Књижевне новине
_ затворен.
„на оно што је заиста стваралачко на'овим
_ ве открива (и преко нових имена и пре-
_ је на фону нових друштвених односа (или
"Јосип
АИКОВНА УМЕТНОСТ |.
НАНВЦИ_ ДАНАС | ОВ, ЈЕ
Поводом изложбе у Галерији Културног центра у Београду
КАДА ЈЕ пре две године, у париској галерији „Мона Лиза" приказана „врхушка“ наше сликарске наиве (Генералић, Лапковић, Наумовски, Рабузин, Скурјени и Веченај) било је то још једно опште признање, још један светски успех наших наив-:, них сликара, тим већи што је дошао у | земљи родоначелника наиваца и. можда. једног од највећих —. Цариника Русоа. Ти исти сликари заступљени су-и на београдској изложби (која је у ствари, ју: гословенски део на међународном сусрету наивне уметности одржаном у _ Загребу, Хлебинама и Копривници од,18. УЛ дО 20. ТХ 1970). И ти исти сликари дали су основни тон овој ликовној манифестацији, без обзира што нису представљали ни петину излагача. Не само бројем радова појединих аутора него и оним општим ду“ хом ни мирисом, оном јединственом атмосфером „хлебинске школе" одисала је Га: Аерија Културног центра, оним већ исто. ријским композицијама Ивана Генералића, тог „патријарха наше наиве", како га је на париској изложби назвао · критичар Анатол Јаковски. и 3 Али — изненађења је ипак, било. Истражени су. углавном, путови „разво ја. наше · наиве, историја је већ скиџирана. Почело се З0-тих.тодина (Генералић, Мраз, Вириус) протестом, уз подршку „3агребачке групе „Земља", на бази јаких сопмјалних контраста: и потенциране драма- тике. 2 > Данас, тито је на овој изложби „остало као социјално обојено, што носи печат протеста због сиромаштва и беде, то је везано уз име и стара дела давно покојног великог сликара-сељака Мирка Вириџмса. Има нечег тешког и замишљеног, опорог и безнадног у овим његовим сликама које одишу духом Крлежиних (и Хегедушићевих) „подравских мотива". Све друго је сан и идила, магични пејзажи са цвећем и птицама, поетика облика који су озарени оном чудном имагинарном, светлошћу, у јаким колористичким хармонијама сведеним на- декоративно, са, ретким надреалистичким тоновима који лонекад означе рађање слике-симбода,. Изложба је потврдила још једну карактеристику наше савремене наивне уметности: нису само припадниџи „хлебинске школе" прави виртуози-техничари. већ је један веома мали број наших наиваца „наиван“ и на плану свог техничког знања, заната. и употребљених средстава. Нанван у оном смислу који ово сликарство приближава спонтаном ликовном изразу детета бид је Емерик Фејеш, или недокучиви и помало мистични Илија Босиљ, донекле Борђе Шијаковић из Скопља са својим диспропорционисаним фигурама, можда Фрањо Талан који је тек прошле године почео да излаже, па ако условно споменемо. и Јанка Брашића, онда је овај круг
"Да. ли је утешно поставити питање, после ове констатације, где су границе наивног. данаса Да Ан је опортуно, у, односу
сликама, зауставити мисао "пред. искуством човека нашег века н наше: културе,. техничке и духовне, па се, заједно са Отом Бихаљи-Мерином, запитати да ли ће ове наивце апсорбовати наше време и.:подредити их захтевима тржишта (баснословне високе цене ових дела), или. ћемо морати под термин „наивног“ подвести нове појмове и шира значења»
Извесно је да овај: тренутак наше 'нан-
ко. нових дела) живе унутарње: снаге ко-
упркос њима) граде. нови свет ' ликовних вредности, али и нови однос према свету. Ло је свет снова и свет слутњи, свету цвету и сунцу и сунце у цвету, управо то што сликају Иван Рабузин,' Милан Рашић, Матија Скурјени,. Марин" Сирочић, Пинтарић, „Милосав. Јовановић или Антун Бахунек.. И „када бисмо рационалним · поступком хтели. ући „у аналитичку процену вредности ових дела, да откријемо њихове дијалектичке закони тости и откријемо. онај. спецификум“ „бића" који се појављује као мера и траница учисте" естетске вредности, застали бисмо негде пред феноменом скоро апсолут-
| ме подударности сликаревог „ја" и, света,
пред једном априорном -једначином унутрашњег и вањског. То не значи да. су сва дела добра (или подједнако добра). О њима се може и мора судити. Јер, дожив- | бај који имамо пред овим сликама пи „скулптурама, оно осећање хармоније. ко"је 'израста из невидљивих. дубина креативне личности потврђује само познате исти-
