Књижевне новине
дара
ПРОБЛЕМИ ТЕОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ; ·
ФОРМАЛИЗАМ
Лакомнеленоет је почетак свих наука
Разговор са Виктором Шкловским
Виктор Шкловски, рођен 1893, спада, са Борисом Ајхенбаумом а Јуријем Тињановом, међу најзначајније представнике руског формализма. Био је члан „Друштва за проучавање поетског језика“ („Опојас"), основаног у – Петрограду 1919. Припадао је партији социјалреволуционара па морао је почетком двадесетих година да напусти Совјетски Савез. Преко Финске је емизрирао у Берлин, где је 1922. написао чу. вену књигу „Зоо или писма не о љубави“. На наговор Мајаковског вратио се 1923. године у Совјетски Савез и постао доцент на Институту за уметност и науку у Лењинграду. Ту је написао, између осталог, „Теорију прозе“ и књигу успомена „Сентиментално путовање", као и више филмских сценарија. После Лењинове смрти (1924), формалисти су све више доспевали у унакрсну ватру критике, све док се Шсловски у протрамској расправи „Споменик једној научној заблуди" није дистанцирао од формалног метода. У наредним деценијама је у вези с њим владала тишина. Објавио је литерарноисторијске радове о Толстоју и Мајаковском, као и теоријске написе о филму. Његове књиге су у међувремену у западној Европи и Сједињеним Америчким Државама доживеле неку. врсту ренесансе, а од краја педесетих година штампају се опет и у Совјетском Савезу. Овај седамдесет“ седмотодишњи аутор, биоје недав но у Западном Берлину гост симпо“« зијума о „језику и акцији“, одржа» ног поводом Лењиновог стотог роЂендана у Галерији Мајаковског. У наставку, на Литерарном колок»вијуму одговарао је на питања која су му постављали читаоци #. пријатељи његових књига. „Књижевне новине" доносе овај занимљиви разговор у нешто скра“ ћеном преводу.
ПИТАЊЕ: Још пре четрдесет година дистаниирали сте се. од формализма. Како се односите данас према њему. Није ли фор. мализаћ, „био само грешка»
ШКЛОВСКИ: Он није био само грешка, али није био ни до вољно широко примењен. Већ сам говорио о томе да се форме мо рају студирати, али се мора знати зашто. Године 1924. моји пријатељи и ја, а нарочито Тињанов, почели смо да говоримо о социјалном значењу речи. Немогућно је форме посматрати одвојено од историје. Јер, што у једном времену значи ово, то у другом из. ражава нешто сасвим друго. Хтео бих да литерарне форме упоредим са леденим сантама, које су 990) испод воде и чији се потпуви обим упознаје. тек кад. се преврну: једна дата литерарна форма се може потпуно разуме. ти тек у њеном историјском значењу. Данас мислим да сам тада погрешио; био сам философски аналфабет. Био сам веома млад, двадесет и три године, и присвојао сам на јуриш најкомпликованије ствари. После тога сам написао много књига... " .
ПИТАЊЕ: Све да је формализам почивао и на недовољним теоретским претпоставкама, он није био плодна грешка» Зар нису неки писци, можда Бели и Мајаковски од њега много на-
училиг
ШКЛОВСКИ: Шта је грешка “општег То је велико питање. Оно је као пеки стари ауто, који је превазиђен са становишта нове конструкције. Чисте истине нема
истини, — има само путова ка и Ба
На пример, Мајаковски ниј о. формалист, али Је 6 нама . повезан личним пријатељством Р стално је говорио да много тога мора: да се промеви.
елементи __ формализма су код нас последњих година ушли у марксистичку дите рарну науку, то је оптимално што човек може да постигне: сопствене грешке увидети и кори“ говати. Формализам је у СОВЈЕТ" ском Савезу ланас опет предмет истраживања. Ја се браним Од тога да овде на Западу будем
МПозитивни
_ КВЕЖЕВТРАОВИНЕ 9
зар.
| | !
