Књижевне новине

де пити етиде та

о анњитњљиеба ада каља

"турних кругова, ил

"живота, којем ! "таква рпјеегј!

МИШЉЕЊА И СУОЧАВАЊА

КЊИЖЕВНОСТИ МАЛИХ НАРО

И ИНТЕГРАЦИЈА КУЛТУРА

Наставак са 1. стране

народ који више не припада само 20. стољећу, тј. западу једног уморног и немирног стољећа, већ припада новом тисућљећу које наступа. ·

· "Он је већ пројициран у свјетло праскозорја тисућљећа које сви ми (с нашим погрешкама и нашим способностима жаром авангардних дјела која настојимо створити) прижељкујемо, које назиремо у свјетау и сјенама, непознаницама и извјесностима с визијом (економском, политичком, социјалном, културном и литерарном), која. нас привлачи међусобном овисношћу фактора и вриједности што чине интегралну структуру човјека.

· Осјећамо да нас је већ очарала при

свлаачност двије тисуће године са свим

њеним динамичним компонентама, знанственим као и књижевним; без површне реторике илузија, већ отворених очију; без таштине празних намјера, већ с при премом свијести и техничко-интелектуалних средстава; без комодитета пасивног иштчекивања, већ с ласером духа (не знам да ли чистога или нечистот: то препустимо да утврде филозофи!) јер се с. тим дјелима морамо и можемо појавити на састанку с годином двијетисућутом,

Тада ће нестати све ступице једне измишљене географије, сва ограничења увдивидуализирајуће повијести, све политичке претпоставке интернационалног мозаика. И доћи ће до „интеграције култура“ свих народа, као што предвиђамо. Нестат ће злоупотреба псеудокултуре; бит ће протјеране сјене тлачења било које врсте с обзиром на ефективне, а не вербалне културне присутности других, које ће се мјернти мјером способности, а не квадратним метрима.

"Мозаик националних продукција задобит ће нове вриједности, постићи ће разине потпуно друге нарави, јер ће бити потхрањивани свеколиким коријењем човдека гаје год се он налазио и дјеловао, надвладавши већ ограничене километар. ске мјере, које ће представљати остатке тисућљећа на заласку.

Елио Филипо Акрока

ДУХ НА КРАЈУ ДОСТИЖЕ СВОЈ ЦИЉ

САДА ЈЕ или никад вријеме, да књижевност малог народа стекне властити дДуховни интегритет, да дорасте свом свјетском позиву. Отвореност свијету, судјеловање на њетовој сцени, није више теоретско питање. То је ствар опстанка, књижеввог него и духовно темељнот, па према томе и животно интегрално народног опстанка. Позив на моћ није оно што ће непосредно побиједити надмоћ. Посредништвом малих народа и могућа свијетска судбина пребива зато сада у ослонцу на њену духовну основу. Слобода такве иницијативе не обећава додуше брз успјех. Дух на свијету ради полагано, стрпљиво, али на крају достиже свој циљ. То се догађа кроз непредвиђено мноштво облика. Повијест која стиже до нас, и кроз ову садашњост иде даље, већ је довољно схваћени и тумачени феномен не само пет вјекова европског, него и старијег п млађег свјетског духовног плурализ ма. Идеолошке предрасуде, једнако ограничена својства сваког правовјерног кле рикализма и монопола на најбољи мотући свијет, тако незбиљски конвенционална. као и настављено бројање година према дезуниверзализираној _ догми кршћанске објаве, озлоглашују додуше управо наш ХХ вијек као крајње спознајно релативистички, Но збиљско постојање више кул" и множине самоодређених националних књижевности у ова модерна времена, није као ни увиђање такве збиље само по себи одустајање од универзалности, дакле претпоставка епохалне скаопости нихилизму. Напротив, носиоци су таквог нихилистичког менталитета понајприје идеолошки омотачи прозаичне воље за моћ, саме водеће идеологије које животна збиља разоткрива као пуке илузије. као јавни опијум за народ., ~ Вјеродостојна духовна утопија, књижевност пјесника и мислилаца, има паравно сасвим друга својства. Прије свега, она је конкретно, дубоко лично, интимно исповједно дјело засебног језика, а ства живота, маште и медитације. на. увијек има карактерни облик самосвијести, признања судбине и људских нада у сло боду једне нације. Алитимесе таква књижевчо аутентична, постска, контемплативна утопија не одриче истинских МЗ хе ховне универзалности. Дапаче, ПН | изворно плуралистички дух У књи хевној култури садашњости оно плодно 5 крш 6“ збиљске животне воље, онај живи паж за конкретно и нензрециво људско изнутра досегнута припада а5г ћитапа коју НиТко. више никоме не треба наметати (ни одозго, пи извана. То је култивира и жевна утопија сам духовни стил % а, пут до: људске суштине У њој ОР из самог. опстанка. Одасвуд друтаје Мату доћи и долазе тек суротати сна“ вриједности, који више нити 4 а ју невриједности опустошених и ја. Али никад не из културе као МЕ живота, из књижевности као израза Ла И видуалне душе која допире до УТО јр е људске бити, ло трајних времена АУ: јединице свијета,

