Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

__ФРИДРИХ ХЕЛАЕРАИН

— ПЕСНИК ЉУБАВИ

Уз двестогодишњицу рођења“

ПРЕ ДВАДЕСЕТ СЕДАМ ТОДИНА, Немачка је усред рата, 1943, славила стогодишњицу Хелдерлинове смрти, освајачки моћна, али морално изолована. Добар део озваниченог тумачења Хелдерлиновог патриотизма извргао се био оних тодина у насиље над његовим хуманизмом, јер је и ХелдерЛин требало да служи остварењу снова о хиљадутодишњој доминадији насиља. Ове године слави

'Мемачка, и са њоме цео култур-

ни свет, двестатодишњицу не само Хелдерлинова, нето и Хетелова и Бетовенова рођења, не више освајачки моћна, не ни јединствена, него подељена, али не више ки изолована, него уважена својим радом и развојем, радо чуван партнер ни на Истоку и на Западу, уз напор значајних њених снага. да спајају уместо да раздвајају. За разлику од оне ратне, претежно _ националистичке _— прославе Хелдерлина, ова послератна, из разито мирнодопска, изразито је и интернационална. Изгледа да је. највише пажње код Немаца привукао прекор једног француоког терманисте упућен Немцима: како не могу разумети Хелдерлина зато што не разумеју револунију. Мисли на велику Француску револуцију, којом се и Хел Адерлин одушевљавао и остао веран њеним идеалима.

Али за Хелдерлина је, за круг љегових тема и инспирација, била пресуднија једна друга револуција, која додуше није победила,

али, та је усмерила. То је грчки мстанак против Турака од 1770. тадине, управо оне године. када

је Хелдерлин рођен. Тај устанак је. снажно одјекнуо у хришћанској Европи. Иза њега су стајали

Руси, чију поморску победу над Турцима слави пи Хелдерлин у „Хипернону“. _ Одушевљење — за

Грке и грчку ослободилачку борбу носило Је мноте нп значајне Немце задњих деценија 18. века као што ће многе заносити ср: ски устанци против Турака првих дененија 19. века. Ту се у ствари додирују и немачко хеленофилство и, касније, србофилство немачког романтичарског периода, мнако сам. Хелдерлин нема никакве' непосредне везе с нашом на родном поезијом. Управо је Француз Форијел, онај о коме је професор Ибровац недавно објавио своје животно дело, особито подесан пример да покаже ту везу између и немачког одушевљавања за грчке п српске устанке против Турака. У Хелдерлиново време се у Немачкој пишу и романи с позаорницом збивања на трчком. тлу, Један од њих, и то најбољи, јесте управо Хелдерлинов „Хипернон“. За Грке се већ у то време скупљају прилози по Европи мн Америци и оснивају удружења. Не заборавимо уосталом да и ми имамо улицу Риге од Фере неколико ћошкова одавде. Бајрон је, већ из оног другог грчког устанка, нарочито својом смрћу на грчком устаничком тлу, дао сиг нал за највећи талас одушевљавања Грцима п у Немачкој. Лик. Еуфориона у друтом делу Гетеовог „Фауста“ ваљда је највиши поетски _ домет _ одушевљавања. таквим Бајроном. Највиши домет одушевљавања хеленством п Хе ленима, старим Грцима, представља код Немаца без сумњемп Хелдердин. Певајући о Грчкој тевало се у много прилика код Немаца заправо о немачким невомама, за које је Грчка употребмавана као симбол. Значи: да би се' што боље осетио Хелдерлин, потребно је знати не само његов однос. према Француској револупији, 'нето, још више, према грч у разуме се,

кој, оној из 1770. и, с још и више: према Хелади уогште. А и то Немци добро знају.

