Књижевне новине

"мост "сликаних питомих брежуљака женство, ведрина, или оштар бол што се. "ипак ништа не да измијенити и све је "“онако како је дано, без пуне радости, У-

ЖИВОТ УМЕТНОСТИ: СЛИКАРСТВО

,

АВА БИЈЕЛА ЦВИЈЕТА

О сликарском дјелу Ивана Рабузина

Иван Рабузин, сељак, столар, самоникли сликар из Кључа крај Новог Марофа, рођен 1921. године — рекао је своју поетску ријем први пут гласније прије десетак тодина. Кад · се појавио, с другим „аматерима“, у ВаражАНИУ, нису вјеровали у њега, дали су му оно зидове са странс и мало простора на њи ма. Данас је „велико име“, свјетско, на сликарском обзорју. Заорао је своју бразду ду“ боко, Хоће љепоту, поштује искључиво искрсност, трудољубивост. Само на тим основама = каже — гради се ПРАВИ ЖИВОТ пи ПРАВО АЈЕАО. Није трчао за успјехом — чисте, трајне вриједности саме се отпривају. Жеља да' се издржи на одабраном путу била је У његову случају — пресудна. :

У ОВО годишње доба крошње су већ тоде, поља жута, жито давно пожето, одвезено, узрњено, а у Кључу крај Новог Марофа у својој кући, сада великој, бијеАој, за сталком, с палетом, Иван Рабузин сликар, наивац. Па се загледамо некуд дадеко, далеко у прошлост, у дјетињство, опсједнути чежњом немогућом, _ свјесни тромјена вањских, унутрашњих што се збивају као неко догађање душе, потка стваралачког чина удружена с вјером у љЉепоту, у ведрину, у могућност да живот може бити, и јест, друкчији, бољи. Покушавам рећи како је предавање умјетности, неко постојање одмакнуто од свијета, неки пркос и још више жртва, али ме умјетник поправља казујући како су те муке лијепе, како само „делање", сам процес пружа ужитак.

Отац му је умро ове године, а мајка 1964. Било их је једанаест у кући, права сељачка сиротиња, Живјело се тек некако: да се преживи, тражио се крух и даље, земља та није давала довољно. Пола браће помрдо, а други живе, Отац је тек с кра ја живота осјетио м онај други облик, "лакши, који није само патња већ и живљење, Али, било је прекасно. У његовим костима био је прах угљени накупљен за. Аутих, гладних тодина, које су дуго пустопиле овим крајем шкрте земље н богатим сунцем.

Тешко је данас рећи како је почело то сликарство у њему. Кад су се отвориле очи за оне друге замишљене свијетове вићене у сновима. Стари учитељ (жив је још, и срели су се ове године на гробљу) запамтио је његове јабуке и мркве из „пу-

"чке", ади је ипак питање би ли тако го-

ворио да Рабузин није сада оно што јест. · Бит ће вјеројатно пресуднији утјецаји брата, покојног конобара који га је, а то чада не може себи никако објаснити и докучити водио по изложбама слика.

Ваљало је побјећи од куће, а тешко се

било отргнути од топлог обитељског дома; жАје „се живјело услози: и: љубави. Ваљадо је побјећи испраћен сузним очима мајке, 44

и»песлије, а то је ваљда битно у сваког човјека, чезнути за тим погледом.

Ваљало је побјећи, потрчати напријед, пружити руке према неком свом другом сунцу.

И тако се сељаче из Кључа упутило у свијет. (Загреб се тада чинио. далеко кад одлазиш у њ као да се никад нећеш вратити, И поста столаром. Али одувијек је према том дрву, према том послу имао неки други осјећај. Није то никад

било само пиљење. Она глазба челика као.