Бруно Поповић

ли

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ. 5

не само

СИТУАЦИЈА ПИСЦА „МАЛОГ“ НАРОДА | РАЗУМИЈЕ СЕ, у оквиру овога чланка,

ми не можемо бити исцрпни, а нити мо жемо претендирати на то да дадемо неке

жорисне генерализације. Размотрит ћемо

само с нешто више пажње неке појаве, које нам се чине важнима и мање очи гледним. :

Сви, на примјер, знамо да публика писиа малог народа ве може бити бројна. Знамо према томе, да је таквом писцу много теже оситурати егзистеншију тржи швном пробом својих дјела, него писцу с великом публиком. Писац се малог народа мора према томе ослањати на друге изворе прихода, који ће му осигурати живот: прије света грађанско занимање, затим сродни литераони послови (пошјеводи, журнализам, филм, итд.), као и ле терарни послови дтугога рела (репензипе, урећивање, редигиопање туђих текстова, итд.). Само се по себи разумије, да сваки Од тих послова значи расипање енергије на споредне колосијеке, редовито на упттрб писања.

С погвом се може примјетити, да ве атка већина писаца у свијету. изузев оних најуспешнијих, мођа прибтегавати истим оваквим или сличним начинима, да би осигурали егзистештиту. Међутим, постоји то једна важна разлика: писац малог наоола има веома мало или никако изгледа ла птодре било колим путем У онај равт писала, коћи то не морају. Уз веома пијетке изнимке, писап малог натђода, унаточ таленту и способмастима, нема ттансе да оствари _ финапиттску | незавтасноест властитим дјелима. Сваки писац, коли пите за велику публику, има ту трансу са сваком ствати коју натттше.

Мећттим,. ттто је још важттије, тожи тите отторено писту малота напода толико је слабо, да му ве само не осттурава особиту етзистентиту нето му често не осигурава ни могућност независног

ДА

"писац и као човјек

јеме. У великом се народу писац прихваа или не прихваћа као писац — оптерећење његова дјела, па и њега самога, другим аспектима и другим посљедицама његова рада, редовито је знатно мање, барем у већини случајева. у Што је народ мањи, такво је оптерећење, веће. Писац није само писац — он је државна инвестиција, политичка монета, аучоноша националности, па затим и ширитељ писмености, одгајатељ — све се то од њега очекује, па чак и захтјева, често без икаква обзира на врсту и карактер његова талента и његових могућности, да и не говоримо о његовим жељама. На тај начин улога је писца у малом народу у нсто вријеме и мања и већа: већа у националном и друштвеном сми-

"селу, а мања у смислу артистичком. Прити-

сак на писца да ту своју улогу обавља знаде бити веома јак — он је увек и као изложен . такозваној „негативној пажњи“. Он и ту нема шансе, као његове колете из већих средина, да се таквог притиска ослободи, јер притисак и негативна пажња расту што је писац значајнији и популарнији у својој средини. Будући да мали народ посједује још мањи број значајних писаца нето би то по бројчаним размјеоама произлазило, писац је — што исто спада у оквио негативне пажње — изложен, ако не мучеништеву, онда пиједестализирању. Он је че сто за живота предмет некрттичког дивљења, напионални _ споменик, дожавна ветелносница, што је за здраву књижевну атмосферу и витални критички духОвни живот отприлике исто толико потубно, као кал је талентирани и оствађени писац за живота потиснут, непоизнат и преп штен авантардистичким књижевним ревијама без публике и књижевној повијести.

