Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ

Прилагођавање пуолици

Уз премијеру Терсоновог мјузикла „Зигер-Загер“ у Атељеу 212

ОВА ПРЕДСТАВА је још један доказ да се ни у камерном театру не може до У бескрај инсистирати на авантардним експериментима, необичним литерарним творевинама и формалним егзибицијама: „Зигер — Затер" је управо оно што се некад у позоришном жаргону означавало као „каса штих", а о чему готово сви ансамбли, данас мање-више сањају. Питер Терсон је у форми драме, како је он схвата, понудио низ подстицаја за стварање још увек акту. елног и доста атрактивног мјузикла, а, 30ран Ратковић је то искористио, тако да смо суочени са представом која ће вероватно привући пажњу и оног хировитог гледалишта са којим је, иначе, веома тешшко правити било какве прогнозе .

„Зитер — Затер" је аитерарна мешавина у којој има понешто од енглеске савремене социјалне драме, филозофских трактата о немогућности младих да се прилатоде средини у којој живе и лакоће класичне оперете. Вештина аутора је у томе што је све то усклађено тако да делује као целина. Можда је за наше појмове комад на ивици јефтиног, али је о томе тешко расправљати, јер је реализован у форми која од писца више им не тражи. То, наравно, не значи да Терсон нема претензија: зар свака младост не тежи за ослобађањем од свега оног што спутава њен природни развој и не поставља изнова сва могућа питања2 Хари Филтон долази У конфликт са школом, кућом, и, што је најзанимљивије, са расположењима која прожимају његову личност. Постепено и сам постаје свестан тога па тражи излаз из себе и мало даље од навијачких страсти и гомиле која у ношењу мајина и трака са бојама и знаковима свога тима у суботњим иживљавањима на трибинама и игралиштима налази илузије о заједничкој и личној срећи. Спреман на прилагођавање, али очекујући да се и живот њему прилатоди, Хари жели сигурност, али не прихвата робовање тој истој сигурности. Зато он одбацује као могућност живот поред телевизора, малу и не баш нарочито ситурну зараду и понашање по конвенцијама. Нелагодност је потенцирана тиме што је ра зочаран и у свог идола Зитер-Загера, увићајући да иза његових навијачких страсти лежи конструкција и лаж, самообмана и силеџијство. У сва та колебања унео је ЖХратан Николић целог себе, тако да смо добили један спонтан, ненаметљив, драматичан, пластичан и надасве тужан лик. Када на крају заузме исту позу као и Зигер -затер; коме је Михајло Костић, дао веуро“ тични сензибилитет и пуну убедљивост, сцена добија грчевиту снагу: то је понор на чијој ивици стоји изгубљена младост у свом болу и пркосу!

Зоран Ратковић је у својој редитељској поставци овакав исход постепено и скоро неприметно припремио и тако се потпуно поистоветио са пишчевим интенцијама: хивот је изузетна, али и сасвим обична појава, динамика која ствара а и разбија Јаке страсти, лични проблем и општа атмосфера што гуши патетику где год је то могуће. Песми је дато доста места у представи, а професионални хор је замењен повећом групом сасвим младих ентузијаста и навијача. То нису младићи и девојке слични онима из „Косе“, већ својим костимом и расположењем делују много обичније. Док су у покрету у њима има веома много спонтаности у којој се нивелишу индивидуалне реакције. Утисак је да, ма коЛико били различити, мисле исто, осећају слично и одушевљавају се фудбалским веЛАичинама у подједнакој мери. Редитељ њима вешто манипулише и, што је најважније, маса у правом тренутку увек проваљује у призоре м ублажава мелодраматику основне радње. Створена је представа у којој се на лак начин говори о озбиљним стварима, Зато се могло ићи и у далеко слободнију адаптацију ни прилагођавање текста нашим схватањима и потребама.

Представа у целини оставља утисак добро припремљеног сендвича. Чим се маса повуче на трибине или изгуби негде иза њих — пред нама је сасвим камеран призор са два или највише петоро лица, Ратковић је испољио вештину у њиховом компоновању тако да за свега неколико тренутака успева да потпуно концентрише гледалиште на поступке и атмосферу коју стварају поједине личности, Као ретко када ни мањих рола ни веће убедљивости; појава Зорана Радмиловића као Ујка Алберта само на трен и готово без речи сигурно ће се памтити! Маја Чучковић, играући мајку Харија Филтона, имала је мере у тривијалности коју јој намеће љено з2нимањље. Све је ту некако присно, иако и ужасавајуће, почев од њеног непрекидног седења на канабеџ до нежности којом обасипа свога сина. Веома усклађен брачни пар Лес (Милутин Бутковић с меким и врЛо прецизним означавањем карактера који представља, а уз то и низом глумачких детаља који његовој игри дају увек личну ноту) и Една (Мија Адамовић у врло успешној и лежерној презентацији улоге у којој се сттпају шарм и глумачка зрелост) затим Сандра која је омогућила Јелисаве. ти Сабљић да искаже једну особену и шармантну наивку у распонима пуне креативности, Врло запажене појаве имали су и Борђе Јелисић, Петар Краљ, Петар Андрић и Данило Стојковић,

