Књижевне новине

Песма као катарза

Едвард Коцбек: „ВЕСТ“, Заложба Обзорја, Марибор, 1970.

ИАКО Едвард Коцбек у словеначкој књижевности делује као песник више од тридесет година, он се тек 1963. тодине књитом „Гроза" огласио као изузетна, сасвим нова и у својој зрелости комплексна песничка личност, широко и најшире отворе“ на према суштинским пптањима живота. Књига „Вест“ означава даље ширење и продубљивање Коцбекових визија и потврБује да је овај песник најснажнији глас у модерној словеначкој поезији. Збирком „Вест" овај песник афирмише индивидуалност свог снажног песничког талента, који је умео да превлада досадашње токове у нашој поезији и да проговори једним новим тласом и новом структуром стиха и да речима да нова значења и аутентичпију људску снагу. Коцбек је превладао интелектуалистички и поетски естетизам, ирационалне токове, антиратну екстазу и револт експресионизма — и пришао. је оном што је изворно у животу транспозицијом најличнијих доживљаја м сазнања. Овакво Коцбеково уверење произлази из сазнања да иза сваке песме непрестано и непрегледно мора да стоји песник, његосво биће и бит, његово унутрашње стање, “како је писао Готфрид Бен, а предмети се

џ песми појављују зато јер су пре тога

били његови предмети; у том случају, све што се одиграва у његовом бићу збива се и у његовој песми: све борбе у свету, сви проблеми времена и уметности и понирање у унутрашње темеље паше егзистенције.

У својој новој поезији Едвард Коцбек је покушао да уметнички изрази душевни понор између своје личности и друштва у коме живи; песник се одлучио на овакав потез, јер је у сукобу с дру. штвом и с противуречностима у њему. Да бисмо разумели побуњеног Коцбека неопходно је аналитички га читати и покушати пронаћи узроке револту који га мучи и разапиње. Сасвим је сигурно да је је дан од узрока етичко поимање времена и живота; у ствари, Коцбек полази од претпоставке да је савремени свет проблематичан и он га је као таквог доживео и ис казао у својој песми, То. што у свету влада немир и неред није ствар песника, то су историјске чињенице с којима он као

· човек-уметник није задовољан, али је слободан да искаже своје незадовољство, да га снагом своје песничке имагинације ин тензивира, да узроке нереда и немира дубље расклопи и да их на тај мачни паралише, да покрене човека У побуну против њих.

С обзиром да је претежно заокупљен оваквом проблематиком, већи број Копбекових песама је у свом основном дожив“ љају таман, а њихова експресивност је ве дика, али у њима доминирају горчина и револт готово без имало светлости. Копбек је доследан у ономе што мисли, он у свакој песми (као и у читавој својој поезији) има тезу од које се не повлачи без обзира на то какве ће филозофске и пдејне ефекте да прихвати; он верује У оно што мисли и на најразличитије начине доказује своју мисао. Било је тренутака кад га је друштво отуђивало Од себе, али је он ношен својом вером и истином своје вере истрајао н у отуђености; у свом торком револту он је, увек био достојанс“ твен, јер је осећао да је време као историј“ ска и дијалектичка чињеница отворено пре. ма њему као песнику. У књизи „Вест“ овај проблем је добио широке димензије: песничка снага је људске слабости бацила на колена и изградила једно велико искуство; истина, сумња није сасвим поломљена али је изобличена, наметнуто је уверење да сваки — појединачни „тренутак, а посебно онај који је историјски интониран, има своју трајност и одговорности У своме трајању. Неке Копбекове песме грађене на овим мотивима су емотивно потресне, прави су душевни крици отуђених и окова них људских судбина, израз су зтаришта у души и драме у бићу. Песник је нај чешће инсистирао на томе, јер кроз то се кали биће и доказује снага духа, кроз то се у биће улива смисао о трајању, на тај начин се превладава зло. Тиме се об јашњава једноставност наслова књиге; „Вест' — вест о нечем што је било и што

јесте откривање поетичности у мраку ис

торије пи пзгубљености савременога света. Коцбек упозорава још на један проблем

КРИТИКА |»

ХРАТОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ

ЕДВАРДА КОЦБЕК

који је истовремено естетско и филозофско одређење његове најновије – поезије: упозорава на откривање нечег узнемирујућег, настраног, гротескног, нечег што је савременом човеку својствено и што га од: ребује — што је, у ствари, отварање јед: ног новога процеса живота који има сво. ја специфична својства и која се разликују од свега онога што је до сада чинило садржину и смисао човековога трајања. У бити, Коцбек проширује своју визију о бесмислу неких видова трајања, али он пе верује да је тај бесмисао опште одре-

