Књижевне новине
Арагослав Грбић |
СОНЕТИ О ЗАОЧИНУ
ДЕОБА ОСЕЋАЊА
Ме делимо ни старење ни наду ко ни безумниг ником своје снове уплашен да му жене не покраду пре него што се у збиљи понове.
Ко војник кад разликује у рову отрепњмо да нас ни сумња не ода очекујући прозивку сурову
с бегунцем ког хрије непогода,
Слични навиклим на туће огриске а ко сви на безбедно место стали ма: зе живота не чекају мишта
у'тразном мраку дрхтима од врмске света навиклог да се снагом шали и не сазвежђа премешта, згаришта.
ТРАЈАЊЕ ЉУБАВИ
Ко. да сам спасен видим твоје дчи и зенеце помервне у страну сличка заточениковим кад скочи да од себи сродног отима храну.
Само је уплазаеним будућност јасма а. ја, не схватам. ништа што св збива за даном где је тишина прегласна
ко грмљавина изнад шупљих њива.
Злочин је да поменем своје имс јер У лобањи живи друго биће с: надликом ког обасјава порок
ал'док ме мутави ме подратиме отеваћа ме уз прастаро пиће следбеник призван да постане пророк.
ВРЕМЕ ПРАШТАЊА
Будућност не скрива будуће људе ни окошатале да се мржњом свете победницима док пребрзо суде кривици оца пренетој на дете.
Није ме страх свог што се збива. већ што. може с несном да нацће кад меће бити никог да чризива им сапатмике ни прароке риће.
За праштање је потребно и време дном ко св увреде на сећа и не измишља патничке нагене
ал: искусни -ће већ да ме отпреме пре него што се свитање увећа у белину 2дв смрачене сагоне.
ОПОМЕНА ЉУБАВИ
Ме познају ме вишв ни сабраћа истинитог ко зввр, људима сличног нити ми ко у трајање навраћа
у ком мучим двојника себичног.
Са недужним кад опомшњу смрћу појављујвм се ослобођен стида
но осуђени да Ђубришта преврћу док им чистунац покожицу скида.
Ојачала ме поновљена, грешка да дижем песника ком се пад спрема. јер воли само жену коју сања
па се у страху од обмана смешка пре него што у недоба задрема _ отрован ватром требрзог дисања;
_ МАКЛЕНО ПОДНЕ
Пород усмрћених пева ознојен бесциљној жртви да освету тражи и убица је са невиним спојен присмотром тајно ухрањених стражи.
Заборавом се скрнаве све патње измемоглих од призивања, среће помирених да нестану без трасње и да им лежај побевен премеће.
Измишљамо се несвшсли на речи преузете од плачних насилника, који се на позната: места селе
и док нам озледу на: мисли залечи
"ближњи са ознаком нашега лика
трерушшћемо се у остареле.
ЗК
%
4,
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4
Роман у етиху о српском сељаку
Бранко В. Радичевић: „СА ОВЧАРА И КАБЛАРА“, „Просвета“, Београд, 1970.
ЧИНИ НАМ СЕ да наслов који смо над овим чланком исписали управо открива и прави садржај најновије песничке књиге Бранка В. Радичевића и оно што је дугогодишња Радичевићева песничка преокупација, Наиме, збирка песама „Са Овчара и Каблара" само је привидно збирка песама. Ако бисмо хтели да будемо прецизни, онда бисмо Радичевићеву књигу могли да посматрамо као својеврстан роман У стиховима. Поема није јер нема јединствену нит збивања; роман у стиху јесте по много чему. Садржина тог романа је прича о обичној, свакидашњој, судбини српског сељака Који се, по свему судећи, Радичевићу необично много допада и по својим врлинама и по своме пасјалуку. У Радичевићевом виђењу света ми смо народ ината и севапа и толико народ ината и севапа да ћемо чак и севап учинити из ината, ако нам се прохте.
Тај Радичевићев роман у стиху има и свога главног јунака — Велизара Милосав љевића, Велизар Милосављевић је по много чему духовни брат Симеуна Бака и Давида Штрпца, личност која је дошла из народских прича и предања, довољно индивидуалисана да би се ламтила и са довољно особина заједничких његовим сажитељима да би могао да се издигне до типа. Свака песма у овој књизи представља посебно поглавље романа. У основи сваког поглавља налази се прича која бп могла да се преприча у неколико речи. То су песничке приче о Велизару Милосављевићу, сељаку чврсто ураслом у један свет, у свет који има своје норме и правила понашања, своје традиције и своје обичаје, о свету у којем је дата реч нешто што много вреди, а хумор нешто што му даје драж.
