Књижевне новине

Гордана. Тодоровић

ПЕСМЕ ЉУБАВИ

ЉУБАВ И ЦВЕЋЕ

Ја сањам љубав с пљуском нежним цвећа, наранџастозлатно срце летњих башта,

ко понори-очи које носе машту мирисних белих тишина гнезда љубичица и кровове, чисте као очи ласта,

песму неба из крова белог саћа

и ружичњака кровова зелена пролећа.

Ја сањам песму лептирова црвених сровова и славујски нежне траве, цветове ко нежност обала млава и прстен зелених ливада у које је усидрена река брза као крила птица, планине с плавим длановима трожђћа У сенци цвркутавој које ми певају и којима шева додаје своју песму златну, вретено водомада, топло ко дрво, пуно у звезда, крилато море с алабастерским прстима камена и храпаву земљу пламених бућења, шарено руно цвећа јутара са сребром | цвркута, комешање јоргована изнад челенки ратника камених и изнад белих дланова водопада песму тнезда.

Ја сањам. Челичне дуге младост носе. Зора. плаветнило сања у твозденој птици. Кроз тлогове цветове ноћи

блиста речник звезда.

У срцу „зумбула спава. љубав дана. Немир јутара носи говор љубичица,

Вечност испод крстина жита и људских сенки

шло спава и цвркут брегова. носи

одњихана је овом љубављу чије

црвене ватре у јаблановима поре,

чије звездано лишће у цикламама очију . мојих пева,

чији путеви и златне гриве зора

сањају са звезданим лотосом срца.

чију песму

цветне руке видика проносе.

ЗЕМЉА, ГОЛУБОВИ И ЉУБАВ

Голубови испод твоје: прозора

с кровова слећу кућа, лепих као крлетке, пуне снова.

Испод круница руже

твоје крова

они чувају песме,

као лавиринт њива. завичаја лепе

и у њиховим крилима

лепота љубави спава,

љубави

која је сва од лозања сунца. Голубови чувају зрас љубави сунца у којем су цео живот наш

и музика мора.

Голубови чувају лестве траљћевина, летописе слободе, урезане у камен, гордоснов ко љиљан бели, маВијске облаке ко плави толубови лепе, маглобројне љубичице мојих очију а камен плочника

са суниоликим маслачком

и булколико ушће

Дунава и Саве

и траву која

све преображаје моје снова

с цветовима меша.

и твоје лице као

месец и цвет перунике лепо

које нотања у сенку.

О, голубови, шарени ко камен

на рукама обала ових млечнонлавих

и млечнорујних вода,

чувајте љубав јер само ви

росу видите како спокојно сања

између немирних наранџа цветова дана/...

Голубови У јату као

"шарени цветови цвећњака

на трави парка стоје

и чувају од кристала неба

и од радости земље срце моје.

Као шума славујињак плавих цвркута

с грмовима ружа

узглављима снова је срце моје

док испод прозора,

ко таласи мора плавих,

корачам, сва од облака снова

а од бисера тренутака,

да стизнем до песме,

исткане од злата росопрстих јутара,

од злата брда и од снова ораница.

Гаплубови разгрћу крилима шимшир неба, успомена,

то они чувају земљу, њен. сан,

пахујлокоси маслачак жути,

водоскок љубави плави,

на плочницима белим моју сенку која.

трепери ко земља од свих цвркута птица.

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

И портрет

И СИМООА

Михаило Лалић: „ПРАМЕН ТАМЕ", „Просвета“, Београд, 1970.

РОМАН „Прамен таме" у извесном смислу је наставак Лалићевог романсијерског испитивања узрока, природе и последица ратних збивања праћених у судбинама које оличавају једно географски, историјски и психолошки јасно омеђено национално искуство. Као и у претходним романима, и у овом случају Лалић настоји да своме представљању бесмислених и хаотичних судбина и збивања подари вредност уметничког симбола, да, тако рећи, таму која је прекривала уклете просторе „земље Васојеве" представи као таму под којом се одвијала универзална драма људске судбине.

УМ роману „Прамен таме" посебну пажњу привлачи управо онај вид Лалићева романсијерског поступка у којем је највидљивији његов покушај преобраћања тешких и хаотичних искустава из братоубилачког рата у неко ошштије историјско искуство. У овоме наш писац јасније него иначе показује и снату и слабости своје романсијерске замисли.