%
(би 4 - Теја. ДИ лови
сматран сензационалним новим открићем — ја нисам нов. Мој стари пријатељ Роман Јакобсон, који већ одавно живи на Западу, пише већ четрдесет година чланке о формализму. Он има све о ригиналне "текстове и. он их је већ одавно) могао дати да се преведу и издају. Видите, ако: се једна: књига, коју сам ја 1916. године писао, у Западној Немачкој појави 1969. године и тамо уђе “' моду, онда ја то сматрам једноставно апсурдним. '
ПИТАЊЕ: Роман Јакобсон, коза сте управо споменули, предаје данас лингвистику на Технолошком институту у Масачусетсу. Заједно с Леви-Стросом он је покушао да на студиј литературе примени структурални метод, који је развијен у лингвистици и антропологији. Структуралисти, нарочито: у Француској, позивају се при том на формалисте као претече и теоретску подлогу свог рада. Како се Ви односите. према томе»
ШКЛОВСКИ: У ком погледу имају структуралисти правог Стара филологија је истраживала. поједине: елементе, рецимо сижеа или слике, али структуралисти су истраживали систем, тако да сваки потез унутар система постане разумљив. Они изражавају мисао да је реч о систему, не о једном једином потезу. Верујем да структурализам представља корак даље у литерарној науци, али стојим на другом становишту. Мислим, како смо већ 1924. писали: мора се створити марксистич-
ки структурализам, а то је веома
тешко. То не значи само да литература зависи од живота — све зависи од живота — него да сама реч постаје део живота.:.
После дугих расправљања појавиле су се код нас у послед: ње две до три тодине књиге Тињанова и Ајхенбаума, и оне су
. депо примљене. Дуго се нису по-
јављивале. Не „верујем да сам свој живот проживео као грепку; био сам, тако рећи, извидник, Сад пишем књигу о Ејзенштајну, велику књигу, и код Ејзенштајна ће се видети како је, почињући са естетицизмом, кроз искуства грађанског рата много. научио и како се променио. Ејзенштајн је умро млад, као педесетогодишњак, а последње време свога живота је употребио на студирање марксизма као уметник, Шта може марксизам. дати“ уметности, како може да преобрази унутрашње биће уметности Што се структурализма тиче, Маркс је у „Ка питалу“. структуру човечијег живота представио као сталан покрет, не само као један или Арути феномен, него као прелаз "Од
једног ка другом.
||
| | | | |
ПИТАЊЕ: Ви у, својим њи“ гама практикујете мешање разних ·
" врста, које се напослетку изједначава са укидањем традиционал-
них жанрова. Писма, „аутобио-
графско, _ материјал – факата · и научне теорије прожимају и допуњују једно друго, тако да на
крају више не можемо рећи да лије реч о роману, дневнику или.
теоретском истраживању. Традиционална форма. бива разбијена. да би постала транспарентна' за један нов социјални садржај. Да ли је ово рушење границе врста програмска. интенција у Вашем раду и шта сте тиме хтели постићи2 ШКЛОВСКИ: Није била ни-
' каква намера, испало је пре слу-
чајно. Није реч о томе да се нешто разори, то само тако изгледа. Живот је стално у покрету. Лењин је у првим годинама рекао да комунизам није наслеђе само једног јединог елемента, него наслеђе целог живота, целе историје. На пример, античка. трагедија вије мртва, она и даље живи. Не знам да.ли уопште постоје чисте врсте. Уметност настаје кроз човека, она настаје кроз противречности. Уметност не одражава стање у коме се живот у једном одређеном тренутку налази него будући тренутак који је садржан у садашњем. Маркс, или чини ми се, Лафарг је рекао да су Балзакови јунаци сличнији јунацима „времена Наполеона ЛП него онима из епохе Луја. Филипа, у којој је Балзак писао.
Били смо врло маади кад смо почели да радимо у „Опојасу"“ и код Серапионове браће. Нисмо веровали у литературу о којој су нам причали, а-ни наши учитељи нису веровали у њу. Бодоен де Куртне. (Вацдошт' де Соштеепау), мој учитељ, није веровао у науку која је постојала пре њега. Свако од нас се развијао друкчије, мој пријатељ Тињанов је истовремено био романсијер и теоретичар стиха, и Ајзенбаум је писао романе, Поливанов је правио стихове, људи око нас, на пример Андреј Бели, бавили су се теоријом литературе; па ни Гете није био само песник, он је радио и научно.
Видите ја сам лакомислен човек; на почетку једне науке раде већином лакомислени људи, који не знају колико је то стварно тешко, они виде неколико ствари које други не виде а већ су се годинама њима бавили. Ново што сам ја открио јесте то да је уметност, пре свега, чуђење и дивљење — а затим отуђење. Ми видимо тако мало, тако мало опажамо живот, и што се наука даље развија тим важнија ће бити уметност, да. би човеку вратила живот. ПИТАЊЕ: Ви сте у руску литературу унели нову спонтаност, директно захватање, које циља на предмете, на непосредна искуства, уз то један патос који се у извесној мери стабилизује кроз конкретне чињенице. У – Вашој књизи · „Сентиментално путовање" има једно место где се товори о ручној гранати која ће експлодирати у руци — једна слика, метафора тако рећи за ову врсту литературе. Ова непосредност, то захватање, чета у Русији у каснијој литератури више нема, данас опет израња другде, у Скандинавији, у Америци, а наставља се уз то и у лирици Немачке Демократске Републике. У чему је веза те — старе — ц нове спонтаности» ШКЛОВСКИ: То је добро, али и тешко питање. Бомба је тада за иста постојала, она ми је оставила. стањену руку, која ноћу – боли. Пастернак је једном рекао да Ууметност захтева предавање себе · збиљи. То: је. трагичан задатак, а ми не видимо увек то трагично у животу Достојевског, Толстоја, Љермонтова или Горког.