отне да“ је уметност једна, недељива 'и да
нема -градације вредности по линији „озбиљне" пи „наивне“. Јер и ово наивно сли-
карство носи своју истину изражену спе" цифичним репертоаром облика, луцидном
семантиком ликовног језика и симболима „чија снага зависи од величине личностњ ствараоца. Ју МЕ љин Вредно је на крају забележити да је «изложба још једном потврдила вредност жташих скулптора наиваца: поред ветерана Петра Смајића и Богосава Живковића, сва како треба споменути Драгишу: и Милана Станисављевића, . Мартина |. Хегедушића, Борба Крећа и Мату. Генералића. —
Срето Бошњак
пивтеонвнонЕ 8
СЦЕНА ИЗ „ОСВАЈАЧА" АНДРЕЈА ХИНГА: ЉУБИША ЈОВАНОВИЋ, МИША ЈАНКЕТИЋ И'РАДА БУРИЧИН
"ПОЗОРИШТЕ
_ (АВРЕМЕНОСТ У ПРОШАОСТИ
Уз премијере „Раблеа“ Ж. Л. „Бароа и „Освајача“ А. Хинга на београдским сценама |
У КОЈОЈ МЕРИ београдска верзија „Раблеа" личи на онај чудесни спектакл који је пре две сезоне приредио Жан Луј Баро у старој кечерској дворани на Пигалуг Поређење се само од себе намеће јер та је представа била нешто заиста посебно: без завесе-и класичне позорнице, у вашар ском амбијенту, уз старе ритуале, ефектну игру боје, звука и светла, фарсичну лакоћу и ритмове који су од минулих времена стварали просторе за импресивне метафоре и конкретне асопијације, одвијао се спектакл који је еманирао осећање слободе и неограничености, Све оно елементарно у животу, везано за људске пороке или за врлине, морал и. политику, силу и снагу духа, представљено је у заносу који имагинацијом обавија суровост реалности, Време „Раблеа" је, у ствари, наше време, које пружа безброј подстица-
„ја за нова сценска истраживања подјед-
нако Олиска традицији и авангарди. једној посебној синтези, чији је смисао у непрекидном излажењу човека из себе, у настањивању ствари које нас окружују, у субјективизирању реалности и померању граница слободе у човеку све је мотућно. Богдану Јерковићу је све ово било веома добро познато и зато се ваљда толико трудио да његово схватање и тумачење „Раблеа" у Народном позоришту што мање личи на оно париско. У томе је, углавном, успевао тако да су утицаји доста периферни, у призорима који битно не утичу на сам карактер представе.
У одлуци да се на оваквој позорници изведе „Рабле" има не само смелости нето и изазова арпственој традицији, ·При томе је једино штета што је избор пао на Бароов текст. Из пет Раблеових књига Ба-. Ро је изабрао само оно што је његовој концепцији спектакла највише одговараАло: Гаргунтунно рођење, пикроколинске
ратове, Панургијеве походе са дружином,.
догађаје у краљевству Грипеминол и још неколико призора. Све је то сведено само
на једну основу на коју се надовезала 60-
тата редитељска машта. За нашу сцену
текст је морао бити знатно више прила- ·
гтођен и допуњен деловима из самог оригинала. Зато приповедач и водитељ игре, Милан Срдоч, својом појавом, одећом а начином излагања противречи свему оном што се догађа на сцени. Ако за тај непосредни контакт са публиком није било срећнијег решења требало је све те пасаже једноставно изоставити,
Редитељ је желео да целу представу компонује тако да се живот и рађање, ефемерност и поезија, лепота: и баналност непрекидно смењују док кретање не добије такав замах Да све то пред нашим. очима делује као ковитлац или кошмар у коме тек разазнајемо људске покрете и боје. У томе су му својим успелим сценографсим решењима жеома успешно помагали Владимир Маренић, музиком Војислав Костић, костимографским решењима Љиљана Драговић и Миљенко Штамбук држећи на окупу бројан ансамбл хипика први пут у Народном позоришту,
„Не може се рећи да ови младићи и девојке у својим кретњама, певању и понашању нису имали извесне -спонтаности.
Али, за разлику од „Косе", они ипак нису |
успели да постану битна компонента спек такла. Њихова бука је јефтин гфекат који
је просто накалемљен збивању и Жоји је |
тешко усагласити са природом Раблеова текста. Инсистирајући на њиховој игри, Богдан Јерковић је нехотице негирао у многочему оно што је најважније за представу: однос према свему што се догађа на сцени, Рабле носи у себи не само отвореност према животу него и сасвим одређену ироничну метафоричност: он види
и подсмева се оном шту је сваком оку.
