Књижевне новине

| Србољуб.Митић Ешнички кру:

КИШЕ

1 П

Од памтивека обрађивали смо земљу | Ао' ове проклете кише обрађивали смо "земљу Обрађивали смо хумусе масне и грончу киселу Џесковиту брегушу и плаву утринку | _ Преоравали смо жуту иловачу и црну тресетницу

Ратарили смо предано и на најбољи начин

Нашу земљу обрађивали смо дуго п мучно

Али узалудно

Биља је било све мање и мање

Дан ноћ лила је киша нека сива и горка

А ма води питкој хвотгла се црна скрама отровна.

ХИЧУРИНЕ

Долетале су кроз кишу кроз облаке у јатима . огромним Жолетале даномице и са свих страна ДХолетале аветињски мокре смрдљиве и гладне И обрушавале се непрестано обрушавале кричући на нас Долетале су годинама и годинама И бивало их је мноштво да се небо није | видело И сатирале су све живо кљувале гутале Прождирале и људе и биље и земљу И убијали смо их голим рукама убијали | зубима Ловили мрежама пушкама и клопкама Таманили смо јастребове и суре орлове врелим месоу Сове ушаре и кукувије ватром | Зелене смрдивране и гавране стрвинаш« Мртвацима отровним И неке непознате безимене грозне тице Таманили смо и таманили Али узалудно Било их је све више и ветше : На небесима у трави и у води,

ЗМИЈЕ

А појавиле се и змије довукле се змије Измилеле из земље

Извукле се из пећина из дрвећа Испливале из воде

И нападале нас непрестано нападале Сикћући скакале

Гризле

Обавијале

Увлачиле нам се у куће у одела

У косу

У постеље

И највише у колевке дечије

| И много су нам гробова ископале змије | Много деце прогутале

Многе нам људе осакатиле

Многима очи попиле

А бихо их је различитих на хиљаде било Било је смукова и тупорепих краводојки Поскока п грлољуба

Присојкиња п разгутница

И неких прних љуто отровних

И неких танких ко влат ал бесних

| ИМ неких са иветом на челу

| И ми смо их убијали храбро требили | _ Убијали с мржњом великом

Убијали осветнички

| Ракљама

Бакљама

Секирама

Штаповима

Камењем ;

Убијали смо их на гомиле и гомиле

Али узалудно ! Змије су се множиле брже од траве и од | дана ИМ било их је и до десет метара дутих.

ПУСТИЊА

А онда изненадно надође време просуво и

здраво Одједном нестаде п тичурина и змија Уману киша сура и губа ишчиле

Одједном као да се распуче укун Навали биље и мед ин млеко потекоше Узалуд потекоше кал племе нам изумре.

_сПЊИЖЕШНЕНОВИНЕ 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ -

ХЕФЕСТ |

У ПРАШИНУ улица нашег детињства никад се нису утиснула Хефестова стопала Њему је'она“ увек била ужарена“ или хладна: није ишао, стога, босоног, већ у гуменој обући коју у нас зову ганди, Од мене је био старији годину дана, али пижи, слабији, Истина, Миле П. је био кржљавији од њега. Но, Хефест беше лицемер, плашљивац, мамина маза, шпијун. Слушао је све жене у комшилуку, због чега су та истицале за пример; на главу су ми се попеле мајчине славопојке Хефесту. Имале су чисте нокте, зокнице: Угледај се на Хефеста! Видиш ли како слуша мајку, и сваког поштује, Не убија божије птичице, попу љуби руку. Видиш ли како је Хефест уредан и миран: девојчица му равна није. Видиш Ли, свињо једна, како је Хефест чист. —

Ми, остала деца, нисмо трпели Хефеста; низашта није бно, А за блебетање и прескакање преко врпце имао је жене. Оне та нису одвајале од себе; тек у љутини нека језичара рекла би му: Женски Пејо! А Хефест, погнуте главе, румен, промрмљао би: Немој, мори, да ме задиркујеш! Иако по цео дан са девојчицама, више · је волео наше мушко друштво. Успео. би, понекад, да нам се придружи, неприметно. А колико пута: позовемо та намерно, па му се-ругамо.

Хефесте, питамо кобајаги' незаннтересовано, реци истину: јеси ли мушког )

Него!» шапуће Хефест несигурним гласом, Него шта сам!2

Хајде, докажи! за '

Он првени п брише ознојеним рукама ознојено чело.