Видео сам како је Горки плакао зато што му се није свидело оно што је написао. Уметност је занимање пуно муке, само га навика чини подношљивим. Софокле је написао трагедију која је цело гледалиште нагнало у плач и зато је био кажњен — људе пе треба жалостити. Уметност је у основи крвав посао, и ако из тледа да није крвав код класика, то је само зато што ми не знамо како је страшан био живот тада.
Свет мора да се промени, потпуно промени, иако то изгледа немогућно. Тешко је то, и код нас и код вас. У Америци, где су 6огати, хоће да осигурају само оно што тренутно постоји. Зашто они морају безусловно да вребају друге људе2 Они морају највише да се мењају. Налазимо се у предвечерју најтемељнијих промена у
слетској историји — то је моје |
најдубље уверење, Не верујем да ће то бити лако: Једни друге морамо држати на оку. Нико није изолован од своје културе. Постоји једна општа човечанска култура: кромпир је увезен, није пронађен.
Превео с немачког |. Александар Б. Поповић ·
је
|
„интересу
Аоктрипа која је за надживела
„Поетика; руског формализма“,
„Просвета“, Београд 1970.
ОТКАКО ЈЕ У СВЕТУ обновљено интересовање за руску формалистичку школу, на њеној популаризацији у нас највише су учинили представници загребачке књижевнотеоријске школе А.
„Флакер, Б. Донат и Ј. Бедени:"ки. Но. са изузетком Ј. Бедениц-
ког, који је у поговору „Ускрснућа ријечи“ био дужан да пружи озбиљни коментар погледа В. Шкловског на проблеме изучавања књижевне материје, остали. аутори су у духу својих пионирских напора морали да 0храниче сврху својих написа на упознавање са основним елементима. теорије и историје овог значајног покрета. Пред Александром Петровом, аутором приступа књизи „Поетика руског формализма", стајао је знатно тежи задатак. Он је имао обавезу да пише о целини проблема, а пре. њега је тај посао бриљантно 0бавио Виктор Ерлих у књизи „Руски формализам" (1955). Прва потпуна студија о неистраженом питању, Ерлихова књига је одјекнула као научна сензација како у погледу систематизовања материјала који је обрађивала тако и у погледу дубине и далекосеж ности закључака.
И нехотице, Петров је био принуђен да води рачуна о метолологији примењеној у овој књизи и сасвим је на месту што је он ту методологију усвојио и у свом обимном уводу корисно се њоме послужио, Његов текст не парзфразира ставове Ерлиха, делујући у потребној мери самостално; Петров нас доследно упознаје са условима у којима је настала формалистичка школа, с њеном историјом у контексту књижевнополитичких борби двадесетих година с теоријском аргоментацитом школе у знаку „вас крса речи" и њеном еволуцијом, чак и тематском; по угледу на Ерлиха, он у закључку ИЗВОДИ генеалогију сличности формалистичких покушаја са акцијом Х. Велфлина, О. Валцела, Л. Шпипера, А. Ричарлса, К. Брукса, В. Емпсона, Џ. К. Ренсома, Т. С. Елиота. Међутим, овај принудни пристанак на Ерлихову методологију изазвао је-и два недостат: ка Петровљевог увода, које у испитивања значаја 'и жтинаја школе руског формализ. ма морамо поменути.