Антун Шољан

ИНТЕРНАЦИОНАЛНА, АЛИ НЕ И КОЗМОПОЛИТСКА ЛИТЕРАТУРА

ПРЕБЕМО ЛИ из области терминологије на широко подручје умјетности ин овдје марксизам-лењинизам дају детаљно одређење: из сваке напионалне културе стижу њезича достигнућа, њезине националне посебности обогаћују ту опћељудску риз нипу, свака култура преноси тамо своје напредне, цијелом свијету нужне значај

КЊИЖЕВНОСТ МАЛОГ НАРОДА ТРЕБА ДА СТЕКНЕ СОПСТВЕНИ ДУХОВНИ ИНТЕГРИТЕТ, ДА ДОРАСТЕ СВОМ СВЕТСКОМ ПОЗИВУ

објављивања. Такво тржиште на чистој комерцијалној основи може издавати једино шунд, класике и веома разглашене писце, који су разумије се веома ријетке птице, Објављивање већине књижевних дјела у малим накладама мора се, дакле, осигурати из других извора. Редовито то чини држава или поједине гране њена апарата, плаћајући тиме или пропаганду или напросто културну декорацију. Она то чини посредно или непосредно, било субвенционирајући самога писца (што је најређе), било издавача, било купца (понајвише школе и књижнице), било друге институције у вези с књигом. |

Колико год у пракси такво субвенционирање може имати веома еластично и стимулативно значење, па као нужно зло може бити заиста минимално, ипак зло остаје у самом коријену потребе за субвенционирањем: њима се аутоматски ограничава пишчева независност. Па ако се то и чини у минималној мјери, чак с ра зумјевањем за потребе саме књижевности, осјећај непотпуности слободе сам по себи судбоносан је за писца, посебно ако је пропраћен осјећајем да се апарат суовенционирања може свакога часа изопачити у потпуно ограничење слободе и окрену. ти се против писца. .

Осјећај зависности свакако ће утјецати на карактер пишчева рада. Ако сада промотримо симплифицирану скалу пишчева избора у таквој ситуацији, видјет ћемо да се писац, овисан о државном апарату, Од почетка мора опредјелкт“ за један од два могућа пута (пријелазни ће случајеви из међу тих двију крајњих точака бити упадно ријетки): с једне стране, супротстави ли се ограничењима, изабире да буде муче. ник и сиромах или у крајњој линији да шути и пријеђе у неко друго занимање, а с друге стране да постане државни споменик, плаћена декорација, писац за школ ске програме и свечаве академије.

Дртта важна пазлика, која се обично занемарује, састоји се у томе, да; је писац малог народа превише ствари у исто ври-

| | |

'сти. Тај процес је у највећој

ке. Ништа се не нивелира, опћељудска. култура бит ће интернационална, али не и козмополитска. Она ће постати културом која је обогаћена достигнућима свих народа, тако се и језици свијета слијевају у један језик, оплођен свим језицима свијета. О тим временима за сада се само може маштати, и док учимо стране језике — већ завидимо нашим далеким потомцима! Не залазим у далеке повијесне перспективе, заустављам се на том процесу интернационализације који се сада збива у нашој украјинској култури и књижевно] мјери благотворан. Спомињем почетак двадесетих година нашег стољећа. Тек што се завршила борба за совјетску власт у Украјини побједом "Октобра. Наступило је раздобље мирне изградње, подразумијевајући и кул туру. Украјинском су језику враћена сва права грађанства која је узурпирао царизам, покренуто је стотине новина и часописа на украјинском језику, отворено је тисућу школа, украјинској су књизи били отвођени сви путеви.

Олабирам подручје с којим сам имао непосредну везу, подручје књижевности. Први пут у стотину година књижевност је такођер добила могућност слободног развитка. Стање бијаше слиједеће: украјински се језик сачувао више на селу него

"ли У граду глје се проводила насилна ру-

сификанија. И ето, са села у велике украјинске градове дошло је десетине“ (од приооде даровитих) тесника и поозаика који су писали на украјинском језику. У прво вопјеме сеоска тематика била је темељом младе совјетске украјинске књижевности, а стихови попут „када. мален гуске пасох, љубазно ми се сунце смијешило“ — били су типични за њу. Видокруг украјинских пјесника и писаца. тог времена хоћетт—нећет бСттате ограничен сеоским зетратом, Не отала ле мпиуло пола столећа и тито се збило2 Тематски је сувремена украјинска књижевност тако.

Бер разноврсна као било која друга свјет. ска књижевност, њезин је језик упио у себе огроман број нових ријечи, проблеми су надрасли оквире сеоског и обухваћају, распон свјетског живота, Значи ли то да украјинска књижевност губи своје националне призвуке, престаје ли бити народ: ном, ишчезава: ли она у другим књижевностима, посебно рускојг Нипошто! Сачувао се прије свега књижевни језик, обогаћен полустољетним слободним развојем, сачувала се основа .— сликовито изграђивање живота властитог народа, његове борбе, проблеми и остало. Сачувао се и народни. темељ нашег књижевног стваралаштва — метар стиха, жанровска својства прозе, неки традиционални ликови јунака, као и друго. Украјинска је књижевносл сачувала главну значајку сваке националне књижевности — она је “у првом реду зрцало живота свога народа, мако у њој интернационална проблематика заузима врло значајно мјесто, што и треба очекивати од књижевности која. се ослободила затвореног „сеоског“ темат ског круга: и :зашла у други, неспо-

но шири. Алексеј Полторацки

ХЕРМЕТИЗАМ У „МАЛОЈ“ КУЛТУРИ |

ХЕРМЕТИЗАМ постоји наравно у свим литературама, и неоспорно је да и он товори о рафинману и зрелости, о интедектуалном потенцијалу једне. средине. Једна. су ствар, међутим, дјела појединачних аутора, па: и програматска дјелатност читавих, група, а друга пак је мјесто таквог, става у контексту повијеснога тренутка. једној култури. Група око часописа »Те! Оце«« у Француској, на примјер, егзистира на једном слојевитом културном ТА врло богате конфигурације, чија разноликост нијанси и континуитета традиција задовољава све навике, ступњеве и облике наобразбе. Покушаји да се постигне аналогна интелектуална позиција у културној пирамиди Хрватске одвлаче многе енергије и заузимају такав простор у публицистици, да наслијеђени расцјеп између врхунске наобразбе и пучксг задовољења непосредним потрошним добрима на тај начин нужно постаје већи. Уосталом, није потребно бити нарочито авангардан да би се изгубио контакт с неспепијалистичком а размјерно образованом публиком — односно да би се потенцијална публика одвратила од умјетничких остварења која јој се нуде. У дневним новинама објављивале су се неко вријеме критике. телевизијских драма, које су биле прави филозоф ски есеји, а међу вечерњим вијестима на радију новинари краћег мисаонот досега, али не и претензија, уврштавају (у минутама између привредних вијести и спортских извјештаја) замршене ·експертизе врао просјечних филмова. Успоредит ћу то с луцидном одређености у културним програмима — неовисне паришке радиостанице Е. Т. 1, доводи до закључака који су нужно на нашу штету. Овдје циљамо у првом реду на стил уређивања, на. комплексе уредника или одсуство осјећаја за релевантност, а не на квалитету текстова по себи. Оно што 'обескрабрује јест да се ни уредници ни писци не питају о тому, какав учинак могу очекивати од таквих прилога. Колики су се образовани слушатељи, и потенцијални читаоци часописа, дезинтересирали за предмет критике, док је сама критика код њих изгу била сваки ауторитет2

Из разлога које сам покушао сугерирати кад сам почео говођити о херметизму у нашој култури, у Хрватској имамо појаву да. људи од амбиције и талента не желе или не умију стварати на оном под ручју на којему је публика најзахвалнија: образована, али довољно широка. То су људи најутјецајнији или најугледнији у животу једне заједнице — инжењери, лијечници, администратори, стручњаци у појединим друштвеним знаностима. тиме да кад ове набрајамо не смијемо ни сањати о техничарима и квалифицираним радницима. Наиме, њих за култу руна разинама о којима смо нетом говорили, нисмо никада ни имали, а оне прве смо, углавном, изгубили. С демократизацијом образовања данас и у другим земљама има много више људи у.тим занимањима, којима саобраћање с умјетношћу и читање (за разлику од праћења телевизије) није потребна ни навика, али тај слој им даље твори ону резерву кул туре која представама, изложбама, објављивању књига и уређивању часописа даје свој смисао. Ако се пнтерес за најоритиналније напоре у нашим приликама и мо: ра ограничавати на узак слој људи који углавном пишу и стварају једни за друте, оно што нам не би морало п не би смјело недостајати, то је-онај средњи | ниво, признат пи у већим земљама рентабилан. '

Иво Видан

ге (3

~