У шест одељака овог романа Лалић евоцира последње тренутке некада у злу моћног среског команданта лимских четника и талијанске милиције, Рика Гиздића. Време приказано у роману као садашњост обухвата само неколико часова у неколико дана непосредно иза рата — најпре у четничком избегличком логору у Аустрији, потом на присилном путу за домовину, и најпосле у партизанском притвору у једном пограничном словеначком месалу. Али, време уведено у роман различитим поступцима евоцирања прошлости (у нехотичним сећањима протагониста, или присећањима у разговору и на саслушањима) неупоредиво је шире и хвата све до у рану младост Рика Гиздића. У садашњости романа, у часовима пред смрт, шездесетпетогодишњи Рико, лишен власти и угледа, себе самог из млађих дана доживљава као друго биће. Тако се његова прошлост, као отуђено време, појављује у његовим сећањима на посебан начин, као време — простор у којем су разнородне успомене расуте „као по широком пољу". Овакав доживљај времена, карактеристичан за централно лице у роману, али и за остала другостепена лица, у основи је Лалићевог начина увођења прошлости у садашњост романа. Разнородне успомене, махом мучне и злочиначке, постепено граде историјску, психолошку и етичку позадину збивања у фабули романа. У овој, пак, Рико Гиздић, после низа пораза и издаја, у положају очајника, пред сулудим Јанезом — партизанским стражарем који ће га на крају готово нехотице мотком убити, — почиње да говори о свом животу и да тражи разлоге и оправдања за своју злочиначку историју. У својим присећањима и беседама Лалићев јунак сада испољава дар изузетне речитости и велико историјско знање; из властитог тешког искуства и мучних сазнања о карактеру и судбинама својих сународника он извлачи речите закључке који се постепено обликују у извесно негативно, песимистично историјско искуство. Поражен, туБом крвљу обележен, згађен над људским животом, кукавица и бедник, Рико Гиздић у својим размишљањима, подстакнутим онако у времену пометеним успоменама, као да успева да у својој судбини види извесну симболичку вредност, неки огштији смисао.

Међутим, нису све успомене Лалићевог јунака пометене у времену „као по широком пољу". У једноме, његове успомене увек чувају објективан временски редослед. У више наврата у роману писац, наиме, настоји да извесне тачке у судбини Рика Гиздића буду тачно распоређене пред читаочевим очима. То су, опет, баш оне тачке које јасно обележавају путању негативног успона јунакове судбине: од недоученот учитеља у сиромашној средини, преко полицијског писара, до четничког главешине, речју, увек уз власт, без обзира на то чија је. На почетак такве судбине писац ставља злочин — још сасвим млад Гиздић, са оцем, каменом умлати неког човека новца ради. Касније држање уз власт на неколико места у роману јасно се мотивише и као спасавање од казне или освете за први злочин. Овако по-

сматрана, прича о Рику Гиздићу је реааистички постављена: она, просто, преноси портрет једног злочинца и превејане

КРИТИКА

МИХАИЛО ЛАЛИЋ

хуље, иза чијих идеолошких опредељења, па и речи о суморној судбини мале надије или народне револуције, ваља видети пре свега кукавички покушај , прикривања или правдања.

Овакав закључак као да је подржан и запажањем о нешто друкчијим чиниоцима Лалићевог романсијерског _ поступка. Од самог почетка романа, наиме, тон приповедања је такав да не оставља места сумњи у то о каквим је људима и догађајима реч. Приповедање о четничким избеглицама у аустријском логору ни за тренутак не заборавља да истакне пишчев став: реч је о последњима међу људима, о најгорим отпацима из тек завршеног рата. Као у каквој традиционалној реалистичкој прози пишчев коментар једнако је и суд донесен с неког удаљеног и етички поузданог и немилосрдног становишта. Међутим, управо у овој тачки Лалићев поступак изграђује неочекиБане спојеве и односе између традипионалног и модерног у прозном изразу.

На јелном месту у овом роману описано је како очајне избеглице, у хаотичном метежу због тога што их ентлеске Рласти не моту све одједном евакуисати, вичу: „Каква је то измотација да британска империја нема вагона и да се брука!" Избеглице, поврх свега, и не сањају, мада је читалац о томе већ обавештен, да их вагони за којима вапију воде у домовину из које су побегли. Писац, пак, овако коментарише њихове повике: „Али... се империја не застиће од те бруке... Овај коментар, у једноме, уноси призвук прилично окрутне поруге и сатире у реалистичко приповедање. Такви тонови често су присутни у овом роману, али они имају и нешто друкчију функпију: они се, наиме, неочекивано повезују са једном особином коју врло брзо у роману испољи и сам Рико Тиздић. Неку страницу иза наведеног места Гиздић је показан како размишља о људској нади па избављење од зла, О људским сеобама, пи каже: „Врти се блесаво човјечанство на рингишпилу што га само вуче и гура као слијепо кљусе долап, а при томе уображава да револуције, историје и којешта друго ствара..." Пишчев коментар и размишљања јунака подразумевају различита. становишта са којих се изругује људским надама, али тонови горчине и јетке поруге сасвим су слични у 0ба случаја.

Становиште приповедања, у почетку реалистички засновано као „објективно“ и једино „исправно“, и вођено тако да потпуно наткриљује становиште романескног лица, почиње да делује у једном новом правцу: почиње да гради паралелу према јунаковом становишту и да, отуд, У самом тону казивања остварује основу према којој ће размишљања Рика Гиздића стећи уверљивост, ауторитет и, постепено, општије значење.