Античка традиција, доста стара, али и лоста танка код Немаца и после Ренесансе, ојачала је тек са Винкелмановим и Лесинтовим добом и, спојивши се са осећањима везаним за ослобођење Грка, јасно саодредила књижевну естетику КОД Немаца Хелдерлинова па т, Хел

мена запостављен, ХелЈо, узора ево пола, столећа ме Ву немачке песнике о којима се највише пише и полемише. Има М много Хелдерлина у обиљу АИ Тературе о њему, али нешто је, рекли бисмо, ипак свима ПА заједничко, а то је: велика снаге

Хтења за славом, велика. песничка с Бања и израза, и, тета от “ снага

опет, исто тако велика | стрпљења на кујунџијском послу ковања и дотеривања стиха, стро фе п уопште строго негованих рит“ мичких и метричких основа и садржаја лирике.

Немачке историје књижевности га остављају, заједнс с Клајстоми Жан Паулом, између класике и романтике. Како је за појмове

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9

Арутих великих европских књижев-

ности и немачка класика у ствари романтика, то би тим путем и Хелдерлин спадао међу романтичаре, али европски схваћене. Међутим, на релацијама књижевнонационалним, немачким, он је класик и класицист бар толико колико су то Гете и Шилер.

Мотива и метричких схема. има доста код Хелдерлина и из антике и то оне изворне, хеленске, Штимунга и заљубљености у детаљ из природе има толико, и таквих, хао код понеког од добрих романтичарских песника.

Немачку је волео које се, кад сета љубав осети увређеном, распу на све стране речи горких прекора. својој домовини, Нико Немачкој није рекао У лице толико тешких ствари као Хелдерлин што јој их је рекао у лирском роману о Хипериону. Али нико нема право да из контекста вади те тешке прекоре. Јаче бије Љубав песникова из тих прекора неголи чак и из одушевљених строфа о отаџбини. Роман „Хиперион", за око две деценије млађи од свог духовног рођака, Гетеовог _ „Вертера", епско-лирска је трансмисија, и то много више лирска него епска, Хелдерлиновог мисаоног доживљавања своје Немачке и свога доба. Диотима, вољена жена, захваћена је из поплаве страствених осећања, и једино јој је име грчко, као и Хипериону, коме је духовни модел сам песник. Песме „Архипелаг“ и „Палмос“ су мисаона путовања у далеку, никада властитим оком невиЂену Грчку и њену историју. У недовршеној драми о Емпедокловој смрти тежиште је мисаоно колико и лирско на доживљају лепоте у јединству и пуноћи властите личности и доживљаја несреће у поцепаности, испражњености личности. Хиперионова „Пес ма о судбини", која се, по примеру у Гетеовом „Вилхелму МајстеРу", пева у роману, танана је и страшна колико је беспутно резитнирана такође чувена и не бројено пута интерпретирана песма „Половина живота".

Шта да истакнемо из Хелдерлинове. биографијег Рекосмо већ, посредно, да је вршњак Хегелов и Бетовенов. Додајмо: друг и пријатељ са студија Хетелов и Шелингов. Заједно је с њима двојицом студирао у Тибинтену протестанску теологију, једно време с њима заједно становао у истој соби у семеништу, у време када су, на глас о. избијању Француске револуције, садили дрво слободе и певали Марсељезу у не

љубављу из

мачком преводу. Тетеов и Шиле- ·

ров обожавалац, оболео је, умно, и престао да свесно пише са неких 36—37 година живота, но живео у таквој болести још скоро четири деценије. Не можемо рећи ми „живео заборављен" само зато што није ни био познат. Тек ових последњих пет деценија он је име у чијим се похвалама надмећу не само небројени историчари немачке књижевности широм света, нето и филозофи најразличитијих _ опредељења и досега, укључујући овамо и Лукача, на једној, пи Хајдегера, на другој страни,