ђење и да иза њега стоји нека светска ка--

тастрофа; он предосећа несреће и туге, мучне снове, тескобе у људском духу, су“ мор у егзистирању, али у свему томе не види, нити пак предосећа човеков крај, он у свему овоме види један већи сукоб између _ цивилизације и културе и наслућује бескрајно велики простор за поезију, јер она је, по Коцбеку, највећа човекова мотућност, а њена постојаност је доказ да човек никад није сам, да се није изгубио и да није онемео. Оваквом тврањом Коцбек је раширио простор својој погзији и поезији уопште, и с правом можемо закључити да је код нас мало песника који су тако доследно ишли за својим мислима и осећањима, мало оних који су толико страствено бранили своје ставове, који су тако сигурно дефинисали себе и изборили свој глас по коме се препознају. То могу само велики песници, њима је дозвољено да буду плаховити, саркастични, гротескни и ка» рикатурални; њима је то дозвољено јер кроз такве видове комуницирања са светом они у свет уносе нову садржину, оплемењују простор у коме се живи, људе покрећу у стваралачке акције, рестауришу људску свест. Коцбек као песник има то •право и ту привилегију, јер је његова поезија, као мало која код нас, егзистенцијални налог уметника. Поред тога, Коцбек је велики мајстор речи и изврстан креатор форме, његова реч је увек укорењена у средишту мисли, Речи у овој поезији дају много више од вести и садржаја, оне посеАују вишезначност карактеристичну за ствари природе. Зато тврдимо да је Кош бекова песма толико комплексна као уметиичка творевина, да је уистину тешко у оквиру приказа говорити о свим њезиним ланчаним реакцијама, па је ово само по. вод за размишљање о њој.

Миливоје Марковић

На тромеђи

времена

Драгољуб С. Игњатовић: „ЛАБЕ И ЛОМАЧЕ“, „Просвета“, Београд, 1970.

ИГЊАТОВИЋЕВА поезија је подигнута ДО интелектуалистичко-симболичке платформе са које се исповедају доживљаји и виђења у модерној поетској визури, Помоћу детаља и појава из природе песник „чита" прошло време, будуће доживљаје и расположења, наслућује промене. Издвојени из природе ти описи су, поред своје бизарности, осмишљени садржајима који се пред мас постављају као проблемски. Да није бизарна, Игњатовићева поезија бн, вели. ким делом инспирисана прошлошћу, деловала анахронично и конвенционално. Ова. ко, добили смо једну кљигу и једног песника који се издваја из устаљене песни.

· бинацији

чке продукције и стоји као засебна песничка појава.

Придодавши својој бизарности и музику, Игњатовић је строфу учинио лепршавијом и лаганијом, разбио њену оловну тежину коју јој дају мотиви. Музикалност остварена спајањем слике и мислим, осећања и описа, затим успешним римама, право је освежење. Тема смрти је у корену Итњатовићеве инспирације и сва она испирациона стања која доноси пролазност претворила би се у меланхолију и песимистичко сивило да у књизи није присутан музички квалитет. Овако, песма је послужила песнику да, упркос неумитним фактима живота, потражи наду и поверује да она није прошла и ако су прошла многа љуаска поколења заједно с временом. Прошлост тај спас нуди у примерима. човековог витештва, колико год се о њему мислило под психозом и атмосфером нестајања. Игњатовић пева о људским страстима, њиховом огњу и њиховој крви. Љубав да се наше лађе домогну једног трајнијег копна дају тој жељи нагонску снагу коју У себи садржи сваки истински разлог. Спојивши мелодиозну строфу са оним што бубри испод њене спољашњости, Итњатовић је постигао узвишен и достојанствен тон који је, нарочито у песмама са родољубивом инспирацијом, уз сам руб патетике. У тим песмама је наша родољубива лирика доживела, рекао бих, своју обнову.

Књига почиње песмом „Слика". Она нас уводи у пределе натопљене тратиком, пуне рушевина, пукотина, праха, слома, Али У песми постоји и утеха, напор да се даље траје, разлог да се закорачи напред, па макар и у оне пределе где се човеково распадање никада не зауставља, где „као псећа њушка, буја глава трула". Сам наслов песме упућује да Игњатовић своја осећа. ња и своје идеје транспонује преко слике природе. Пејзаж је оквир из којег израстају визије, Поред наглашене лиричности, песник је, у модерној структури, У потпуности сачувао истинитост њених де таља, У стиховима: „Одасвуд поход грозничавог воћа, (нечујан мирис цртежа у мери) забринуте снаге, остварених само. ћа", испод конкретне слике пејзажа, одвија се и смисаони садржај: живот као ствар ност, стваран снагом акције, индивидуалан, Постоји у свакој _ Игњатовићевој песми хармонија између живота слике и живота који та слика описује. Хармонија се, пре свега, остварује у психолошком јединству доживљаја и амбијента који се описује. Блементи природе постепено прерастају У елементе расположења, непосредно фикси: рани у субјективне лирске ситуације. поменутој песми, и у многим другим из ове књиге, он је створио атмосферу из које је природно очекивати само мисао 0 смрти и само зеоњу. Светле и тамне слике смењују се једна за другом по упутраш“ њем императиву, осећа се у њима истодобно и дах живота и дах умирања. Али смрт не побеђује живот, нити живот може стати на пут смрти. Све је у вечитој борби и ковитлацу, у дуализму који се вије над човеком пи отвара му тмине живота и при“ роде: „Видим: кост одбачена — корито је речно", каже песник. Или: „Памтим: Ме. сец је убијен хицем витког ловца, / раном, по њему, као блага киша, невеста се врти". У првом стиху, смрт је корито, којим живот тече даље, у другом — смрт је памер• но екстатично наткриљена животом, и то еротиком која је пајподложнија ништави“ ду. ' у