Сличну улогу одиграће и неки други чиниоци Лалићевог проседеа, у чему вид љиво место заузима поступак тротескног изокретања тзв. народне, пословичке мудрости, која је често присутна у говору Лалићевих протагониста. У оквиру пипчевог сатиричко реалистичког описа ог штег расположења четника избеглица јавља се и управни говор фиктивних лица, према којем се пишчев опис односи као објашњење и мотивација. Али, У међусобном односу делови индивидуализованог товора прерастају реалистичке оквире приповедања. Тако се, на пример, искази

„старца с кожухом", обично супротстав. љени некој брутално изнесеној истини о правој судбини четника, коју и старац о чито дели, — мада се састоје из неке до бро познате „народне" мудрости („Не зна човјек шта га чека, свуд га нешто гадно чека докле је жив, али послије га ништа пе чека"), почињу да примају као наговештај гротексног изопачавања људских вредности и истина, као гротескног прометања познатог, провереног, разумног, у злослутно, непоуздано, лудо. У тренуцима, пак, када се на сцени романа појављује извесни „Ађутант“, психопат који неприлично и без разумљивих разлога понавља некадашња четничка саопштења м наредбе, Лалићево приповедање већ отворено користи елементе гротеске.

Епизоде са старцем и са „Ађутантом" упућују на горку помисао о томе како се лако традиционална људска мерила и појмови изопачују у временима и на тлу ко: јима овладају хаотична и злокобна збивања. У роману као целини овакве епизоде, такође, доприносе грађењу тематског контекста у којем ће торке мисли Рика Гиздића о судбини мале нације у светским вихоровима, као и о људској природи и судбини уопште, стећи пуно и само. стално значење. У овом тематском правцу, извесно, упућује и крај романа, односно, конструкција околности под којима тине Гиздић, као и сам наслов књиге — речи „прамен таме" које писац открива као парафразу стиха из „Женидбе краља Ву. кашина". Из ове песме наведени су у роману они стихови који наглашавају вајкадашње и кобино деловање сила таме са „проклете земље Васојеве".

Али, закључак о роману „Прамен таме", као о делу у којем је полазно реалистичко приповедање превладано модернијим и сложенијим прозвим поступком, у којем је, дакле, јунацима књиге, и поред пишчеве првобитно јасно изражене етичке и политичке осуде четништва, пружена из весна самосталност и ауторитет у тумаче, њу властите судбине, па отуда и прилика да прерасту из реалистичког портрета у сложено оваплоћење извесног негативног историјског искуства, — такав закључак не би био довољно оправдан. У Лалићевом роману до краја је у важности становиште „објективне“ спољне процене, мишљења Рика Гиздића до краја су подржана искључиво романсијерским поступком, не и каквим новим виђењем његове судбине; сам крај Гиздићев, околност да та случајно умлати сулуди стражар, колико је испуњен симболичким наговештајима, исто толико се може схватити као својеврсна поука: праведна казна за не. дела. Тако се пре може рећи да се традиционалистичко сликање збивања и карактера протеже до краја напоредно са поменутим друкчијим и сложенијим начином прозног представљања. Ове две напоредне равни у Лалићевој романсијерској замисли само се у неким тачкама усаглашују, помажу или међусобно рефлектују. Слика судбине Рика Гиздића, препуна наговештаја у једноме, у другоме је ипак само суморна слика једног бесмисленог живота чији се саставци растурају по времену „као по широком пољу“. У неким тренуцима, штавише, постојање две равни прозног обликовања сасвим је видљиво и показује се као _ извесна распуклина У структури" романа: Рико Гиздић, тако, у возу који га мимо његове воље враћа у домовину, покушава уз дивље узвике, готово луд од страха и очаја, да заустави ватон упирањем у зидове изнутра. Његов поступак објашњен је раније у оквиру Лалићевог реалистичког мотивисања радње и карактера. Али, у једном тренутку Рико Гиздић се зауставља и на примедбу да ни лудак не би заустављао воз изнутра ка. же: „А ја то радим тридесет година, и пет више. Таква ми је служба била. Читав ми је живот прошао у овоме, све изнутра борећи се..." Као неко ко мења улогу, Лалићев јунак прелази сада из равни у којој је био на један начин представљан и психолошки конкретизован у другу раван где ће његове речи имати да се истргтну из претходног контекста и да зазвуче с више наговештаја о једној проникнутој и историјски значајној судбини. Прелаз, ме. Бутим, У овом случају није начињен, ништа не надокнађује несагласност двеју структура прозног обликовања. И реали. зам, и гротеска, и симболички наговештаји, прете да се срозају у фарсу или дидактичност. Овакви тренуци у Лалићевом приповедању свакако нису превише чести, они су заправо више знаци унутрашње недо вршености Лалићевог проседеа, или трага» ња за новином, у једном старом и окошталом моделу колико уметничког приповедања, толико и мишљења о људској суа: бини и историји.

Љубиша Јеремић

У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ РАДОСЛАВА ТРКУЉЕ |