блиско а и оном што је потпуно невидљиво'а присутно у нама самима. овој · представи било само на мах и то у призорима који припадају само тАумцИ-
ма. У ствари, мало. ко од њих је био спре. |
ман да се упусти-до краја у ову авантуРу и многе је било просто тужно гледати како преплашено и укочено настоје да буду буквално драматични тамо где се од њих тражи бриљантна игра духа и сас-
вим индивидуализирани доживљај. У тој маси једино је имао стила Павле Минчић |
Тога. је у
- И И са њ 00 РО ИИВе ВИ ДИН рт петине ни те Блоа 8 Д-р дни ави ината
.ности са његовим амбицијама.
као Панургије. Његова. интерпретација без бучних гестова, ослоњена на речи и сопствени интелект просто плени. својом свежином, прецизношћу и креативношћу у којој је искуство пучког театра добило дистанцу, дискретну. ироничност и фарси"чне валере па делује веома ефектно и модерно,
Минчића нико није следио. Редитељ је стога своју пажњу усредсредио на сполљ но обличје спектакла уз пут испробавајући све ефекте којима располажу магацини ове куће. У томе је испољио знатну веш тину и захваљујујћи томе добијена је ре-
" дативно пластична целина која на свој нг-
чин може да заинтересује _ гледалиште. То, у извесном смислу, јесте спектакл али не'какав смо очекивали и какав је по извесним фрагментима „Раблеа“ био непре-
"кидно током представе наговештаван.
„Рабле“ је жртва осредњости. То је управо оно што немилице разара представу за представом. Случај са Хинговим „Освајачем" у Театру Бојана Ступице је још један доказ том уверењу у прилог. Реч је о тексту који је дошао са репутацијом највред-
Е нијег комада модерне словеначке драмске
лантературе. :
Ако бисмо судили само по режијској поставци крајње неинвентивног Миленка Маричића ово дело тешко да би издржаЛо и једну. озбиљнију естетску анализу. Представа је монотона и безлична, а чине је два потпуно одвојена дела. Она уогљште не делује као трагикомедија: сцене у којима се говори о Фелиповом очекивању гласника из Шпаније постављене су театрално, сувише је пажње посвећено безизражајним епизодистима, а интензитет радње је тако подешен да се пауза чини као логичан завршетак целине. Наставак је сасвим другачије компонован: у пасажима везаним за Гаетану и Маргериту има доста. мелодраматике, док је Балтазарова игра. са домороцима доста површна. Влада · Величковић, мада сликар изразито модерног сензибилитета, остао је као костимограф и сценограф у оваквом току ствари потпуно неискоришћен и готово сувишан. Уз то је претерано наглашаван проблем католицизма, тако нам је једино преостало да у глумцима назремо понешто. од Хингове литературе.
Његови дијалози не само да су лилерарно вешто компоновани него и сценски довољно динамични. У њима има пречишћене' конкретности али и доста општих места. Када дођу до ивице реторике спа-
усава их драматичност а често интервени, ше и пишчева самокритичност.
1 Ликови су јасни, не увек оригинални, па ипак живи и присутни. Штета је што је простор у коме се крећу понајвише састављен од „теза и унапвед припремљених конструк ција, па око себе шире извесну хладноћу и не успевају чак ни у изразито конфликт-
„ним приликама. да успоставе праву кому-
'никативност. Андреј Хинг је неоспорно писац који припада театру, с тим што њетово осећање форме није увек у саглас-
) Ако већ „инсистира на метафоричности и асопијацијама везаним за наше време и судбину „свих освајача на путу од славе до ништавила, чему толико натуралистичких поје-
. Диности везаних за време шпанских кон-
квистадора2 Нису ли трансформације поје-
__ Аиних Личности у времену збивања радње „сувише поједностављене2 Ако је у свему
"томе примарно наше данашње искуство,
а посебно искуство младих незадовољних
тоним што су постигли њихови очеви, за-
_ што форма није тиме условљена2
Маричић је ту могао много шта да про-
· мени и интерпретира више као одређено „стање. него као низ догађаја. Како је су. више: мало учинио утисак је, на жалост,
ипак нешто бољи када се драма чита. При томе се с времена на време подсећамо на-
__ пора. који су чинили Љубиша Јовановић _ (Фелипе), Миша Јанкетић (Балтазар) и о„стали. тлуумци у жељи да остваре пунију
и животнију представу,
~ "Каумаца,: очигледно, имамо, али; редитеља-креатора све мање.
'Петар Волк
| УЛУСа.
