих нација. Прави писци Босне и Хер. цетовине увијек су умјели, пе кријући своју националну припадност, да буду 6 кренути свима подједнако. У Андрићевом дјелу, рецимо, или у Кикићевом дјелу, или у Кочићевом дјелу, ви ћете видјети једну трагичну забринутост за припаднике свих и један исти однос, један исти поглед према трагици свих којп живе на овом тлу.

МЕША СЕЛИМОВИЋ

ЛИТЕРАТУРА, овдје у Босни постоји, она доживљава свој одређени тренутак, који се може двојако видјети, или веома критички, пли веома некритачно, никаквог мјеста самозадовољству нема. Можда по. стоји само једна свијест о томе да смо ми у једном тренутку историје нашег повољног друштвеног развитка, – створили могућности да покушамо ићи у корак са другим. Не знам колико је важно да ли та књижевност одражава Босну, колико је аутентична у смислу томе да буде слпка поднебља, прпаника, или чак, као што је речено, духа неког. Мислим да свака литература, то је већ речено овдје м ја посебно наглашавам, има у себи два елемента, један је аутентични, који је основа, који даје мирис, сок, свакој литератури, н ошшти елеменат, који надраста аутентично, па и регионално, ако хоћете. Без тог аутентичног, које је случајност, не би било уопште мириса једне атмосфере, али без универзалног не би књижевност ни умјетност имали смисла, Данаш» њи тренутак наше књижевности, босанско-херпетовачке, чини ми се да се ОдЛИкује тиме, што смо почели да освајамо у већој мјери тај општи универзални смисао и тиме, баш тиме и само тиме освајамо право на равноправан 'третмап, било је говора и о националној припадности, Ја не само да прихватам ту мнационалну припадност. Слобода којој ми тежимо и коју остварујемо, претпостављам, си. гурно је право на националну припадност и нико никоме то не може и нема право да оспори, Ја само мислим да то у књижевности није одребујуће, да је то једна од примарних ствари, једна од ствари које иду уз књижевност, али не детерминишу књижевно дјело. Мислим да је добро, што је поменуто овдје, на томе ћемо се морати више задржавати, књижевност, као и умјетност уопште, као и све ствари духа, имају своју ширу постојбину, него што понекад хоћемо да им одредимо.

„Мислим да је вриједност, квалитет, у мјетничког дјела према томе и књижевпог дјела, оно што је пресудно, оно што је најзначајније и није довољно, није довољна национална припадност, да бисмо једно дјело признавали, него је потребно да уз то што је везано за ма који терен, има и одређени степен вриједности и мислим можемо бити задовољни и можемо констатовати да тај одређени степен вриједности данас постоји. Колики је он нама је данас тешко одредити, јер се тешко према времену, према тренутку у коме живимо оставити с правом мјером. Оно што ми данас чинимо, у одређеном сми“ слу је превладавање слабости које су постојале, што не значи да слабости и данас не постоје. Ми смо срећни што смо једна степеница на путу ка бољем, ка вишем. Ако ми овдје, а овдје смо сасвим случајно, не зато што смо изабрали, него смо изабра ни, судбином живота, рођењем, ако ми можемо да учинимо онолико колико је У нашој моћи да дамо довољно виталитета литератури и да дамо шансу онима који долазе иза мас, да на оном што смо. ми поститли доспију више, учине боље, наш задатак је углавном извршен.