Девојчица си, Хефесте, кажемо. Велтш: мушко сам, а птраш се са женама: маца, ти поручкала киту.

Море, одвраћа Хефест, и ја сам мушкарац, али нисам, мангуп као ви.

Ех, лако је рећи мушкарац. Докажи! Никад те нисмо видели да пишат на улици, Стално трчиш кући.

Улица није за пишање!

· Није за девојчице, а за оне који имају киту: још колико!

Ја имам ..., ушепртљао се Хефест, а лице му плануло као

Ружа.

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕП!

Шта имаш»г А ако лажеш» Докажи»

Стид ме... ' )

Зашто мене није Погледај ово. Шта кажеш сад2 А сада ти.

Мајка ће ми изгорети гузицу копривом.

Откуд да дозна, будалог Хајде, кидај одавде! Попишуљо једна! Маца ти поручкала киту док си спавао, а овамо се спрдаш с поштеним светом. Сиктер, марш!

Немојте, бре, другари, да ме терате, молећиво ће Хефест. Показаћу. вам, Па куд пукло!

ИМ, гле, неодлучно а ужурбано, Хефест дрхтавим рукама извлачи белу, кишну глисту. ;

Настаје урнебес: Браво, Хефесте: Хефестова кита! | : ;

Јесам ли, дакле, мушкараш2» поносно ће он, задовољан нашим одушевљењем.

Репати се шћућурио у нашим очима и врти главом: Па, то се никад незна. Много убледео овај твој прцвоњак: као да је од воска. Да ти га нису залепили, а2 па

Откуд бре, другари, залепилиг вели Хефест престрављено а сузе му већ удариле на очи. Како то може да буде2

Ех, кога ћеш ти да фарбаш! Од воска је и готово!

Понекад, пођемо да крадемо, а Хефест са нама. Вели: Ја нећу да крадем. Добра деца то никад не чине,

Твоја ствар. Али, ко: не краде — тај не једе!

И, одиста, Хефесту ништа од плена. Сви једу — он гледа. Ако се неко сажали, на му пружи од свог дела, вели; Ти си Хругар! : ' у

Побемо на купање. Хефест седи поред реке, чува рубље, Смрдаљива је вода, каже, биволи се ваљају по њој. А када, уморни, кренемо, дуж њива посејаних маком, вукући ноге:по лебелој прашини, кући, мрмља: Данас смо се царски провели, Да смо:понели ужину, до увече бисмо остали.

Нема-нема, па избије бој између наше и неке друге махале, Хефест: мами под сукњу. А када се све оконча, ено та где скакуће.и распитује се како је било, замишљено грицкајући "нокте. | ; '

Само, у нечем је Хефест ипак био изнад. нас.

Као им сва деца, волели смо да, увече, поседамо поред ватрице — ако би било прохладно — испод уличног фењера или испред; пекаре Ица, и да причамо-о многим тајанственим и: страшним. догађајима. Таквих вечери Хефест је живо учествовао у разговору, чак водио главну реч: он је, однекуд знао мноштво чудесних народних прича -- у којима је главни јунак, по. правилу, био с'почетка убоги трећи син који, после дугих лутања од града до града, од краљевине до кра„љевине, најзад избавља некакву принцезу од зла и погибије, жени се њоме, постаје цар и живи срећно — прича које нам је приповедао са великом умешношћу, које смо са уживањем слушали. А умео је да распреда и о којекаквим нечастивим силама. З

Беше то једне вреле летње вечери. Седели смо испред пекаре Ица, у кратким панталонама, прашњави. На окупу бесмо: Коле М., Борис Ф,, Симеон, Миле ЛП., Хефест и ја, Говорили. смо о гробљу м страху од гробља,

„Живео Хефест! Живела

7 х “р га каже ко шта хоће. Море, страшно је, рече Хере на ндући на њиву. Са Сваког јутра пролазим поре 4 т се тресу од страха. Ни мајком и сестром, а опет; гапе 4 20 млада невеста. А нема, увом да мрднем: гледам испред себе к а реп, неће те ујести! чега да се бојим: док не станеш змији ги међу нама, Коле А, види ти Хефеста, зачуди се ПАН мисао, НСКАЗАНУ М, који није разумео последњу Хефесто 12 Е, мој брајко, у виду пословице, Ти мислиш: нема Аухо Елам еривДа. има их као мушица. Лично сам видео једно Ф Мој стари