да га је стално турала у размишљање, у дубоку одлуку да се иде даље, да се не што у том животу учини, створи, да ти столови, столице, ормари почну неки иматинарни плес, полете у зрак, оџртају друте облике невиђене контуре. Хоблбанк је прирастао срцу, и у том столарству Рабузин се хтио уздићи, па пошао у неке школе, мајсторске, на неке течајеве прта-

ња. Сјећа.се добро како су цртали углав-.

ном људске тлаве под водством Косте „Анђели Радованија, када их је Крамарић

водио у шуму па су ту гледали, пресли-. кавали дрвеће, али главно су биле те људ . "ске главе, а њега управо оне нису зани-

мале јер је волио крајобразе, увијек му је био пред очима његов родни Кључ, па и његова чини се прва слика. потврђује ту сраслост с тлом, с небом, с трудним про» стором понад којег трепери сунце, Увијек

је желио имати кућу, па је цртао, изрези- |

вао, штедио све до ових дана када је преко ноћи, као и његово осебујно дјело, из "воде искочила.

Хоблбанк је сада у подруму. Само калКад забруји. Мајстор је сада загледан у доба годишња, у стазе између пашњака, вреба властите доживљаје па их мијеша„јући боје преноси на платно.

Био је, штоно кажу, обичан радник у „Бору“, пилио је цјепанице, добар дио жи вота — тринаест година — провео је у тој пилани у Новом Марофу.

Мајка. је била главна у кући. Она их

је испраћивала у свијет, она их је одгојила у плахости, у љубави, без карања кад би погријешили, а они нису рогоборили

текад је ваљало прионути уз плуг, чврсто

стегнути држало мотике. Био је одувијек

самотар удубљен у своје мисли, и тешко

је рећи је ли сад та свјетлост, та прозрачбоје што нас опаја с његових нанеко бла-

мор од тежње да се продре у тајне природе смисао властитог постојања. Ипак је било најљепше кад смо краве пасли, Аутадли шумама, трчали ливадама, на зем%и радили, кад смо живјели Људски, сеЉачки, јер све ово друго, то што нам нуди трад, то што нам нуди доба у којем живимо није из нас природно израсло. Мајка је знала да на тој земљи не можемо сви живјети, да нам треба дати и »крух и руке". Па се тај напор према кру-

ху завитлао с нама, повукао нас у туђе предјеле гдје се само чезне за нашом прошлом бити.

И нашао се негдје некакав картон од оних балица памука који се куповао у дућану и на том картону глатком, сјајном, дрвеним школским бојицама нацртао је Рабузин слику дома Као што су некада давно у праповијесно доба људи сликали бизона на пећинској стијени да би га за: чарали и ухватили.

Мајка је тим картоном покрила ћуп млијека, и сада се сјећа те слике, допире тек с дубоким загледањем у себе, боје су проливене, што јест, а што није не зна се. Као бијели облак година зрења, А то с братом, на изложбама, било је тамо тридесет седме, тридесет осме.

Ту се откидамо 'од животописа, ближе стајемо к бојама, оној жеравици зелених и црвених округлина што се као невине дојке откривају искрености гледања, Нађемо се пред свјетлоносном свјетлошћу, збачени са својих лажних оводобних пиједе стала, опијени овом њежности која је са-

"ма тлазба душе. Али то није Бошов „Врт

уживања", већ врт рајски, два бијела цвијета, на примјер, као два ока што би да утјеше све наше јаде. Негдје, веома близу опену, неки спој плавости м, не чудите се, ипак страве. Је ли то повлачење у тишину или бјелоданост заточеништва, зора лијепог дана; Свеједно. Рабузин је пред својим сликарским сталком, тањурићи боја жутих, зелених, плавих, око њега, трамофон, плоче, треба му смирења прије сликања, да се припреми, усије, заборави оно друго што је изван дјела, дјелотвојног, Главно је концентрација — слике су већ у човјеку, или већ готове, или ће се у чину растворити, обликовати, Људи за све имају неке припремљене шаблоне, а баш се тога ваља: ослободити. Кад се сликар више нема чиме одушевљавати, нема ни што сликати,