Има издања Хелдерлинових целекупних дела у једној јединој свесци од око хиљаду страница. А највише, најобимније, најсолидније, · најтемељније, _ Велико штуттартско издање броји десетак дебелих томова, од чега су половина њих — коментари. То је чувено Бајснерово издање, започето о стогодишњици Хелдерлинова рођења, завршено о двестатодишњици смрти. Управо ове тодине спремају том Хелдерлиновом издавачу јубиларан зборник за његову 65-тодишњицу, Тамо је прилог о примању Хелдерлина код Југословена, с тежиштем на три српскохрватска превода из којих је састављен вечерашњи _ избор песникових текстова. Теме ЖХелдерлинове лирике су, најшире речено: слобода, братство, пријатељство, љубав. Љу

| | | | | | |

2

ХЕЛАДЕРЛИН

#2922

ФРИДРИХ

бав изнад свега: према својима, почев од мајке, сестре, полубрата, пријатеља па до најузаврелије ~убави према вољеној жени, Љубав према пејзажу завичаја, домовини, оној националној ми племенској, тј. немачкој и швалској, и, особито, оној духовној,

хеленској. Облици _ Хелдерлиновог опуса су разноврсни, свежи, нако не

новаторски. Један роман у писмима, „Хиперион“; једна недовр-

шена драма, „Емпедоклова смрт";

химне, елетије, лирски изливи различитих дужина ми стилских

комбинација почев од монотоног анакреонтичарског чаврљања па до тешких античких строфа и спорих, ништа лакших Слободних ритмова,

Сплетови тврдо наслатаних стихова испревезиваних необичним кованицама и сложеницама; згушњавање лексичко и дестилисање филозофско; свет један поетско мисаони, збијен у најбираније метафоре и најслојевитије симболе; обиље алузија и реминисценција, распростртих од Херакла и Христа до својих другова и једномишљеника — све су то тешко проходни, али поезијом 60тати терени и за читаоца и, особито, за преводноца. Ко је крстарио по Георгеовој и · Рилкеовој лирици, увежбаније ће се пети и стрминама _ Хелдерлинових строфа. Има и умних терманиста који Хелдерлина. постављају као" такмаца Гетеу и Шилеру. То је претеривање. Претеривање, у суштини, теолошког порекла, као што је теолошког порекла уосталом и тав. култ личности, упорно преношен са култа светитеља. И историја књижевности пати од светачких култова, од надметања у похвалама. И Хелдерлин јепостао предметом такве митизације. То не користи много ни пес“ никовом делу, јер појачава диспропорцију између оних којита хвале ин оних који та стварном читају. Хелдерлин је песник који захтева највећу, меру стрпљења, предавања, _ концентрације свог читаоца. Такође и онота ко се усуђује да му одређује историјско место. Свако и треба да има свог Хелдерлина, према. ширини свог интересовања и досету свог поимања.

Да ли имамо ми свог Хелдерлина, на српскохрватском језику2 Ово питање можемо да поставимо себи тек данас, о двестагодишњици песниковој, и то захваљујући тројици преводилаца, На првом месту, Ивану Лалићу, преводиоцу Хелдерлинових „Одабраних дела"; затим, досад менинепознатом, такође сваког поштовања вредном Звонимиру Мркоњићу, преводиоцу избора Хелдерлинових песама под | насловом »Крух и вино"; п Миодрагу Павловићу, _састављачу | антологије „Песништво европског романтизма". Избор текстова које ћете вечерас чути одређен је у највишој мерн расположивим препевима. Такође ми расположивим време ном. Радо бисмо одабрали и понешто чега: нема у овим препевима. Препевање, односно превођење је најадекватнији облик интерпретације 'песничког текста. Вечерас ћемо слушати како говори Хелдерлин на српскохрватском, али ћемо уједно слушати и како звучи наш језик на Хелдерлину, под финим ударима чекића поменутих преводилаца, у говорној интерпретацији наших уметника;

ире Бобић, Владе Поповића, Летра Краља ми — самог преводи“ оца Ивана Лалића. И глумнима и преводиоцима нека је хвала на труду око једног врло тешког, али чистог и честитог, изразито даровитог песника, који је служио поезији понстовећујући се са песничким позивом такорећи до самосагођевања.

Миљан Мојашевић

» Уводна реч уз Вече Хелдерлинове поезије, на Коларчевом народном универзитету, 19. октобра 1970, поводом 200-тодишњице песниковот роћења, Те вечери читане су песме, одн. одломци нз песама „Диотима", „Менонове тужаљке за Аџотимом", „Архипелаг“, „Патмос“, Песма о судбини", Половина живота", „Повратак", „СувВајама“, „Залазак сунца", Као. када на празвик". „Дом“, „Аух време на" п одломци из „Хипериона" пр „Емпе«

, доклове смрти!»