Представа „Зигер-Загер" представља стога схватљив компромис и прилагођавање публици. Она забавља, а то. није без значаја у тренутку када су и глумци и гледалиште помало засићени лутањима у потрази за новом природом старог и добро познатог театра.

Петар Волк.

ЈЕДАНАЕСТИ ОКТОБАРСКИ САЛОН | о филму

ОКТОБАРСКИ САЛОН као „репрезентатив на изложба, једна од врхунских манифестација у нашој земљи, на којој се излажу најбоља остварења у ликовном ствара лаштву СР Србије" ових дана ће затворити свој једанаести круг и прећи у — прошлост, Међутим, питање његове улоге, физиономије и значаја остаје и даље отворено, управо — оно се отвара затварањем једанаесте и почецима припрема дванассте изложбе. |

Доста претенциозна дефиниција, цитирана у горњим редовима, као да обавезује и ликовне ствараоце и организаторе на изузетне напоре како би се друштвеној средини открио (и наметнуо) један непостојећи, или у најбољем случају непостојани квалитет наше ликовне уметности. Међутим, то питање квалитета, тог врхунског захтева за афирмацијом оног најбољег што је створено (или што би требало да (буде створено) у одређеном временском периоду, крије у себи сталну опасност да у име тих вредности које су недефинисане, па чак и неостварене, тражи мо критеријуме ван оквира реалног стања ствари, ван свих оних одредница које сачињавају многострану пирамиду нашег са временог ликовног стваралаштва. М са тог и тако исконструисаног става очекујемо да на једној смотри, без обзира на сву њену „репрезентативност", откријемо вредности Које нисмо открили у живом стваралаштву, у атељеима, на многобројним појединачним или колективним излож бама које смо, узгред буди речено, процењивали далеко блаже, толерантније и поштеније. Због тога су критике понекад последица малициозности непризнатих „ве личина", понекад знак припадности незаступљеној групи, другачијем стилском опредељењу, а покаткад израз мутне ситуације која доминира на плану чистих сталешких релација.

Тако је и овогодишњи салон протекао у знаку контрадикторних (више усмених него писаних) оцена, несхваћен и докраја иеобухваћен општом проценом вредности свих оних дела, струјања и стања која одражавају сложене токове наше савремене ликовне уметности, Због тога се олако и постављају онакве дефиниције: тражи се и много и најбоље, а критеријуми су питање секударне оријентације једне свести која уметност само тангира, не улазећи у њену суштину, у њену темпоралну и напионалну специфичност, без захтева за одређивањем њених стварних граница и пра вих домета.

Свакако, у једном општем. приказу о вакве, критички створене изложбе, не може се заобићи чињеница да је она остала затворена за многе вредности уграђене у темеље наше модерне уметности као и за неке које се у њих тек уграђују. Али, то више није питање овог или оног на силу скрпљеног жирија већ логичка последица одређеног стања, климе и закона који доминирају нашим ликовним животом. Ис то тако, не може се заобићи ни чињеница да ова изложба показује само незнатан део оних стилских м садржајних компонената које су концепцијски везане за најновије, модерне и екстремне правце и покрете које смо тако интензивно доживели на ТУ тријеналу. Али, чак и у светлости ове дефицитарности, ХТ октобарски салон остаје прилично верна слика доминантних преокупација наших ликовних уметника, сјај и беда стваралаштва, одраз времена и израз духа који то време гради и разграђује. Ту на првом месту мислим на потврду младих и млађих аутора (М. Абрамовић, Љ. Блажеска, П. Борђевић, С. Иван ковић, С. Кнежевић, Ф. Мауритс, П. Марина, Ј. Ракиџић), на њихове напоре који се крећу од финих лирских медитација, преко експресионистичких, агресивних облика до реалистичког третмана предмета и асоцијативног обликовања доживљаја.