тМ МЕМОЕКТАМ
Владета Петрић
+)
ИЗНЕНАДНА СМРТ прекинула је дина-
мични и богати живот Владете Петрића
— Шепе, нашег познатог вајара и председ-
ника Удружења ликовних уметника. Србије. Владета Петрић (рођен 1919. у Београ-
ду) припада оној групи београдских ваја,
ра која се у уметнички живот укључила непосредно после рата,
борбе и дубока искуства једног мрачног
времена рата и окупације. Носилац је пар.
гизанске споменице 1941, а као вајар за-
- са пажен је први пут на И изложби УЛУС-а, 28. децембра 1945, .а од тада је излагао на свим већим изложбама Удружења, Ок тобарском салону, Југословенском тријеналу. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду — вајарски одсек у класи проф. Сретена Стојановића. Неколико година (1951 — 1954) сарадник је мајстор ске радионице Антуна Аугустинчића, У Затребу. Ту се испољио и сазрео његов таденат и смисао за монументалну скуллтуру у којој је дао знатан број запажених јавних споменика: Споменик НОБ у Љуботињу, спортске фигуре око Стадиона ЈНА у Београду, Меморијална скулптура у Аушвицу, споменик Филипа Кљајића.у
Зворнику и низ других. Модерни у Кон-
цепту, упрошћених облика, – наглашених маса, које у динамичној игри потенцираје унутарњу снагу и драматику идеје, ови споменици несумњиво представљају озбиљан допринос нашој споменичкој скулалтури. 1 ама
Петрић се успешно бавио и примење-
ном. уметношћу у којој је остварио. низ фино: обликованих штафетних палица сл
. пехара, као и неколико запажених меда-
ља, Аутор је великог бакарног паноа.у Војно-научном институту у Београду 'и декоративног паноа изведеног у гвожђу и стаклу у згради Југоекспорта у БеограАУ. Његова непрекидна борба за афирма-
цију нашег ликовног и културног живота '
уопште, донели су му већ 1947. године: награду Комитета за културу Владе НР Србије. _ Дугогодишњи је члан Управног одбора УЛУСка а од 1967. његов председник. Све своје снаге уложио је у настојање да сре: ди статус Удружења, да помогне његовим члановима да добију што боље услове за рад. 5
Схватајући да је УЛУС организација са знатном традицијом, уложио је много труда, КА енергије да реализује јубиларну изложбу чланова — оснивача УЛУС-а (1919 — 1969). Та изложба а је велики доживљај за све љубитеље, анковне уметности и најбољи поклон.нашој култури. на дан _ педесете
Те ги такве друштвене обавезе толико су га апсорбовале да је последњих година све мање времена посвећивао свом креа: тивном раду на скулптури, Остала је то његова недосањана стварност. да створи дело монументалног формата и великих садржајних димензија, (С. Б.)
ФИЛМ
АЕВЕТИ ФЕСТИВАЛ БУГАРСКОГ ФИЛМА
Недавно је у Варни одржан Девети фестивал бугарског филма. На њему је, од петнаестак играних филмова произведених у току године, нашло места само тест, који су приказани заједно са победницима. фестивала документарних филмова у Бустендилу и Велинграду ма са два цртана. филма. Овај фестивал је дошао џ“ време када се много говори о кризи бугарског филма зато што је незаинтересован за савремене друштвене теме, о чему је говорио чак и прдседник владе и секретар БКП Тодор Живков. А 'у тежњи да се та криза надвлада и постигну успеси у пађртијном приказивању савременог друштва начињен је перспективни план-програм“развоја филма у Бугарској, који је разматрао и одобрио Политбиро ЦК БКИ.
Од шест играних филмова приказаних на Деветом фестивалу, врло добре. оцене добила су само два филма, која су однеда. све награде: „Збогом, пријатељи!“ и „Црни анђели“. Први филм, добитник „Златне руже“. антажовано приказује савремену оугарску омладину, а други се односи на антифашистичку борбу. Али закључак, који Григор Чернев доноси у најновијем броју часописа-органа Савеза бугарских књижевника „Пламен“ (бр. 20), јесте д још нема доста добрих филмова са савре-, меном темом, што показују не само друга Ава филма на фестивалу него и, још ве ше, онп бројнији, које селектори нису. ни пустили на фестивал. Ову ситуацију, коју никакав план-програм одобрен од политичких форума не може да превазиђе, донекле ублажује чињеница да су 'у готово свим филмовима на фестивалу глумци добро. 'одлитрали своје улоге, тако да се може ре ћи да је ово, у ствари, био фестивал глумаца, ! |
носећи ожиљке,
годишњице
пити рит имати +
роуа
стр капље
па и