Ти само лажеш и измишљаш, рече Борис %. је доктор: каже да нема духова. конте

Будало, шта ти знаш. Твој је стор, Па врше, али ме знам ко од њих зна више О а трабљиј Колико пута сам их видео, спавајући, са ћалетом, м сви Хрчем, кад, у поноћ, бива, пробуди ме тишина. Осврнчи фес | неког гроба полако извирује рука, бела и танка, као ва кита, : '

Лажеш, упорно ће Борис Ф, Умро би да си тако ШТОГОА видео. Свако би умро. М твој Наћа. Не би му ништа помогло што је гробар. МЕ | ДРВА Јед-

Не би мој деда, рече Симеон. Тај се ничега не плаши, Јед ном, на брду, изишао му некакав дух: Здраво, деда-Симеоне, Здраво-живо, отпоздравио мој деда. Ко си ти2 Ја сам дух, дледа-Симеоне, Дошао сам по. тебе, да сте узмем: дошао 79 самртни- час. Е, душе, казао мој деда, видиш п сам да имам ноге да одем тде ме пужда тера, а ти, хајде, бежи ол мене. И дух одмах нестао, као да га није ни било.

Нема духова, јогунасто ће Борис Ф. .

Има, будало, рече Коле М. Свуда има. И у овој нашој џамији: сам сам видео једног. б .

Погледасмо се, па окренусмо главе према џамији која је, дела, витка и висока, штрчала пут тамног летњег неба. Када си видео2 упита Борис Ф.

Пео сам се, једном, на минаре. На пола пута — у мраку неко ме ухвати за косу лепљивим прстима. Уста мит прислони на уво ин закрешта: У-ууу...

Слепи миш, рече Борис Ф. 3

Ми се сваког дана пењемо на минаре, примети Миле Ц. Нисмо ли данас певали одозто као хоџе2.

Да, пењете се, али не ноћу. ц

Зашто лажеш, опет ће Борис. Ф. Само лажеш. Шта си тражио горе ноћу2 ·

Кладно сам се са Ицом, пекаром, да ћу се попети. |

А ког је ћавола тражио овде. ноћу чика. Ицо, да није про. давао хлеб2 : .

Будало, то је било после поноћи. Ицо онда ради, меси хлеб. А знаи ваљда да је ово моја кућа, исто пекара, м да иза ње има собичак где спавам, са вратима која воде у пекару.

А шта си тражио код чика-Ица2 |

Отишао сам да му кажем да ми ме пева над главом, као поп, Питај та, ако не верујеш. Алм, уместо да га изгрдим, заседнем. Почесмо да причамо о овоме м ономе, пам о духовима. Тада ми рече за џамију. Нисам поверовао. Да се опкладимо у један хлеб, предложи Ицо. Пристах. И да видиш сад чуда, Идем ногу пред ногу уз степенице минарета, кад, чујем: неко крешти као мало дете: У-ууу. Ко је2 питам. А тада, имам шта п да видим: нека сенка стоји изнад мене, мрмља нешто, ђаво је не би разумео. Хвата ме за косу, толица по ушима. Како се само мискобељах! Када сам се опет нашао у пекари писам знао где ми је тлава,где реп. Ицо ме је једва освестио.

Сенка је сигурно био хоџа, рече Борис Ф, А ти, право магла, а2 · ; 59 "4

Хајде, попии се, чим си толико храбар, узвикну Коле М. Сада је још и рано. Ми ћемо гледати одавде, попни се, ако си мушко: махни нам са минарета. Ево, остављам пет динара.

Ово нико пије очекивао. 'Где су ти паре2 упита Борис Ф. неповерљиво. “ ј :

Ево. ) ' :

Мрзи ме да помакнем ногу за пет динара, рече Борис Ф. Ко зна где си их нашао: можда у нужнику. 7 |

А, прпа2 Хајде, ако смеш! Хајде, ко сме» Има лн мужа међу вама који сме да се поппе на минаре2

Тада се деси нешто што нико од нас није“очекивао. Ае се Хефест и рече: Ја ћу се попети, м то бесплатно. Додуше, има духова. у џамији, али они: се не појављују послотној деци. : Неј МИ а оази

мој гробар: исти

Нађосмо се у чуду. Шта У казах, Хефестез Нису ти, изгледа, све козе на броју. Хоћеш да умреш од стра-' ха2 Па да после нас испребијају због тебе! Нећеш се пети!

Нека се пење, зашто да не, успротиви се Коле М.' шта се ти мешаш» Сам си плашљив као зем, а другима забра: њујеш! | , | јен

Ти би да гледаш циркус, рекох. Коме се пење, нека се пење, али Хефест неће. Не зна ни како изгледа степениште. Теби је до шале. | ИН

Каква шала, рече Коле М. Шлаћал!

Тако је, сложи се Симеон. _ |

А. Борис Ф. примети: Хефест се само прави важан!

Ево идем, рече Хефест. | | '

И пође, усправан. ' Уа

Вратићеш се ти, добаци Борис Ф.

Сто посто, сагласи се Симеон.

Пустимо та, рече Миде ШП. сигурно Не се вратити. У супротном, идемо по њета. ИЕ у4 У | з

Од пекаре до џамије било је стотинак, корака. Хефесг је ишао брзо, не осврћући се. Када уђе на гвоздена дворшинпа врата. џамије, Борис Ф. лупи шаком о земљу: Вратиће се!

Сто посто, рече Симеон. гај МЕ

Али Хефест се није појављивао. мека .

Када, Миле. .Л. м ја стигосмо до“ улаза 'у џамију, врата минарета беху отворена. Нигде никог, тишина, Погледасмо: ништа. Ослушнусмо: ништа. ~

На степеништу, мрачном, мемљивом, једва смо се сналазили. Шта да радимо шапну Миле П. Да га зовемо А ако се уплаши2 ' | |

У том тренутку, изнад нас, зачу се некакав шушањ. Ко је тог чусмо, измењен, Хефестов глас. Хеј, другари, немојте да ме плашите, молим вас. Него, изгубио сам ганде. Ако не пронађем обућу, истући. ће. ме мајка, провешћу секао во у купусу. Не смем ни напред ни. назад.

Прснусмо у смех. Хефестове. речи, некако неочекивано, |

умирише ме, Пронађосмо сандале и, сва тројица, попесмо се

на минаре. Када нас они одоздо видеше, повикаше: Браво, .

Хефесте, живео! пар ита Али он се беше замислио, Као уплашен од свог властитог подухвата, дрхтао је целим телом, Бога ми, много висока ова џамија, као да смо се попели на Цареве куле, рече, цвокоћући зубима. Хвата ме несвестица. Да се оклизнеш а паднеш на ону шиљату ограду, роћена мајка те не би препознала. Зуби ми трну. Хајде, другари, брже, да сиђемо док нам неко није замутно чорду. у ; Ура а А нас, Милета П. џ мене, репати голица по ноздрвама. Добро, Хефесте, рекосмо У хору, аам ако нас сусретне дервиш: — тешко и торко! Одраће нас!. ЈЕ |

Какав дервиш» узнемирено ће Хефест. КИ 2

Па онај што чува џамију. Једе децу, од њих прави сапун. Зар никад ниси чуо за њета>: Зато се, дакле, ниси бојао да се попнеш2 : : ; ;

А, зину Хефест, а је ли 10 сенка, Ауха

Ма каква сенка! Шта ти може један дух. Прави, жив дервиш! ај МЕ . Онда хајдемо, рече Хефест Хрхтавим гласом, хајдемо док Јо дана за мегдана. Живе не: можеш. крстом да отераш, Брзо. Само, немојте да ме уз пут плашите, јер могу да умрем од страха, па Нете се лепо. провести. .

Није дочекао да га уплашимо, На пола пута, или је нагаЗпо пацова, или га изда стрпљење. Јаукну, изненада, врисну танким, продорним гласом п сјури се наврат-нанос кроз мрачно, кружно степениште, : Ме» 3 ;

Када сибђосмо, већ је био код пекаре. Дервиш, причао је; видео сам та рођеним очима. Бела коса, бела брада. Сада ћу. скувати сапун од тебе, вели. Хоће да ме штчепа за гушу. "А прсти му лепљиви, танки и бели. као божији испрдак. Ни сам не знам како сам побегао... Боже благи, п богородице, веАиким постом ћу вам угодити. Блажен дан када ме избависте из канџи нечастивог. ИЕ =. | ;

А вама, вама што сте ме натерали да се пењем, вама. ћу скупо платити. Све прозоре, ћу | ти. Н аће вама Хефест с ким имате посла! дела по махали! |

И — са обупом у руци = у чарапама, отрча. кући, псујуви.

Препричаваћете Хефестова

вам поразбијати. Показаће“'