Градећи једну структуралну — целину Радичевић је успео да превлада извесну фрагментарност, коју једна овако срочена збирка песама може у себи да носи, и да те посебне целине изгради у један целовит свет, Увек када пише песму Радичевић подразумева на известан начин оно што се раније догодило п нма на уму оно што ће се касније збити. Онда када, су његове песме монолог Велизара Милосављевића, та су казивања прожета дратоценим осећањем хумора које величини подвига и значају жртве одузима ону величину патетике која би могла лепоти приче да смета. Све је обично у свету у коме живи Велизар Милосављевић, и свад ба и рат имају своја правила, човек је у рукама судбине, из коже коју му је она дала не може да изиђе, па ипак нема те недаће н неприлике коју Велизар Милосављевић и његова сабраћа нису у стању да претурају и прекотурају. Ту нису у питању фатализам и мирење са судбином, него једна дубока вера у виталност и снату таквога соја људи, соја људи који је начисто с тим да је живот мука: али и соја људи у чијој је средини настала пословица да „мука душу не вади". МИ онда када нема муке, када нам живот да тренутак коме можемо да се предамо без остатка, свесни краткотрајности безбриге и доколице, ми му се предајемо п уживамо у њему као да ће вечно трајати.
Радичевић је настојао да својим поетским казивањима да што више вид разтоворног сеоског товора, али да се при том држи одређених правила метрике и једног плана који је унапред припремљен, Извеоне ситуације се понављају да би се на тај начин сугерирала њихова трајност и вечност, Народске узречице нису само ту да би дале извесну локалну боју Радичевићевом казивању него и право значење ономе о чему Радичевићеви јунаци причају. Свака од тих узречица представља на известан начин контраст ситуацији. Ако је ситуација исувише пренапрегнута и патетична, једно „абре" одузеће јој много од њене патетике и ослободити је претеране пренапретнутости; ако је комични вид ситуације извучен у први план, онда ће једна таква опомена указивати на то да ситуација није само комична него да има н свој трагични призвук. Разговор са мртвим Велизаром Милосављевићем у
| |
КРИТИКА
тисто
БРАНКО В. ) ТРИФКОВИЋ
РАДИЧЕВИЋ
последњој песми ове збирке, или тачније у последњем поглављу овог песничког романа, има нешто од отпора према смрти и подесмеха смрти. Чињеница да пред оним који говори лежи мртав Велизар Милосављевић није самим собом довољно уверљива, јер Велизар Милосављевић као симбол једнога света има нешто антејевско у се бн, он се вечито обнавља, стотине Велизара Милосављевића свакога дана, на мање или више глуп начин, умиру, али Велизар Милосављевић упркос тим појединачним смртима остаје жив.
Ако бисмо хтели да прибеглемо неким уобичајеним књижевним класификацијама, онда бисмо поетску причу о Велизару Милосављевићу, о томе како је он крајње добронамерно подваљивао својим пријатељима и онп њега исто тако варали, о томе како је ратовао у ратовима у које је увек полазио са много нада и из којих се враћао најчешће са много разочарања, са много рана које брзо зацеле и са још више оних које никада не зацељују, могли да сврстамо у родољубиву лирику а у Велизару Милосављевићу да видимо симбол једне земље и једне нације коју Бранко В. Радичевић, није претерана Реч, – 060жава. Јер, он воли тог свог Велизара Милосављевића и онда када је херој и онда када је шерет, и онда, да употребим ту мното злоупотребљавану реч, када њиме манипулишу и када у њему поштују човека, и онда када је јунак на јелу исто оно лико колико га воли када је јунак на делу. Свака ситуација у којој се нашао ВеЛизар Милосављевић носи у себи врло јасну симболику. И поруке Бранка В. Радичевића и онда када су експлицитне и онда када их треба проверавати, своде се углавном, на то да он тај свој род са свим његовим манама им врлинама, срећама ин радостима, надама и разочарењима воли често чак и више због онога што је у том роду тужно, него због онога што је у томе роду лепо.
На почетку смо рекли да је књига „Са Овчара и Каблара" једна кохерентна целина. Она. се као и сваки роман чита Од корица до корица, многи њени делови имају вредност само зато што су делови цеЛине, целине која има несумњиву драж и непорециву лепоту, Јер, Радичевић је успео да извесне идеје и тезе, које се не предају тако лако песничком обликовању, изрази једним сугестивним песничким језиком, да буде песник у оном индијском смислу те речи, онај који је вечито будан и који најдаље види. У основи, то је јелна ангажована поезија, поезија која — је цела урасла у један свет, која га брани понекад нападајући та, велича кроз известан прекор м воли без остатка управо што је такав.
Предраг Протић
Чежња за животним емнелом
Ристо Трифковић: „ЖКРИК ПТИЧУРИНЕ“, „Свјетлост“, Сарајево, 1970.
ПОСЛИЈЕ ШЕСТ КЊИГА приповиједака, Ристо Трифковић се одлучио да напише роман. И срећом! Јер му је облик приповијетке већ постајао претијесан им, настојећи да употпуни своје виђење свијета, почињао је Аа се упушта у варијације својих тема о партерном животу и о људима без крила, Не кажем да су те приповијетке лотле, напротив: неке од њих су мала ремек-дјела, снажне по утиску, вјешто компоноване, често гротескне, понекад ' кошмарно-неурастеничне, афективне ни антажоване, необичне и по томе што је ријетко који наш писац толико презирао своје личности, Зато што је презирао начин живота којим су оне живјеле. Па ипак се осјећало да је Трифковићу простор приповијетке постао узак, и овај роман је резултат неопходне тежње да писац заокружи своју визију свијета у широј, сложенијој форми.
