Књижевне новине
| НЕДРЕМЉИВО ОКО
УЗГРЕД БУДИ |
ЗАБЕЛЕЖЕНО
Душан Матић Наставак са 1, стране
земљи која се управо отреса ал министративизма. О томе, о нацији, као и о својим пријатељствима, о својој љубави, о своме животу, 0 својим успоменама, о свом _ забораву, говорим само онда кад ја осетим потребу да говорим, или кад одједном осе-
тим да су у опасности, и да их.
треба, макар и најслабијим гласом, дахом који ми још преостаје, да морам да их заштитим, ко“ Аико се то може речима, кад је већ реч о речима које треба исписивати на неком парчету хартије.
Остајем ипак захвалан за, напомену која се налази у том формулару: „Према чл. 41 Устава
ФРЈ, грађанин може и да се не изјасни по овом (националном) питању, за себе и своју децу млаЂу од 15 година, ако то не жели“.
Тиме сам већ попунио свој формулар.
Не осећам се национално угрожен. Дубоко сам убеђен да У овој земљи нико није толико национално угрожен, колико су, можда, погођене друге неке области нашег јавног економског, политичкот и културнот живота. На то треба усредсредити наш не мир, наше брите, наша питања м наше одговоре.
17. ЧЕТВРТА ПРИЧА
Кад се свињска глава појавила на једној застави и запевала као славуј позивајући на устанак у једној пролећној шуми, једне пролећне године 1804, те се очас сва шума на све четири стране испупила бојевитим _криком, мудри, промућурни ХУШ век, пензионер већ 15 година, шетао се са шта. пом у руци крај брода по имену Историја, задовољан што се најзад испунила његова најлуцкастија и најлуциднија мисао да богатство и власт не морају, као досада вековима, да припадају увек најстаријем сину, већ ако је најмлађи син, најнеочекиванији, најинтелигентнији, онда њему 60отатство и сјај Наполеона, а ХЈХ | век, који је преузео команду брода по имену Историја, загледан у будућност, смело га води ка звезди Даници,
Брзином муње, песма кеју је запевао славуј у једној пролећној шуми, једне пролећне године, пренела се с гране на грану, кроз околне просторе, прелетела с руке на руку многих река, прешла далеке планине и путе и стигла до сињег мора. Ту је славуј, звани Доситеј, претворен у старог галеба, на својим дугим путовањима. преко мора, и многим данима проведеним на њетовим обалама, гледајући игру галебова, њихов лет, њихово гњурање, њихов цик, кад је чуо тог истог пролећа песму далеког славуја из оне зачаране земље, дочепао се прве барке, што му није било тешко као већ вештом галебу, и отпловио је из града Триесте у град на латуни Млетке и тамо наштампао своју, славујеву, песму склопљену из речи о далекој шуми, и посветио је непознатом њему, али колико познатом његовом срцу, Господину Георгију Петровићу...
Тако су се, за будућих сто педесет и више година, спојили свињска глава и славуј да више никад не знам ко је од њих кога пробудио и ко је коме дошануо; В'стани!
18. ПЕТА ПРИЧА
Царица Милица, модрих усана, одсечене косе, чека долазак Бајазита на двор у Крушевцу.
Изшетала је из дворца и спустила се са брежуљка на коме се дижу дворске куле. Једна од тих кула није ни била завршена. И то баш она највиша кула. Само је половина крова од олова била стављена. На тој кули, готово на самој ивици, изнад отвореног амбиса, стајао је гласник окренут према Морави која је блистала, долазећи са запала и према друму којим је имао да стигне Бајазит. После Косовске битке, султан Бајазит цело то лето провео је у топлим и лековитим водама измеЂу Жиче и Крушевца. Калуђерска браћа из Жиче имала су тежак задатак да са својим сељанима учине што пријатнијим и што угоднијим султанов боравак у њиховом крају. Спавао је. Одмарао се, на меким лежајима. Хапем је био бескрајно пун и млад. У часовима неке интелектуалне забаве притремао је мировни уговор, и свој сусрет са царицом — уловом, с којом је имао да та потпише, Чулно, То ми се није раније
десило, та нека унутрашња смут-)
ња, вије се никад досад појавила у“ његовој престолонаследничкој глави, кад су одсецали тлаве побеђених кнезова, вазала или не пријатеља. Али, овота пута, кал је, најзад, ппеузео престо, после паспођеног Мурата од „учкура лао беда траа“, њему се учинило неправда што је одсечена глава
•
(5)
узвишеног кнеза, који је изабрао своје, истина узалудно, небеско царство. Осеаћо је да није крив за ту главу.Ла ипак. Ипак. Најавио је посету болној царици одмах после битке, а већ је крај августа. Рујна су жита већ пожњевена. амо царица Милица осећа како Ђикљају будући зелени кукурузи, Који још нису стигли у Европу, али који ће свакако стићи, као што свако зрневље кад се отворе путеви преко мора засеје све плодне земље. Она гледа поља под стрњиком и осећа: расту и покривају та пуста поља, која је напустио госполар удављен у крви на Косову. Њој су били потребни, неопходни ти високи зелени кукурузи да је одвоје бар још који тренут од тог цара над царе вима из Истанбула. Она је знала да он поред све помпе, претеране пажње н узвишеног ритуала, доноси ипак четиристотине година робовања. Робовања из дана У дан. Робовања из ноћи у ноћ. Десна страна њеног лица је већ то слеђено робовања. Зелено око које се више не затвара већ је као камен на тој десној страни њеног непомичног, већ историјског лица, старог четири стотине тодина, а њено чело без косе, уклето и проклето сведочи о тим тамним годинама робовања. Једино је преостао њен бескрајно ситан, лични, једва зрно бисера, њен живот. Живот који ће она имати да издржи и да поднесе, сачувао је сву своју бистрину,м сву јасноћу и сву вештину жене која мора да штити како знам уме, један унапред осуђен престо, мртав већ. То је једино остало у њеном левом плавом, олједном чедном О4 бола девојачком оку. Дала је наредбу одмах после Косовске битке и најављене Бајазитове посете, да се на брзу руку склепа џамија (али која је трајала, макар и као рушевина, све до мог детињства н дечаштва), у којој ће цар царева из Истанбула, по предвиђеном протоколу да се помоли свом Алаху, пре него што ступи у дворске одаје њему уступљене. На минарету, још недовршеном, истакнута је бела застава, м пребачен · тепих, за ту прилику специјално донесен из Персије.
На улазној кули у дворац истакнута је застава на пола когља. Она гледа у правцу одакле са запада тече Морава и друм, али држи тако главу да џамија испод кула, ни дворац, нису у њеном видном пољу.
На себи има белу, жалобну ризу, извезену једино дрним крстовима Лазара п Југовића, а од накита Лазаров прстен увијен у црно, виси на ланцу преко ризе.
Протокол је, у договору са Бајазитовим _ изаслаником, утврдио ритуал сусрета њихових величанстава. Као што је и било договорено, Бајазит је чекао до прође време царске жалости, која је трајала пуна три месеца. Белу ризу, коју је понела одмах после Косовске пропасти ин коју ће носити све до смрти (за њу неће никад више престати доба жалости), скинуће само у тренутку кад гласник најави приближавање узвишеног царског величанства и његове свите. Њена хаљина од зелене кинеске свиле, Бајазитов дар, заблистаће на врелом, касно августовском сунцу својим бисерима. Ђајазит је желео да у овом сложеном дипломатском случају преће преко свих верских предрасуда према женама, поклони се царици
— мајци, пољуби руку својој бу-
дућој ташти и, као замену за изгубљену Лазарову главу, додирне својом узвишеном руком Лазаров прстен, који ће Милица брзо с ланца скинути и“ ставити на прст своје десне руке. Источњачки суверени, кад сум најпажљивији према својим вазалима, своју наклоност не изражавају тачношћу већ само краћим или дужим закашњењем. То зависи од њихове блатонаклоности.
Већ сатима, Милица стоји не помична. Њено високо, голо чело гори, блиста на сунцу. Њене две Аворске даме прилазе већ неколико пута и надносе над њом чиљкане сунцобране, Она само одмахне руком. Њено једино живо око говори: Шта су те муке према мукама које чекају ово тле,
С времена на време, њено 36 лено, скамењено око, што носи већ терет робовања дугог четири века, застане на првеним божурима. Букет треба да преда Бајазиту мали принц,
Она у ствари и не тледа пут друма и Мораве. Она је загледана
„у себе. У своје успомене, у прну
будућност. Чудила се некад и дивила, док је читала житија светаца, а нарочито житија светица, дивила се њиховој снази да изарже муке и патње, чудила се њиховој озарености што их је ислуњавала. Одједном је открила да то ни она постаје светица. Али зна, осећа, нема озарености. Све је то страшно и ужасно. Не вреди да се забележи у књизи. Да неко то после чита. Да се диви. Треба заборавити. Треба чувати, ником не рећи ту грозну тајну узалудних патњи и страдања, понети ту тајну у гроб. Живу грозну тајну земље вратити трозној мртвој земљи, Над тим нека се само уздигне споменик у славу заборава.
Светлост је већ плава, модрија.
Сенке се пружају, све ужем дуже, преко брежуљка пи двор ских кула. Сенке се оцртавају већ и на Багдали. Труба гласника са највише куле још не даје гласа ол себе. Чека се долазак његовог величанства Султана Бајазита и његове царске свите. И даље,
Бележи Владимир В. Предић
„Дневник песника“ о поезији у Југославији
Бриселски лист за поезију и критику поезије „Дневник песника", који излази већ четрдесет годи„на, у бр. 10.за 1970, тодину, доноси велики интервју са француским песником Жан-Лујом Депјерисом, који од 1966. тодине живи у Југославији, најпре _ као — лектор француског језика на Филозоф ком факултету у Сарајеву, а са да (већ трећу годину) на Филозофском факултету у Задру. Допјерис је у издању „Багдале" објавио „Антологију нове _француске поезије", а припремио је за штампу зборник песама деветнаест босанскохерцеговачких песника под насловом „Сарајевски песнички дани" (у сарадњи с Вером Араповић, која је превела песме за „Антологију нове франпуске поезије").
У свом интервјуу Депјерис нај пре даје врло опширна објашњења из историје Југославије и, посебно, Босне и Херџеговине, коју најбоље познаје, А приликом својих излагања о југословенској поезији највише пажње посвећује босанскохерцеговачким песницима (Хамза Хумо, Мак Диздар, Изет Сарајлић, Хусеин _ Тахмишчић, Анђелко Вулетић, Вук Крњевић, Велимир Милошевић, Душко Трифуновић ита.). А од друтих песника Депјерис посебно помиње још Ивава Горана Ковачића, Мирослава Крлежу, надреалисте, Васка Попу итд. Депјерис је импреснониран Струшким песнич ким вечерима и истиче јединствепост ове песничке манифестације, чије приредбе имају и по пет хиљада слушалаца и које преноси и телевизија: Поред тога, он указује и на значај Сарајевских песничких дана, Најзад, с великим познавањем, он говори и о кљижевним организацијама, часописима, издавачким кућама, _ познавању француске поезије у Југославији и њеним преводиоцима. У цели пи узев, овај интервју ДАепјериса умногоме ће допринети да се белтијски читаони лобро упознају са кижевним приликама у Југославији п бар са неким нашим песничким именима,
у
Миро Главуртић.
т соје гари У књизи од азбеста лечни пут, слово азбуке које 1 МА ПИ детињство; болести су биле као предворје раја У ватри торели су моји дланови ко лампе мртвих Маја Горели су чемпреси љубичастим пламеном поред ледених цеста
Ласта је лебдела над листом књиге бескрајне као предели неба Мртав коњ, распадао се у игри физике ситних чести
Као испарење локве у јулским врућинама на цести Сагоревали су чемпреси, у лету крварила је бела зеба
Руком сам дотицао звезде, брао иње ма падинама Карпата Улази“ наз У честар као у себе сама кроз. зев Посматрах далеку модру планету кроз сјајну топовску цев У блату су се распадала најлетше године рата
Батре моје болести; на четрдесетпет степени Шистало се моје срце као туумен злата
Куцах ко Павле на рајска кристална врата
Док се оцеан у чаши чаја кроз маглу мога вида пени
Те тодине заволех смрт као нешто веома блиско Спавао сам У њеном наручју, бунцао луде химне Шастаху иветови иза смрти као иза завесе димне Одлетело је моје детињство, историјско.
КЊИГА
То је карта неба којом је умотана теолошиса књига чији су листови бели попут млека чији су знаци избледели понегде као огреботина од песка и од дана
На страницама отисци векова
звезде су оставиле траг над књигом отвореном која је одбачена и замењена кривотвореном нађена у апотеци у прашини камена и лекова
Арбанас један у листове замотаво је дуван
пушшо је и посматрао плави дим који је лебдео
У просторима 2де је један анђео бдго Е
над тајном воденог жига који је јесени ове. одуван
са листа књиље низ дуне низ пустолине
од песка и од фатаморгана, 6
док су пустињаци трулих дисајних органа. удисали дах давне пустоловине
Ишчезавала је карта неба
сјединила се с тамом бескрајем и звездама
док нам је последње тајне откривала. звездана дама ПЕН на последњем листу књиге белом попут небеска хлеба |
Реке које су текле светом биле су као плава течност као мастило поново миронађеног рукописа
древне књиге коју тајанствена рука. исписа
рука хоја је као вечност.
ЛЕПТИРИ
Где су ти крајеви које смо сањали а наша снови били су у истом пределу затицали смо лепотице опере У неделу злочипци су се жртвама клањали
Црни лептир који на жрилима. доноси ноћ летрозни морепловци који сусрећу иоларну авет мали Јеврејин који обнавља завет
златном телету вечерас као и синоћ
Прозори се пале па један мали свет оживи и умире као локвањи
пакао сам видео у једној лобањи свет није ни паклен ни свет
Зато не замери, Госпо, мојој сети Црн сам јер бејах сишао у пакао дно света сам срцем дотакао
зато се мене Ти пред Краљем сети
Док црни лептир још кроз мој сан лети
ИСТОРИЈА ЛИЛИ МАРЛЕН ЈЕ
У семе пред кућом седим поред друма Војпици па коњима јашу и пролазе без ума Један војник бешумно опали два куршума; ' Бече је боје чаја и боје рума. и
Један војник на сапима носи одсгчену шаку За којом гледа моја гладна кучка, Посматрам КОЊИЦУ троз сувм матрај Ут ани штитнис од каучка. Као кад сам посматрао непознати град у оку мртвом пешаку.
Али гледах: јаше коњица без топота без тутња Вијоре заставе и ветар разноси лишће ' 1 тад ме узе мајка да ме од вашака бишће, Али је јахала коњица и царевала је шутња.
То је њен одраз, њен одраз, само њена слика и седећи тако на прагу свог дома
Схватих да пролази коњица фантома
и хоћу да видим лик мртва војника.
КЊИНЕВНЕНОВИНЕ 1