На пресеку већ устаљених вредности налази се низ аутора (С. Богојевић, М. Бртка, 3. Борђевић, М. Марковић, В. Марковић, Ж. Миладин, Б. Миљуш, Г. Петровић, М. Стевановић, Р. Фери), који у оквиру различитих стилских опредељења стварају дела која су на 'свој начин прожета немиром који се ваљда дефинитивно уселио у човека нашег доба. Дела Петра Аубарде (онај сумрачни драматски тон пуно неизрециве снаге и патоса), Љубице Сокић, Пеђе Милосављевића, Милана Коњовића, Марија Маскарелија, свако на свој начин уклапа се у зреле токове наше ликовне мисли. |

Скулптура, мада бројем и квалитетом заостаје за сликарством, представљена је са неколико дела Лидије Мишић, Славољуба _ Радојчића, Момчила Крковића, Владимира Комада, Ане Светиеве аутора различитих генерација, управо у оном светлу које показује нека од основних струјања у стваралаштву наших вајара. Најсигурније, најуједначеније и у из весном смислу најцеловитије делују графички листови. Марко Крсмановић, Миодраг Рогић, Бошко Карановић, Миодраг

МИЛИЦА СТЕВАНОВИЋ; НАЛИЧЈЕ СУНЦОКРЕТА

Нагорни, или од млађих ЈИар ДХрагуљ, Ми омир Радовић, Живко, Бак, Илија Костов настављају већ развијене традиције београдског графичког круга.

Охрабрује чињеница што на овогодише њем Салону знатно чистије делује примењена уметност. То се у првом реду односи на таписерију и архитектуру, у којим областима има неколико заиста вредних 0стварења. Таписерије Тоболке Етелке, Нинеле Пејовић, Јована Бикицког. Еле Горски, затим текстилни комади Десе Буровић Томић, Гордане Глид, Надежде Новичић модерним концептом и финим осећањем материје представљају се као дела стилски довршена са пуним декоративним ефектом.

Зрела архитектонска мисао остварена је у пројектима Милорада Пантовића (Хотел „Југославија“ — ентеријери), Михајла Митровића (изванредна замисао меморијалне грађевине на Светосавском платоу), Александра Шалетића (бутици „Инкотекса" и „Југоекспорта"), док је сценограф Миомир Денић показао у пројекту театра „Круг 101" пун смисао за естетско и функционално решење мале сцене-гледалишта.

Срето Бошњак

Јубилеј Тивадара Вањека

Великим ретроспективним изложбама у Новом Саду (1969) м Зрењанину (1970) Тивадар Вањек, један од најмаркатнијих сликара Војводине, обележио је четрдесетогодишњицу свога рада и шездесетогодишњицу живота. Непосредно инспирисано утутканим ентеријерима банатских кућа, фол клором који никад није буквално, на трансмисији првих утисака преузиман и опонашан, али и сурим акцентима големе ноћи што належе над пространим панонским теренима, Вањеково сликарство је, како се сад јасно може видети, било стварно поступно, а садашњи његов тренутак, сав у стилизацијама, и те како има своју прошлост. Забележено је, махом поводом Вањекових изложби у иностранству, како је овај сликар наново, изнутра открио пределе Паноније, те наше Фландрије, и како им је манетнуо један свој знак. Може се поуздано рећи да нико као Вањек није тако узносито и упорно сугерисао атмосферу панонских насеља, тихе радости малених тремова сеоских кућа, скривених инвентара старих шкриња, голубарника, икона, притуљених петролејки, обојене трнчарије, старих везова, засењених прозора. Такав, он је пре свега уочавао унутрашње пејзаже Паноније, сасвим далеко постављен од баналних, илустративних тренутака. Боравећи и сликајући деценијама у Зрењанину, Вањек је без сумње пример за жртвено али поносно трајање у такозваној унутрашњости, али у исти мах и у стваралачким иницијативама првога реда. Оснивач и дугогодишњи домаћин уметничке колоније у Ечки, сав уклопљен у тај исти бечкеречки предео, Вањек је данас свакако један од оних наших уметника који су, аисциплиновано а маштовито, настојали

„да завичајне теме осветле изнутра, по јед-

ној логици која није банална или пак ситно реалистична.

|

ФИЛМ

„Нова левица“

Други италијанско-југословенски филмски скуп

у Ловрану

међународни Други скуп

филмских 9.