__»„Крик птичурине“ је невелик роман по обиму (око 200 страница), неситуран у почетку, што товори о тешкоћама преласка, ма већи књижевни облик, алн послије Аругог поглавља, отприлике, пред нама из-
раста изванредно дјело, Једно О4 најбољих које је код нас написано у посљедње вријеме. . .
Тема је трифковићевска: млад човјек, инжењер на градилишту хидроцентрале, живи са својом женом у тмурној босанској касаби, међу примитивним, прљавим, увијек пијаним људима. Он се предаје ра ду, она не може да се помири са скуче ношћу и примитивизмом средине, свађају се, она одлази својима у Београа. У почетку Ивану је тешко, послије је празан као и раније. И он је један од многих људи који не налазе готово никакав смисао у животу, упадају у општу струју, уклапају се у колону гмизаваца, трче за празним задовољствима. За њега је живот, као и за безбројне сличне њему: „низ неспоразума, читање новина, _ досађивање, испијање кафе и преклапање о овоме ми ономе, најчешће о когомету и пијаци, кош кање са женом, узалудна жеља да је пре вари, сталне невоље око новца, кога никад нема довољно, отприлике то, осредње, шутаво, тричаво",
Такав пацовски, партерни, недуховни живот Трифковић осуђује као потлуну дехуманизацију, као коначни јад. Али умјесто подтекста као у ранијим дјелима, У којима се, и неречена директно, осјећала страствена жеља да не буде тако, да буде Арукчије, љепше, свјетлије, умјесто — те неексплицираце чежње подтекстом израженом на негативној слици, у „Крику птичурине" директно се експонира ријеч о љешшем, друкчијем животу. М то ма више мјеста, и као мисао многих људи.
„Нека дође, зазивао је са дна живота, мека већ једном дође велико прољеће, не» ка нас одува, до Бавола! нас старе, учмаЛе, црвоточне, нас папагаје, ладолеже и лашце, нас џукеле и лопуже што нешто изигравамо, интелектуалне дрипце, а ма њи смо од макова зрна! нека провјетри, очисти, окупа наше затњиле, ситнеу смраЉиве душице, нека збртше наше лојаве педерасте животиће!' — каже огорчено Један 'алкохолизирани новинар.
Умјесто гадости, грубости, мржње једна личност жели: „Живот неки далеки, блати, непознати, прави живот међу правим људима! Праштати, разумијгвати, то је можда најтеже, али и највише што човјек може, мора! Дати некоме радост!"
Необично ми веома снажно Ајелују па-
тетичне ријечи након грубих, изузетно грубих слика живота. Као крик, као 604-
на. молба: „Љубав! Зашто само гадости!"
Људи живе глупо, пропуштају све праве шансе за срећу, а онда, у часу кад остану сами са собом, увиђају колико је све могао, колико је морало да буде друкчије. Као што увиђа Иван, главни јунак романа:
„Одједном, био је свјестан свог живета... проживио га је како није требало, ма најгори могући начин!.., Увијек сам, сам за себе!" ' | „ То, кратко, јадно таворење, изнад којег се чује крик птичурине — смрти, 38“ једничка је судбина. данашњег свијета, и ријетко сам кад осјетио толико жаљења. ради тога и толико страсне чежње за не Ким сањаним животом као у овој жестоКој, опорој, неконвенционалној књизи. = о По изражен став, који није сачим ние бе ЕЈ страствени жал за не ја и требало да буде прави ~уА
ј живот, та хумана чежња за живот а РАНА то је основна разлика изпе мреа мана и ранијих Трифковипе а је и у томе што је „Крик птиМа АЈело зрелог писца који је коната себе. Трифковић прича о чани узлу Јан али су догађаји исприКо ц „фабула је неважан композипиони оквир. Много је важнија пуноћа живота, животни интензитет, _ безбројне пије је и душевна стања ликова, То Зи ихологија у класичном смислу, већ Ум тивно изражавање унутрашњих распорак распетост човјекова на распућиу твота, Тај лични, емоционални тон, а стална ангажованост, тај нимбус пати Људи Који траже праву животну
У, неодољиво подсјећају на ужарену исповјест која нас незадрживо увлачи у свој круг. | ђ
Гоштем повољном утиску доприноси н изузетно снажан израз. Трифковић је често веома слободан у говору. Тих слободних, преслободних ријечи има много. Оне су унесене из ината, као протест и реакција на углађени, фризирани, неживотни језик књижевности. А можда је то џи тежња ка истинитости, својеврсни језички веризам, којим се казује оно што је у животу врдао обично и свакодневно. Ма Колико то понекад изгледало грубо, чак и шокантно, то је побуна против лицемерја, против језичког пуританизма којој су СКАОНИ многи Од нас. И не само да то не смета, него остављд утисак аџтентичности и животне истиме. У ствари, изтледа да је основни узрок тој појави што