Уистину је лијепо бити господар јел пог свијета који ти нитко не може узети, и није свакоме дано да у њ уђе. Живимо У доба језиве трке за материјалним добрима, тако је тешко разоткривати обмане и насмијати се моћницима у лице. Ово повлачење једина је могућност, Он ствара и предаје своја платна, своја стална изненађења, Слика је вјечито изненађење, одпос боје и облика, узимање и давање, лотика. унутрашња. То су слике које се морају насликати, Оно што је мртво оживЉује, хода човјек, прикупља оно што види, осјећа оно што гледа, преобликује у вијенце, короне, властитост, себебитност.

Однекуд допиру и старе пјесме, мајчине („Да би ове руже мале"), плануда је

А сама, светост сликања почиње при мијешању боја, као да се гњечи наша. унутрашњост, клијају 'осјећаји, Ако хоћете. замијешати боје сунца — то не постоји: распршена, свјетлост у безброј сићушних зрнаца, Сунце са слике, мора такођер три. јати, бити топло — добро сунце. Зими, с прољећа, љети, сунце се мијења — то није бијела боја, каква је — нитко не зна, свак га, сигурно види друкчије. Рабузина више од свега, ВОЛИ СУНЦЕ. Он не „води рачуна" о томе за кога слика, чак кад би радио и „по наруџби", слике одлазе у свијет, к сладокусцима и трговцима, отуђују се од створитеља, падају у бездан, гасну, а рођене су — речено је — да буду „вјечни сан", Увијек је свечан и сунчан Рабузинов дан као умивен кишом прољетном. Као да је однекуд дошао Баљмонт (руски пјесник): „Ја дођох на тај свијет да видим Сунце и плаво обзорје — Ја дођох на тај свијет да видим Сунце. А угасне ди дан, ја опјевати то ћу жарко сунце — пред вјечни сан!" а 1

Рабузинов „други свијет у оквирима није неразговјетан, ти непомични благи

лукови као да изражавају саму душу чо-. .· вјекову. „Све је у природи обло, само кад

човјек нешто сломи, открхне, заоштри се. И кад проспеш зрње пада у круг, и валови шире се уокруг, а затим се све стишава као да се нека благост проспе с висина" — занио се сликар објашњавајући свој кредо облости (и свјетлости!).

а аам очима гледамо округле балончиће, али није то још оно право, онај „најљешишни оток ненађени" (Гоцано, талијански пјесник). Најдража слика још није забојана. .

Тако сунце постаје сунцем, – престаје бити бојом, дрво као дрво, а цвијет као живи цвијет — то је оно што Рабузин нуди, даје. Слика живи са човјеком, боја је звук — оно друго, посредно, у основи неважно, долази само, Рабузин би морао сликати и кад то сликање нитко не би хтио, то је сада његово проклетство, суд бина од које се не може.

И није стога важно „пошто се те слике продају" и „колико је већ било изложби", „Колико награда међународних и нацио налних", жито не смије „побјећи с њиве", треба га насликати — жуто, златно што прије. Зауставити ту бујицу у човјеку немогуће је. ОН БИ ПОЛУДИО без боја, платна, без СВОЈИХ СУНАЦА. ПРИЗНАЈЕ тек посредни утјецај Ван Гога, живот п дјело, несломивост у невољи, оно што је јача, не да малаксати,

„Велим вам — то је моја филозофија — ништа у свијету није ћошкасто, ове моје перле, вртићи, стабалца око кућа, ова моја зајела округла је, пуна, узмите."

Па узимамо: жуто, зелено, плаво... црвено.

А од живота, што тражи — највише му

је стало до тога да га воле његови ближ-

њи... Сунце је гаснуло у палети, иза прозорских окана горјело је сутонско црвенило. Чинило се однекуд сјаје „драгоцјене касне спознаје" — љубав према ИСТИНИ. Птица луда, занесена. Свијет је слика.