Игњаловић се не служи само техником преношења мисли преко слике пејзажа, већ и преко слике сна. Мислим да је слика сна овде примењена као средство осло· бађања од онога што ствара слика пејза“ жа. Видели смо да пејзаж у песнику про“ узрокује одређени емоционални став, да је он у доживљавању пејзажа на врхунцу инспирационих стања, мисаоних п чулних, Сан је употребљен да та стања учини оптимистичким, да и песника и читаоца вра ти у ведрију колотечину живота, А тај повратак је, у ствари, у нашој историјској прошлости, Сусрет са минулим ратницима, револуционарима, макар и у сну, тренутак је ослобођења од пролазности. Тренутак када се живот зауставио да се осведочи њиховим временом и делом. Сусрет се илак збио у пејзажу у Коме се сажимају сва временска раздобља — прошлост, садашњост п будућност. Игњатовић је увек на њиховој тромеђи, То не показује његову жељу, метафорично транспоновану, за сјајем прошлих времена, за бекством из са времене проблематике, за одтонетањем будућих времена, већ тежњу да се живот опева у свој својој бесконачности, Ипак, за Игњатовића је то остао само сам и само

тежња. Јер у будућност иде са стварним.

чињеницама које зна: „Биће добро! Ал' који ће лист смети / да узме моју срџбу, несрећу јунаштва2" Доиста, који У тој ком» реалног и имагинативног, оног што се види и оног што се слути саздано

је само питање, али не и одтовор. Јер од

"товора нема.

Бошко Богетић

· Миодраг Вуковић

Р аута Сћевв

ко увек сад смо

пр) одлуком дуге часове морамо испунити

проласци вшше нису довољни ни

расиветавање пупољка док га гледамо

шетачи неће да се уобличе у

лица умор је међу нама скружен речи

остају разломљене у овом траду

једино чазрстом речи док се

узалудно враћају

у садашњост града снажних мшацца спремног на

скок можда

града неуморног. бићима јер смо

коначно схватили да је овај задах

мирис апотеке свечано

бактерицидан умирујући као

свиклост смрад :

покварених јаја или сумпора у

минералној води док чисти наш

. цревни тракт дакле схватили смо и

признајемо

пред дијаболичном пушком шева.

бежи. (дијаболо дијаболо)

шева се преврће пада

узлеће (дијаболо дијаболо) саставити

нишан и мушицу

пратити (домет 50 метара) пратити

шеву док спржена пада узлеће

дијаболо дијаболо

омамљена

мирисом жуте траве не

дишући. (кундак наслоњен на. раме)

кажипрст леве руке свијен око ороза

шева

узлеће пада преврће се

или

мирна пева на врху мушице дијаболо дијабело

дечак који ником није нанео зла добро

васпитан двапут дневно пере зубе

колинос пастом праћен

погледом родитеља у напону

снаге родитеља који схватају

његово доба. и своје време

коитирају рано изјутра родитеља који су

сенке

избледеле свесно неће

не може да залута

(у доба пубертета онанија је нормална) присећа. се

брзих погледа сред белих зидова који

се нагло шире или Д

скупљају у тачку повуче

воду и иде на смавање дечак

док обедује с ножем у

левој руци виљушком у десној док жваће

ситно месо телета

аро 1тттаста

кад кренусмо пут беше

узан и изрован тешким точковима

камиона експлозијама четворотактних

бензинских мотора

претицање је било забрањено затим

видик се рашири У свет

четврте брзине

затворисмо прозоре уживајући 7 поспаности

волан смо додиривали овлаш

али прописно

док смо се превртали

смејасмо се у светлости

уморно време досућено

као жртва прошлости сломљеним рукама што се лудачки клате

у плавој соби узалуд настоји

да поцепа паучину склопљену у кристал углова ничему

ничему не треба стремити

итрајући шах боримо се

против судбине црних фигура усјајених

негованим прстима шахиста неки живот

слути јаркост битке извлачи се

у анонимност табле

одређену бројем комбинација прихватљивих

без сумње одједном смо

туђи сред немирно изрезбарених

фигура сувишни на њиховим унапред

одређеним путевима или пак

расточени на јасност

непријатељску нагло набујалом

животу резбарија

осветљену светлошћу појачаном

наочарима дебелих стакала

Лаза Стојновић узима фигуру Лаза Стојновић узима фигуру Лаза Стојновић узима фигуру Лаза Стојновић узима фигуру Лаза Стојновић враћа потез јер у питању је жртва

језиг веома богат могућностима

за елипсу склон

самоуништењу пуца

од здравља док говориш док капи

зноја нестају У твојој карираној кошуљи док ти руке одлазе и поново су у виду узалуд се надајући да ће време

протећи уз твоју помоћ

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5