ПЕСНИК М ЕСЕЈИСТА ЈУЛИЈАН. 1ИШИБОМ

Поводом смрти истакнутог пољског писца

БЛИСКИ сарадник мн дугогодишњи пријатељ Јулијана Пшибоша, такође члан песничке авангарде, Јалу Курек спомиње како је овај у једном _давном разговору из младости поводом смрти Владислава Рејмонта и Стефана Жеромског рекао за њих да су умрла „два велика стуба пољске књижевности". Ево није прошло ни месец дана од оног суморног поподнева. 6. октобра ове године када та је у сали препуној песника и преводилаца поезије, тако рећи у сред разговора о поезији, изненадила нагла смрт и не бирајући изабрала баш њега, једног од најбољих. Књижевни историчари тек треба да му одреде место у пољској књижевности, али сви они који су га знали и волели као човека, Који су га поштовали и радо читали као песника: могу без двоумљења и устезања и о њему рећи оно што је он рекао о својим ранијим претходницима: „Нестало је великог стуба пољске. књижевности". Јулијан Пшибош родио се 1901. у · породици сиромашног сељака. Својим дебијем је сматрао објављивање песме Дрводеља (С+езла) у 27-ом броју месечника Скамандер и. када доцније буде издавао своја. сабрана дела он ће је стављати на прво место. :

Од објављивања ове песме почиње његова интензивна стваралачка. делатност преплетана са наставниковањем у гимназијама у Сокаљу, Хшанову и ћешину, сарадњом у часописима „краковске авангарде" Скретница (1923

ЈУЛИЈАН ППИБОТ

1927) п Линија (1931 -— 1933) им Париској Савременој уметности (17 Ат Сотетротате). У тодинама 1923 — 1933. Шшибош је био најистакнутији песник и теоретичар Краковске ·„песничке авангарде", коју су тада сачињавали и Тадеуш Пајпер (умро 1969) и Јан Бженковски, Адам Важик м Јалу Курек.

Од године 1930. до 1935, заједно са Бженковским, сликаром Владиславом Стшемињским ми вајарком Катажином Кобро, Пит бош је био члан уметничке групе а. т: (атуз ст темоисујт -—— револуционарни уметници) у Лођу,. После тога је дошао двогодишњи боравак у Паризу па рат. Прве две године песник је провео као библиотекар Осолинеума у Лавову м као један од уредника часописа' Нови видокрузи (Моле МлапоКтерт), а затим се, око две н по тодине, скривао од Немаца, радећи у родном селу Гвозњици као пољопривредни радник. Мењајући обавезе и функције после рата, већ 1945. године се опет нашао у Кракову, тде је наставио живу књижевну делатност, између осталог и као један од уредника недељног листа Препород (Оатодфзете). Од 1947. до 1951. био је пољски посланик у Швајцарској, а од 1952. директор Јагјелоњске библиотеке у Кракову, све до 1955, када је прешао у Варшаву. Ту је био члан уредништва часописа Културни преглед (Ртгеаа Кипитату 1957 — 1963) а 1966 1968. заменик главног уредника. месечника Поезија. Последњих го-

дина се бавио искључиво књи жевним пословима. Од својих првих песама из

младости Шшибош је почео ства-,

рати свој оригинални песнички систем и филозофију речи којима је, како сам већ поменуо, остао веран до краја,,не скрећући ни на тренутак са једном изабраног пута. Од првих до послелњих његове песме карактеришу оригиналан, бујан, богат и неконвенционалан речник, новаторска стилистичка средства и богатство песничке визије. Од свих песника авангарде он је несумњиво створио најбогатију песничку ви-

зију света. Опевајући у почетку свог стварања. будућност, технику и град, у доцнијем периоду он ће се све више и све чешће окретати селу, враћати у свет детињства и природе.

Негујући поред поезије и есејистику, стварајући и формулишући своје песничке и естетске идеале, Пшибош је самим тим формулисао и идеале песничке авангарде. Мало који песник у Пољској је са таквом страшћу проучавао реч као аутономну креативну вредност. Често је говорио и писао да песник мора бити речотворац и својим делима је то потврђивао. У свом познатом есеју о „лирском сазнању“ он од мах у почетку подвлачи: „Није песник онај који најснажније осећа, него онај који најбоље изражава оно што осећа; из добрих осећања се рађају лоше песме, песме се праве од речи а ме ОА мисли". Уосталом, развој пољске поезије ХХ века показује да су зачетници револуције у пољском песничком језику били баш Птпибош и Тадеуш Пајпер, обојица истакнути _ теоретичари – пољске песничке авангарде.

Судбина ишибошеве поезије, у почетку дочекиване као неразумљиве, не једном потврђује често понављану тезу да неразумљивост поезије најчешће не потиче од песника него од читалаца, и то онда када ови нису у стању да прате песников стваралачки процес и његово баратање језиком, Нема сумње да је Пшиботлева поезија одиграла значајну улогу у песничком васпитању, пољских читалаца. Зато пи није чудо што она. данас, како каже истакпути пољски књижевни критичар Јан Блоњски, „изгледа сасвим јасна; од читалаца које је васпитавала, уопште не захтева претеран напор".

Пољска критика је више пуга истакла јединственост и целовитост Шшибошева стваралаштва. Његов есеј често је прерастао у песничку прозу, а песма је добијала елементе есеја. Његову поезију немогуће је одвојити и у потпуности разумети без те есејистике, она нам открива најзначајније особине п пружа најпоузданије податке о поезији аутора. Места на земљи. Његова теоријска мисао стално је у стопу пратила и објашњавала његову богазу песничку праксу.

Нако ПШшибошева поезија открива. само један тип доживљаја им један тип виђења, она ипак читаоцу пружа огромно богатство песничких визија и облика. У својим песмама он је врло често користио метафору као конструкционо средство, обогаћујући истовремено њену структуру толико и тако да би промена било ког ње ног елемента мењала и смисао целе конструкције.

Увек присутан у пољској књи жевној стварности, шибош је бно спреман да страсно и упорно брани своја схватања чак п у оном периоду када је то могло имати им непријатне политичке им= иликације. Међутим, данас његово дело живи већ други живот и о стаје да се брани само, самим својим постојањем и трајањем и ја сам дубоко уверен да ће то трајање бити веома, веома дуго,

Део богатог песничког и есејистичког опуса Јулијана Пшибоша познат је и нашим читаоцима, али то је још увек мало у порећењу са улогом коју је његова поезија одитрала у развоју најновијег пољског песништва. Пишући пре нетнаестак тодина о песницима који су некада припадали групи Авангарда, "Јан Бженковски је Тииибошев утипај на послератне младе песнике назвао огромним и неочекиваним. Уосталом, и сам Тишибош, иако је понекад био ис кључив и преоштар, показивао је велико интересовање за младу и најмлађу поезију. Сећам се како ми је још пре више година са одушевљењем, уосталом сасвим 0правданим, говорио о поезији Виславе Шимборске, а исто тако падају ми на ум и његови оштри напади на, како их је он назвао, „турписте", у које је убрајао и неке од најистакнутијих савремених пољских песника.

Као пи поезија тако је ни њетова изванредна књижевна есеји: стика одиграла значајну улогу у савременом пољском књижевном процесу. Критика је о Јулијану Пишибошу изрекла-многе похвалне судове али међу тим гласовима пису недостајали ни пмегативим. Идући испред свог времена по на јављујући нове вредности и мо гућности поезије он је представљао епоху у њеном развоју и већ

сада без икаквог двоумљења мо

жемо рећи да је он тавпа ритз јиш пољске књижевности и да његова смрт представља велики губитак за пољску поезију.

| Стојан Суботин

на ан пазе а сењ и ва ар ренин а и-пи иел црна

рани ара