Берислав Никпаљ

ИВАН РАБУЗИН У СВОМ АТЕЉЕУ У СЕЛУ КЉУЧ КРАЈ НОВОГ МАРОФА (СНИМИО Б. СТЕРДЕ)

румен, ова рабузинијада, која већ данас, у свијету, има своју сталност. Порудјело је небо, зазелењедле и заплавиле ливаде, то је неко свитање које сви жудимо, поку: шај да. се пробијемо у немогуће. Тамо преко „гдје престаје чак име". Слике се могу видјети на више начина, али се морамо научити гледати, очистити се прије ме дања. СЛИКУ ТРЕБА ЖИВЈЕТИ.

Рабузин је свој свијет почео градити ех тћуо, тај се свијет шири, расте, до грађује, преображава. Доћи ће до своје горње тачке, а послије ће се видјети што ће бити. 6

Сликар овај на свој осебујан начин кореспондира с битним литањима — овог трозоморног доба. Замислимо што себи и нама казује, што по себи тај чин сликања значи. Можемо ли, рецимо, умјетност претпоставити, започети све изнова, вратити се оном тренутку, када смо искорачили из животног круга предајући се 06 манама.

Рабузину најтеже падају обмане, лажне вриједности које око нас доминирају, као да се не вјерује У тај други свијет, у ту чистоту дјетињу.

То што је сељак, научен на мукотрпан рад, што је радник, столар, помогло му је да се отргне од земље, да у упорству ужива, радећи голим рукама. _Друкчије се бесповратно, рекосмо, искорачује.

|

АНРИ РУСО „ЦАРИНИК АОБРИЧИНА“ Шест деценија од смрти

великог сликара

У САЛОНУ „независних сликара", пре го тово седамдесет година, тискала се гомила света пред платнима Анрија Русоа. Критичари су били немилосрдни према не баш тако младом сликару. Један чувени критичар био је веома жесток: „Господин Русо причињава задовољство беспосличарима". Перо другога било је још отровније: „Што се тиче господина Русоа, ми тражимо да он буде одведен у лудни цу", Могли су се прочитати и нешто блажи наслови критика: „Све је тако грозно", Или: „Срећом ту је тослодин Русо да нас забатља"“, Сама пак гомила није штедела. речи да би га исмејала, а ретки обожаваоци његових слика куповали су слике за неколико франака,

Априла. 1909, године Русо је писао сзоме пријатељу, песнику Аполинеру: „По. што сам платио станарину и боје налазим се у непријатној ситуацији, Остало ми је само. петнаест сантима за вечеру. Мадам се да ћеш ми дати нешто новца унапред за сликање твог портрета. Многи су ме питали за колико сам ти та продао, а ја кажем за две стотине франака, нашто рекоше да није скупо. Природно да ни је. То је за врлог пријатеља". А: а

Данас је Анри Русо признати мајстор сликарства, чија дела на јавним продајама достижу вртоглаве цене. Само једну деценију после, наведеног писма, један љуби тељ уметности платио је двеста хиљада франака за једно платно Русоа, да би га три године касније продао за три милиона франака. Чудна игра судбине! Али сироти Русо је умро а да ниједног тренутка није ни помишљао на славу која му је била намењена. :

Прича о човеку ми његовој уметности је тако једноставна а опст тако бизарна да одушевљава.

Писци који су та познавали у свакодневном животу воледи су та и веома цепили управо у тренуцима кад је његово стваралаштво извртнуто порузи. Тако је Филип Супо у реминисценцији _ минулих догађаја начинио портрет који не личи ни на један други осим можла на неку слику Русоа „цариника“.

Пре него што је постао цариник, а то га је везивало за једно место, Русо је мното путовао,

Био је добровољац за _ време рата у Мексику, а како су музе у њему победиле Марса убрзо је престао да буде војник. И, гле, постао је изврстан музичар;

Остатак живота био је прогањан успоменама и чудним причама о мексичким врачевима. Тврдио је да је за време пуног месеца виђао фантоме. Један од њих га је прогањао читаву годину. Кал је био на стражи авет му се приближавала ма десетак корачаји и пркосила му. Једном је ту сабласт покушао да убије из пушке. Али узалуд! — за тили час би непристојни фантом пропадао да би се ускоро опет појавио. |

Када се Русо вратио у Француску ин рекао заувек збогом војничкој каријери, сту пио је у џарину. Но, да би колико-толико побољшао свој материјални положај, сад већ изврсни виолиниста наступао је у ватарским оркестрима или пак подучавао Децу музици. Уметност је ипак за њега била живот живота, а посебно санкарство и музика. Неописива радост били су тре. нуци херојског романтизма. Стога је често организовао мале вечери и ево како их Филип Супо описује: „Атеље је био осветљен светиљкама позајмљеним од суседа или су их пак сами суседи доносили. На средини собе била је уметничка — сцена као и остали неопходан инвентар — музички инструменти и костими. А пошто је би ло музике било је и, тога се добро сећам, доброг вина.

Програм је брижљиво припреман. неколмко дана унапред, а домаћин се потрудио да направи и умножи. алегоричне цртеже. Око седам часова неко куца. То је пиљарица обучена у свечано рухо са сином Адријеном. Затим долазе Пикасо, Жорж Брак, Макс Жакоб, Господин Робер Делоне и, његова супруга, суседи, са четвртог спрата, Господин Леблон, бравар са својим кћерима, један колега са царине и... врло касно стиже Аполинер. Очекивали смо само њега.

И тада отпоче забава. Најпре се свирала Марсељеза, То је била лепа навика коју је сачувао из војске. Затим су била на реду скерца и ноктурна, а затим валцери, романсе и мазурка.., и ла крају је настајала права „Бахусовска срдачност". Пило се питко „бургундијско вино", наздрављало се и веселило. Но, тачно у помоћ сви смо се разилазили",

Не зна се ништа како је музичар-амаТер Једног лепог лана открио свој сликарски ПОЗИВ.

Године 1885. почео је да се бави сликарством уз помоћ једног мајстора-природе и неколико савета добијених од Клемана, Прва његова два рада била су из ложена у и на Јелисејским пољима и звали су се „ алијанска игра" и „Залазак сунца",

После тешких искушења успео је да се прочује у уметничким круговима. Усавршавао се све више у оригинал стила и био ј : А

Миа је на путу да постане један Од добрих сликара реалиста. Припадао је групи независних сликара и сматрао Да потпуна слобода стваралаштва треба да буде препуштена уметнику, чија се мисао уздиже у лепом и добром..

Шармантни цариник!.., Он пише као што и слика... невешто и безазлено, Али зналачки сликати није неопходно да би се слике и допадале, Недостатак ерудимије надокнађује у великој мери свежина, оригиналност и детиња безазленост, којој би се још више дивили да није ушао у први ред светских сликара. Желео је да буде реалиста, На срећу, рука га је издала. И управо та невештост дала му је и стил. Он је изнео на светлост читав један свет у малом формату,

Добри цариник је умро у болници Некер септембра 1910. године. У подножју постеље била је листа на којој је писало да се ради о неизлечивом алкохоличару.

Само пријатељи који су обично посећивали његове музичке вечери испратили су та на вечни пут, 6

Аполинер је на његовом гробу угравирао овај епитаф;

„Добри о Чујеш ли нас» Ми те поздрављамо, Пикасо, Деланоа, Брак и ја. Немој наплатити џарину за наш пртљаг на вратима неба.

Доносимо четке, боје, платно да би се у потпуном миру

Посветио сликању Као што си насликао мој портрет.

Лицем к звездама."

Зоран С. Сарамандић

КЊИЖЕРНЕНОВИНЕ 7