КАО МНОГИ овогодишњи филмски састанци и фестивали, југословенских и италијанских радника који је одржан у Ловрану од октобра до 2. новембра под покровитељ ством часописа „Га Ђанапа“ протекао је У знаку офанзиве тзв. „нове левице“, која све више намеће своја схватања о филму као једино могуће и једино важеће премисе филмске уметности. Тема скупа гласила је „Истраживања на подручју новог филмског изражаја“, а. референти су били са италијанске стране Пио Балдели, а са југословенске Петар Креља.

М свом реферату Балдели је истакао да нови филмски израз мора да поведе рачу“ на о неслућеним могућностима које му пру“ жају нова техничка средства и да се све више повезује са непосредним потрошачи“ ма филма, који ће бити у стању да непосредно користе тековине науке. Балдели, међутим, подвлачи да је веома значајно у каквим ће се друштвеним оквирима и у каквом систему политичких односа врши ти то повезивање. Да ли ће то бити ин. струменти унапређивања аутономије и ди. ректне демократије или ће они послужити технократској олигархији да ојача своје позиције2 — пита се на крају реферата Пио Балдели,

Креља у реферату вели да су филмски ствараоци опседнути истраживањем друштвених структура јер У њиховим меандрима често настају декрети који ускраћују слободу. Увлачећи се у најскривеније поре друштва и продирући до његових виталних средишта, синеасти активирају своје камере и добијени материјал обликују у критички интонирану целину. Циљ је редитеља да дуооко узнемири гледаоца постављајући питања и да га избаци из његове сигурности да би га затим пустио да. сам копа и тражи одтовор на постављена питања. Па ипак, напомиње Креља, са» времена кинематографија је дала велики број талентованих аутора, али није успела да створи дела каква су раније пружали Велс, Ланг, Форд, Буњуел п многи други велики редитељи и да наше доба очекује једног новог Годара,

Италијански референт Пио Балдели није, међутим, могао да присуствује скупу јер су му италијанске власти непосредно пред полазак за Југославију одузеле пасотн због тога што је, као одговорни уредник часописа „Роа сопшпиа“, оптужен 'за „увреду оружаних снага Италије“. Поред тота, у току је и суђење Балделију што је у свом часопису окривио италијанску полицију да је убила анархисту Пинелија (он је, према званичној верзији, извршио самоубиство бацивши се са прозора миланске квестуре). Таква ситуација утицала је на рад самог скупа, који се много више бавио политичким питањима него проблемима даљег развоја филмског израза. Уосталом, то се ове године и другде догађало (сетимо се Оберхаузена и Пезара), јер мноти синеасти из западне Европе желе да филмове попут на скупу приказаних „Ал Фатах“ и „Уругвај, градска герила“ прогласе најзначајнијим: филмовима нашег времена. Југословенски филмски радници су реаговали и прогласили такве филмове „једнодимензивналним“ (А. Петерлић, С. Новаковић), а њима се придружио и добар део италијанских критичара. Од југословенских филмова приказани су „Храњеник“ В. Мимице, „Лисице“, К. Папића, „Бициклисти“ П. Борђевића, као и селекција краткометражних и аматерских филмова. Италијански леви критичари Бани Тоти и Камило Марино изнели су мишњење да се југословенски филм налази у очитледној кризи (то је, уосталом, и Креља поменуо у реферату) и да се више бави превазиђеним формалистичким истраживањима него суштинским темама тренутка, што се нарочито односи на кратки филм (изузимајући неке цртане филмове. који су изазвали неподељене симпатије, а добро је примљен и хумани филм Николе Бабића „Бур-Мур“). Занимљива дискусија водила ЈА О ил „Аисице“. Италијански крити; тар Елио Бартолини истакао је да је тај

, филм везан за медитерански мит који се

од Хомера стално провлачи кроз стварање уметника са обала Средоземља. По Бартолинију, Папић је тај мит обилно користио, не пружајући, међутим, неке нове моменте у његовом развијању и богаћењу, тако 5. тим „Масице“ даје утисак архаич-

Изразито полемички тонови и нетолеранција у дискусији владали су овим скупом, али он је у сваком случају доказао сво Ју корисност, јер је отворена размена мишЉења у којој су превазиђени национални оквири пружила прилику југословенским и италијанским филмским радницима да се упознају са филмским стварањем у двема суседним земљама и да своје ставове и мишљења провере у жестоком расправљању. На жалост, и са југословенске п са италијанске стране недостајало је више познатих филмеких радника, који би вероватно допринеди да. се још плодније искористи ова већ традиционална иницијатива часописа „Га Ђанапа“. '

Срђан Мусић

КЊИМЕВНЕНОВИНЕ 8