Као Ерлих, н Петров је наглашено „сентименталан" према суд Сини руских формалиста и избетава да укаже на елементе њиховог учења који заслужују крш тичку пажњу. А ти елементи постоје и углавном су двојаког порекла: једни потичу из самих недргра отворене теорије овг школе, други су везани за њену истеријску судбину, за околност да школа није издржала перипетије борбе у којој се нашла у ситуацији двадесетих година. На плану својих генералних залатака руски формалисти су претрпеам неуспех, не створивши своју „историјску поетику", чак ни њен нацрт; о подтекстуалним разлозима овог неуспеха коректно гоБори сам Ејхенбаум у „Теорији формалног метода'" (1925), коме се касније, додуше са више полемиског жара, придружује 7ињанов и Јакобсон чланком „ПроСлеми проучавања књижевности и језика" «19:9). Потом, може се приметити да формалистичка по етика није у потпуности била прилагођена посматрању нових књижевних појава постреволуциопарног раздобља, што је неке њене представнике који су нас тојали да се и овом проблемати: ком баве доводило у књижевнокритички ћорсокак (8. Шкловског, О. Брика); мишљење Шклов ског о прози В. Розанова и пу, топису, аутобиографији и мемоа-
| | мехнула Глатковљевом |
| вички чланци Шкловског
рима као „сурогативним форма-
ма нове предкњижевности" извирало је из поставки „Теорије прозе", али' је истовремено одбијало истраживање доброг дела совјетске прозе двадесетих година.
Тако је зла судбина у формглистичкој интерпретацији задесила Фадјејевљев „Пораз", Ољешину „Завист", Леоновљевог „Лопова", док се срећа неправично ос>: „Цементу", „литератури чињенице", литератури процеса живота а не аичности и њеног духовног света; „мскрепанција се јавила и у плану истраживања стваралачке индивидуалности, које је водило негирању стваралачке. личности (на пример, Ејзенштејна), уз емфатичан однос према резултатима њеног рада на речи, у домену битке за „заумни језик", која је потом напуштена, у настојањима да се орнаментска, барокна проза двадесетих година најпре сведе у оквире истраживачког шабдона, да би се потом, сасвим У духу званичне формулације, наговестио „крај барока". Покај „Спо-
меник научној грешци", „Они који пливају по сувом или једначина с једном непознатом" и „О формализму" били су у подјелвакој мери неопходни самокри-
| тичком расуђивању вође руских
формалиста ин укусу најављивача теорије сонијалистичког реализ ма у настајању.
Друга примедба тиче се окблности да је Петров ипак пропустио прилику да запази како је интонација „Васкрса речи" са специјалистичким смислом за вер ност уметничком послу оставила неизбрисив траг у модерној совјетској науци о књижевности. Нису у питању само школе Вигодског, Белецког или Скафтимо. ва, које се не би могле замисан ти (без ове обновљене верности, није толико реч ни о неоформалисти Гуковском са новим погледом на руску поезију ХУШТ века, фолклористи Пропу без чије „„Морфологије бајке" нема модерне анализе народног твораштва,
"ти су заувек раскрстили са омаловажавањем спепификума резн, | ;
медијевалисти Лихачову, који. је
· сије“ и „Поетиком старе руске литературе" _ подитао | споменик „једном | утилитаристички обрађиваном раздобљу културе, чак ни о знаменитом Бахтину, који се уздигао до врхова светске науке о књижевности. Руски формалис-
и ту њихову акцију подржали су најозбиљнији научни послениин одмах после распада школе.
Захваљујући академским сарад ницима В. Жирмунског, тридесе те године нису биле само период препорођеног социолошког метода и јалових дискусија „благодариста" и „вопрекиста" што су ангажовале чак и дар једног Лу кача, него и плодне активности компаративиста, која је указивала на подстрек формалистичке школе. Овај процес се наставио шездесетих година, обухвативши нова подручја испитивања, посебно она на којима су се могли применити математички методи. Очигледна је веза између Б. То машевског, који је у свом раду први применио теорију вероватноће,. са школом: структуралисте математичара А. уз помоћ
Ј. Лотмана и Колмогорова, који је теорије вероватноће, комбинаторике, статистике и теорије информација васпоставио нове ка чине истраживања стиха; у овом " правцу се одвијају поступци проучавања морфолошких (Б. Голо. вин, Г. Јосељсон), синтаксичких (Г. Лескис) и лексичких кате гсрија руског језика (Д. Сегал). Примена _ метода — математичке амнгвистике у радовима В. Ива: нова и В. Топорова, семиотичке студије И Ревзина и других ду гују првобитном настојању формалиста на структуирању текста према песничким нивоима и по тоњој сегментапији ових нивоа. На тај начин је руски формализам ушао у историју савремених метола испитивања _ речи као прекретнички покрет.
При избору текстова за овај зборник ' Петрова је очекивао лакши залатак, будући да слични избори већ постоје у неким земљама (посебно у Чехословачкој и Франпуској). Можемо запази ти да је у књизи било места за програмски „Васкрс речи" (иако је он познат у хрватскосрпском преволу), којим би са пролорнијом симболнком био натовештеџ акт формалистичке побуне против академизма. Штета је, тако.
Наставак на.12. страви
„Човеком у. литератури старе Ру: