Књижевне новине

ПУТОПИС –- ТАЈ ЗАНЕМАРЕНИ.

КЊИЖЕВНИ ПОСАО

ПУТОВАЊЕ КАО ·

ИМПЕРАТИВ |

ИМА ЉУДСКИХ БИЋА СМРВЉЕНИХ ПОДА СОНСТВЕНОМ ДУШОМ КОЈА ИЗГАЕДА СУВИШЕ ВЕЛИКА ЗА ЊИХ. Леон Блов

ГЛАД за комфором и жеђ за разонодом — два озлоглашена модалитета модерног времена налазе, не тако ретко, своју прохавтежу и бар делимично оправдање у

потреби за путовањем, Без обзира. да ли је.

остварено или ће се тек остварити или само постоји као тежња, потреба за путовањем је опсесија савременог човека. Позив бескраја: вечна човекова радозналост ита се налази мн за. Иза окуке, иза брда, иза мора, иза зида, иза корица једне књиге, „У сваком бескрају има зрнце краја" — како је рекао песник. Упознавање зрнца краја као човекова потреба равна. оним најважнијим потребама, за сном, зи храном и водом, за сољу. Неопходност.

„Путовање као разрешење, као експлозија нагомилане напетости. Спасавање језгрс. Све оно лагомилано, наталожено, наметнуто, наше, или туђе и нама без наше воље, набачено у свести као букагија. или као самар — путовањем, отпашће потпуно, или се бар надамо томе. У почетку сваког путовања, Пре његовог почетка.

А опасност од непознатог> Колико су кочница2 Да ли је то разлог што многи, осим у мислима и у сновима (па и тамо пе до краја) ме путују или је опасност подстрекач за путовање оним другим, које некад називамо правим људима, а некад лакомисленим, ветропирима, ристима 2

Могућност нових познанстава. Једина. извесност у низу неизвесности: сасвим ситурно нешто ново, Простор и време, бар делимично побеђени путовањима, измењени у односу на статичност битисања у јед ном месту где је све (о какве самоиндукције, какве сугестије), све познато. Или се само чини да је познато, Феномен већ виђеног као знак умора. Не у перцептуслном, визуелном и аудитивном смислу, већ у погледу емоционалне сатурације: шта

може јопт да прими презасићена савест..

Удаљити се да би се боље виделе. и схватиле димензије ствари п појава у које смо свакодневно уроњени, Човек је ме рило ствари, ле:

Море на првом, посебном месту. Доживљај без премца: човек суочен са својим извором. Огледало душе сваке личности, Није то снага таласа, бескрајност пучине, несагледивост видика. Дубље су ствари. у шштању — нешто што је постојало пре емопија, пре ембриона, осећања, памћења, искуства. Море као храна снаге, Њен основ, | "_ Постоје ли различита решења за исте проблеме под основном претпоставком да сва буду добра2 Путовања показују да је

могуће, Зар једни не путују у крајеве ко.

ји су другима досадили, Није ли то, мада, веома поједностављено казано, најбољи доказ да нису само пејзажи заслужни или криви за наша одуллевљења, избављења пам самоодбране.

Враћање а не тражење старог, како и»

тледа на први погдед, већ тражење новог,

у враћању, једног зрнца, једног валера, једне пукоти ;

нову наду или по неку стару СУМЊУ. Тутовање као могућност обнове осећања потонулих у живи песак досаде и де примантни круг центрипеталних утисака

свакодневице.

„Да ли је исцрпена храброст кад пре-.

стане еба за путовањем или је тада МОРЕ већ победила она сваре за скраћивањем, смањивањем пиља: Редутаршње такозване реалне одлуке, АОбТИЛВо 1 је о „мери живота" којом се задо ува мо, Није ли, мера Зе као. појава, 6 ге личности,

АЕ МЕ крја мисле, подложна сил> вим променама, варијацијама, стеНЕчНА њу, ширењу или скупљању, Јер по о животу је онај прави: Зато, пут ле је, понекад бар, сигурно и имао те ла бисмо препознали У себи, за себе, Ка јео оног правог. У ствари, једино могу у бескрајном низу могућности,

циљ, као живач и као ловаг, бес пе цено Ко ће трофеј и као замка Ме бити

бити последњи непријатељ кој

побеђен 2! Нагнут над Џр познатог. Корени

1 5 ом не овалијом и мрак 1 и порекло страха. И о

• се пе! путовање као разрешење; јан са увериш да ниси сам, МЕ Па МИН мирних „радозналих, хра ИЕ ве ПАДЕ сигурних али КОЈИ 747. Го: ност ге сигурност да треба покушати увек

поново да. се пронађе јо још једне окуке, ; ква обмана учмалости:

сан | као Р 5 бекство. _ Путовање “ама, развејан вла-

Затвор душе, мрак У РА изаниа

СЕ зрицем снаге снажни тр

таџције: увек још једна. могу. мана ТИгтовање као нова драма

Пу 5 оде.

мог себе суоченог са бескрајем Не 54 ј зије и

Све тада добија димензије , крене на пут,

Ут0] е притисак, чим 92 и Ма КАШКЕ ка кратко трајало, и Ви је издржљивости колико ће да ПОН сваком случају птица наде, В ТЕ држи се у руци. Постоји могућност разр

шења.

нема долине за

Лековито дејство путовања. Коме Ји потребна победа над собом. Да Ам св Е коме од мас, због оног унутрашњег Кр

.

аванту-'

не која ће потврдити неку

као недељиво.

тош један видик иза. још једна долина. Ка

ење ограда.

љевства, тако често заборављеног хжојег. |.

само понекад распознајемо као. достојан~/..

ствог Човек је већи од звезда. Звезде су до колена човеку, као цветови на ливади. Загонетка живота на пламеној позадини сваког неба које оивичава видике. , :

Путовање као једина помоћ, . Понекад. Сви људи, робови и диктатори, имају своје животе и своје снове. Да ли могу да умру снови2 :

Како долази, ако долази, до тога да пресуше снови2 Голе кости у пустињском песку. Живот без путовања. „И дођоше мрави и поједоше месо његово и очи њетове и срце и остаде само песак пустињски м ветар". Путовање као победа. над припремљеним поразом. Над клицом пораза која постоји као једна од етапа тратања за самим собом.

Последња етапа увек је пред нама ако путујемо. Ненадокнадива чар путовања не само као одлагање суочавања, него храна за лепоту. Лепота није више испред нас. Уроњени смо у њу. Само се пу-

товањем урања у“ плаво, не оком и жеља- .

ма — то није плаветнило које се губи када се стигне до њега. Ради се о плаветниау душе. Човек као стални путник. Да ли је заиста, трагање за идентитетом напред осуђено на неуспех> „Има околности у којима. је боље бити побеђен“. Које су те околности; Да ли је то жеља за урањањем у тајне: која је гомила искустава п посебних тајни као власништво појединца граница емоционалног квантума личностиг Које су ивице преко којих, кад се прелије сазнање и нагомилане тајне, воде у интелектуалну и моралну дезинтеграцију личности2

Ако је човек више хиљада.тодина свој опстанак, сигурност, здравље и срећу тражио и налазио једино у мењању пребивалишта, ако је то радио из нужде или из потребе, тежње за бољим — онда већ »мамо једну премису у низу могућих тумачења потребе данашњег човека. за путовањем, мање више по сваку цену. Ако поред тога знамо да је, данас, без обзира па интелектуални дијапазон и могућност схватања корелација пи извлачења закључака, свакоме дата могућност да се аутомобилом, авионом, железницом просто поигра са два вековна међаша им препреке човекових тежњи за другим, новим, а то су простор пи време, онда већ на почетку

постаје више прихватљиво становиште да.

није напредак цивилизације пробудио. у човеку потребу, за мутовањем већ је само ослободио, помдгао, онемогућио да се: она испољи шире и мање болно него раније,

Ако је пре сто година требало (претпоставимо да је то једац успешан трговац који је претходно „сахранио“ мноте конкуренте) сто дана и Сто дуката за пут до Солуна м три стотине дана. припрема. и исто толико дана путовања да Кракова или Мариза, а да је практично товорећи, кроз целу своју историју, све до јуче, до јутрос, до пре један минут (гледано временским и историјским релацијама) човек био ограничен на брзе ноге добро тимарених и храњених коња иповољне: временске прилике, онда је:вртоглаво пријатно данас, сада, путовати у. свако доба и у сваком правцу, брзином за коју се сами; по релативно слободном избору, опредељу“

"јемо. У сва времена своје прошлости до“

мет човековог излета, био је · ограничен. Свакако да је и онај Тајни, унутрашњи импулс за путовањем имао-своју раппоналну инхибацију али је ипак — нарочи-

то онима са већим искуством — било ја-

сно да постоје ограничења звана простор ш време преко чијих граница, бар тада, бар постојећим средствима, није било могуће прећи — изузев маште, наравно. И то, машта, баш је она нераскидива спона свих путовања и свих тежњи за путовањима. Ј АЈ

Наравно, увек је остајала могућност путовања у машти, Јер, парадоксално на први поглед, треба много више им зрелости и снаге за путовање по срцу, за полет маште, за игралиште мисли и жеља. Посебно за путовање по срцу. Најдубље је зеро је човеково око. Око је престража не само ума већ и срца. Једном виђена или запамћена ствар, а свака ствар, маколико се ми бранили, оставља одређени енграм („траг сећања", како га зову понеки песници) који ће бити екфорисан, претворен у реалне слике или у асоцијативни ланац макар у сну, макар у болести, “у фебрилном бунилу, у исцрпености им сомнамбулизму токсином сатурираног ортанизма, или у реконвалесценцији, кад је случајно пала зрака сунца на под — пут у најжешће авантуре ума и срца које се могу замислити. Чак и у авантуре свести. А да се не говори о оном дубоко потиснутом, подсвесном, које исплива у сновима и заигравши вихорно коло или следећи тиху музику рефлективног бола или неизживљене жеље створи, дочара, омогући путовање у души жељној љубави п призна ња, Јер је свако путовање, и у машти и у стварности, не само жеља за новим ис куствима и сазнањима, већ увек, као сенка, као глад понекад, и потајна пада да ће се најзад наићи на оно право.

Путовање као тражење себе, оног правог, Свако је у своме срцу краљ. Једно мучно краљевство које треба бранити Ол самог себе, чешће него што то изгледа на први поглед, Кретање као сигурност да се живи живот, Страх од устајалости бара и тугованка за бистрином пребрзих горских потока. Поток који путује незаустављиво, Путовање као знак да се иде, напред. Ниједно путовање, натраг, Чак је и Каноса била испред. Као поука,

никад не ВОДИ,

је

бо

ЊУЈОРК

Сиве таме Њујорка

Бранко Пеић

Цељу У Ху ДА а

„УОПШТЕ "Лоу — како сам ненио доцније дознао да се зове — тотово сваку другу

реч допуњавао је с добро познатим: »Уез, Г зее.. « и „Видиш, момак. . ." или „Да, добар. момак..." и тако до у бескрај... п када зна и када појма нема о чему је реч пли када мисли да зна; увек, дакле, следи „да, добар момак... .". Да сам поменуо, чини. ми. се, самог. Пруста, Лоу. би, сигурно, рекао. „Да, добар момак", баш као што ми је и. неколико пута објаснио да је Ник, његов брат, исто возач таксија, жутог прљавог . »САВ«-а, добар момак.

Лоу је за мене значајан зато што ми је из нашег дијалога постало јасније нешто што сам до тада знао само'из књига: кратка, оголела, и директна америчка реченица не среће се само у књигама. или филмовима; она је израз свакодневице, п запиткујућа, скоро неваспитана функционалност општења међу људима, она је израз стварности необложене формом, љулским гласом, модулацијом. Просто, опис ситуације, стварности и недостатка интелектуалног у свакодневици америчких живота, А ова непосредна и поткусурена фраза и њена оскудна фактура нису ни више ни мање него онај голи „џековски" елеменат прозе Џон Дос-Пасоса, Фокнера, Тербера, Селинџера, Нормана Мајлера...

Некада "овај језик ми је изгледао само као остатак оних романтично-свирепих пионирских времена, као потврда живљења и упрошћеног мишљења бакала, провинцијалаца, наредника, носача, куплера, циркузана, њих свих заједно обучених у каки униформе морнаричке пешадије, негде на Маријанским' острвима. Или као потврда зжиховог разликовања од' „белих крагни" банкарских чиновника, контиста, административаца, библиотекара, и разликовања од страшљивог језика америчких филистара, татиних и маминих синова, студепата од каријере, малих трговаца, исповедника, коцкара и филантропа...

Лоу је, видим, од оне врсте момака који негују култ мушкости Америке и он је „прави момак“ а његов језик, упрошћен је језик упрошћеног мишљења као и код свих оних код којих је лако да се открије ко су и шта су по томе које. речи највише. употребљавају. Па 2:

»САВ« који вози Лоу зауставио сам у близини суморне, отужно јефтине 14-те Улице негде код ружне робне куће Клајн, у том делу града највеће радње. Она у Ђеограђанину изазива асоцијације на предратну Јованову пијацу и на ситне јеврејске радње метражне робе, на бофа и на кредите, на. давање на креду и на веру.

— „Ти си, момак, странац, — а гле ћеш2" — одмах ће Лоу. Х

— „Како знаш да сам странаца Идем до"93-ће",.. |

"= „Па сео си, момак, поред мене, а то се овде, углавном, не ради"... — настави Лоу да демонстрира проницљивост.

— „Сигурно м по томе како товорим видиш да сам странац" 5

— „Не мора, многи товоре и лошије ол тебе, момак, па у Менхетну нису стран ци. .. А одакле си2" И 3

— „Из Југославије, нз Европе...

— „Тако, дакле, нз Југославије, врло добро, момак. Видиш, момак, ја сам не зато у војсци научно и био сам надомак Југославије; Аустрија је у рату била у близиви Југославије," поучава ме Доу. -

„ Снебивајући се објашњавам да је Аустрија и сада сусед Јутославије, али Лоу не попушта:

“-— „И тако, ја сам био, видиш, све и свашта може да се каже, баш све и свашта у тој Аустрији: и возач тенка, пи У позаднинм, и на курсу за МП м слично сам прошао као и момак Фред из Кентакија... А у Југославији сте, чујем, црвени момци, пли тако нешто".

„Да, првени момци, и розе и бели, баш као и свуда на свету“.

'— „Ништа зато" — одобрава Лоу — „и међу првеним момцима споља и изнутра, пма ОК људи и међу белима, и лоших мећу црнима а мени, знаш, момак, у ствари и не смета го сам црн момак, имам м ја своје друштво... Сигурно си закаснио од од неке2"

— „Или поранио"...

Без покрића мрихватам донжуанску Улогу коју ми је наменио Лоу, а примедба рили поранио" њега бесомучно. засмејава.

— „Али твоја сигурно није ни случајно, кладим се, тако добра као Клара. Видиш, момак, била је удата. за момка из Порторика, а он је пао мод кран, дуго та је жалила, а после... после као и све друте, шта ћеш... Само то моја жена, наравна, не зна, убила би ме; знаш, момак, она је тврда...".

— После водњикаве кафе у »ау апа таће« отвореном снек-бару, Лоу и ја се растајемо у близини 93-ће.

Не знам шта је о овом сусрету мислио Лоу м да ан га је уопште запазио као део једног свога дана, једне своје ноћи. Било како било, мали час о ткању језика америчке свакодневице био је м час о томе да, ако је херметичка сложеност израза Езре Паунда или Елиота и Гертруде Стејн,

' језик окренутости човека ка себи, онда. је непосредна заинтересованост животом.и., опипљивим, у Витмена и Сандберга, песмичко наличје начина на који мисли Лоу им не само он, већ и стотине хиљада обичних, сневесељевих Американаца, тако лалеких и тако блиских песницима своје чудесно лепе али п дивље, ружне земље.

Хо ж %

Можда ни један град на свету није, као Њујорк, зачарана дисонантна фута густо испреплетаних вредности, начина живота, појединачних судбина, жеља и страсти, укуса п неукуса, страха, осамљености м очаја... И као што се каже да Париз више није него што јесте Француска, тако ш Њујорк ни случајно није увек Америка, фармерска, ситнопоседничка, смештена у удобна приземна насеља. Али ако Њујорк мије огледало Америке, у њеној сложеној пеловитости, он је, будимо банални, Вавилон модерних времена који путнику и намернику, одакле тод дошао, речито казује лудост сваког сочног изговарања речи Америка.

У ствари, на било којој тачки Њујорка, од екскаузивних четврти са вилама у викторијанском стилу до не знам зашио чувеног Тајмс-сквера, свеједно тде и у било које доба ноћи пли дана, на Петој или Медисон авенији, чини ми се да стално траје једно тихо опомињање на тимназијску лекцију о презасићеном раствору. О томе када се и како приближава онај о масан тренутак немогућности да се у расчвору било шта даље раствара. Баш као тато ће можда већ у скорој булућности овај град почети у лудачким _ синкопама самог себе да прождире. У дубоко нервозним спазмама своје отуђене људскости ми мзјаловљених надања.

Не ради се о неспоразуму: – привиди слободе, задовољства, оптимизма увек су при руци, Можда само ми, Европљани, писмо увек довољно спремни да оценимо трави смисао америчке среће, па скептично мислимо да се ради само о индустрији свести која, баш као м индустрија потроне робе, нуди оно што тржиште тражи. Мучаљиво _ скептични Југословен пак прекоревам себе — изгледа да је злопамтило. Њему чак ни предност тога да се налао у Њујорку не замагљује сећање на педантног америчког чиновника који га је "пре издавања америчке визе у злосрећвом Перуу тако безнадежно суво испитивао да ли верује у бога и да ли је кому-

ниста.

жо = охж

Ко зна због чега све, али сигурно и због свих беспућа на којима се обрела, бела, уштављена и кратковнда госпоћиџа Сесил у својој шездесетој, као мајор „Војске спаса", бригу за судбину овог света повезује са акцијама прикупљања потписа за апеле које нико не чита, са извођењем алкохоличара на прави пут, убеђивањем проститутки да се окану свога зана-

та, са свирком идиличних ускршњих песмица на хармонијуму и непрестаним тумачењем Библије.

„Видите" ~ каже госпођица Сесил „не дежурам ја случајно баш у Волстриту, међу овим фабрикама облигација, кредмта, закучастих тајних кретања новца; Бил, мој вереник Бил, знате, радио је као берзански агент, а одавно је то било п ми смо се овде, на овом ћошку увек састајали. А затим је Бил отишао у рат и остао негде на Окинави. Када се одмарам — одем до споменика Њујорчанима погинулим у рату; знате ту је и Билово име, па прочитам и друга имена, а многа зпам пи напамет".

Сада заједно читамо:

БИЛ РОЏЕР ХОКИНС, СТРЕЛАЦ ПАЛУБЕ :

Обучена у неки скоро трофејни костим из америчког ХТХ века, са некад љубичастим барокним шеширом који се од самог времена круни у нити, госпођица Сесил смешка се збуњено као ухваћена у не. кој недоличној радњи п готово кататоно. понавља: „Бил, то је било тек тако, узгрел,. међу нама, знате, не морате бати претера но озбиљно ла то схватите"...

КЊИЖЕВИНОВИНЕ 7